Мик Хјум пише за интернет-магазин ”Спајкд” (Spiked):
Некако је логично да је вођа босанских Срба, Радован Караџић, био прерушен када су га ухапсили по оптужби за ратне злочине. Многи у међународној заједници су више од десет година ”пресвлачили” овог локалног националисту у хитлероликог монструма.
Исто тако приличи што се Караџић годинама сакривао као алтернативни лекар. Морални крсташки поход да се Срби претворе у нове нацисте, покренут после грађанских ратова у Југославији кроз потерницу за Караџићем и оптужбе за геноцид, представљала је терапију за многе на Западу. Жигошући Србе као злочинце, нашли су начин да себе представе као праведнике. Успут су искривили истину о грађанским ратовима у Југославији, тривијализовали нацистички геноцид, и поплочали пут новим, катастрофалним интервенцијама Запада.
Управо због овог последњег, западни крсташи се данас грчевито држе својих антисрпских барјака. Балкански ратови деведесетих су били зенит моралног аргумента либералне левице за међународно мешање у послове независних држава. Ирачки фијаско је после уништио веродостојност тог аргумента. Идеја да су у БиХ и на Косову били брана новом нацизму је још једино што је остало интервенционистима као аргумент да су на страни правде.
Зато су се ове недеље, после хапшења Караџића, нови ”ловци на нацисте” шепурили по медијима. Педи Ешдаун, бивши вицекраљ БиХ, је чак изјавио да иде да слави са својим босанским пријатељима. Хоће ли се толико радовати када их на суду буде дочекао стварни ловек, а не њихово медијско чудовиште, остаје да се види. Милошевићев процес би требало да их подсети како се те пажљиво изрежиране представе могу претворити у бламажу.
Ни ја ни било ко други у овим новинама није Караџићев симпатизер. Током рата у БиХ, он је био ситни националиста који је имао романтичарски сан и немилосрдну страну. У томе није био усамљен. Међутим, кампања сатанизације Караџића како би се извео пред трибунал за ратне злочине оптужен за геноцид је политички мотивисани циркус који не служи интересима правде. Чињеница да је његово хапшење било дипломатска представа како би новој српској влади отворило врата у ЕУ уклапа се у кампању која је од почетка била исполитизована.
Оптужбе за ратне злочине су увек биле подложне критици о двоструким аршинима. Сам концепт ратног злочина је упитан, пошто се тиме сугерише да постоји некакав цивилизован, законит начин да се ратује, као партија крикета. Готово је извесно да ће учесник у рату оптужен за злочине бити један од њих - варвара трећег света - пре него један од нас, господе са Запада. Када је Аркан, озлоглашени вођа српске паравојске, оптужен од стране трибунала, изјавио је да ће се тамо појавити тек после америчке владе: ”Нека позову у Хаг оне који су уништили Хирошиму и Нагасаки и у њима побили силне цивиле, оне који су напали Панаму и Гранаду – а тек онда мене.” Тешко је рећи да ту није имао право.
Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији је основан гласањем у Савету безбедности 1993, током балканских ратова. Био је први суд за ратне злочине основан од 2. светског рата. Зашто? Није да у међувремену није било ратова, од којих су многи били крвавији од сукоба у БиХ. Од почетка, трибунал је био политичка алатка која је служила као одговор на кризу ауторитета на Западу од краја Хладног рата. Његов циљ је био да установи право Сабета безбедности УН да суди остатку света. Његова политичка улога је разоткривена када је оптужио председника Милошевића за ратне злочине током НАТО бомбардовања Србије 1999. године.
Али најупечатљивија страна крсташког похода да се Срби прогласе нацистима је улога новинара са либералне левице. Ови ”лаптоп-бомбардери” су предњачили у захтевима да Запад интервенише против Срба, прво у Босни па онда на Косову. И ово је била последица догађаја на Западу. Колапс традиционалне лево-десне политике на крају Хладног рата је оставио многе без јасног циља и сврхе. Неки су тражили спасење и нови морални смисао у крсташком походу на Балкану. Новинари и политичари су причали о Босни као ”нашој Пољској” или чак ”холокаусту нашег доба”, док је битка против Срба била ”наш други светски рат”, прилика да се имитирају очеви који су се борили против Хитлера.
Како би оправдали овакво поређење, морали су да од компликованог грађанског рата у Југославији направе једноставну причу о србо-нацистичком геноциду. Срби су починили страшне злочине, баш као и Хрвати и Муслимани. Тако бива у грађанским ратовима. Али многе од прича о злочинима су искривљене како би служиле жељеној поруци. Пример су догађаји у Сребреници, због којих се Караџић терети за геноцид. Ради се о крвавој, компликованој и дугој бици, завршеној под магловитим околностима, на чијем крају су Срби хладнокрвно масакрирали непознат број Муслимана. Али нема доказа за тезу да је ово био чин геноцида са предумишљајем.
Последица овог пропагандног рата је искривљена слика како садашњости, тако и прошлости. Непрестано поређење ратова у Југославији са холокаустом је тривијализовало јединствен историјски злочин против шест милиона Јевреја. Истовремено, створен је мит да се у Босни дешавао нови холокауст док је Запад одбијао да се умеша. Поука Босне, говорило се, је да у будућности треба интервенисати раније и снажније. У ствари, провлем у бившој Југославији је био вишак уплитања Запада. Као и обично, то мешање је погоршало и продужило сукоб. Грађански рат није избио док Немачка није признала отцепљење Хрватске, а САД отцепљење БиХ. Иако током пет деценија сукоба са СССР-ом НАТО никад није испалио ни метка, прва војна мисија Алијансе је била против босанских Срба 1995, а затим и саме Србије 1999. На крају рата, БиХ је постала подељени протекторат УН под диктатуром наметнутих поклисара типа Ешдауна.
Зато су се неки од нас противили моралном крсташком походу у БиХ и ратовима против Срба. Не зато што смо на неки начин били ”просрпски” - зашто бисмо били на било чијој страни у разорним балканским грађанским ратовима? Већ зато што смо видели опасности које је носио интервенционизам, ревидирање историје, и покушај да се реше проблеми политике ин друшва на Западу на бојним пољима у туђини. У том сам духу 1997. написао памфлет ”Чији је то у ствари рат?” У у истом духу је магазин чији сам био уредник, ЛМ, објавио чланак о снимцима српских логора који је довео до чувеног суђења за клевету...
Од тада сам се ретко бавио овим питањима, зато што ме балканска политика не интересује претерано. Међутим, британска реакција на Караџићево хапшење подсећа да наша дебата о интервенцијама, правди и ратном новинарству још није готова.
Нема коментара:
Постави коментар