Око Соколово, бр. 88
У протеклих седам дана десило се нешто до тада малтене незамисливо: Атлантска Империја осујећена је у намери да нападне Сирију. Највећи допринос томе дала је руска дипломатија, али упркос ларми „хуманитарних“ империјалиста, подршке народних маса у Америци и Европи за рат једноставно није било.
Зашто су Руси спасили Сирију, а нису могли (хтели? смели?) Србију? О заблудама што родољуба, што родомрзаца о Русији пише Бранка Ал-Хамди.
Бранко Жујовић сматра да је Сирија својеврсна стаљинградска прекретница похода Империје на исток. Можда. Не бих се чудио да империјалисти намеравају рат само да одложе, док се не изврши додатна медијска „промена свести“, али раскорак између њихових жеља и могућности постао је итекако очигледан.
Свако одступање од догме о непобедивости и непогрешивости Империје, међутим, забрањена је зломисао међу припадницима квислиншког култа. Отуд њихова најава додатног уништавања Србије за рачун Вашингтона и Брисела. О дистопијској „пост-Србији“ коју нам нуде наказе из култа пише Жељко Цвијановић. Истом темом се бавио и Милорад Вучелић, исправно именујући апологете сваке агресије на српство - и сатанизаторе сваке одбране - као култ смрти.
Оспоравање српског права на постојање није од јуче, већ има историјски континуитет, вели Мило Ломпар - од Аустро-Угарске, преко Југославије, до ЕУ и њених домаћих подрепаша. Радован Калабић написао је приказ недавне књиге Зорана Аврамовића, о улози родомрзаца у примени те политике.
Сећате ли се како су својевремено жутократе сматрале укидање виза као највећи успех своје ЕУропске политике? Сада Брисел жели да поново уведе визе, наводно због лажних азиланата - које сами ЕУропљани призивају великодушним дотацијама. О том новом ЕУропском лицемерју пише Зоран Грбић.
За истински угрожене, не хаје нико. Преостале Србе на Косову Државно Дно тера на нелегалне „изборе“ у Тачијевој „држави“ - наводно „статусно неутралне“, таман колико и ЕУЛЕКС, УЧК и НАТО. Не могу да се одлучим да ли Александар Павић о томе пише сатирично, или само преводи двомислени паткоговор култиста на разумљиви српски. Препоручујем још и текст који је о „косовијанском“ позивном броју - још једној тихој издаји Београда - написао Александар Ђикић.
Иначе, оно што се ради Србима на Косову већ је урађено Србима у Источној Славонији. Они су са благословом Београда „реинтегрисани“ у Туђманову државу, где им се већ годинама ускраћују елементарна права и слободе. Сад им се ево прети насиљем због ћирилице. ЕУропски комесари веле да нису надлежни за то (а јесу за „људска права“ нпр. алт-сексуалаца у Србији?), док Мирјана Бобић-Мојсиловић објашњава да је атак на ћирилицу у ствари парадигма хрватског односа према Србима уопште.
О томе, дабоме, у „земаљској Жутији“ не сме да се прича. У току је операција „промене свести“, где Срби треба да забораве ко су и шта су, да би на крају престали да постоје - и тиме буду „реметилачки фактор“ на Балкану. Владимир Димитријевић извештава са фронта, где непријатељ користи сва могућа средства избезумљивања. Народу се мозак пере „фармом“ и осталим ТВ-шундом, са благословом државе, вели Ратко Дмитровић.
За то време, Државно Дно по памет иде у Брисел, уводи санкције Сирији (која није признала „Косово“) а братими се са Емиратима (који јесу), и дели одликовања на све четири стране, о чему пише Јелена Арсеновић.
Оваквим понашањем, Државно Дно води Србију право у хаос, сматра Ана Филимонова. Слично мисли и Слободан Антонић, упозоравајући да овакво кршење људских и Божијих закона води право у насиље. Расправа са испирачима мозгова и проданим душама већ је узалудна, сматра с правом Милан Миленковић.
Да су Срби макар и промил онолико дивљи колико их оптужују подивљали квислиншки култисти, до насиља би већ дошло. Родољуби се, међутим, боре мирним и моралним путем. Тако Бошко Обрадовић сматра борбу за очување породице као кључ победе над култом смрти.
Грађанска непослушност, друштвено организовање, приговор савести да се не учествује у лажима и насиљу против разума - све су то легитимни начини отпора и одбране. Али кад унапред одустанете од примене силе у одбрани живота, немојте се чудити ако непријатељ покуша да вас убије. Рачуна, може му се.
Руси јесу успели да зауставе напад на Сирију без испаљеног метка - али је помогло што су у Средоземљу ипак имали ескадру Црноморске флоте.
(Напомена: Следеће две недеље су Око и Соко на заслуженом одмору; видимо се опет средином октобра)
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Зашто су Руси спасили Сирију, а нису могли (хтели? смели?) Србију? О заблудама што родољуба, што родомрзаца о Русији пише Бранка Ал-Хамди.
Бранко Жујовић сматра да је Сирија својеврсна стаљинградска прекретница похода Империје на исток. Можда. Не бих се чудио да империјалисти намеравају рат само да одложе, док се не изврши додатна медијска „промена свести“, али раскорак између њихових жеља и могућности постао је итекако очигледан.
Свако одступање од догме о непобедивости и непогрешивости Империје, међутим, забрањена је зломисао међу припадницима квислиншког култа. Отуд њихова најава додатног уништавања Србије за рачун Вашингтона и Брисела. О дистопијској „пост-Србији“ коју нам нуде наказе из култа пише Жељко Цвијановић. Истом темом се бавио и Милорад Вучелић, исправно именујући апологете сваке агресије на српство - и сатанизаторе сваке одбране - као култ смрти.
Оспоравање српског права на постојање није од јуче, већ има историјски континуитет, вели Мило Ломпар - од Аустро-Угарске, преко Југославије, до ЕУ и њених домаћих подрепаша. Радован Калабић написао је приказ недавне књиге Зорана Аврамовића, о улози родомрзаца у примени те политике.
Сећате ли се како су својевремено жутократе сматрале укидање виза као највећи успех своје ЕУропске политике? Сада Брисел жели да поново уведе визе, наводно због лажних азиланата - које сами ЕУропљани призивају великодушним дотацијама. О том новом ЕУропском лицемерју пише Зоран Грбић.
За истински угрожене, не хаје нико. Преостале Србе на Косову Државно Дно тера на нелегалне „изборе“ у Тачијевој „држави“ - наводно „статусно неутралне“, таман колико и ЕУЛЕКС, УЧК и НАТО. Не могу да се одлучим да ли Александар Павић о томе пише сатирично, или само преводи двомислени паткоговор култиста на разумљиви српски. Препоручујем још и текст који је о „косовијанском“ позивном броју - још једној тихој издаји Београда - написао Александар Ђикић.
Иначе, оно што се ради Србима на Косову већ је урађено Србима у Источној Славонији. Они су са благословом Београда „реинтегрисани“ у Туђманову државу, где им се већ годинама ускраћују елементарна права и слободе. Сад им се ево прети насиљем због ћирилице. ЕУропски комесари веле да нису надлежни за то (а јесу за „људска права“ нпр. алт-сексуалаца у Србији?), док Мирјана Бобић-Мојсиловић објашњава да је атак на ћирилицу у ствари парадигма хрватског односа према Србима уопште.
О томе, дабоме, у „земаљској Жутији“ не сме да се прича. У току је операција „промене свести“, где Срби треба да забораве ко су и шта су, да би на крају престали да постоје - и тиме буду „реметилачки фактор“ на Балкану. Владимир Димитријевић извештава са фронта, где непријатељ користи сва могућа средства избезумљивања. Народу се мозак пере „фармом“ и осталим ТВ-шундом, са благословом државе, вели Ратко Дмитровић.
За то време, Државно Дно по памет иде у Брисел, уводи санкције Сирији (која није признала „Косово“) а братими се са Емиратима (који јесу), и дели одликовања на све четири стране, о чему пише Јелена Арсеновић.
Оваквим понашањем, Државно Дно води Србију право у хаос, сматра Ана Филимонова. Слично мисли и Слободан Антонић, упозоравајући да овакво кршење људских и Божијих закона води право у насиље. Расправа са испирачима мозгова и проданим душама већ је узалудна, сматра с правом Милан Миленковић.
Да су Срби макар и промил онолико дивљи колико их оптужују подивљали квислиншки култисти, до насиља би већ дошло. Родољуби се, међутим, боре мирним и моралним путем. Тако Бошко Обрадовић сматра борбу за очување породице као кључ победе над култом смрти.
Грађанска непослушност, друштвено организовање, приговор савести да се не учествује у лажима и насиљу против разума - све су то легитимни начини отпора и одбране. Али кад унапред одустанете од примене силе у одбрани живота, немојте се чудити ако непријатељ покуша да вас убије. Рачуна, може му се.
Руси јесу успели да зауставе напад на Сирију без испаљеног метка - али је помогло што су у Средоземљу ипак имали ескадру Црноморске флоте.
(Напомена: Следеће две недеље су Око и Соко на заслуженом одмору; видимо се опет средином октобра)
Нема коментара:
Постави коментар