Све је облак притиска једнако

Око Соколово, бр. 85

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

У људској је природи да запажања уклапа у обрасце, чак и ако они не постоје. Можда ми се само чини, али Државно Дно је за ових годину дана успело да освести више Срба него жутократија. Апсолутно ненамерно, дабоме, јер им је циљ био анестетисање и мирно колективно самоубиство. Кад оно - клинац.

Ђорђе Вукадиновић тако пише о години дана господара Вучића, док Владимир Димитријевић првог у тријумвирату Државног Дна назива „маршали Алек-пашом,“ и подсећа на још један пети октобар из српске историје.

Јавност се протекле недеље још мало бавила „генијалним“ министром финансија, иако је у праву Драгослав Павков кад вели да су већи проблем од новог министра старе заблуде.

Било је чак и гласина да је Лазар Крстић наводно подметнути Арапин са лажним идентитетом. Богдан Живковић је такве приче мајсторски сатирисао причом о двојницима Државног Дна; камо среће да је тачна! Арапска гласина вероватно потиче из чињенице да вУЧКо страшно присно сарађује са шеицима из Емирата - на шта подсећа Бранко Жујовић - док се наводно одбачени и истерани Млађан Динкић нашао на месту специјалног изасланика владе за односе са шеицима, пише Александар Костић. Каквог ли самопожртвовања...

Да не заборавим, најновији „саветник“ ППВ-а ипак неће бити оргијама склони банкар Строс-Кан, већ пропали аустријски канцелар и промотер „НДК“, Алфред Гузенбауер. Не тако давно су пропали и осрамоћени политичри долазили за „високе представнике“ у Дејтонистану (земљи понекад званој БиХ), али тамо изгледа више није рај за странце. Смета онај Додик, шта ли.

Учмали крај августа понудио је прилику и за преиспитивање новије историје. Поводом годишњице сахране Александра Ранковића, Ратко Дмитровић се осврнуо на феномен Ранковића и Милована Ђиласа - као илустрацију српске немоћи и подређености у Брозовој Југославији.

Тих дана се у јавности појавила и донедавно тајна анализа америчких шпијуна, наводно из 1977, у којој стоји да Тито највероватније није био Броз, већ подметнути Пољак или Галичанин, али да то и није толико битно јер је успео да Југославију држи под контролом. Те наводе је пре пар година Американцима оспорила Титова удовица Јованка (открива Викиликс), која је ове седмице тешко болесна примљена у београдски Ургентни центар. Чињеница да је Јованка све ове године остала у заточеништву - да ни Милошевић ни „демократе“ нису хтели да опозову указ којим је „очишћена“ из система - суморна је илустрација како у Србији (не) функционише држава.

Од такве државе, па још Државног Дна које њом управља, не треба да нас чуди безочна лаж, како вели Стефан Драгичевић, да су локални избори у самопроглашеној НДК „статусно неутрални“. Зоран Чворовић објашњава коме је у интересу да Срби изађу на те косовијанске изборе, док Борис Алексић иде корак даље и констатује да се тим изборима у ствари укида сама Србија. 

Да су жуто-назадни „законодавци“ већ пристали на то укидање, показује и сведочанство њихових руских колега са недавног сусрета у Москви. Руси стварно испадоше већи Срби од Срба - мада са оваквим, квислингоидним „Србима“ то баш није тешко.

Свима који траже промене, и то радикалне, Жељко Цвијановић поручује да размисле. Да ли су истинске промене у оваквом систему уопште могуће? А оне које и јесу могуће, тешко да ће бити пожељне. Унутар система, дакле - нич.

А изван? Е, то је већ друга прича...