Око Соколово, бр. 87
Да ли је уопште могуће премерити сву празнину душе издајника у људском лику који чине Државно Дно и предводе квислиншки култ? Њихова недела просто пркосе поимању.
Небојша Бакарец покушава да нађе смисао у булажњењима Волфганга вУЧКа, али то је као тражење квадратуре круга. Стефан Каргановић исто тако покушава да одгонетне енигму звану Лазар Крстић, наводни геније за финансије. А још мрачнију могућност - да ребус можда уопште и не постоји, него се ради о обичној похлепи и властољубљу - има на уму Бранко Жујовић.
Уништавају ратаре и затварају им капије Београда, подсећа Ратко Каролић - док режимски медији ћуте - док земљи прети глад, а шеици и сусједи једва чекају да узрабе опустеле оранице. ЕУропски комесари опет инсистирају на „парадирању“ - о чему пише Милан Миленковић - али пилатовски перу руке када најновија чланица Уније одбија да штити елементарна људска права Срба. Ко им је крив кад су тако хетеронормативни...
Зоран Грбић атак на ћирилицу у Вуковару види као синдром патолошке мржње према свему српском у најновијој ЕУропској провинцији. А пошто се већ дуго све што стиже из Хрватске у окупираној Србији прима здраво за готово, Ратко Дмитровић мора да објасни зашто је званична прича о Вуковару - па и о тзв. „домовинском рату “ једна велика лаж.
Али ништа зато, ту је титуларни поглавник Жутије, Торис Туњави, да лепо објасни како Србима Хрвати нису непријатељи (!). На шта се за главу хвата Жељко Цвијановић.
А кад смо већ код ратова, Империја је прво најавила поход на Сирију, а сад се ево нешто нећка. До јуче ратоборним Енглезима се одједаред не ратује. Французи би, али немају чиме. Немци ћуте, имају преча посла. И Турци би, али су мало заузети код куће. Сви балкански сателити бодре Империју да мало млати глогиње по Дамаску и шире - својим, а не њиховим, дабоме. Али за њихов рачун, да потврди њихове оснивачке митове, што коментарише Душан Пророковић.
Однос квислиншког култа према Сирији (и Србији), илуструје на примеру три наслова Весна Веизовић.
Једине Србе који бране устав и законе Србије, државно дно - напада! Илегално распушта општине на северу окупираног Косова, како би их заменила некаквом (и противзаконитом) „заједницом“ после некаквих (незаконитих) избора у самопроглашеној републици Тачистан, о чему пишу Милан Дамјанац и Александар Павић.
Истовремено се по режимској штампи води офанзива против здравог разума, причом да су све наше победе у ствари порази, а сви порази победе. Да је јунаштво „скупо“ а подаништво врлина. Када неко, на пример Владимир Кецмановић, то доведе у питање, још увек тај одговор објаве - а онда одговоре још једном дозом култистичког булажњења. Да утврде градиво.
Али Империја и култ као да немају поверења у своје медијске окупаторске дивизије, па се спремају да им догодине пошаљу појачање. Младен Ђорђевић пише о новој медијској кући коју ће са домаћим колаборантима да предводе екс-амбасадор Монтгомери и Сиененов „истинољубац“ Брент Садлер.
Годишњица Церске битке већ је искориштена за промоцију Државног Дна. Бој на Гучеву одавно је заборављен. Империјалисти који су у Великом рату изгубили земаљска царства сада би за то да окриве Србе, Русе и Гаврила Принципа, вели колега Србо. А квислиншки култ треба у томе да им помогне.
Империја и култ од нас не траже ништа мање него активно учешће у сопственој пропасти. Није довољно само сагети главу да је сабља не посече, како заводљиво роморе змијски језици пропагандиста култа: не, од Срба се очекује да сами себе осуде, и сами себи пресуде. Ћутање спрам овог захтева није мудрост, нити храброст, већ кукавички пристанак на самоукидање, ланац којим нас држе оковане. Тим ћутањем, подсећа Биљана Диковић, издајемо и себе и Бога.
Све што нам чине, могу да чине зато што ћутимо. Зато што не пружамо отпор. А само једна реч, једна мисао, довољна је да не могу да нас победе. Размислите мало о томе, пре него што наставите да ћутите.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Небојша Бакарец покушава да нађе смисао у булажњењима Волфганга вУЧКа, али то је као тражење квадратуре круга. Стефан Каргановић исто тако покушава да одгонетне енигму звану Лазар Крстић, наводни геније за финансије. А још мрачнију могућност - да ребус можда уопште и не постоји, него се ради о обичној похлепи и властољубљу - има на уму Бранко Жујовић.
Уништавају ратаре и затварају им капије Београда, подсећа Ратко Каролић - док режимски медији ћуте - док земљи прети глад, а шеици и сусједи једва чекају да узрабе опустеле оранице. ЕУропски комесари опет инсистирају на „парадирању“ - о чему пише Милан Миленковић - али пилатовски перу руке када најновија чланица Уније одбија да штити елементарна људска права Срба. Ко им је крив кад су тако хетеронормативни...
Зоран Грбић атак на ћирилицу у Вуковару види као синдром патолошке мржње према свему српском у најновијој ЕУропској провинцији. А пошто се већ дуго све што стиже из Хрватске у окупираној Србији прима здраво за готово, Ратко Дмитровић мора да објасни зашто је званична прича о Вуковару - па и о тзв. „домовинском рату “ једна велика лаж.
Али ништа зато, ту је титуларни поглавник Жутије, Торис Туњави, да лепо објасни како Србима Хрвати нису непријатељи (!). На шта се за главу хвата Жељко Цвијановић.
А кад смо већ код ратова, Империја је прво најавила поход на Сирију, а сад се ево нешто нећка. До јуче ратоборним Енглезима се одједаред не ратује. Французи би, али немају чиме. Немци ћуте, имају преча посла. И Турци би, али су мало заузети код куће. Сви балкански сателити бодре Империју да мало млати глогиње по Дамаску и шире - својим, а не њиховим, дабоме. Али за њихов рачун, да потврди њихове оснивачке митове, што коментарише Душан Пророковић.
Однос квислиншког култа према Сирији (и Србији), илуструје на примеру три наслова Весна Веизовић.
Једине Србе који бране устав и законе Србије, државно дно - напада! Илегално распушта општине на северу окупираног Косова, како би их заменила некаквом (и противзаконитом) „заједницом“ после некаквих (незаконитих) избора у самопроглашеној републици Тачистан, о чему пишу Милан Дамјанац и Александар Павић.
Истовремено се по режимској штампи води офанзива против здравог разума, причом да су све наше победе у ствари порази, а сви порази победе. Да је јунаштво „скупо“ а подаништво врлина. Када неко, на пример Владимир Кецмановић, то доведе у питање, још увек тај одговор објаве - а онда одговоре још једном дозом култистичког булажњења. Да утврде градиво.
Али Империја и култ као да немају поверења у своје медијске окупаторске дивизије, па се спремају да им догодине пошаљу појачање. Младен Ђорђевић пише о новој медијској кући коју ће са домаћим колаборантима да предводе екс-амбасадор Монтгомери и Сиененов „истинољубац“ Брент Садлер.
Годишњица Церске битке већ је искориштена за промоцију Државног Дна. Бој на Гучеву одавно је заборављен. Империјалисти који су у Великом рату изгубили земаљска царства сада би за то да окриве Србе, Русе и Гаврила Принципа, вели колега Србо. А квислиншки култ треба у томе да им помогне.
Империја и култ од нас не траже ништа мање него активно учешће у сопственој пропасти. Није довољно само сагети главу да је сабља не посече, како заводљиво роморе змијски језици пропагандиста култа: не, од Срба се очекује да сами себе осуде, и сами себи пресуде. Ћутање спрам овог захтева није мудрост, нити храброст, већ кукавички пристанак на самоукидање, ланац којим нас држе оковане. Тим ћутањем, подсећа Биљана Диковић, издајемо и себе и Бога.
Све што нам чине, могу да чине зато што ћутимо. Зато што не пружамо отпор. А само једна реч, једна мисао, довољна је да не могу да нас победе. Размислите мало о томе, пре него што наставите да ћутите.
Нема коментара:
Постави коментар