„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

среда, 30. октобар 2013.

Попис, опис, допис

Више пута сам већ писао о медијима и феномену „управљања утисцима“, који се на нашим просторима лажно представља као „информисање“. Данас је стигао још један примјер.

ТВ1, иначе блиска муслиманским политичким круговима у Сарајеву, објавила је „вијест“ о наводним резултатима недавног пописа у БиХ. На основу података „невладиних организација, односно 2.000 посматрача и активиста чији су представници током пописа пратили рад пописивача“, лансирана је прича о 54% „Бошњака“.

„Информацију“ су очас пренијели и медији у РС (примјерице Фронтал и БН), позивајући се на њу као чињеницу. А нико да ради новинарски посао и постави одговарајућа питања.

Илустрација уз текст на Фронталу
На примјер: ако је загарантована анонимност и приватност пописа (а по закону јесте), откуд онда некакви „посматрачи“ и „активисти“ који су га наводно пратили? Јесу ли то можда ови невладници имали приступ пописницама, или им је неко од службеника задужених за попис открио податке? И једно и друго су кривична дјела - ако је то икоме још битно, а требало би да буде.

И откуд да ти анонимни невладници баш ТВ1 „процуре“ те наводне чињенице? Најблаже речено, то ствара сумњу у њихову вјеродостојност. Али јок, „вијест“ се преноси без питања, без коментара, без размишљања.

Коментаришу се једино бројке, за које се претпоставља да су тачне (а зашто?). Углавном како велики број „Бошњака“ (објаснићу зачас зашто под наводницима) обара тезу о геноциду у БиХ и доказује да је у РС спроведен повратак (за разлику од Федерације). Чак и да су наведене цифре тачне, тиме се промашује суштина покушаја манипулације пописом.

Њу је англоамеричкој агенцији Ројтерс крајем септембра отворено образложио Сејфудин Токић, представљен као „лидер кампање да се Муслимани изјасне као Бошњаци“. Ево шта је Токић изјавио за Ројтерс: „Ако нас има више од 50 одсто, Босна ће бити национална држава Бошњака и бићемо доминантни над друга два народа“. (извор)

Можда су неки заборавили, али управо због те приче о доминацији (под маском „грађанске државе“) се и водио рат у БиХ. Који је, подсјетићу - јер је очигледно потребно - окончан тако што је у Дејтону призната РС, а остатак земље конституисан као федерација како би се обезбиједила равноправност Хрвата и Муслимана. Сад знамо и зашто то није функционисало у пракси.

[Мала дигресија овде: покушај да се не само становницима БиХ, већ свим муслиманима на простору некадашње Југославије који нису Албанци или Турци, пришије етикета „Бошњак“ је прво чиста политичка манипулација, а друго увреда. Наиме, бош (boş) на турском значи празан, ништаван, тако да „Бошњак“ испада „ништарија“ или „никоговић“. Зато је уздржавање од употребе овог термина ствар како истинољубивости, тако и елементарне пристојности.]

Будући да остали „бошњачки“ прваци нису демантовали Токићев навод, испада да је форсирање приче о „Бошњацима“ као натполовичној већини у БиХ у функцији наметања концепта БиХ као националне државе те заједнице. А то апсолутно крши не само људска и грађанска права осталих аутохтоних становника БиХ, већ и Дејтонски мировни споразум и постојећи уставно-правни поредак. Како нико тиме да се позабави?

Посебно је питање да ли ће резултати пописа - коначни, не наводни - бити прихваћени у Еуростату, поготово ако се установи да су пописивани фиктивни људи који Босне годинама видјели нису, а уредно се воде у европским и америчким књигама (тамошњи пописи су завршени 2010. и 2011.). Уколико Еуростат одбије да верификује попис због пронађених неправилности, шта онда? Или ако га верификује упркос неправилностима, јер је то у политичком интересу моћних? О томе ни ријечи, већ само о дубиозним бројкама.

Добро вели онај чича неки дан (да сад не цитирам, опет из елементарне пристојности). Али онда проблем није толико у онима који раде зло, већ у нама што смо блесави па им то дозвољавамо.

уторак, 29. октобар 2013.

Тијанић као опомена

Када сам јуче чуо вест да је умро Александар Тијанић - вишегодишњи новинар, некадашњи министар, у последње време директор РТС - сетио сам се једног пролећног дана сада већ давне 1991.

Од фебруара те године, у Сарајеву је снимана и емитована емисија „Умијеће живљења“ (приказ), коју су заједнички водили Тијанић, Мирјана Бобић-Мојсиловић, и Драган Бабић. У Сарајеву су тражили толеранцију коју нису могли да нађу у Београду и Загребу. Сличну аргументацију нудили су тада и оснивачи ЈУТЕЛ-а. Почетком маја 1991, показало се да је та толеранција мит: Сарајевом су сатима трајали нереди јер је један од најављених гостију емисије требало да буде Војислав Шешељ.

Још до јуче миљеници чаршије, домаћини „Умијећа“ постали су мета линча. Остали су живи, некако, за разлику од своје емисије. А хајку на њих су предводили они исти људи који су за „суверену“ БиХ били вољни да жртвују мир. То им је, непуних годину дана касније, и пошло за руком.

Данас неки хвале, а (многи) други куде напрасно почившег Тијанића, не бирајући речи. Пристаје, значи, наслов из Политике да никога није остављао равнодушним. Чињеница је да је под његовим руководством РТС била Јавна Кућа (или Јадни Сервис) ЕУропске Жутије. Али сад се питам да ли би под неким другим можда била нешто још горе. Ако сад на чело РТС дође неки острашћени култиста, испашће да ћемо правити Тијанића од блата.

Оклевам да се бацим каменом на њега, не зато што имам навику да о мртвима говорим све најбоље, већ зато што се трудим да о њима не пишем ништа другачије кад се упокоје (и не могу да се бране) него док су били живи. Тијанића нисам критиковао за живота, јер ми је било глупо да критикујем бич, уместо руке која га држи. А можда и зато што подсвесно нисам хтео да будем део оне руље из маја 1991.

Кажу ми да и сам имам оштро перо. Трудим се да будем фер и пишем не лично већ логично. Да имам на уму Његоша („страх животу каља образ често“) и Марка Миљанова Поповића („чојство је чувати другога од себе“). Јер речи имају снагу. Идеје имају последице. А пут сваког човека посут је искушењима, замкама и странпутицама.

Тијанић је на свом путу посртао. Час је говорио истину силницима, час им је служио. Али никад нисам имао утисак да је штету чинио из предумишљаја. Уосталом, погледајте ко су му били душмани (невладници, култисти) па размислите да ли је баш радио све како не ваља. Било како било, осуду резервишем за оне који свесно чине зло, пре него за оне који то чине из страха, нужде или незнања.

Тијанићу нека је лака земља. А нама нека је добри Бог на помоћи.

субота, 26. октобар 2013.

Критика одбране неодбрањивог

Почетком ове седмице, уредник Видовдана Милован Балабан објавио је текст у којем је - ако ме очи не варају - покушао да нађе оправдање за позив Патријарха Иринеја да се изађе на лажне изборе позивањем на стање после Косовског боја:
„И овај отпор је био у непристајању наметнутих наводних вредности, а обично је завршавао прогоном хришћана, често мучеништвом и мартирством (сведочанством у крви) зарад чистоте свог учења и духовне стварности. Баш као што су учинили и косовски јунаци положивши живот опирући се неправди Муратове визије Балкана и положаја српског народа условљеног турским овладавањем овим просторима. Тада је Црква била уз свој народ као што је била и уз Деспота Стефана када је пристао на вазалство Бајазиту“.
Ово је натерало Александра Лазића - који је, ако се сећате, за Соко у јулу писао о проблематичном понашању руководства СПЦ - да напише одговор, у којем се окреће историји и документује под којим околностима је Стефан Лазаревић пристао на вазалство Турцима, шта је о томе заиста мислила Црква, закључујући како је поређење са данашњом ситуацијом апсолутно непримерено:
„...функција Цркве, па ни Српске православне, није да тражи начин прилагођавања датој реалности ... него да буде христолика; а ако је (макар делићем) христолика, она нужно мора бити изван реалности“.

...ако су пре шест векова разлози били да би „било спасено христоименито стадо од вукова, који су га клали” (Константин Философ), онда данас нема двојбе да мора остати записано да је СПЦ, кроз уста првог међу једнакима, у миру, послала христоименито стадо у загрљај вуковима да га кољу; књегиња Милица и св. патријарх Спиридон спасавали су животе и жртвовали и своје најближе, а господар Вучић и патријарх Иринеј спасавају голу власт и тзв. Бриселски споразум, све зарад химере зване ЕУ“.
Првобитно сам намеравао да текст пренесем цео, или барем цитирам in extenso, али док сам га читао схватио сам да би било боље и праведније да га прочитате у оригиналу, са сликама и фуснотама, на његовом блогу (Стање Ствари).

И да се замислите над речима Патријарха Павла, цитираним на крају:
„У којој држави на свету се може захтевати излазак на изборе под условима у којима су људи лишени не само елементарне безбедности и основних људских права, па и права на слободу кретања, него и самог права на живот?“

петак, 25. октобар 2013.

Бич сам божји ја сплетен за тебе

Око Соколово, бр. 91
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Примиче се клети 3. новембар, када Државно Дно и квислиншки култ инсистирају да ће капитулација пред „Републиком и Косовес“ у ствари бити тријумф Српства. У такво нешто може да верује само онај ко победом сматра пораз, коме је зло добро, а пропаст успех. Дакле, само култисти „царства земаљскога“, који прокламују да је свако ко се с њима не слаже - луд.

Добро онда, ја ћу први то да схватим као комплимент. Да видимо у каквом сам друштву.

Драган Милашиновић вели да је „бриселски процес“ свесна манипулација култа у циљу затирања Србије. Борис Алексић образлаже да се Државно Дно ставило у службу Хашима Тачија - односно, рекао бих пре, Тачијевих господара. А Александар Павић указује да се Државно Дно и не труди да сакрије у којој мери су такозвани „избори“ лаж и обмана. Није реч о незнању или неспособности, већ о свесном злу, дакле.

Јуришници култа ударају на сваки, па и најмањи, отпор систематском рушењу Србије. О атаку на Културни Центар Новог Сада и њега лично, пише Андреј Фајгељ. А да би се Србија и физички затровала, уводи се ГМО „храна“; више о томе,  Саша Ставретовић.

Докле? Проблем са отпором је што је реактиван, тј. креће се у наметнутом оквиру уместо да понуди сопствени, вели Милан Миленковић. О томе је својевремено било речи и на Соколу. Александар Лукић тражи инспирацију у Његошевом етосу слободе, док Мило Ломпар налази стратегију у речима Црњанског.

И док у окупираној централној Србији заведени партијски пешаци негодују јер нису добили сендвиче - а ко мари што земља пропаде! - Срби на Косову и Метохији нису блесави. Миодраг Зарковић вели да они итекако добро знају ко су истинске вође, а ко фигуре постављане путем разних „избора“.

Ко је онда ту заиста луд, ми или Државно Дно? Одговор нуди Миланко Шеклер.

Ако вам понашање култиста однекуд изгледа познато, то је зато што представља типично „резоновање“ конвертита, вели Милан Миленковић.

Срби могу и знају да устану када власт пређе њихову „црвену линју“, показао је случај у Љигу, о чему пише Жељко Цвијановић. Можда је време да се та линија помери мало ближе разуму, а даље од лудила култа? Јер толико тога већ сматрамо за нормално, а није, тврди Слободан Антонић и позива на „бесни отпор“ док још није касно.

Зар вам не личи на Зону Сумрака што Павелићеви бојовници долазе у Београд по потврде о усташтву (како би добили пензије од нове хрватске државе)? Борис Дежуловић јесте сатиричар, али ово о чему пише је жива истина.

Време у којем живимо стварно личи на репризу четрдесетих година прошлог века. Опет гледамо „продор на исток“ који предводи Берлин, вели Бранко Жујовић. Мисле, ваљда, да ће им се посрећити трећи пут.

Али не би Срби били то што јесу, да не ремете планове „великих“: покушај репризирања четрдесетих пропао је деведесетих. Тада затроване бунаре никаква празна прича не може да очисти; за обнову изневереног поверења у Босни потребно је много више од реторике, пише Ненад Кецмановић, а од тога ни трага.

Што се предстојећих лажних избора за квислиншке органе лажне државе тиче, о томе је све рекао још давне 2004. године блаженопочивши Патријарх Павле. Оне године, сетићете се, када су „косовијанци“ показали своју демократичност, толеранцију и суживотништво - погромом Срба.

Свака реч важи и данас. И сва даља прича је сувишна.

петак, 18. октобар 2013.

До у Бога и у своје руке

Око Соколово, бр. 90
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
(Напомена: Од ове седмице „Око“ ће се појављивати петком, да бих избегао конфликт са другим обавезама.)

За тринаест година „демократије“ и „реформи“, из Србије је исцеђена најмање 51 милијарда долара, по сазнањима америчких истраживача. Стварне размере ове пљачке су још веће, јер не рачунају оно што је отето а још увек се налази у Србији - од сумњивих приватизација до вила и аутомобила. На идентичан начин је деведесетих пљачкана Русија, док 1999. није срушен Јељцинов квислиншки режим.

Уместо српског Путина, добили смо Државно Дно. Торис трабуња о нади (као овај амерички Император давне 2008), Дачи слави поразе као победе, а Вучи нема ништа против да Србију претвори у пепео, ако би после тога владао згариштем. О безнађу економске и сваке друге политике Државног Дна пише Жељко Цвијановић.

За оне који су издају проглашавају за врхунац родољубља, највећи непријатељ су они који одбијају да издају - тиме показујући да итекако постоји алтернатива, и да је наводно поб(иј)едничко родољубље у ствари лажно. Отуд толики притисак на косовске Србе, који испадоше свима криви што су живи, вели Јања Гаћеша. Позивима да изађу на лажне „изборе“ 3. новембра придружио се недавно и „кооперативни“ патријарх СПЦ, на шта се осврће Милан Дамјанац. А о волунтаризму Државног Дна, од патријарха без мандата до министра без портфеља, пише Александар Павић.

Паралелно са притиском на „реметилачке“ Србе на Косову, траје и преумљавање Срба у остатку Назадне Сатрапије Жутије. Томислав Кресовић пише о седам немачких захтева и „промени свести“. Зоран Грбић се осврће на најезду зомбија као манифестацији страних (без)вредности.

Слободан Владушић, говорећи како од слависта данас праве „балканологе“, подвлачи битну разлику: они први су се бавили српском историјом и књижевношћу, док ови потоњи поричу све српско између „словеначке шљивовице и турског бурека“ и на српски простор гледају као на богату територију настањену реметилачким домороцима. Питајте Сијуксе како то обично завршава.

Дарко Панић се бави разбијањем породице као предусловом за атомизацију друштва и његово коначно поробљавање. Да све не иде баш тако глатко, показао је случај једне девојчице. О детаљима случаја писао је Милутин Стевановић, али укратко: отац из Хрватске тражио је изручење кћерке, која са мајком живи у Љигу. Државно Дно се таман спремило да ту капитулира - баш као и по питању повлаштеног увоза цигарета - када се суочило са побуном народа. О тој малој, али можда значајној победи, писао је Бранко Жујовић.

Побунили су се и гости на „културној“ манифестацији која је покушала да Србе представи као геноцидне - и тиме амнестира нацисте и НДХ. Очигледно преумљавање још није успело, упркос свој сили медија, полиције, фарме, велике и топле браће.

Не очекујте, међутим, од Државног Дна и квислиншког култа да се помире са неуспехом. Вероватније је да ће постати још агресивнији - јер, напослетку, они само и једино верују у аргумент силе. Ђорђе Вукадиновић с правом Србију данас пореди не са деведесетим, него са тридесетим годинама ХХ века у Европи.

А Жељко Цвијановић констатује да је сада отворени сукоб са квислинзима неминован:

„Колико ће та стрела да путује зна само Онај Који Све Зна, а да је одапета, сад знају и они који не знају ништа“.

четвртак, 17. октобар 2013.

Цензура или пристојност?

Чудна су нека времена наступила. Некада су се постдипломске студије звале „магистериј“, а данас их зову „мастер“. Некада су се сликари бавили лепотом света, а данас се утркују ко ће више да га нагрди. Поготово на „прогресивном“ западу, што грђе неко умијетничко дело, то га више хвале, славе и дотирају наприједни културолози.

Посебно је популарно антихришћанско богохуљење, које се правда наводним отпором религији уопште; притом никоме не пада на памет да вређа верска осећања, рецимо, индуса или будиста, а камоли муслимана. Ако то неки уметник макар и случајно уради, истога часа се на њега сручи лавина оптужби за „нетолеранцију“ и „говор мржње“. Све по лажној логици коћекогаизма.

Јуче је у Културном центру Новог Сада (КЦНС) абортирана студентска изложба. Академија уметности вели да је повукла целу изложбу јер им је „скидање једног рада нарушило концепцију“ (Фронтал). Намеће се медијска тема да је ово шокантан напад на слободу говора. А ево о каквом „уметничком раду“ је реч:


Директор КЦНС Андреј Фајгељ, одраније мета напада култур-комесара због употребе ћирилице (замислите, усуђује се да користи изворно, званично и уставом загарантовано писмо! Какве ли дрскости!) огласио се поводом одлуке да повуче увредљиви експонат. Преносимо овде његово објашњење, с дозволом, у интересу потпуног информисања јавности и заустављања још једне рунде медијског линча:
Синоћ целе ноћи нисам спавао. Имао сам тешку дилему. Нећу спавати ни ноћас, јер сам изабрао.

Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога.

Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. Уметници су углавном говорили да није увредљив, а и ако јесте, да је уметничка слобода неограничена. Верници и обични грађани углавном да их ипак вређа, да је то неприкладно поигравање са светињом.

Ти грађани имају право на заштиту верских осећања, а уметници имају право на слободу изражавања. Стављен пред свршен чин, могао сам да заштитим једна само на уштрб других.

Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра.

Предложио сам излагачима да овај пут не изложе поменуто дело. Одбили су и одлучили да повуку читаву изложбу. На друштвеним мрежама се управо покреће олуја по којој слутим да је све то планирани перформанс, који ћемо гледати у наставцима наредних дана.

На то имам коментар.

Живимо у време када се младима са свих страна натура инцидент као пут до успеха и славе. Пређи границу доброг укуса, и чека те награда. Тим путем кроче и млади учесници риалитија, и младе старлете, и млади насилници.

Младим уметницима желим да бар они буду другачији. Да повуку границу и одбију старлетизацију. Нек се опробају и у провокацији, која јесте саставни део уметности. Али нек почну од лепоте и хуманости. Нек почну од класичних идеала: Est modus in rebus, sunt certi denique fines (Постоји мера у стварима, постоје, најзад, одређене границе). Нек почну од упорног, поштеног и скромног рада.

Ако већ почињу од провокативне друштвене критике, нек барем не почињу од нечије највеће светиње.

Ја се из убеђења не могу придружити промоцији инцидентности, као ни промоцији концепта ’45, када је свака увреда верских осећања сматрана прогресивношћу, а свака одбрана примитивизмом.

Молим грађане да се изјасне, да се укључе у дебату, да је не препусте хејтерима, партијским војницима и заинтересованим групама. Идеалног одговора на овакве дилеме можда и нема, али имамо одговорност да заједно градимо консензус и тражимо меру.

ПС: Пошто је данас Бајрам, питао сам аутора да ли би овако представио Мухамеда? Не би.
У овом данашњем свету, најлакше је бити вулгаран. Пажња се привлачи не врлином, него екстремним пороцима и ексцесима материјализма. То можда иде у прилог индустрији приземне забаве, али дугорочно упропаштава како „звезде“ таквих перформанса, тако и друштво уопште, разграђујући цивилизацију док не преостане само дивљаштво. 

Е сад, можда неки дивљаштво сматрају добрим и пожељним. На то имају право - мада онда не би требало да имају право да траже заштиту цивилизације када им то исто дивљаштво угрози животе и имовину. Било би лицемерно.

У сваком случају, логика налаже да онима који више цене дивљаштво од цивилизације свакако није место у домовима културе. У Новом Саду, или било где.

понедељак, 14. октобар 2013.

Реинтеграција на ЕУропски начин

Чуди ме да досад нико није указао на паралелу која је више него очигледна: Србима у Независној Држави Косови (НДК) намењена је иста судбина као Србима у НДХ. Било оној, било овој новој. Погледајте само шта се ради у Вуковару.

Својевремено је француски генерал ДеМарњак изјавио да ће „проблем“ Срба на Косову имати „биолошко“ решење - тј. они ће поумирати онако у гетима, и Косовистан ће онда бити безжбрижно шиптарски. Тај исти генерал данас води Еулекс, „статусно неутралну“ мисију ЕУ специфично задужену за помоћ „успостављању независности“ Тачистана.

Можда би Косовијанци и могли да чекају, али Вашингтону и Бриселу се жури - да чупањем срца Србима елиминишу „реметилачки фактор“ на полуострву. Па кад нису успели да силом сломе отпор Срба на Косову, одлучили су то да ураде преко издајника у Београду. Којима се недавно, ако је веровати вестима, придружио и „прогресивни“ Патријарх Иринеј.

Реторика којом се подржава затирање Срба на Косову неодољиво подсећа на оно што гледамо откако је круг двојке зарад обећања „нормалног живота“ препустио РСК Загребу. Треба ли подсећати да је уместо обећане „нормалности“ добио „Савезничку силу“ (погрешно прозвану „Милосрдни анђео“)?

У сваком случају, иста матрица је на делу и у Вуковару и у Митровици - и то се спинује као „реинтеграција“, а не етничко чипћење. Занимљиво је да тај термин користи како Загреб (и онда, и данас) тако и Тачи. А у Приштини Срба има колико и у Книну. Није ни чудо, кад су Косовијанци попут Агима Чекуа „испекли занат“ у Туђмановој армији, само обновивши „стратешко партнерство“ из 1941.

Државно Дно је бриселским „споразумом“ већ признало НДК. Гласачки листићи лажних избора лепо имају косовијанске грбове и организују их Косовијанци по некаквим својим прописима. Чак је и име листе квислиншких кандидата промењено у „грађанска листа“, јер је Шиштарима сметало „Србија“. За то време, сред Београда се шепуре функционери НДК у режији Соње Лихт и НАТО.

И док Државно Дно вели да „нико од њих не тражи“ признање НДК, то отворено демантује изасланик Берлина Шокенхоф. Не само да се тражи признање, него и промена свести, и још пар сличних „ситница“.

Чланови Државног Дна отворено говоре да ће све посветити испуњавању захтева Империје, па кад их испуне, сами додати нове. Али лажу да ће од тога Србији да буде ишта боље. Неће. Све што Срби на Косову - који једини поштују Устав и законе Србије - могу да очекују од Тачијевих „избора“ је већ виђено у Госпићу, Пакрацу, Вуковару, Клечкој, Старом Грацком, Жутој Кући...

То је избор само којим редом ће Косоваријанци да им ваде срце, бубреге и све остало. За Тачија, Брисел, Берлин, али и жуто-назадни Београд, опстанак Срба на Косову једноставно није опција. За њих Жута Кућа нема алтернативу.

Али за нас мора да има.

среда, 9. октобар 2013.

Од бруке се гледат не могаху

Око Соколово, бр. 89

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Као што сам најавио, протекле две недеље био сам на путу, па је Око било на одмору. Али то не значи да бројни хвале вредни текстови нису остали запажени.

О медијској и моралној окупацији писала је Драгана Трифковић. Какву Србију снива Мали Жутник Дачи, објаснио је Младен Ђорђевић. Миланко Шеклер писао је о промени свести и Дечијевој визији нормалности писао је и Миланко Шеклер. Суштина целог пројекта, вели Владимир Димитријевић, је уништење Србина у себи. Колективно самоубиство нације.

Милорад Вучелић објашњава да је ова власт само још гори продужетак Жутократије. Зато недавна смена Драгана Ђиласа није никаква велика победа, тврди Александар Павић, већ пре обрачун лешинара око черупања Србије.

Како то черупање изгледа, описује Жељко Цвијановић у текстовима о Мегатренду и „квантном скоку“ Државног Дна - право у понор.

По свему судећи, претња полицијске побуне највише је утицала на отказивање окупационе параде (тзв. „прајда“) у Београду. Што се парадирања тиче, о тзв. „геј правима“ као батини Империје одлично је писао Слободан Антонић. А мада су разни ЕУропски комесари, активисти, невладници и министри тиме разјарени, цео циркус је помогао Државном Дну да скрене пажњу са напора да удави косовске Србе у Тачијевом бурету крви.

На шта имају право косовски Срби, пита се Јања Гаћеша. Шиптари и Империја нуде им нестанак, Београд као „алтернативу“ - самоукидање. Цела прича око такозваних избора 3. новембра је једна велика мућка у магли, вели Александар Ђикић. Нажалост, констатује Владимир Димитријевић, у њој не учествује само Државно Дно, већ и неки „прогресивни“ свештеници СПЦ.

А чим заврше са Косовом (или мисле да су), Војводина је следећа, подсећа Жељко Цвијановић.

Пред крај септембра, медијски бомбардер Империје (Б92) напао је Јужни Ток, односно економску сарадњу са Русијом. На напад су се осврнули Ђорђе Вукадиновић и Бранко Жујовић.

Почетком октобра, бивши Император Клинтон обелоданио је двестотињак докумената ЦИА о рату у БиХ. Намера је, свакако, да прикажу Империју и самог Клинтона у најбољем могућем светлу. Пошто сам видео да локални медији веома селективно цитирају њихов садржај, пронашао сам оригинале, ако желите да их читате сами.

У БиХ је 1. октобра почео попис становништва, први од проглашења независности. О проблемима и перипетијама са пописом, писао је Ненад Кецмановић.

У Вуковару се наставља истребљивање ћирилице. За оне који су заборавили, хрватске власти су у последњој деценији ХХ века уништиле десетине хиљада књига, што српских аутора што штампаних ћирилицом. За то време се форсира мит о „великосрпском“ Меморандуму САНУ - који то уопште није био, вели Ратко Дмитровић и подсећа да је ову замену теза омогућило самомрзачко понашање комуниста у Србији.

Са примицањем годишњице 1. светског рата, јача и кампања да се за тај сукоб окриве Срби и Руси, Гаврило Принцип прогласи терористом а Франц Фердинанд мучеником. Срђан Кољевић, режисер новог филма о сарајевском атентату, даје допринос борби против тих клевета, а Милан Дамјанац се позива баш на Принципа да би илустровао право значење слободе, наспрам оног које намећу њени затирачи.

Кад смо већ код културе, вреди прочитати подсећање Антонија Ђурића о првој поставци драме „Солунци говоре“, као и есеј Зорана Грбића о Салми Хајек и Холивуду у Србији.

Пре неки дан је била 13. годиншњица „петооктобарске револуције“, империјалног пуча којим је Србију преузео квислиншки култ. Војислав Коштуница и даље одбија да призна ову чињеницу, вели Бошко Обрадовић, наводећи да све док се 5. октобар сматра победом, ЕУ реалним избором а неутралност могућом, избављења из матрице ропства неће бити.

Следбеници квислиншког култа радо говоре о цени родољубља - за њих, увек превеликој. Али остају неми пред чињеницом да је од 5. октобра наовамо, из Србије украдена 51 милијарда долара, о чему пише Бранко Жујовић. То је, дакле, новчана цена ропства.

Извођачи империјалног пројекта - квислиншки култ, жутократе и Државно Дно - убише се од убеђивања народа да ће продајом вере (слободе) купити хлеб (вечеру). Као да ту причу нисмо већ небројено пута чули од силних завојевача који су завршили на сметлишту историје. Мило Ломпар упозорава све који би да се полакоме на то обећање, да ће они који се одричу слободе зарад обећаног хлеба остати и без једног, и без другог.

субота, 21. септембар 2013.

Поданички триптих

Слика и прилика окупиране Србије.

(via НСПМ)
Обратите пажњу на ову фотографију „првог потпредседника“ са неке конференције за послушну (пошто друге скоро и нема) штампу.

Иза њега је симбол владе, полтронска имитација Американаца.

До њега је застава ЕУ, чија Србије није чланица, нити ће то бити у догледно време - али која „нема алтернативу“.

Трећи елемент у поданичком триптиху је неизбежни ЕУропски комесар за понижавање Србије, словеначки србоубица Јелко Кацин.

Са друге стране, покривена Јелком, је шизофрена застава Републике Србије, са краљевским грбом одавно непостојећих Обреновића. Који су, додуше, водили политику апсолутног самовлашћа код куће а подаништва странцима - од пактирања са Турцима до тајне конвенције са Аустријом. Политичка база била им је тадашња Напредна странка.

Превише подударности да би било случајно.

Превише тужно да би било подношљиво.

среда, 18. септембар 2013.

Да опусте земљу свуколику

Око Соколово, бр. 88

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
У протеклих седам дана десило се нешто до тада малтене незамисливо: Атлантска Империја осујећена је у намери да нападне Сирију. Највећи допринос томе дала је руска дипломатија, али упркос ларми „хуманитарних“ империјалиста, подршке народних маса у Америци и Европи за рат једноставно није било.

Зашто су Руси спасили Сирију, а нису могли (хтели? смели?) Србију? О заблудама што родољуба, што родомрзаца о Русији пише Бранка Ал-Хамди.

Бранко Жујовић сматра да је Сирија својеврсна стаљинградска прекретница похода Империје на исток. Можда. Не бих се чудио да империјалисти намеравају рат само да одложе, док се не изврши додатна медијска „промена свести“, али раскорак између њихових жеља и могућности постао је итекако очигледан.

Свако одступање од догме о непобедивости и непогрешивости Империје, међутим, забрањена је зломисао међу припадницима квислиншког култа. Отуд њихова најава додатног уништавања Србије за рачун Вашингтона и Брисела. О дистопијској „пост-Србији“ коју нам нуде наказе из култа пише Жељко Цвијановић. Истом темом се бавио и Милорад Вучелић, исправно именујући апологете сваке агресије на српство - и сатанизаторе сваке одбране - као култ смрти.

Оспоравање српског права на постојање није од јуче, већ има историјски континуитет, вели Мило Ломпар - од Аустро-Угарске, преко Југославије, до ЕУ и њених домаћих подрепаша. Радован Калабић написао је приказ недавне књиге Зорана Аврамовића, о улози родомрзаца у примени те политике.

Сећате ли се како су својевремено жутократе сматрале укидање виза као највећи успех своје ЕУропске политике? Сада Брисел жели да поново уведе визе, наводно због лажних азиланата - које сами ЕУропљани призивају великодушним дотацијама. О том новом ЕУропском лицемерју пише Зоран Грбић.

За истински угрожене, не хаје нико. Преостале Србе на Косову Државно Дно тера на нелегалне „изборе“ у Тачијевој „држави“ - наводно „статусно неутралне“, таман колико и ЕУЛЕКС, УЧК и НАТО. Не могу да се одлучим да ли Александар Павић о томе пише сатирично, или само преводи двомислени паткоговор култиста на разумљиви српски. Препоручујем још и текст који је о „косовијанском“ позивном броју - још једној тихој издаји Београда - написао Александар Ђикић.

Иначе, оно што се ради Србима на Косову већ је урађено Србима у Источној Славонији. Они су са благословом Београда „реинтегрисани“ у Туђманову државу, где им се већ годинама ускраћују елементарна права и слободе. Сад им се ево прети насиљем због ћирилице. ЕУропски комесари веле да нису надлежни за то (а јесу за „људска права“ нпр. алт-сексуалаца у Србији?), док Мирјана Бобић-Мојсиловић објашњава да је атак на ћирилицу у ствари парадигма хрватског односа према Србима уопште.

О томе, дабоме, у  „земаљској Жутији“ не сме да се прича. У току је операција „промене свести“, где Срби треба да забораве ко су и шта су, да би на крају престали да постоје - и тиме буду „реметилачки фактор“ на Балкану.  Владимир Димитријевић извештава са фронта, где непријатељ користи сва могућа средства избезумљивања. Народу се мозак пере „фармом“ и осталим ТВ-шундом, са благословом државе, вели Ратко Дмитровић.


За то време, Државно Дно по памет иде у Брисел, уводи санкције Сирији (која није признала „Косово“) а братими се са Емиратима (који јесу), и дели одликовања на све четири стране, о чему пише Јелена Арсеновић.

Оваквим понашањем, Државно Дно води Србију право у хаос, сматра Ана Филимонова. Слично мисли и Слободан Антонић, упозоравајући да овакво кршење људских и Божијих закона води право у насиље. Расправа са испирачима мозгова и проданим душама већ је узалудна, сматра с правом Милан Миленковић.

Да су Срби макар и промил онолико дивљи колико их оптужују подивљали квислиншки култисти, до насиља би већ дошло. Родољуби се, међутим, боре мирним и моралним путем. Тако Бошко Обрадовић сматра борбу за очување породице као кључ победе над култом смрти.

Грађанска непослушност, друштвено организовање, приговор савести да се не учествује у лажима и насиљу против разума - све су то легитимни начини отпора и одбране. Али кад унапред одустанете од примене силе у одбрани живота, немојте се чудити ако непријатељ покуша да вас убије. Рачуна, може му се.

Руси јесу успели да зауставе напад на Сирију без испаљеног метка - али је помогло што су у Средоземљу ипак имали ескадру Црноморске флоте.

(Напомена: Следеће две недеље су Око и Соко на заслуженом одмору; видимо се опет средином октобра)

уторак, 17. септембар 2013.

Појачања ТВ поробљивачима

Једно од најмоћнијих оружја данашње „менаџерске“ државе је телевизија. ТВ екран омогућава да државна - или антидржавна, ако су медији под окупацијом - пропаганда уђе у сваки дом. А у земљама попут Србије народ још и плаћа за ту „привилегију“, путем ТВ претплате.

Један од првих потеза петооктобарских пучиста било је заузимање РТС. Империја је инвестирала огромна средства у Б92. Преузета је и већина штампаних медија, а успостављено је и присуство на интернету - Б92, SETimes и BIRN, на пример - али је окосница пропаганда била и остала телевизија.

Техника пропаганде могла би да се назове „баклава очаја“: ред сладуњавих серија, да анестетише публику, а онда ред безнађа, отрова и мржње, да је убије у појам. На сваком каналу, на свакој фреквенцији, унедоглед.

Медијска окупација Србије у потпуности је остварена у првим годинама жутократије. Сличну доминацију Империја има у осталим крхотинама СФР Југославије. Па је на ове просторе свеједно 2011. дошла катарска мрежа Алџазира (AlJazeera Balkans). А сада, изгледа, долази и клонирани Сиенен, о чему су недавно писали Младен Ђорђевић и Марина Рагуш.

Из њихових текстова сазнајемо да се већ догодине може очекивати нови ТВ канал „Н1“, иза којег стоји корпорација која већ контролише кабловске оператере у Србији и БиХ. Један од „консултаната“ конгломерата је некадашњи амбасадор Империје у Београду, Камерон Мантер. Директор нове телевизије треба да буде Брент Седлер, некадашњи дописник Сиенена и пословни ортак бившег амбасадора Монтгомерија (МСМ - Монтгомери, Седлер, Матић).

Зашто? Мислим, ако је Балкан толико „неважан“ за Империју, ако је „све готово“ а сваки отпор узалудан - како то без престанка верглају медији Империје, а послушно понављају њихови домаћи квислиншки клонови - откуд потреба да се на већ наводно освојени Балкан пошаље прво Алџазира, а ево сад и Сиенен?  Империја очигледно сматра да домаћа пета колона није успела да до краја обави поверени јој посао, и да мора директно да се укључи у коначно сламање отпора: операцију „промене свести“.

Значи, и ова герила у којој многи малодушно сматрају да су постигли све што је могуће постићи, успела је да у довољној мери поремети планове Империје и квислиншког култа.

Међу родољубима се већ годинама вуче прича о потреби за патриотском верзијом Б92, али то је просто неоствариво. Телевизија захтева обимну логистику, која много кошта а веома је рањива на државни притисак. Нешто попут тенка: застрашујуће моћно на отвореном, али потпуно бескорисно у шуми. Зато државе по правилу имају тенкове, а герилци ракетне бацаче.

На светском плану, медијску доминацију Империје успешно је угрозила Русија. За само пет-шест година, телевизија RT (првобитно Russia Today, сада само RT) постала је једна од најгледанијих медијских кућа у Америци.

Дабоме, у напору да се пробије на западну медијску сцену, РТ ту и тамо чини грешке у корацима; на пример, када су о политици владе Србије питали жутократског амбасадора у Лондону, или кад су недавно у једну емисију позвали Џејмија Кирчика, медијског батинаша хомосексуалног лобија, који је гостовање злоупотребио за тираду о „геј правима“. Али иако вашингтонски естаблишмент рутински режи на РТ као „московску пропаганду“, све више Американаца схвата да вести које гледају на РТ нису „фризиране“ попут оних које им сервирају Сиенен, MSNBC, Фокс Њуз, итд.

Имајући то у виду, с правом се намеће питање зашто Москва не обраћа пажњу на Балкански медијски фронт - који је, како се види из најављеног доласка Сиененовог клона, итекако битан за Империју. Јесте да су на интернету већ присутни Руска Реч и Фонд Стратешке Културе, али од РТ нема ни трага ни гласа. Јавност у Србији и даље се „информише“ претежно преко телевизије, где апсолутну доминацију имају Империја и квислиншки култ. Кад Алџазира личи на пристојну алтернативу, све вам је јасно.

четвртак, 12. септембар 2013.

Последњи позив на разум

Позив на опрез из Русије

Њујорк Тајмс, страница А31, 12. септембар 2013. године (оригинал)

Москва - Недавни догађаји око Сирије подстакли су ме да се директно обратим америчком народу и његовом политичком руководству. Важно је да се то учини у времену када између наших друштава не постоји довољан степен комуникације.

Односи између нас прошли су кроз различите фазе. Стајали смо једни против других током хладног рата. Али пре тога смо били савезници и заједно победили нацисте. Универзална међународна организација - Уједињене Нације - успостављена је тада како би спречила да се такво разарање икада понови.

Оснивачи Уједињених Нација разумели су да би одлуке о рату и миру требало да се доносе само консензусом. Уз амерички пристанак, у Повељу Уједињених Нација уведена је институција вета за сталне чланице Савета безбедности. Овај мудри чин  био је темељ вишедеценијске стабилности у међународним односима. Нико не жели да УН доживе судбину Друштва народа, које је пропало јер није имало стварног утицаја. А постоји могућност да се то деси, ако утицајне земље заобиђу Уједињене Нације и предузму војне акције без одобрења Савета безбедности.

Могући напад Сједињених Држава на Сирију, упркос оштром противљењу многих земаља, као и политичких и верских вођа - међу њима и папе - имао би за последицу нове невине жртве и ескалацију сукоба, можда чак и далеко ван граница Сирије. Напад би појачао насиље и покренуо нови талас тероризма. Угрозио би мултилатералне напоре да се реше ирански нуклеарни проблем и израелско-палестински сукоб, и додатно дестабилизовао Блиски исток и северну Африку. Пореметио би равнотежу целог система међународног права и поретка.

Сирија није поприште борбе за демократију, већ оружаног сукоба власти и опозиције у мултирелигијској земљи. Мало ко у Сирији заговара демократију. Али зато има напретек бораца ал-Каиде и екстремиста свих врста, који се боре против власти. Амерички Стејт Департмент је прогласио за терористичке организације Фронт ал-Нусра и Исламску Државу Ирака и Леванта, које се боре на страни побуњеника. Овај унутрашњи сукоб, потпириван испорукама оружја побуњеницима из иностранства, тренутно је међу најкрвавијима у свету.

Проблем које изазива дубоку забринутост су плаћеници из арапских земаља који се тамо боре, као и стотине милитаната са Запада па чак и Русије. Хоће ли се вратити у своје земље са искуствима стеченим у Сирији? Сетите се да су после сукоба у Либији, екстремисти прешли у Мали. Ово је претња за све нас.

Русија се од почетка залагала за мирољубиви дијалог кроз који би Сиријци постигли компромисни план за сопствену будућност. Ми не штитимо сиријску власт, већ међународно право. Желимо да Савет безбедности УН испуњава своју сврху, и верујемо да је очување закона и реда у данашњем сложеном и турбулентном свету један од малобројних начина да спречимо хаос у међународним односима. Закон је закон, и морамо га поштовати свиђао нам се он или не. По садашњем међународном праву, употреба силе дозвољена је једино у самоодбрани или уз одобрење Савета безбедности. Све остало је неприхватљиво по Повељи Уједињених Нација и представља чин агресије.

Нико не доводи у питање да су у Сирији употребљени бојни отрови. Али све указује на то да их је употребила не сиријска војска, већ побуњеничка, како би испровоцирала војну интервенцију својих моћних страних спонзора на страни фундаменталиста. Не смемо игнорисати извештаје да милитанти спремају нови напад, овај пут на Израел.

Алармантно је што је војна интервенција у унутрашње сукобе других земаља постала тако уобичајена за Сједињене Државе. Је ли то у дугорочном америчком интересу? Сумњам. Милиони широм света све више виде Америку не као образац демократије већ као земљу која користи сирову силу, и склапа коалиције за ратне походе под паролом: „или сте с нама, или против нас“.

Али сила се показала као неуспешна и бесмислена. Авганистан је у ропцу и нико не зна шта ће се десити након повлачења међународних снага. Либију су распарчала племена и кланови. У Ираку се наставља грађански рат, где десетине свакодневно гину. У самим Сједињеним Државама, многи на Сирију гледају кроз аналогију Ирака, и питају се зашто њихова власт жели да понови сопствене недавне грешке.

Без обзира колико ограничени били удари, и колико прецизно оружје, цивилне жртве су неминовне. Међу њима ће бити деца и стари, које би интервенција требало да заштити.

Свет на ово реагује питањем, на које начине онда могу да заштите сопствену безбедност, ако не могу да се ослоне на међународно право? Све више земаља зато настоји да се домогне оружја за масовно уништење. То је сасвим логично: ако имате бомбу, нико вас не дира. И док причамо о значају неширења нуклеарног наоружања, у пракси се дешава управо супротно.

Морамо престати да користимо језик силе и вратимо се на пут цивилизованог дипломатског и политичког понашања. Нова прилика да се избегне употреба силе појавила се у протеклих неколико дана. Сједињене Државе, Русије и све остале чланице међународне заједнице морају да искористе прилику створену предлогом сиријске владе да свој арсенал хемијског наоружања преда под међународну контролу, где би био уништен. Судећи по изјавама председника Обаме, Сједињене Државе ово сматрају алтернативом војном ангажману.

Поздрављам председников интерес да настави дијалог са Русијом по питању Сирије. Морамо радити заједно да одржимо у животу наду - као што смо се договорили у јуну на састанку Групе 8 у Лох Ерну у Северној Ирској - и усмеримо дијалог поново на тему преговора.

Ако избегнемо примену силе против Сирије, то ће побољшати атмосферу у међународним односима и ојачати међусобно поверење. Наш заједнички успех отвориће врата сарадње у другим питањима од критичног значаја.

Мој радни и лични однос са председником Обамом у знаку је растућег поверења, што ја веома ценим. Пажљиво сам проучио његово обраћање Американцима у уторак. Не бих се нимало сложио са његовим аргументом да је Америка посебна, да је њена политика чини „другачијом и изузетном“. Веома је опасно охрабривати људе да себе виде као изузетне, ма чиме то било мотивисано. Постоје велике и мале државе, богате и сиромашне, оне са дугогодишњом традицијом демократије и оне које тек почињу тај пут. Њихова политика се такође разликује. Сви се разликујемо, али кад тражимо благослов од Господа, не смемо заборавити да нас је Бог све створио једнаке.

Владимир Владимирович Путин, председник Русије

среда, 11. септембар 2013.

Јата проклетога кота

Око Соколово, бр. 87

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Да ли је уопште могуће премерити сву празнину душе издајника у људском лику који чине Државно Дно и предводе квислиншки култ? Њихова недела просто пркосе поимању.

Небојша Бакарец покушава да нађе смисао у булажњењима Волфганга вУЧКа, али то је као тражење квадратуре круга. Стефан Каргановић исто тако покушава да одгонетне енигму звану Лазар Крстић, наводни геније за финансије. А још мрачнију могућност - да ребус можда уопште и не постоји, него се ради о обичној похлепи и властољубљу - има на уму Бранко Жујовић.

Уништавају ратаре и затварају им капије Београда, подсећа Ратко Каролић - док режимски медији ћуте - док земљи прети глад, а шеици и сусједи једва чекају да узрабе опустеле оранице. ЕУропски комесари опет инсистирају на „парадирању“ - о чему пише Милан Миленковић - али пилатовски перу руке када најновија чланица Уније одбија да штити елементарна људска права Срба. Ко им је крив кад су тако хетеронормативни...

Зоран Грбић атак на ћирилицу у Вуковару види као синдром патолошке мржње према свему српском у најновијој ЕУропској провинцији. А пошто се већ дуго све што стиже из Хрватске у окупираној Србији прима здраво за готово, Ратко Дмитровић мора да објасни зашто је званична прича о Вуковару - па и о тзв. „домовинском рату “ једна велика лаж.

Али ништа зато, ту је титуларни поглавник Жутије, Торис Туњави, да лепо објасни како Србима Хрвати нису непријатељи (!). На шта се за главу хвата Жељко Цвијановић.

А кад смо већ код ратова, Империја је прво најавила поход на Сирију, а сад се ево нешто нећка. До јуче ратоборним Енглезима се одједаред не ратује. Французи би, али немају чиме. Немци ћуте, имају преча посла. И Турци би, али су мало заузети код куће. Сви балкански сателити бодре Империју да мало млати глогиње по Дамаску и шире - својим, а не њиховим, дабоме. Али за њихов рачун, да потврди њихове оснивачке митове, што коментарише Душан Пророковић.

Однос квислиншког култа према Сирији (и Србији), илуструје на примеру три наслова Весна Веизовић.

Једине Србе који бране устав и законе Србије, државно дно - напада! Илегално распушта општине на северу окупираног Косова, како би их заменила некаквом (и противзаконитом) „заједницом“ после некаквих (незаконитих) избора у самопроглашеној републици Тачистан, о чему пишу Милан Дамјанац и Александар Павић.

Истовремено се по режимској штампи води офанзива против здравог разума, причом да су све наше победе у ствари порази, а сви порази победе. Да је јунаштво „скупо“ а подаништво врлина. Када неко, на пример Владимир Кецмановић, то доведе у питање, још увек тај одговор објаве - а онда одговоре још једном дозом култистичког булажњења. Да утврде градиво.

Али Империја и култ као да немају поверења у своје медијске окупаторске дивизије, па се спремају да им догодине пошаљу појачање. Младен Ђорђевић пише о новој медијској кући коју ће са домаћим колаборантима да предводе екс-амбасадор Монтгомери и Сиененов „истинољубац“ Брент Садлер.

Годишњица Церске битке већ је искориштена за промоцију Државног Дна. Бој на Гучеву одавно је заборављен. Империјалисти који су у Великом рату изгубили земаљска царства сада би за то да окриве Србе, Русе и Гаврила Принципа, вели колега Србо. А квислиншки култ треба у томе да им помогне.

Империја и култ од нас не траже ништа мање него активно учешће у сопственој пропасти. Није довољно само сагети главу да је сабља не посече, како заводљиво роморе змијски језици пропагандиста култа: не, од Срба се очекује да сами себе осуде, и сами себи пресуде. Ћутање спрам овог захтева није мудрост, нити храброст, већ кукавички пристанак на самоукидање, ланац којим нас држе оковане. Тим ћутањем, подсећа Биљана Диковић, издајемо и себе и Бога.

Све што нам чине, могу да чине зато што ћутимо. Зато што не пружамо отпор. А само једна реч, једна мисао, довољна је да не могу да нас победе. Размислите мало о томе, пре него што наставите да ћутите.

уторак, 10. септембар 2013.

Мртве душе

Мало је квислиншком култу што је поробљавањем Србије омогућио Империји да се позива на „велики успех“ такозваног хуманитарног рата, који сада желе да примене на Сирију (већ „усрећивши“ нас, Либију, Ирак, Авганистан...). Не, сама Србија мора да буде потпуно уништена, физички и духовно. Физички, уништавањем земљорадње (индустрија је већ затрта) и пљачком народа до голе коже, а духовно операцијом „промене свести“.

Иако се ово „глајхшалтовање“ врши малтене кроз све институције државе и друштва, тренутно су очигледна два главна правца наступања. Један је „парада поноса“, на којој инсистира Империја (са Бриселом). Мој став о томе је у суштини исти као пре четири године: парадирање нема никакве везе са правима алт-сексуалаца, што уосталом знају и они, па их већина одбија да служи култу против својих сународника.

Други крак напада покренуо је пре неки дан Вук Драшковић,  који је толико пута променио убеђења да више ни сам не зна шта је. На страницама Политике - шизофреног листа који је час жут, час назадан, час личи на нормалне новине - овај политички зомби је булазнио како је Гаврило Принцип „скупо коштао“ Србију. Тиме се придружио таласу ревизионизма на Западу који већ неко време жели да за Први светски рат окриви Србе и Русе (!), а амнестира како Париз и Лондон, тако и Берлин, Беч и Анкару. Пошто су данас сви они на истој страни.

Да је Србија нормална земља, а не забран за изопачене експерименте култа смрти, овакво покварено квислинштво не би никада ни освануло на страницама новина које себе сматрају вредним поштовања. Пошто су ствари, међутим, такве какве јесу, Владимир Кецмановић је покушао да на пристојан начин оголи Драшковићев бесмисао. На шта је попут дресираног пса одмах реаговао страначки саборац олињалог вука, Ненад Прокић. Онај што је својевремено сањао Србију без Срба.

Посматрање Принципа или Обилића са становишта „цене“ дегутантно је нечовештво. Оскар Вајлд је својевремено дефинисао лицемере као људе који свему знају цену, а ничему вредност. Понашање перјаница квислиншког култа апсолутно потврђује ову дефиницију. За њих све мора да има цену (у доларима), а ако нема - ништа не вреди. Слобода, јел' се то сипа у џип?

Крајњи домет њиховог интелекта је закон џунгле: Јачи тлачи, и зато увек треба бити на његовој страни. А суштина цивилизације, говорио је још Платон, је да се уместо аргумента силе користи снага аргумента. Зато је било каква расправа са култистима унапред осуђена на пропаст; они једноставно не разумеју други аргумент осим силе, и не признају никакву логику осим „ко ће кога“. Не само што нису цивилизовани, по Платоновој дефиницији, него је њихово суштинско опредељење анти-цивилизацијско.

Суштинска црта српског карактера, оно што нас чини посебним, је Косовски завет. Спремност да се изгуби глава али да се не огреши душа. Слобода као највећа вредност. Чојство и јунаштво. Да све буде „свето и честито... и миломе Богу приступачно“. Они Срби који су, током многих мрачних векова, одустајали од тих убеђења - не само да су престали да буду Срби, него су постали најсвирепији србождери. Између њих и следбеника квислиншког култа нема ама баш никакве разлике.

Супротстављање освајачима је природно понашање народа који цени слободу, духовност („царство небеско“) и чојство. Док је подаништво природно понашање оних који верују у царство земаљско, да све има цену, да душа не постоји, и да је сила једина врлина.

Само слепац не види да је однос Централних сила, Осовине и НАТО према Србима био не сличан,  него идентичан. Убеђење да је Немачки Рајх непобедив и неминовни господар Европе одвело је многе на странпутицу предаје. Исто као што данас убеђење да ЕУропство, НАТО и Атлантска Империја „немају алтернативу“ води квислиншки култ у настојању да уништи Србе и Србију, као „реметилачки елемент“ на путу светских силеџија.

За култисте је лична жртва непојмљива, а отпор сили и неправди апсурдан и „прескуп“. Све што имају су „лажне вјере посластице“ овога света, и то само док служе свом демонском месији. Не разумеју Принципа („Ко хоће да живи нек' мре, ко хоће да мре нек' живи“) зато што одбацују Његоша (“Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека!”). Али и Лазара, и Исуса.

Зато сам убеђен да не могу да нас победе, јер су већ поразили себе. Они су мртве душе, зомбифицирани нељуди, верници смрти и ништавила који живе у вечитом страху, зависти и похлепи. Зато „отров адске своје душе“ сваком речју бљују на камен земље Србије. Њихов највећи домет је да буду бедници. Али победници, никад.

петак, 6. септембар 2013.

Против култа смрти

Филип коментарише јучерашње Око:
Није то брате никакво "Државно Дно" већ су то гробари Србије и свеколиког српства. Као што рече господин Бакарец, проблем је у томе, што ту очигледну чињеницу да је цар го, да су у цара Тројана козије уши, види (или јавно изражава) јако мали број људи. Док три кокошара (или можда гробара) покушавају да Србију живу сахране Србин држи воду у устима. И ту је и врло неславно објашњење, да цитирам Драгана Симовића: Данас нигде у свету нема застрашенијег народа од Срба. Жао ми је што ћу ово рећи, али ови Срби – то нису моји Срби! Не могу, и не желим да поверујем, да смо постали тако страшљив, тако плашљив народ. Док се ми кревељимо они нам о глави раде, мењају нам менталитет, уче нас да не једемо, а кад се томе научимо поцркаћемо.

Разлог што их зовем „државно дно“ је што они себе зову „државни врх“. Па ми ту онда пада на памет урбани речних, дихотомија „врх“-„дно“, и чињеница да су они далеко од било каквог врха било чега, а најближе дну дна. Синтагма се сама намеће.

Квислиншки култ, којем ово Државно Дно припада, је култ смрти. Њихово фанатично служење убицама и истребљивачима сопственог народа не може да се опише другачије. Али није сасвим поштено да их називамо гробарима. Гробари ипак обављају друштвено користан посао, док су ови култисти убице, које своје жртве живе сахрањују и затрпавају их лажима као земљом.

Много су, премного, лажи набацали. Много, премного народа „сном мртвијем спава“, мислећи ваљда да ће прекратити муке ако прихвате смрт. Али нас неколицина одбија. Копрца се. Копа рукама и ногама да разгрне те лажи, да се ишчупа из култистичког гроба, да поново дише. Па да ископа и остале. Док је и једног који откопава, неће нас успети сахранити. Што нас је више, то ће откопавање брже да иде. А сваким даном нас је све више.

Ту и тамо има оних који се сами поново затрпавају, јер не желе да живе. Таквима помоћи нема. Оне који чекају да их откопа неко други, можемо и морамо да позивамо да нам се придруже у откопавању. Али ако их будемо презирали, онда између нас и оних што су их закопали нема неке велике разлике. Тек да се зна.

четвртак, 5. септембар 2013.

Виђи врага су седам бињишах

Око Соколово, бр. 86

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Оно што је 1999. учињено тадашњој Југославији, сада се спрема Сирији. Сценарио је исти: искористи се локални терористички елемент, обезбеди им се наоружање, техника и пропаганда, па онда они или успешно оборе власт која не одговара Империји, или створе повод за империјалну интервенцију: Маркале, Рачак, или сад неко предграђе Дамаска.

Зоран Грбић има солидан текст о лицемерју и неправди предстојеће агресије на Сирију. Шта ће та агресија значити за нас, али и за свет уопште, пише Жељко Цвијановић. 

Бранко Жујовић се нада да ће очигледна намештаљка у Дамаску бити повод за изношење истине о Рачку. Истина је потребна, али нас ради; до ње је Империји стало колико и Понтију Пилату. Њен став најбоље описују речи Хилари Клинтон, током фарсичне истраге о прошлогодишњем убиству америчког амбасадора у Бенгазију: „Шта има везе?“

У међувремену, наставља се роварење Империје и квислиншког култа по Србији. Александар Павић пореди Државно Дно са белим зецом из Керолове „Алисе“: много им се жури, а нико не зна где су кренули. Одредиште наслућује Борис Алексић, који види пут у НАТО - преко Емирата.

Александар Ђикић с правом сматра да се форсирањем „локалних избора“ у НДК разарају темељи саме Србије.

Владимир Димитријевић се осврће на стратегију преумљавања, следећи циљ Државног Дна.

Тај пројекат се, међутим, надовезује на оно што је деценијама рађено у Југославији; шта се све ту радило и коме, подсећа Ђорђе Ивковић.

Срећом, наши непријатељи нису претерано способни. Душан Ковачев истражује како је сепаратистичка војводиндијанска телевизија успела да пропадне упркос субвенцијама из - Београда!

Зло побеђује не зато што је способније од добра, већ зато што је убедило људе да нема наде. Са престанком тог лажног уверења, нестаће и наводне непобедивости зла. И у Србији, и у Сирији, али и у САД.

понедељак, 2. септембар 2013.

Стратегија Државног Дна

У петак, 30. августа, Ивица Дачић - „Мали Жутник“, овде на Соколу - одржао је слово у скупштини поводом реконструисане владе. Да човек не зна шта се десило пре само пар дана, помислио би да је цела фртутма око смене неколицине министара баш Дачијева идеја, а не покушај померања равнотеже унутар тријумвирата Државног Дна на његову штету.

Политичари листом лажу чим зину, дабоме. Не би требало да је тако, али јесте. Али колико год били сити њихових обмана - пресити, колико смо дуго и интензивно кљукани - некада је корисно послушати како лажу, јер на основу тога неретко можемо да наслутимо шта у ствари мисле.

Пред собом имам само извештај Танјуга, а не само Дачијево излагање. Али и то може да послужи.

Елем, Дачијева визија коју Танјуг потенцира је да Србија под Државним Дном „не сме да дозволи да буде земља изневерених очекивања и пропуштених прилика, која и даље води битке изгубљених ратова.“ Ово је Танјугова парафраза, а не директан цитат, али свеједно.

И заиста, Дачи и његови сарадници никада нису пропустили ниједну прилику да служе Империји, нити су изневерили иједно очекивање Брисела, Берлина, Вашингтона или окупиране Приштине. Србији и Србима не намеравају да служе, дабоме, пошто су сви њихови ратови „изгубљени.“ А њихова нова, преумљена Србија биће поб(иј)едничка, веле.

Мали Жутник вели да је сада, после велике „победе“ (односно, капитулације) на Косову и Метохији, приоритет привреда. Ево како изгледају „четири основне претпоставке“ владе којој Дачи декларативно стоји на челу: „универзални минимум социјалне заштите, консолидовање јавних функција, корпоратизација привреде и за све то смислена законска регулатива.“

Уф. Обећа човек и јаре и паре, а ни једног ни другог одавно већ нема. Какву социјалну заштиту обећава, када му министар финансија најављује нове и веће порезе? Од чега? Нити је могућа консолидација функција, пошто свака странка гледа да запосли што више присталица на државним јаслама. Једино да „реформишу“ законе о сукобу интереса, па да један партијски кадар може да обавља десетак „јавних“ функција - и за сваку буде плаћен, дабоме. А народ нека једе „социјалну заштиту“.

Кључ разумевања привредне „стратегије“ је сакривен у трећу тачку, „корпоратизацију“. Свугде у свету је то с правом непристојна реч: корпорације су у директном преводу оно што се у садашњем законодавству зове „правна лица“, створена да би се њихови власници изоловали од одговорности за сопствене поступке. А то је увек био рецепт за благостање, зар не? Једино што ће та најављена „корпоратизација“ да постигне је да олакша продају оно мало Србије што је остало странцима, чиме ће се накратко намирити похлепа клептократа, а можда мало и буџет за гореспоменуту „социјалну заштиту“. Народским језиком речено, „Ајде Јано земљу да продамо, шеику из Емирата можда.“

Дачи, као ни остали модерни политичари, не пише сопствене говоре. Али о томе ко му суфлира могло би се закључити из једне занимљиве фразе: „Србији данас треба све и да јој то треба одмах.“ Овде боде очи и пара уши веома несрпски глаголски облик, позајмљен из немачког и својствен крадљивцима српског језика западно од Дрине и Драве. Још горе, ово је директан превод једне синтагме из америчког енглеског (We need it all, and we need it now.)

Коме заиста служи Дачијево Државно Дно, види се из даљег излагања: „Онолико колико будемо у стању да будемо Европа, толико ће и Европа бити овде. У сваком селу, у свакој глави и то као систем вредности, као скуп правила, закона, изграђености институција. То је следећи приоритет ове владе. То је циљ који морамо да остваримо.“

Државно Дно овде јасно даје до знања да неће стати док сви становници Србије не мисле ЕУропски, на шта ће их сваким кораком приморавати државном силом. Није им довољно што народ ћутке гледа како га воде на кланицу, већ хоће да пева у срцу и души док га кољу.

Зашто? Зато што, по Дачију, ЕУропство представља „неминовност.“ То је, вели он, „последица и то добра, наше промењене свести и спремности да добар резултат, истог тренутка када га постигнемо, заменимо новим циљем. Тај нови циљ је другачија Србија.“

Промена свести. Другачија Србија. Ово као да збори Чедомир Јовановић, Латинка Перовић, Соња Бисерко, или онај немачки надри-повијесничар Зундхаусен, који је Србе прогласио изумитељима геноцида. Право лице Државног Дна.

За крај остављам можда најстрашнију реченицу у целом говору: „ова влада ниједног тренутка никога, ни у Србији нити у свету није лагала“. Једино ако Дачи верује, као Понтије Пилат, да је истина релативна.

Верујем му, међутим, када представља нове циљеве Државног Дна: „другачију“ Србију, кампању присилне промене свести тако да ЕУропство буде „у свакој глави и то као систем вредности“, и вечно подаништво. Да би то остварио, бациће народу песак у очи причом о „корпоратизацији“ и бољој социјалној заштити. А док се прашина слегне, већ ће бити извршена „промена свести“ и постављена нова „законска регулатива“, па ко и буде хтео да се буни - иде у апс.

Из свега овога јасно се види коме Државно Дно служи, кога поштује а кога презире, и шта реално може да понуди и једнима и другима: Империји бескрајну послушност, а Србима само изневерена очекивања, све пропуштене прилике да Србија стане на ноге, и вечито губитништво, и у рату и у миру.

Пошто су прогласили најдубљи амбис за врхунац постигнућа, сада у тај бездан хоће да повуку и све нас. Нећемо ваљда то да им дозволимо.

четвртак, 29. август 2013.

Све је облак притиска једнако

Око Соколово, бр. 85

српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
У људској је природи да запажања уклапа у обрасце, чак и ако они не постоје. Можда ми се само чини, али Државно Дно је за ових годину дана успело да освести више Срба него жутократија. Апсолутно ненамерно, дабоме, јер им је циљ био анестетисање и мирно колективно самоубиство. Кад оно - клинац.

Ђорђе Вукадиновић тако пише о години дана господара Вучића, док Владимир Димитријевић првог у тријумвирату Државног Дна назива „маршали Алек-пашом,“ и подсећа на још један пети октобар из српске историје.

Јавност се протекле недеље још мало бавила „генијалним“ министром финансија, иако је у праву Драгослав Павков кад вели да су већи проблем од новог министра старе заблуде.

Било је чак и гласина да је Лазар Крстић наводно подметнути Арапин са лажним идентитетом. Богдан Живковић је такве приче мајсторски сатирисао причом о двојницима Државног Дна; камо среће да је тачна! Арапска гласина вероватно потиче из чињенице да вУЧКо страшно присно сарађује са шеицима из Емирата - на шта подсећа Бранко Жујовић - док се наводно одбачени и истерани Млађан Динкић нашао на месту специјалног изасланика владе за односе са шеицима, пише Александар Костић. Каквог ли самопожртвовања...

Да не заборавим, најновији „саветник“ ППВ-а ипак неће бити оргијама склони банкар Строс-Кан, већ пропали аустријски канцелар и промотер „НДК“, Алфред Гузенбауер. Не тако давно су пропали и осрамоћени политичри долазили за „високе представнике“ у Дејтонистану (земљи понекад званој БиХ), али тамо изгледа више није рај за странце. Смета онај Додик, шта ли.

Учмали крај августа понудио је прилику и за преиспитивање новије историје. Поводом годишњице сахране Александра Ранковића, Ратко Дмитровић се осврнуо на феномен Ранковића и Милована Ђиласа - као илустрацију српске немоћи и подређености у Брозовој Југославији.

Тих дана се у јавности појавила и донедавно тајна анализа америчких шпијуна, наводно из 1977, у којој стоји да Тито највероватније није био Броз, већ подметнути Пољак или Галичанин, али да то и није толико битно јер је успео да Југославију држи под контролом. Те наводе је пре пар година Американцима оспорила Титова удовица Јованка (открива Викиликс), која је ове седмице тешко болесна примљена у београдски Ургентни центар. Чињеница да је Јованка све ове године остала у заточеништву - да ни Милошевић ни „демократе“ нису хтели да опозову указ којим је „очишћена“ из система - суморна је илустрација како у Србији (не) функционише држава.

Од такве државе, па још Државног Дна које њом управља, не треба да нас чуди безочна лаж, како вели Стефан Драгичевић, да су локални избори у самопроглашеној НДК „статусно неутрални“. Зоран Чворовић објашњава коме је у интересу да Срби изађу на те косовијанске изборе, док Борис Алексић иде корак даље и констатује да се тим изборима у ствари укида сама Србија. 

Да су жуто-назадни „законодавци“ већ пристали на то укидање, показује и сведочанство њихових руских колега са недавног сусрета у Москви. Руси стварно испадоше већи Срби од Срба - мада са оваквим, квислингоидним „Србима“ то баш није тешко.

Свима који траже промене, и то радикалне, Жељко Цвијановић поручује да размисле. Да ли су истинске промене у оваквом систему уопште могуће? А оне које и јесу могуће, тешко да ће бити пожељне. Унутар система, дакле - нич.

А изван? Е, то је већ друга прича...

среда, 28. август 2013.

Логистика слободе

Проблем наше данашњице није од јуче. И неће бити решен сутра. Али јесте решив. 

Нисмо једини који се с тим проблемом суочавамо. Што није нека утеха, али нуди наговештаје могућих решења.

„Све срећне породице су исте. Свака несрећна породица је несрећна на свој начин,“ написа Толстој на почетку Ане Карењине. У то време, људи су још живели у заједницама - срећним или несрећним, али заједницама, као и хиљадама година пре тога. Данас то већ није случај. Са земље су прешли у бетонске кошнице. У жељи да се ослободе свих ограничења, разбили су споне породице и народа, несвесни да су тиме сами себи намакли ланце сужањства земном ужитку, материјалном богатству и безнађу. Опијени визијом да је све дозвољено ако нема Бога, презрели су Бога, морал и истину, а на њихово место устоличили популарност, новац, секс. Нова божанства, или можда стара? Није узалуд зборио цар Соломон: „Ничега новог нема под сунцем“.

Прекретница је била кланица Великог рата (касније преименованог у Први светски). На истоку је трагичан сплет зле намере и околности изнедрио бољшевизам. На западу, и победничком и пораженом, зацарио је нихилизам. Чак и Срби, снагом сопствене врлине васкрсли из плаве гробнице, своју победу претворише у пораз широм отварајући капију лажној браћи. Страдање које тада започиње траје, ево, и данас.

Није проблем овај или онај председник. Овај или онај министар. Ова или она влада. Променило их се толико, броја им се не зна, а ништа се не мења - барем не набоље. Проблем је систем у којем наводно народ одлучује - тако су говорили и комунисти и наводне демократе - а у ствари се народ ништа не пита. Није се питао ни под Турцима, али се Турци бар нису правили да је другачије. А овом систему је лицемерје у темељима. Без њега се не може.

То лицемерје онда доводи до шизофреног размишљања, где се мешају концепти државе и друштва. Па човек с једне стране очекује заштиту имовине, али прави рачуне које не може да плати. Држава толерише што му газда не исплаћује плату месецима, али ни он неће да „таласа“ да не би изгубио „доприносе“ за пензију. Закон не важи за све, већ само за немоћне. А поштење је грех, јер „сви“ краду па поштен човек квари просек. И тако даље.

Ако је лицемерје темељ данашњег поретка, стубови су му завист и страх. Жеља да се стекне богатство као пут до телесних и земаљских ужитака („нормалан живот“) тера људе у дужничко ропство. А страх да и то мало што имају не изгубе, или да се не врате „страшне деведесете“, их тера да ћуте. Да слушају отворених уста, да не би случајно шта рекли. Јер зидови имају уши. Никоме није веровати. 

Управо то неповерење, та завист према другима и страх од других, најчвршћа је карика у ланцу који нас држи у ропству. Јер срећа коју нам владари константно обећавају, а која никада не свиће, не лежи у кућама, аутомобилима, веш-машинама или златним кајлама, већ у другим људима. У заједници, које смо се одрекли зарад лажне слободе материјализма. У Богу, којег смо напустили зарад лажних идола царства земаљскога. 

Читао сам недавно размишљања једног америчког блогера, који каже, отприлике: „држава може да обесмисли привредни процес, али не може да вам одузме дететов загрљај. Може да вам отме новац, али не и пријатеље. Може да вас израбљује до смрти, али не може да спречи нечију љубав. Све може да вам одузме, осим других људи - онога што живот чини вредним живљења.“

Или како вели један романописац: „Сво истинско богатство је биолошко.“ Притом не мислећи само на децу, већ и на пријатеље, саборце, народ. Заједницу.  

Добро памтим и солидарност људи и окрутност нељуди, током рата. Људима није било важно ко шта има или нема, када је све очас могло да се изгуби. А онда је дошла „демократија“, са кредитима и лажним благостањем, и правило је постало „свако за себе“, а потом и „свако против свих“. Али ако држава јесте против свакога - а јесте - то не мора да значи да људи морају да буду сами против ње. 

Погледајте око себе - родитеље, родбину, пријатеље, суграђане. Држава је створила свет „игара глади“, у којем су вам они конкуренција. Непријатељи. Док су у стварности - потиснутој и оспореној - то ваши природни савезници, а истински непријатељи су они који вам отимају не само имовину и живот, већ и име, достојанство и наду.

Квислиншки култ. Државно дно. Лицемерни систем. Империја.

Почетак истинског отпора није заокруживање неког другог броја на гласачком листићу, већ окретање људима око себе. Васкрсење заједнице. Препород људске цивилизације коју механистичка држава већ скоро цео век покушава да уништи, како би царевала згариштем.

Клаузевиц је својевремено рат дефинисао као „вођење политике другим средствима“. Данас је политика наставак рата другим средствима. Иако исход сваке појединачне битке одлучује срце јуначко, исход рата увек одлучује - логистика. И баш као што логистика повезује војника са муницијом, храном и осталим потрепштинама еуфемистички означеним као „материјално-техничка средства“, тако и заједница повезује појединце са другима, који им омогућавају да функционишу као људи. Ту логистику је својевремено узурпирала држава и пресекла нам снабдевање. И то стање траје толико дуго, да је многима од нас погрешно постало нормално.

Једини начин да победимо непријатеља је да обновимо ту изгубљену логистику. То неће бити ни брзо, ни једноставно. Али без тога, не само да нема победе, него нема ни разлога за опстанак.