Око Соколово, бр. 94
Квислиншки култ је очекивао да трећи новембар буде тријумф. Добили су фијаско. Све претње, уцене и лажи које су потом стигле из њиховог табора доказ су њихове немоћи, и суштинског ништавила њихових вредности. У питању су људи који верују у властите лажи, вели Ђорђе Вукадиновић. Има ли ичега беднијег?
Њихово основно оружје је очај, пише Јања Гаћеша. Преко медија, њиме свакодневно просто тове становнике Србије. Али како недавно рече Миодраг Зарковић (Око 91), на северу Косова то управљање утисцима не пролази; стварност је јача од медија.
Срби који већ 14 година бране своје животе - и државу Србију - свесни су кад им неко вређа здраву памет, вели Александар Ђикић. Можда ће неко у Београду и поверовати да је др. Марко Јакшић мафијаш који се „састаје са Тачијем“ (што ем није тачно, ем поставља питање шта су онда они који се са Тачијем грле и потписују споразуме), али не и Срби који са Јакшићем деле стварност, подсећа Александар Павић. А изгледа ни Руси, судећи по коментару Михаила Леонтјева.
Можда су зато - коначно! - мало притисли Државно Дно, у нади да немају посла са баш потпуно кварним људима. Нажалост, чини се да је то ипак случај, ако је Торисов текст о 1. светском рату од 11. новембра било какав индикатор, вели Бранко Жујовић: Државно Дно Србије је у потпуности прихватило аустроугарску причу од пре 100 година. И то док кличе како жели Србију да „ослободи“ наводног „баласта прошлости“!
Не верујете ми? Зар однос квислиншког култа према, рецимо, ћирилици није идентичан односу А-У и НДХ, како подсећа Василије Клефтакис? Зар прогон Андреја Фајгеља јер се усудио да брани српску културу од њиховог civiliziranja није манифестација управо фашизма, с правом пита Младен Ђорђевић.
Ако желите да видите како изгледа народ који заиста робује демонима прошлости, погледајте шта је иза себе оставио Алија Изетбеговић, подсећа Ненад Кецмановић. А ако сте носталгични за аустроугарском (мада Бог само зна зашто), Миланко Шеклер објашњава зашто би и он убио Франца Фердинанда.
С тим што ми данас имамо лакши задатак од Гаврила. Само Мали Жутник, који је умислио да је Клаузевиц (како одлично запажа Жељко Цвијановић), тражи да пуцамо - али себи у главу. А наш куршум за слободу је далеко лакши и убитачнији: да лажима, издаји и култу смрти просто кажемо „нећу“. Онако како се то ради на северу.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Њихово основно оружје је очај, пише Јања Гаћеша. Преко медија, њиме свакодневно просто тове становнике Србије. Али како недавно рече Миодраг Зарковић (Око 91), на северу Косова то управљање утисцима не пролази; стварност је јача од медија.
Срби који већ 14 година бране своје животе - и државу Србију - свесни су кад им неко вређа здраву памет, вели Александар Ђикић. Можда ће неко у Београду и поверовати да је др. Марко Јакшић мафијаш који се „састаје са Тачијем“ (што ем није тачно, ем поставља питање шта су онда они који се са Тачијем грле и потписују споразуме), али не и Срби који са Јакшићем деле стварност, подсећа Александар Павић. А изгледа ни Руси, судећи по коментару Михаила Леонтјева.
Можда су зато - коначно! - мало притисли Државно Дно, у нади да немају посла са баш потпуно кварним људима. Нажалост, чини се да је то ипак случај, ако је Торисов текст о 1. светском рату од 11. новембра било какав индикатор, вели Бранко Жујовић: Државно Дно Србије је у потпуности прихватило аустроугарску причу од пре 100 година. И то док кличе како жели Србију да „ослободи“ наводног „баласта прошлости“!
Не верујете ми? Зар однос квислиншког култа према, рецимо, ћирилици није идентичан односу А-У и НДХ, како подсећа Василије Клефтакис? Зар прогон Андреја Фајгеља јер се усудио да брани српску културу од њиховог civiliziranja није манифестација управо фашизма, с правом пита Младен Ђорђевић.
Ако желите да видите како изгледа народ који заиста робује демонима прошлости, погледајте шта је иза себе оставио Алија Изетбеговић, подсећа Ненад Кецмановић. А ако сте носталгични за аустроугарском (мада Бог само зна зашто), Миланко Шеклер објашњава зашто би и он убио Франца Фердинанда.
С тим што ми данас имамо лакши задатак од Гаврила. Само Мали Жутник, који је умислио да је Клаузевиц (како одлично запажа Жељко Цвијановић), тражи да пуцамо - али себи у главу. А наш куршум за слободу је далеко лакши и убитачнији: да лажима, издаји и култу смрти просто кажемо „нећу“. Онако како се то ради на северу.
Нема коментара:
Постави коментар