Када сам јуче чуо вест да је умро Александар Тијанић - вишегодишњи новинар, некадашњи министар, у последње време директор РТС - сетио сам се једног пролећног дана сада већ давне 1991.
Од фебруара те године, у Сарајеву је снимана и емитована емисија „Умијеће живљења“ (приказ), коју су заједнички водили Тијанић, Мирјана Бобић-Мојсиловић, и Драган Бабић. У Сарајеву су тражили толеранцију коју нису могли да нађу у Београду и Загребу. Сличну аргументацију нудили су тада и оснивачи ЈУТЕЛ-а. Почетком маја 1991, показало се да је та толеранција мит: Сарајевом су сатима трајали нереди јер је један од најављених гостију емисије требало да буде Војислав Шешељ.
Још до јуче миљеници чаршије, домаћини „Умијећа“ постали су мета линча. Остали су живи, некако, за разлику од своје емисије. А хајку на њих су предводили они исти људи који су за „суверену“ БиХ били вољни да жртвују мир. То им је, непуних годину дана касније, и пошло за руком.
Данас неки хвале, а (многи) други куде напрасно почившег Тијанића, не бирајући речи. Пристаје, значи, наслов из Политике да никога није остављао равнодушним. Чињеница је да је под његовим руководством РТС била Јавна Кућа (или Јадни Сервис) ЕУропске Жутије. Али сад се питам да ли би под неким другим можда била нешто још горе. Ако сад на чело РТС дође неки острашћени култиста, испашће да ћемо правити Тијанића од блата.
Оклевам да се бацим каменом на њега, не зато што имам навику да о мртвима говорим све најбоље, већ зато што се трудим да о њима не пишем ништа другачије кад се упокоје (и не могу да се бране) него док су били живи. Тијанића нисам критиковао за живота, јер ми је било глупо да критикујем бич, уместо руке која га држи. А можда и зато што подсвесно нисам хтео да будем део оне руље из маја 1991.
Кажу ми да и сам имам оштро перо. Трудим се да будем фер и пишем не лично већ логично. Да имам на уму Његоша („страх животу каља образ често“) и Марка Миљанова Поповића („чојство је чувати другога од себе“). Јер речи имају снагу. Идеје имају последице. А пут сваког човека посут је искушењима, замкама и странпутицама.
Тијанић је на свом путу посртао. Час је говорио истину силницима, час им је служио. Али никад нисам имао утисак да је штету чинио из предумишљаја. Уосталом, погледајте ко су му били душмани (невладници, култисти) па размислите да ли је баш радио све како не ваља. Било како било, осуду резервишем за оне који свесно чине зло, пре него за оне који то чине из страха, нужде или незнања.
Тијанићу нека је лака земља. А нама нека је добри Бог на помоћи.
Од фебруара те године, у Сарајеву је снимана и емитована емисија „Умијеће живљења“ (приказ), коју су заједнички водили Тијанић, Мирјана Бобић-Мојсиловић, и Драган Бабић. У Сарајеву су тражили толеранцију коју нису могли да нађу у Београду и Загребу. Сличну аргументацију нудили су тада и оснивачи ЈУТЕЛ-а. Почетком маја 1991, показало се да је та толеранција мит: Сарајевом су сатима трајали нереди јер је један од најављених гостију емисије требало да буде Војислав Шешељ.
Још до јуче миљеници чаршије, домаћини „Умијећа“ постали су мета линча. Остали су живи, некако, за разлику од своје емисије. А хајку на њих су предводили они исти људи који су за „суверену“ БиХ били вољни да жртвују мир. То им је, непуних годину дана касније, и пошло за руком.
Данас неки хвале, а (многи) други куде напрасно почившег Тијанића, не бирајући речи. Пристаје, значи, наслов из Политике да никога није остављао равнодушним. Чињеница је да је под његовим руководством РТС била Јавна Кућа (или Јадни Сервис) ЕУропске Жутије. Али сад се питам да ли би под неким другим можда била нешто још горе. Ако сад на чело РТС дође неки острашћени култиста, испашће да ћемо правити Тијанића од блата.
Оклевам да се бацим каменом на њега, не зато што имам навику да о мртвима говорим све најбоље, већ зато што се трудим да о њима не пишем ништа другачије кад се упокоје (и не могу да се бране) него док су били живи. Тијанића нисам критиковао за живота, јер ми је било глупо да критикујем бич, уместо руке која га држи. А можда и зато што подсвесно нисам хтео да будем део оне руље из маја 1991.
Кажу ми да и сам имам оштро перо. Трудим се да будем фер и пишем не лично већ логично. Да имам на уму Његоша („страх животу каља образ често“) и Марка Миљанова Поповића („чојство је чувати другога од себе“). Јер речи имају снагу. Идеје имају последице. А пут сваког човека посут је искушењима, замкама и странпутицама.
Тијанић је на свом путу посртао. Час је говорио истину силницима, час им је служио. Али никад нисам имао утисак да је штету чинио из предумишљаја. Уосталом, погледајте ко су му били душмани (невладници, култисти) па размислите да ли је баш радио све како не ваља. Било како било, осуду резервишем за оне који свесно чине зло, пре него за оне који то чине из страха, нужде или незнања.
Тијанићу нека је лака земља. А нама нека је добри Бог на помоћи.
Нема коментара:
Постави коментар