Погрешна питања

Један мудри амерички мислилац (има и таквих, дабоме) рекао је једаред да се заблуде најлакше узгајају не тако што се деца уче погрешним одговорима, већ тако што се уче да постављају погрешна питања.

Тога сам се сетио читајући јучерашњи приказ једне књиге која би сама по себи требало да буде занимљива и поучна: Срби у Хрватској 1918 – 1929, аутора Софије Божић (Институт за новију историју Србије, Београд, 2008). Писац приказа, Глигорије Тодоровић, за књигу каже да је „најуспешније написано дело о историји Срба у Хрватској“.

Софији Божић свака част и дужно поштовање на историјско-научном раду који је уложила у ово дело. Али ма шта у књизи писало - а у приказу је наведено доста занимљивих и релевантних ствари - никако не могу да пређем преко наслова, који ми смета да се сложим са Тодоровићевом квалификацијом.

Наиме, о каквој „Хрватској“ може да се пише у периоду од 1919. до 1929, када такво нешто уопште не постоји!? У том временском распону постоји само и једино Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, која је тек 1929 (дакле, на крају периода обухваћеног књигом) преименована у Краљевину Југославију. У том периоду не постоје ни „Хрватска“ ни „Босна и Херцеговина“, ни Словенија, ни Македонија, ни Црна Гора - али ни Србија. Држава створена 1918. не познаје такве политичке поделе; оне су настале тек 1941. и после.

Ако Божић мисли на данашњу Хрватску, онда је то друга ствар - али тај појам је тешко примењив на било шта пре 1939, када је успостављена Бановина Хрватска споразумом Цветковић-Мачек. Значи, не може се применити на период обухваћен књигом. То је исто као да се пише о историји „Француске“ под римском управом, на пример. Потпуно бесмислено.

О каквој „Хрватској“ може да буде речи када се говори о историји Срба на просторима западно од Дрине и Дунава? Средњевековну хрватску краљевину освајају Мађари 1097. Простор историјски познат као „Хрватска“ протеже се од Загорја до ријечког залеђа. На западу је Славонија, на југу Далмација, а остало је Војна Крајина - територије насељене претежно Србима. Ово чак признају и данашњи аутори хрватске повијести на Википедији:

Територије Хрватске означене црвеном бојом (Википедија)

Дубровник је био независна република до почетка 19. века, када га осваја Наполеон, а после предаје Аустрији.

И у Аустро-Угарској је простор данашње хрватске државе био подељен на подручја под мађарском (Хрватска, Славонија, Крајина, Срем и Барања) и аустријском управом (Истра, Далмација, Дубровник). Ова подручја се обједињују тек 1918, колапсом Аустро-Угарске, и то баш у данашњим Хрватима мрској краљевини која ће 1929. добити име Југославија. Тек тада почиње њихово глајхшалтовање у хомогени етнонационални простор - пројект у којем за Србе апсолутно нема места. И то је, чини ми се из приказа, заиста и документовано у књизи Софије Божић.

Али, пристајањем на употребу појма „Хрватска“ за територије које у датом распону то нису биле - већ су то постале касније - Божић уноси пометњу. Да ли то она само констатује да је тај процес етнодржавне генезе сада већ увелико окончан, па да се према њему треба поступати као непобитној чињеници? Или се можда ради о одређеној аљкавости, где се лакоће објашњавања ради унапред великохрватском државном пројекту признаје успех и легитимитет? У том случају, историјска обрада Срба који су на тим просторима живели неколико векова, а сада - захваљујући баш успостављању хрватске државе - ту више не живе, представља бесмислено претурање по костурници, лишено сврхе и пијетета.

Немам никакве сумње да је Софија Божић детаљно истражила историју Срба на простору који погрешно описује као „Хрватску“, у периоду 1919-1929. Али зашто се ограничити на само тих десет година? Срби су на тим просторима живели стотинама година раније, као и још неколико деценија потом. Како „најуспешније написано дело“ о Србима у „Хрватској“ може да се не бави ни њиховим насељавањем на те просторе, ни геноцидним истребљивањем с њих? Антички кипари су веровали у принцип pars pro toto, односно да делић представља целину, али тешко је рећи да је период 1919-1929 репрезентативан за целокупно битисање Срба западно од Дрине и Дунава. По чему?

Зато ћу пре да посегнем за примерком недавно објављене књиге Срђе Трифковића, „Крајишка хроника: Историја Срба у Хрватској, Славонији и Далмацији“. Не само зато што коректно географски идентификује просторе на којима су донедавно живели Срби, већ и зато што се бави целом причом, од почетка до (да ли коначног?) краја.

По заслузи

Иако се у једном тренутку чинило да ће „Бели орлови“ моћи да остваре одличан резултат на мундијалу упркос лошем старту против Гане, утакмица са Аустралијом је распршила те наде.

Таман сам се био спремио да кажем како је ово можда резултат захтева из Београда да се обезбеди пролаз Немачке и Гане - јер забога, у супротном би неко негде могао да Србију оптужи за „расизам“ и „национализам“ - али сам онда схватио да то не би било сасвим фер. Барем према фудбалерима и селектору Антићу; нисам први коме је пала на памет могућност да је победа над немачком могла да успаничи жутократе. (Успут, кад људи више не могу да разликују надреалистичку сатиру од стварности, крајње је време да се схвати да са стварношћу нешто озбиљно није у реду.)

Препоручујем, међутим, осврт Александра Павића на Видовдану данас, у којем се оправдано пита: „...с којим правом данашња Србија треба да очекује да јој фудбалери дају више од онога што је заслужила?“

Дабоме да се могло боље - али зашто тако да се размишља само када је у питању фудбал, а у држави се толерише какистократија?

Уосталом, она победа над Немачком је можда слађа и од освојеног пехара. Бар мени.

Презирање патриотизма као грађанистичка врлина

Пошто не читам Данас (лист невладника, жутократа и острашћених грађаниста), промакао ми је есеј Алексе Ђиласа од 15-16 маја о Слободану Инићу. Не верујем ни да би ме претерано занимао, искрено говорећи, да се поводом њега није повела полемика о књижевнику Бориславу Пекићу.

Одговарајући Маринку Вучинићу са НСПМ, Ђилас осликава Пекића као острашћеног националисту приврженог олигархији и поштоваоца Милана Стојадиновића (којег Ђилас карактерише као фашисту). И баш када сам био спреман да целу полемику отпишем као надгорњавање салонских интелектуалаца о стварима које су потпуно небитне, наиђем на коду Ђиласовог текста, у којем се Пекић описује као помагач Слободана Милошевића.

Ђилас не користи Лењинов израз „корисни идиот“, али је очигледно да управо то подразумева, када каже:

Пекић је често, без имало дилеме и на врло оштар начин, пропагирао управо оно што је Милошевићев режим говорио и радио. Наравно, његови текстови су вешто писани, хумор лепршав, али то ипак ништа не мења на суштини његових порука.

Тако је Пекић говорио како Србија нема ниједан прави атрибут суверености и Војводина је од ње независна колико и Мозамбик, а српска комунистичка власт била је на Косову увек уз Албанце и против Срба. Он с поносом каже како се у Енглеској у њему „рађа родољуб, па - чему крити - и националист“ и тврди: „Ниједан британски извештач не јавља да се у тој српској провинцији, настањеној управо стога претежно Албанцима, над Србима врши геноцид.“ Доследно овим ставовима, Пекић ће се 7. јуна 1990, у свом говору у Месној заједници Стари Град, заложити за „бескомпромиснији“ национални програм, посебно за укидање аутономије Косову, и обећати: „Вратићемо нашем народу бестијално оспорену светлу историјску традицију.“

Да додам како је Пекић писао да за Србе конфедерализам значи претварање Срба ван Србије у обесправљене националне мањине и да су Македонија и Босна и Херцеговина вештачке творевине. (Пекић чак подсмешљиво пише: Босна & Херцеговина.

Е овде би сваки нормалан човек требало да застане и упита, „Па добро, Алекса, али шта је од овога спорно?“ Заиста, шта?

Зар се покрајине нису понашале као државе? Зар СР Србија (тј. УжаС) није тек уставним реформама које је покренуо Милошевић добила једнак статус са осталим републикама СФРЈ? Зар би доминација Шиптара на Космету била могућа без активне подршке комуниста у Београду? Па Милошевић је и имао огромну подршку народа у њиховој смени баш због те кукавичко-повлађивачке политике.

Зар српску историјску традицију заиста нису оспоравали, почев од вулгарних нео-усташких, нео-балистичких и исламистичких пропагандиста, преко западних навијачких медија, све до самих жутократа?

Зар се Србима западно од Дрине није десило управо оно на шта је Пекић упозоравао: прво су сведени на статус обесправљене мањине, а онда и физички истребљени (у данашњој Хрватској).

Зар БиХ није вештачка творевина? Могло би се расправљати надуго и нашироко о томе да ли је Македонија била вештачка држава од 1944. наовамо, али она то сигурно јесте од 2001, када је под притиском НАТО и ЕУ Скопље капитулирало пред албанским терористима.

А кад смо већ код тога, британски (и не само британски) новинари су заиста ћутали о геноциду над косметским Србима, како тада, тако и од 10. јуна 1999 наовамо. Не, за њих су масовни прогон, покољи, пљачка и систематско разарање црквене и културне баштине били тек „осветнички напади“ и „сукоби“, док је погром из марта 2004. на очиглед целог света проглашен крунским аргументом за успостављање „Независне државе Косова“.

Дакле, да ли Алекса Ђилас оспорава било шта од овога као неистину? Или је по њему то аутоматски неистина зато што је тако „Милошевићев режим говорио и радио“? То је, онда, савршена илустрација начина размишљања о којем сам писао у „Логици раздора“.

Посебну пажњу завређује цитат да се Пекић сматрао родољубом, па чак и националистом. Аха! Али... где је ту проблем? Само у Србији је данас патриотизам мана, а родољубље грех. Сви остали народи, од Хрвата до Американаца, „Бошњака“ и „Косоваријанаца“, па до тамо неког племена Угди-Бути (да не буде забуне, поптуно измишљеног) са Папуа Нове Гвинеје чија је основна културна вредност канибализам (и то мора да се толерише, је ли, у име толеранције) - сви они имају право на свој идентитет, да на тај идентитет буду поносни, и да га испољавају. Поготово ако би то икако могли да ураде на штету Срба и Србије. Али Србима је сваки идентитет, сваки понос, свако достојанство најстроже забрањено. Могли би Угди-Бути да се увреде па да нас не поједу.

Свако ко се супротстави овом апсурдном двоструком мерилу бива обележен етикетом „националисте“ и то га аутоматски дезавуише у очима модерних, проЕУропских, либерал-демократских, космополитски прогресивних грађаниста (тј. читалаца Данаса). За њих је одбацивање патриотизма највећа мудрост, а самомржња највећа врлина.

У том контексту треба посматрати Ђиласову полемику о Пекићу. Уопште се не ради о обичном салонском трачању, већ нечему много опаснијем. Реч је, наиме, о целом једном процесу, који је Слободан Антонић пре неки дан описао као „машину за прљање“: у режији невладничко-грађанистичких медија попут Данаса, Бетона (тзв. културног додатка наведене новине), Пешчаника и е-новина, баца се блато на све и свакога ко се усуђује да у свом културном стваралаштву има ичега националног. Српског, дабоме.

Усуђујем се да кажем да је највећа трагедија Срба што се после свега кроз шта је тај народ прошао у историји овакво размишљање не само толерише, већ данас представља идеологију власти у земљи Србији. Ако се тој идеологији не стане у крај, не само да неће бити боље будућности, у ЕУропству или ван њега, већ неће више бити ни Срба.

1:0

После фијаска са Ганом, изгледало је да ће Бели Орлови морати да се задовоље пласманом на Мундијал, а Србија навијањем за Јанезе у даљем току такмичења. А данас?

Немачка је била фаворит. Не само зато што је пре неки дан уништила Аустралију 4:0, већ и зато што је теутонски тим традиционално доминантан у фудбалским утакмицама (кад већ није у ратовима). Коментари на званичној страници (Fifa.com) одражавали су такво убеђење:

„Немачка сада много јака а овај тим способан за све! ÜBER ALLES DEUTSCHLAND! Предвиђам: 3:0 за Немачку, ( Podolski, Podolski, Özil)!“

„Немачка може да победи са играчима са клупе. Опет 4:0“.

Кад оно - цврц! Чак се чини да је у питању била космичка правда, па су сада Немци играли са 10 играча (као Србија против Гане), а Стојковић је одбранио једанаестерац (као што није против Гане). И то баш Подолског.

Питам се како је на вест реаговала квислингократија. Да ли су помислили, „Јао, глупи фудбалери, сада нас Немци никада неће пустити у ЕУропу“? Или су почели да праве планове како да ову победу представе као тријумф ЕУроатлантског пута без алтернативе? А можда су остали затечени и узнемирени симболиком да је земља која се под њиховом жутовладом само сагиње и повија и пузи, ипак неочекивано победила. Шта сад?

Израел, Хамас и ми

Нисам осећао посебну потребу да коментаришем догађаје од пре две недеље, када је израелска морнарица зауставила „хуманитарни“ конвој бродова који се упутио према Гази. Али изгледа да се тај сукоб дотакао наших простора, хтели ми то или не.

Слободан Дурмановић је прошлог уторка у Новом Репортеру писао о про-хамасовским демонстрацијама у Сарајеву (на којима се појавио и Бакир Изетбеговић). Пренесен на НСПМ, текст је изазвао бројне реакције, најчешће по ушанченој матрици: с једне стране су биле безусловне присталице Израела, а са друге идентично некритички симпатизери „јадног палестинског народа“. Било је ту и антисемитизма и свачега нечега још.

Поимање блискоистичног сукоба на нашим просторима обликовано је вишедеценијском политиком Титове власти. Присетите се да је један од оснивача несврстаних 1961. са Титом био и египатски председник Насер - коме „несврстаност“нимало није сметала да од СССР прима оружје и војне саветнике у рату против Израела. Није тајна ни да је Титова Југославија дуго подржавала арапске земље у том конфликту. Будући да још увек кубуримо са толико наслеђа титоизма, не изненађује да је рефлексна подршка „нашој палестинској браћи“ и даље присутна код многих.

Проблем је само што „арапска браћа“ ово што се дешава на нашим просторима посматрају углавном као сасвим оправдани џихад против „злочиначких српских неверника“. Ево шта је, на пример, у октобру 2000. рекао Абу Хамза ал-Масри, исламски проповедник који је тренутно у британском затвору због подстицања на тероризам:

„Крв (жртвеног) јагњета, Србина, Јеврејина, сваког непријатеља Алаха... врло је скупоцена“.

Срби су, дакле, раме уз раме са Јеврејима на списку „непријатеља Алаха“. Тек да се зна.

Флотилу која је, веле, довозила хуманитарну помоћ у Газу организовала је турска „хуманитарна“ организација која је ономад створена зарад помоћи „невином народу у БиХ“ (зна се којем) а потом у БиХ доводила муџахедине и оружје.

Иако је Израел окупирао Газу 1967, са те територије се једнострано повукао 2005. године. Од тада је тамо на власти (изабран демократскије од београдске жутократије) Хамас, покрет који у својој повељи као свети циљ нема ни слободу ни људска права, већ уништење „ционистичког ентитета“ и јеврејског народа. Хамас и дан-данас организује самоубилачке нападе на Израел и ракетама гађа израелске цивиле. У том контексту треба посматрати израелску блокаду Газе, шта год ми о њој мислили.

Не треба, наравно, да се сврставамо ни на чију страну (осим своје сопствене - а о томе имамо штошта да научимо, чини ми се), али треба да нам буде занимљиво што се исти људи служе истим језиком и триковима када данас нападају Јевреје и Израел, каквим се већ годинама служе да нападају Србе, Србију и Српску. Није Дурмановић измислио ту паралелу - она постоји, ко има очи да види.

То свакако не значи да треба да се поистовећујемо са Јеврејима; околности Србије и Израела су умногоме другачије, понајвише што се тиче односа са САД. Али када се људи попут Бакира Изетбеговића или сарајевског имама и бившег (?) муџахедина Незима Халиловића Мудериса поистовеђују са Хамасом, онда то итекако постаје наш проблем.

Хашка логика против истине

Прошлог четвртка, 10. јуна, Хашка инквизиција изрекла је пресуде у још једном политичком процесу, осудивши 7 бивших официра ВРС за „геноцид“ у Сребреници. Вест је, дабоме, ударена на сва звона, као још један наводно неприкосновени и необориви доказ да се у Сребреници десио „најгори злочин после 2. светског рата“ где су зликовачки Срби, је ли, намерно побили преко осам хиљада невиних цивила.

Али има неко на овом свету који не узима саопштења за штампу Хашког Трибунала здраво за готово, и пажљиво чита шта у ствари у тим пресудама пише: гомила глупости, измишљотина, ничим поткрепљених претпоставки, и „логике“ које би се постидели пропали студенти права.

Како објашњава Стефан Каргановић из Историјског пројекта Сребреница, и ова пресуда се заснива на сведочанству Дражена Ердемовића. Овај „крунски сведок“ Трибунала је под заклетвом изјавио да је стрељању муслиманских заробљеника присуствовао један потпуковник. „Судије“ Трибунала онда констатују:

„Већу није било предочено присуство неког другог потпуковника у Пилици у том периоду. С обзиром на то, веће стаје на становиште да на основу изнетих доказа нема другог разборитог закључка осим да је потпуковник, кога је Ердемовић видео на војној економији у Брањеву и у Пилици 16 јула био Поповић“. (пресуда, параграф 1134)

Погледајте „логику“: Ердемовић каже да је ту био неки потпуковник. То мора да је истина. Гле чуда, Поповић је потпуковник. Значи, он мора да је тај. Али зашто онда Ердемовић није препознао Поповића? Е, Хашке „судије“ све знају:

„...веће сматра да с обзиром на трауматичне околности под којима је Ердемовић упознао Поповића и на проток значајне количине времена од тада, неспособност Ердемовића да Поповића на отографијама препозна не изазива разбориту сумњу у закључак које је веће извело, да је човек кога је Ердемовић 16 јула видео у Пилици заиста био Поповић“. (параграф 1135)

Значи, ако чињенице не одговарају жељеном сведочењу, утолико горе по чињенице. Ако доказа нема, судије их напросто измисле, и њима доста.

Вреди поновити и овом приликом да овакво понашање није неочекивано. Трибунал је првенствено политичка институција, која нема легитимитет нити делује унутар признатог оквира међународног права (већ сама пише своја правила, прописе и законе). Функција Трибунала је да редефинише југословенске ратове као „великосрпску агресију“ а да осудама целокупног државног, политичког и војног врха Срба (било у самој Србији, било на територији данашње БиХ и Хрватске) српском народу наметне колективну кривицу за измишљени „геноцид“ на балканским просторима. Тиме се амнестира не само злочиначко понашање других зараћених страна, већ и злодела која су починиле европске земље, САД, УН и НАТО. Наметањем „геноцидности“ Србима неутралишу се оптужбе за стварни геноцид почињен у периоду 1941-45 на просторима НДХ, а релативизују се и злодела нацистичке Немачке у том периоду.

Држава Србија, чак и да њене власти то желе, не може да се одупре овом клеветничком пројекту, јер се не усуђује да Трибунал јавно прогласи оним што заиста и јесте: политичко-пропагандном агентуром, која не само да са правдом нема никакве везе, већ нема апсолутно никакав легитимитет да суди било коме. Дакле не само Србима, које колективно терети за измишљотину преузету из нацистичких памфлета четрдесетих, већ ни починиоцима злочина над Србима (које, када и буду за нешто оптужени, обично осуде симболично или никако, тек имиџа ради).

Једини начин борбе против ових систематских клевета је управо ово што ради Историјски пројекат Сребреница: разоткривање голотиње хашког цара. Трибунал и његови спонзори успели су да обману милијарде људи да се ради о легитимној институцији која суди по праву и правди. Ако се покаже да је то једна велика лаж - а ево, читањем самих пресуда то постаје више него јасно - онда је то победа за истину, ма колико мала. Корак по корак, једнога дана биће и велика; ни Трибунал ни његови спонзори неће харати светом довека.

Следећи корак је већ припремљен: монографија „Сребреница: деконструкција једног виртуелног геноцида“. Битка за истину није готова; она тек почиње.

Нови изглед

Будући да Сиви Соко постоји већ пет и кусур година, искористио сам прилику да мало модернизујем изглед. Надам се да ће нови прелом бити прегледнији.

Садржај, дабоме, остаје исти. Камо среће да је могуће променити власт и систем овако брзо и једноставно...

Холивудизација

Читајући вести из света технологије на интернет порталу магазина Wired, видех јуче вест да се појавио лажни трејлер за „живу“ верзију прошлогодишњег анимираног филма Алексе Гајића, Technotise: Edit i Ja. Аутор лажњака је Џерон Питс, видеограф из Тексаса познат по прошлогодишњем трејлеру за филм о суперхероју „Зеленом фењеру“ (Green Lantern). Али, док је „Зелени фењер“ био Питсов аматерски пројект, рекламни лажњак за Technotise је урађен по наруџби Скота Гласголда, власника - како наводи Wired - права на амерички римејк српског филма.

Састављен од снимака из разних научнофантастичних филмова, са Милом Јововић у улози Едит, трејлер је привукао пажњу Лете Калогридис, продуцента прошлогодишњег хита Аватар. Могуће је, дакле, да ће Американци у догледно време да сниме римејк Technotise, по свом укусу.

Добра вест? Нипошто. Не знам какву зараду Гајић и екипа могу да очекују од евентуалног америчког римејка (тј. шта су уговорили са Гласголдом), али могу са поуздањем да тврдим да ће са уметничког становишта резултат бити очајан.

Упркос на сав глас прокламованој посвећености „разноликости“ (diversity) и културном „лонцу за топљење“ (melting pot), америчка публика ретко има прилику да види инострана филмска остварења. Ту и тамо се поткраде понеки кинески еп или француска љубавна прича, погледа се међународни кандидат за Оскара, а постоји и сегмент тржишта за јапанска анимирана остварења, али то је то. Све остало се „адаптира“ и американизује - по правилу, лошије од оригинала.

Ево само неколико примера. Француска комедија „Посетиоци“ (Les Visiteurs, 1993) је била пресмешна. Амерички римејк (Just Visiting, 2001) је био потпуна пропаст. Нема везе што су Жан Рено и Кристијан Клавије репризирали своје улоге из оригинала; премештањем догодовштина француског витеза и његовог слуге (који магичном грешком из 12. века путују кроз време у 20. век) из Француске у Чикаго (!), нешто је „изгубљено у преводу“ .

Бесонов „Такси“ (Taxi, 1998), један од најуспешнијих француских филмских серијала (снимљена су два наставка) новијег времена, претворен је у бљутави и „бескрајно идиотски“ амерички филм истог имена 2004. Мада је филм зарадио сасвим пристојне паре, биће да је за то заслужан пре свега шарм главне глумице.

Још један пример је „Несаница“ (Insomnia), норвешки филм из 1997. обрађен и американизован 2002. Џабе су им били и Ал Паћино и Робин Вилијамс. Иако се свидео критици, амерички филм је значајно одступао од оригинала.

По правилу, инострани филмови и серије се прилагођавају америчком тржишту убацивањем стереотипа и клишеа који су небројено пута тестирани на биоскопској публици: лепе жене, симпатични протагонисти, срећан крај. Ако се ради о хумору, онда он мора да буде физичког карактера (за разлику од, рецимо, француског или британског хумора, који више зависи од контекста и игре речима). У европским и азијским филмовима увек има више секса него насиља; у америчким верзијама је та пропорција обрнута. И тако даље.

Свакако да је посматрачу извана јасно да су оваква очекивања америчке публике и сама производ вишедеценијског рада Холивуда. Могу продуценти да се правдају колико год хоће да „нуде оно то публика тражи“ - публика то тражи јер не зна да има другачије. Баш зато што „преводи“ не остављају места за оригинале...

Није претерано тешко да замислимо како би отприлике изгледала „На Дрини ћуприја“ у Кустуричиној режији. Али ако би којим случајем Американци одлучили да направе своју верзију филма, будите убеђени да би се ту нашла бар једна „снажна, независна“ плавуша, пуцњава (или мачевање), потере на коњима, вероватно нека прича о изгубљеном везировом благу... Другим речима, уместо Андрићеве драме о мосту и људима, најобичнија акциона авантура. Нобеловац? Ма ко га шиша! Публика хоће експлозије!

Можда овакав приступ најбоље објашњава линију коју су почетком деведесетих заузели амерички медији (од Си-ен-ена надаље) о сукобима у Југославији, а које се грчевито држе и данас. За њих је то црно-бела прича о геноцидним агресорским злочинцима (тј. Србима) и њиховим невиним, племенитим жртвама (Хрватима, „Бошњацима“ и „Косоварима“), и ту нема и не може било шта да се дода. Све мора да се уклопи у шаблон; оно што одудара се или игнорише или искривљује.

Постоји чак и цели поджанр у филму и телевизији који ратове на Балкану користи као позорницу за холивудске акционе драме. Писао сам о примерима тог поджанра још давне 2002, у тексту „Слике вредне 1000 лажи“ (неко је то превео и поставио на Beograd.com), али му нисам дао име. Тај пропуст је недавно исправила група филмских критичара, која је том феномену посветила нови блог, Chetnixploitation.

Најновији пример који наводе је немачки филм „Der Sturm“ (о којем сам већ писао, на енглеском, у фебруару прошле године). Преведен на енглески као „Storm“ (Олуја), филм се бави јадном тужитељком Хашког трибунала која покушава да осуди српског злочинца (зар има других?) за масовна силовања у БиХ, али је у томе спречавају покварене хашке судије и зли србонационалисти. Дакле, иако је реч о немачком остварењу, сви његови елементи су чисти Холивуд.

Све би то било смешно и жалосно да није до крајности злонамерно. Наиме, овај фиктивни сценарио, за који немачки режисер Ханс-Кристијан Шмид тврди да је инспирисан стварним догађајима у Хагу, апсолутно не одговара нити једном суђењу српским оптуженицима - али се итекако поклапа са елементима суђења Насеру Орићу или Рамушу Харадинају. Само, сумњам да би Шмид могао да сними такав филм, чак и да је хтео (а није). Просто речено, од правила нема нема одступања: у балканским ратовима, кривци и злочинци су само, увек и једино Срби. А да све буде још одвратније, филм има исти наслов као и највећа операција етничког чишћења из балканских ратова, у којој је 1995. уништена РСК. Тако су Срби по други пут постали жртве „Олује“.

Зато ми се све нешто чини да када холивудски агенти, продуценти, сценаристи и скрипт-доктори заврше са адаптацијом Гајићевог анимираног филма, од Едит Стефановић и њених авантура у Београду 2074. неће много остати. И то ће бити мање-више типична демонстрација како се Америка односи према култури из иностранства.

За то време ће амерички филмски критичари наставити да кукају како више нигде нема нових, свежих идеја. Има, само они то не знају, нити могу да знају - управо захваљујући холивудским „преводима“.