„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 01. новембар 2013.

Kа тирјанин на слаба човјека

Око Соколово, бр. 92
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Као неко ко је написао књигу под називом „Демонизација Срба“, када потпредседник РС Емил Влајки каже да се припрема нова, далеко већа демонизација него у протекле две деценије, ваља му веровати.

Пошто ампутацију Косова већ сматрају готовом, Империја и квислиншки култ сада ће се престројити на следећу фазу касапљења Србије; питање је само хоће ли то бити „војводина“ или „санџак“.

Квислиншка ордија већ ровари на северу. Кристијан Обшуст пише о новој, измишљеној историји „војводине“ која нема везе са животом. Али зато има итекакве везе са Хрватском и хапсбуршком носталгијом, подсећа Слободан Бјелица освртом на један сепаратистички трактат из педесетих година прошлог века.

Део тог процеса је без сумње примитивни атак на Културни Центар Новог Сада и његовог директора Андреја Фајгеља, о чему је писао Жељко Цвијановић. Просто је за неверицу да наводни „branitelji“ културе и уметности своју civiliziranost показују - запишавањем.

Некултура у име kunst-a у ствари је симптоматична за квислиншки култ. Њима смисао даје мржња. До беса их доводи свако ко се с њима не слаже (и то у потпуности), јер тиме ремети њихову најсветију догму: да је беспуће њихове zbiljnosti не најбољи од свих светова, него и једини могући. Без алтернативе, такорећи.

Сам Фајгељ је написао квалитетан текст о савременом фашизму према Србима, не само допуштеном већ и службено одобреном. Чуди ме што га је објавио невладнички Danas; можда су се полакомили на Фајгељеву несрећно формулисану синтагму о српским злочинима?

Ако мислите да је овде у питању само војводиндисање, грешите. Отворена је сезона на Србе уопште. Погледајте само злобу која цури из сваке речи НАТО култистикиње Јелене Милић, о којој пише Бранко Жујовић.

Квислиншки култ онолико урла на Фајгеља зато што је КЦНС једна од ретких установа друштва које они не контролишу. Србија је већ на Западу, вели Срђан Воларевић: обесмишљена, опљачкана, понижена, у грчу страха и безнађа.

Проблем је када то безнађе шире људи којима је не само посао, већ и света дужност, да буду источници наде. Владимир Димитријевић се обраћа једном монаху и једном патријарху, да их на то подсети.

Државно Дно свакодневно разбија сваку илузију да је Србија независна и суверена држава. Чак ни оне капитулације Бриселу нису преговори, већ се ту само потписују диктати ЕУропских комесара, појашњава Радомир Кошанин

У империјално-култистичком пројекту уништења Србије, потпуно је неважно да ли су извршиоци жутократе или ови сендвичари данас. Циљ је да нигде не буде места за Србе - осим можда у праведној Русији, вели Александар Павић.

За то време, прави се „Турска у Призрену“, вели Реџеп што мисли да је Сулејман. А Ненад Кецмановић се пита да ли би однос према том питању могао да уједини Србе. У нормалном свету, да. Само што овај свет већ одавно није нормалан, вели Љубиша Спасојевић.

Прекосутра су „избори“ у НДК. Замислите да су усташе дошле у, рецимо, Госпић и траже да тамошњи Срби гласају за „српску листу“ за институције НДХ. Са све У и шаховницом на листићима. Како би онда могли демократски и легитимно да их побију, покрсте и иселе, како рече министар културе Будак. Замислите сада срспке „државнике“ како позивају народ да изађе на те изборе, јер им то гарантује опстанак у НДХ. Онда се упитајте ко је ту луд.

Александар Ђикић већ чује мук четвртог новембра, када ће - без обзира колико људи изашло на Тачијеве изборе или не - Државно Дно кренути да пилатовски пере своје крваве руке. Јер су, ето, демократски и државнички предали Србе НДК. Или оно беше НДХ?

Али како подсећа Драгомир Антонић, историја учи да нечасно никад не постаје часно. Учи нас и „како се бори, како се добија, како се губи. Ко се по добру, а ко по злу памти.“

Косара Гавриловић памти време када су Југославију мучки убили у Лондону. Можда ће ратни дневник њеног оца Милана да допринесе разбијању неких илузија о Енглезима, комунистима и „браћи“ која то нису била.

Стих из „Горског вијенца“ који је дао наслов овонедељном „Оку“ често се тумачи као правдање тираније. А у ствари је позив људима да не буду овце (тј. слаби), јер само тако неће имати ни проблем са вуковима (тј. тиранима).

Отуд је Жељко Цвијановић само допола у праву кад мисли да ће нас подићи Јужни Ток. Гасовод може да буде испружена рука помоћи, али ми сами морамо да одлучимо да се дигнемо из  овог гроба који нам је ископао култ смрти. Без тога, остајемо онакви какве су нас направили култисти: мали, слаби, овце на које сваки вук и тирјанин сматра да има право.

1 коментар:

Filip Bulovic је рекао...

Пре две године отац Пантелејмон написа, после посете Косову и Метохији:

Господе молим ти се спаси, заштити и сачувај наш страдални српски народ на Косову и Метохији, а нама преосталим Србима у отаџбини и расејању дај снаге, родољубља, мудрости, љубави и разума да их никада не оставимо саме и напуштене, јер ако би они, не дај Боже, нестали и били протерани са свете Косовско-метохијске земље, онда би смо и сви ми постали недостојни, изгубили бисмо право и благослов и нестали би и ми и наша отаџбина.

И не дозваше се Срби памети и пустише издајнике на власти да раде шта хоће и како хоће. Својим нечињењем постадосмо саучесници и изгубисмо право и благослов. Како смо радили, тако нам је и Бог помогао.
Не треба сумњати да ће "избори" бити проглашени за успех и да ће уз помоћ црне тројке Срби на КиМ бити проглашени за држављане окупаторове државе. У овом тренутку последња линија одбране није у нашим рукама, ми једино можемо да се надамо да Русија и Кина одбију да признају "изборе". Још увек није касно, још увек смо ми потомци оних Срба који су царевине рушили да би живели у слободи али време није на нашој страни. Ако се не пробудимо и не почнемо тући за своје, нестаћемо. Слуге окупатора се морају скинути са власти одмах.