Око Соколово, бр. 95
Ни поновљени квази-избори у квази-држави Косовији нису успели. Државно Дно је показало до које мере мрзи и презире сопствени народ и државу, „Косовијанци“ су наставили да фантазирају, а Империја и ЕУропска унија имају преча посла од утеривања Брисела на Север.
Да у Србији не треба више говорити о демократији и владавини права сем као мисленим именицама, илуструје Бранко Жујовић фотографијама МУП-а. Александар Лазић пише о учешћу и саучешћу у процесу понављања „избора“ док се не добије жељени резултат: држава Косовистан. Да се изопаченост ту форсира као нормалност, објашњава Александар Павић, док Слободан Антонић вели да је друштвени уговор у сваком облику погажен, и да је ово данас голо насиље. То показује и пост-изборна пропаганда Државног Дна, коју сецира Драган Милашиновић.
Милорад Вучелић се пита докле би Аустријанци догурали да је 1914. Србијом владало Државно Дно. Али ето, на њихову велику несрећу, не би тако. Зато данас аустријски „повијеснићари“ покушавају да кривицу за свој агресорско-истребљивачки рат пребаце на некакве „српске митове“. Митологијом и митоманијом савременог Запада бави се и Дарко Танасковић, поводом смрти пољског политичара и утицајног србофоба Тадеуша Мазовјецког.
Српски митови постоје, дабоме - с тим што су оне аутентичне у великој мери потиснули патворени, скројени за потребе антисрпских владара и политике. Телевизијска историја са оном стварном ретко има везе; тако нову серију „Равна Гора“ критикују са свих страна, из различитих разлога. Мирослав Лазански поставља доста потребних питања о „рату сећања“, док Милослав Самарџић критикује и стил и супстанцу серије.
Али да је ревизија октроисане и лажне историје итекако потребна, јесте. Миша Матић нуди прилог о историји антисрпства, од Бујана до Брисела. О годишњици Дејтонског споразума и рату који се од тада води речима, пише Данијел Симић. На готово заборављени - а сигурно скрајнути - јубилеј рођења Његоша подсећа Александар Лазић.
Просто речено, ако се не озбиљно не позабавимо сопственом историјом, писаће нам је ликови попут несувисле Маргарет Мекмилан. Ако су то „историчари“ на Западу, онда није ни чудо што је тамо све отишло дођавола.
Проблем је што се та ђавоља работа форсира код нас, преко полуга квислиншког култа и Државног Дна. Ратко Дмитровић илуструје како су Срби најтолерантнији народ у региону, па и шире, док им се истовремено намеће прича о наводном злочиначком карактеру. О „пеглању“ колективне свести кроз (псеудо) поп-културу пише Марко Радовановић, док о феномену манипулисања утисцима кроз коментаре у медијима слика коју нуди Владимир Недељковић вреди хиљаду речи.
Империја није могла силом да сломи Србе, па се онда прибегло другим методама. Игор Гојковић анализира открића Викиликса о „Отпору“, који је дефинитивно разоткривен као
оружје Империје „вредније од морнаричке ескадре“ када се правилно употреби. Ето Србије као примера. Ментална и економска окупација већ је на снази, а како упозорава Борис Алексић, пузећи се примиче и НАТО.
Међутим, мајсторима манипулација не иде све од руке. Напротив. Непроцењиву штету имиџу Империје нанела су открића Едуарда Сноудена, вели Миша Ђурковић. Сасвим је могуће да се концепција империјализма већ увелико руши, како тврди Миле Милошевић. Отпор на слободном северу окупираних територија показује да се Срби још нису предали, упркос свему. Север брани Србију, тврди Владимир Димитријевић. А не би било први пут да се Срби победоносно врате из мртвих; Драгана Трифковић вели да нам је то у природи, да смо најјачи кад нас отпишу.
А мада нас отписују већ деценијама, борба непрестана ипак траје. Ненад Кецмановић пише о попису у БиХ као најновијој фази недовршеног грађанског рата. Рајко Васић објашњава зашто тренутно србују само Русија и Милорад Додик.
Конкретних предлога отпора не мањка. На вест да ће Соња Бисерко да сведочи у хрватској тужби против Србије за геноцид (!), Зоран Грбић сасвим разумно предлаже ревизију држављанстава таквим ликовима, од С.Б. до разних вехабија који иду у џихаде по свету. А колега Србо пише о потреби узгајања нових, здравих нараштаја који би заменили труло и покварено:
Култисти су некад себе поносно описивали као нео-јакобинце, али више личе на пред-револуционарне Бурбоне, који одбијају да уче из историје. Украјина је ове седмице одустала од ЕУропских интеграција. Пре неколико месеци то је учинио и Исланд. Будућност коју покушава да испише квислиншки култ не само да није неизбежна, већ ни безалтернативна.
Како вели Жељко Цвијановић, алтернатива се већ указала, и предстоји освешћење:
„Ускоро ће у Србији бити занимљивије него икада. А досадно никад није било.“
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Да у Србији не треба више говорити о демократији и владавини права сем као мисленим именицама, илуструје Бранко Жујовић фотографијама МУП-а. Александар Лазић пише о учешћу и саучешћу у процесу понављања „избора“ док се не добије жељени резултат: држава Косовистан. Да се изопаченост ту форсира као нормалност, објашњава Александар Павић, док Слободан Антонић вели да је друштвени уговор у сваком облику погажен, и да је ово данас голо насиље. То показује и пост-изборна пропаганда Државног Дна, коју сецира Драган Милашиновић.
Милорад Вучелић се пита докле би Аустријанци догурали да је 1914. Србијом владало Државно Дно. Али ето, на њихову велику несрећу, не би тако. Зато данас аустријски „повијеснићари“ покушавају да кривицу за свој агресорско-истребљивачки рат пребаце на некакве „српске митове“. Митологијом и митоманијом савременог Запада бави се и Дарко Танасковић, поводом смрти пољског политичара и утицајног србофоба Тадеуша Мазовјецког.
Српски митови постоје, дабоме - с тим што су оне аутентичне у великој мери потиснули патворени, скројени за потребе антисрпских владара и политике. Телевизијска историја са оном стварном ретко има везе; тако нову серију „Равна Гора“ критикују са свих страна, из различитих разлога. Мирослав Лазански поставља доста потребних питања о „рату сећања“, док Милослав Самарџић критикује и стил и супстанцу серије.
Али да је ревизија октроисане и лажне историје итекако потребна, јесте. Миша Матић нуди прилог о историји антисрпства, од Бујана до Брисела. О годишњици Дејтонског споразума и рату који се од тада води речима, пише Данијел Симић. На готово заборављени - а сигурно скрајнути - јубилеј рођења Његоша подсећа Александар Лазић.
Просто речено, ако се не озбиљно не позабавимо сопственом историјом, писаће нам је ликови попут несувисле Маргарет Мекмилан. Ако су то „историчари“ на Западу, онда није ни чудо што је тамо све отишло дођавола.
Проблем је што се та ђавоља работа форсира код нас, преко полуга квислиншког култа и Државног Дна. Ратко Дмитровић илуструје како су Срби најтолерантнији народ у региону, па и шире, док им се истовремено намеће прича о наводном злочиначком карактеру. О „пеглању“ колективне свести кроз (псеудо) поп-културу пише Марко Радовановић, док о феномену манипулисања утисцима кроз коментаре у медијима слика коју нуди Владимир Недељковић вреди хиљаду речи.
Империја није могла силом да сломи Србе, па се онда прибегло другим методама. Игор Гојковић анализира открића Викиликса о „Отпору“, који је дефинитивно разоткривен као
оружје Империје „вредније од морнаричке ескадре“ када се правилно употреби. Ето Србије као примера. Ментална и економска окупација већ је на снази, а како упозорава Борис Алексић, пузећи се примиче и НАТО.
Међутим, мајсторима манипулација не иде све од руке. Напротив. Непроцењиву штету имиџу Империје нанела су открића Едуарда Сноудена, вели Миша Ђурковић. Сасвим је могуће да се концепција империјализма већ увелико руши, како тврди Миле Милошевић. Отпор на слободном северу окупираних територија показује да се Срби још нису предали, упркос свему. Север брани Србију, тврди Владимир Димитријевић. А не би било први пут да се Срби победоносно врате из мртвих; Драгана Трифковић вели да нам је то у природи, да смо најјачи кад нас отпишу.
А мада нас отписују већ деценијама, борба непрестана ипак траје. Ненад Кецмановић пише о попису у БиХ као најновијој фази недовршеног грађанског рата. Рајко Васић објашњава зашто тренутно србују само Русија и Милорад Додик.
Конкретних предлога отпора не мањка. На вест да ће Соња Бисерко да сведочи у хрватској тужби против Србије за геноцид (!), Зоран Грбић сасвим разумно предлаже ревизију држављанстава таквим ликовима, од С.Б. до разних вехабија који иду у џихаде по свету. А колега Србо пише о потреби узгајања нових, здравих нараштаја који би заменили труло и покварено:
„...вође су нам они међу нама који су се, користећи политичке трендове, системе и тренутке, докопали власти. Кад они падну, а пашће, власти ће се докопати неки други „из народа“ чији лактови буду оштрији, или подаништво сили подобније. Док се томе не стане у крај.“Иако је прича о „другој Србији“ већ излизана, заиста се може рећи да тренутно постоје две Србије. У оној стварној живи угњетени, опљачкани и оклеветани народ. А она такозвана друга је виртуелна, климава кула саздана од лажи и обмана. У њој живе следбеници квислиншког култа, који се упорно чуде што народ у стварној Србији, кад нема хлеба, не једе колаче.
Култисти су некад себе поносно описивали као нео-јакобинце, али више личе на пред-револуционарне Бурбоне, који одбијају да уче из историје. Украјина је ове седмице одустала од ЕУропских интеграција. Пре неколико месеци то је учинио и Исланд. Будућност коју покушава да испише квислиншки култ не само да није неизбежна, већ ни безалтернативна.
Како вели Жељко Цвијановић, алтернатива се већ указала, и предстоји освешћење:
„Ускоро ће у Србији бити занимљивије него икада. А досадно никад није било.“
Нема коментара:
Постави коментар