Пораз је дошао после

Девети јуни није годишњица које се често или радо сећамо, али је датум вредан памћења. Тог дана је, наиме, потписан војно-технички споразум (ВТС) између Војске Југославије и НАТО у Куманову, којим је формално окочана операција „Савезничка сила“, односно 78-дневна агресија алијансе на тадашњу СР Југославију.

Двадесет година касније, упорно нас убеђују што Империја што њени плаћеници и култисти да је Косово тада „изгубљено“ и да треба што пре „признати реалност“ и прихватити то као непромењиву чињеницу. Па ако је тада изгубљено, да парафразирам песника, зашто вам је онда потребно наше признање?

Шта је онда било Куманово? Прво и пре свега, није било капитулација. Макар и овлашно поређење са ултиматумом из Рамбујеа, и званичним ратним циљем НАТО (да га наметне) то показује. СРЈ је предала Косово на управљање УН а не НАТО, без икакве приче о референдуму о независности за три године, и без права НАТО да се шетка где хоће као окупациона војска (Анекс Б).

Кад је војска кренула да се повлачи са Косова и Метохије, НАТО и његови новинари-пропагандисти остали су у шоку, бројећи возила и оружје за које су мислили да је уништено. Упркос 78 дана бесомучног бомбардовања највећег војног савеза на свету, једна мала и од свих напуштена земља успела је да се одбрани. Тај објективни успех биће преиначен у пораз и предају тек после, комбинацијом пропаганде и политичког преврата, којим је Империја испунила своје ратне циљеве 16 месеци касније.

Ако сте учествовали у „догађањима народа“ која су кулминирала Жутим октобром, сигурно се сећате оптужби против Милошевића да је „издао Косово.“ Аутори тих оптужби су, по доласку на власт, чинили „све што су могли“ (омиљена крилатица Бориса Тадића) управо на томе, мада за последњи корак нису имали што снаге, што храбрости. И хвала драгом Богу што нису.

Захваљујући њима, кад је НАТО почео да Куманово тумачи као безусловну капитулацију, није било никога да се на то пожали. Захваљујући њима, свака нова узурпација, превара, подвала, обмана и непочинство успевали су да прођу, је нико није хтео да им се супротстави. Захваљујући њима, свака прилика да се ма колико промени став Империје према Косову и Србима је пропуштена. А кад су потрошени до максимума, доведени су некадашњи родољуби у међувремену „пресвучени“, преумљени, издресирани, уштројени и укалупљени, да они заврше посао.

Ко је искрен, признаће гледајући на протеклих 20 година да је далеко више штете од рата направила „демократија“. Јер рат убије само тело, а ова тиранија хаоса и срачунатог безнађа убија душу, док сами себи не дођемо главе - на овај или онај начин - да би мучење престало. И то није нимало случајно.

Док не будемо почели да о 9. јуну говоримо као о часном датуму који је потврдио вредност успешног отпора далеко моћнијем непријатељу, а о 5. октобру као срамотном посрнућу пред истим, тешко да ћемо изборити било какву будућност у којој и даље постојимо. Од мене, толико.

Страно уплитање

Питају ме дугогодишњи читаоци зашто не коментаришем малтене свакодневна издајства власти у Србији (нипошто српских власти). Није да их нема. Није да нису коментара вредни. Него просто, ако то радим ја из САД, а радећи за руску телевизију (упркос јасно написаном ограђивању мојих приватних ставова), шта год кажем, испада позив на бунт - а онда ће бити ил' америчко ил' руско „уплитање.“

Све што сам за протеклих десет година написао о жутократији, грађанизму, другосрбијашењу и невладништву једнако важи и за „напредни“ режим. Јер за разлику од „ко ће кога“ перспективе савременог сорошоида, ја гледам да ли је то што се ради добро или лоше, а не ко то ради коме.

Велики руски књаз Александар Невски је Ватикану одговорио „ваше учење не прихватамо“ и борио се свим силама против непријатеља који је хтео да његовом народу отме душу, а не само земљу.

Аутор америчке декларације независности, Томас Џеферсон, у њој је написао да ако одрођена власт спроводи „дуги низ непочинстава и узурпација“, онда борба против такве власти није само право, већ дужност и обавеза.

А књаз Милош Обреновић је отпочео други српски устанак речима „ето мене, ето вас, рат Турцима!“

Паметнима доста.

Жута кућа Србија, поново

Поводом данашњег усвајања закона о трансплантацији органа, присећам се нечега што сам написао пре осам година, поводом испада бившег империјалног гаулајтера Бернара Кушнера на питање о „жутој кући“ у Албанији:

Проблем, дакле, није само у Кушнеру... Проблем је у људима који Кушнера и остале душмане дочекују са почастима, који Србију сваког дана обешчашћују и излажу новим, колико јуче незамисливим, понижењима. Цела Србија данас је једна велика жута кућа, у којој Србима ваде не само органе, већ и душу и памет.

А све у име неког фиктивног пута у „европску породицу народа“ (како то некад називаше нацистички плакати).

ЕУропство - подвучено жутом.

Даљи коментар је сувишан.

Аутошовинистичка фарса

MОНОДРАМА ИЗ ЈЕДНОГ ЧИНА

Сцена: Аеродром Никола Тесла, пасошка контрола, шалтерски службеник.

Štovani gosti! Dobro došli u Nazadno-Žutniju, zemlju naprijetka i ljudskih prava - neka nam živi dovijeka velikodušni gospodar Olyksandr Vuchych! - u kojoj je ideja-vodilja bezuslovno potčinjavanje u svakom nam pogledu superiornom Zapadu.

Budući da je Hilari Klinton velikom većinom svih glasova izabrana za Vrhovnu Imperatricu čovečanstva, naša je sveta dužnost da se preventivno pokorimo našim gospodarima u Briselu i Vašingtonu i učinimo sve što bi oni mogli makar i pomisliti da od nas zatraže. Evo, već smo se odrekli svoje istorije, jezika, vere, kulture, tradicije, države i svih ostalih stvari koje prosto više nisu trendi, čak i engleski natucamo gde god stignemo, jer omajgod, ko još ne zna da je nastupio kraj istorije i večiti trijumf liberalnog kapitalizma?

Za jeretike koji se iz čiste zlobe ili Putinizma ne slažu da živimo u najboljem mogućem od svih svetova, pod najboljim predsednikom vlade i najboljom vladom i najnaprednijom Skupštinom, imamo samo prezir i zakonske kazne propisane EUropskim propisima.

Neće ovom zemljom slobodno da korača neko ko ne deli naše progresivne, EUropske vrednosti! Zamislite, ima ljudi koji neće da govore engleski, nego pišu ćirilicom! Ili šire lažne vesti kako je na američkim izborima pobedio nekakav Tramp! Pazite molim vas, pa zar nije Njujork Tajms napisao da ona ima 90% šansi da pobedi - a nije Njujork Tajms bilo kakva novina, ne bi oni slagali o takvim stvarima, ili bilo čemu inače. Sve što su napisali o "Srbiji" - kako se Nazadno-Žutnija ranije zvala, u vreme zlog tiranina, ratnog zloćinca i crnog đavola Milousevika, DOK NISU DOŠLI NAPREDAK I DEMOKRATIJA - ma sve je od reči do reči bilo tačno.

Samo bi primitivni i zli "Srbi" mogli da poveruju u laž da je u velikoj, demokratskoj, naprednoj i nepogrešivoj Americi mogao na izborima da pobedi neki biznismen, a ne žena koja je celog života radila kao Vuchych da ostvari svoje predsedničke ambicije, kako bi pomogla celom svetu - a pogotovo najposlušnijim i najnaprednijim građanima Nazadno-Žutnije - iz svoje čiste i neograničene ljubavi i dobre volje. Znate li koliko ju je bolela duša što je morala da bombarduje zle "Srbe," koji su jedino i isključivo odgovorni za sve zlo koje je ikada zadesilo Zapadni Balkan?

Ček' malo, vi to ozbiljno? Ma kako nije pobedila? Pa kako onda... zašto onda...

Шалтерски службеник седа на под и почиње кататонично да цвили.

ЗАВЕСА

Презир, подвучен жутом

Потоп је најбоље показао шта је жутооктобарска „демократија“ заиста донела Србији.

После лажне револуције, легије „реформатора“ острвиле су се на институције државе које су некако преживеле санкције и бомбе, пре свега на војску. Пре него што је постао Врховни Жутник, Борис Тадић је био министар телефонски, па онда министар војни. Познат је његов став да су сви српски ратови били „бесмислени“ - и то зато што је он, својом политиком безусловне капитулације Вашингтону и Бриселу, настојао да их обесмисли. Па су тако он и његови наследници уништавали војску како никада не би представљала претњу Тачију, Изетбеговићима, Туђмановим наследницима и НАТО лешинарима - али ни природним непогодама. За сваки случај.

Пре неки дан је до мене дошла преписка два Американца, од којих је један бранио истину о Србима а други - професор на „Ломоносову“! - понављао општа места пропаганде деведесетих. Цитирам овде репрезентативни „аргумент“ овог другог:

Ко се боји Сокола још?

У тексту за Фонд Стратешке Културе прошлог четвртка, Жељко Цвијановић је објаснио како и зашто је (поново) рушен Нови Стандард. Пажњу ми је привукао следећи пасус:

„...оба пута Нови Стандард је рушен у тренутку кад је имао раст читаности. Први пут веровао сам да је реч о аутоматизму, будући да се у Србији у фебруару захуктавала изборна кампања, а предизборна атмосфера редовно побуђује раст интересовања за политичке медије. Други пут, међутим, грешке није могло да буде: раст читаности имали смо преносећи текст Небојше Малића [1] о Путиновој стратегији у Украјини, који су за само дан и по отвориле десетине хиљада читалаца. Тај тренд настављен је мојим текстом [2], који је објављен 9. маја увече, проблематизујући позицију Србије у украјинској кризи и апостофирајући да Београд има обавезу да се супротстави нацизму у Украјини“ (подвучено у оригиналу).

Есеј који Цвијановић спомиње је „Тајна руске стратегије“, објављен овде 3. маја. Само делимично је мој; већи део састоји се од превода анализе и образложења једног колеге, који далеко боље од мене води блог о украјинској кризи (за оне који знају енглески, налази се овде), а његов псеудоним - The Saker - сам превео као Степски Соко.

Из статистика на Соколу видим да је то заиста један од најпопуларнијих текстова. Значи, иако је жуто-сендвичарска власт учинила све што је могла да Срби буду гладни хлеба, испада да су још увек, тврдоглаво, више гладни истине и правде. Како не волети такав народ? И шта рећи за оне који на сва уста урлају да су свемоћни и да њихова владавина нема алтернативу, а страхују од текстова на интернету једног проницљивог новинара и два блогера?

Да су стварно толико силни, не би бежали од два Сокола и Новог Стандарда, к'о ђаво од крста. Само кажем.

Ко заиста влада Србијом

„Ако желите да знате ко вам је владар, само гледајте кога не смете да критикујете.“ Ова реченица приписује се француском филозофу Волтеру, мада без икаквих доказа. Исто као што се Србима приписују силни ратни злочини.

Невероватна је подударност што у Србији не сме да се критикује управо индивидуа која живи од клеветања Срба за ратне злочине. Говорим о Наташи Кандић - „манекенки злочина“ (речима покојног А. Тијанића), неприкосновеном Вођи тзв. Фонда за хуманитарно право - који ни са правом ни са хуманитаризмом нема никакве везе, а фондове му обезбеђује Империје.

Господарица и послушници (са странице  удружења „Наши“)

Државна перверзија

Корисницима друштвених мрежа (Фејсбук, Твитер) добро је познат феномен прошења донација за скупе операције. Нема дана када вас не моле да помогнете малом Милану или Милици да плати немачке, аустријске итд. докторе за операцију срца, јетре, бубрега, рака...

Не сумњам нимало да те болесне деце има, нажалост, ни да многе од тих позива организују истински добронамерни људи. Али колико је сврсисходно да се они лече тако што ће то „народ позлатити“, уместо да се нађу хуманитарне болнице које би те процедуре радиле или pro bono, или по сниженим ценама? Овако, народ који копа по ђубрету, јер га је ЕУропска власт толико усрећила да нема хлеба да једе, одваја од уста како би плаћао јахте и виле белосветским лекарима. Апсурдно, зар не?

фото: Јадни Сервис Еуропске Жутије

Тим пре што се данас на РТС појавила „вест“ да је Србија постала светски центар за промену пола. И то у рубрици „Занимљивости“ уместо рецимо „Скандал“. Реч је у ствари о непрецизном и некритичком препричавању текста из Њујорк Тајмса (иначе листа који никада није рекао ружну реч о Србима - али само у алтернативној историји квислиншког култа).

У ЊТ је јутрос заиста изашао текст у коме се Србија хвали што је постала „толерантна“ према хомосексуалцима и „транс“ особама, и што операције промене пола обавља неколико медицинских центара за релативно мале паре. Наводи се да процедура, која у Америци траје неколико дана и кошта $50,000 или више, у Србији може да се обави у једном дану, а кошта багателних $10,000. И то за странце, док тај трошак држављанима Србије плаћа републички Завод за здравствено осигурање (!).

Чек' секунду... Значи, у Србији има лекара који по светским стандардима врше операције промене пола, и за то држава има пара (!), а за малог Милана и Милицу нема? Исто као што има пара за двеста хиљада абортуса годишње, али нема за помоћ мајкама. Да човеку памет стане.

Америчке новине, дабоме, причу стављају у контекст GLBTQ „права“ и „толеранције“, наводећи податке неименованих „активиста“ (тј. професионалних жртава) да је филм „Парада“ прошле године био „неочекивани хит“ и „по заради надмашио скоро све филмове у историји земље“. Можда зато што су деца организовано довођена на пројекције, о трошку државе?

О алт-сексуалцима, њиховим правима и слободама сам већ писао, па нема потребе да се понављам. Овде и није реч о њима, већ о државној перверзији, о мазохизму и самозатирању. Само у Србији имате гомилу лекара који су се посветили дисциплини промене пола, док деца умиру од рака и просе за скупе операције по свету. Само у Србији имате власт која беспоштедно пљачка народ, а онда дотира транс-сексуалне захвате. Само у Србији имате јавну (ТВ) кућу која некритички преноси репортажу иностраних новина, а притом не спомиње зашто тако се мали број доктора у свету бави тим операцијама и зашто су оне толико скупе.

Наиме, ЊТ цитира докторку Марси Бауерс (Marci Bowers), која објашњава да у Америци тренутно овакве захвате редовно ради само пет (!) хирурга. Она вели да су највеће препреке „конзервативне друштвене вредности, недостатак хируршких вештина и страх хирурга од потенцијалних катастрофалних компликација“.

Дакле, ем што је промена пола друштвено неприхватљива, ем што мало ко зна тиме да се бави, ем што они који знају неће, јер је ризик од компликација превелик па не желе да проведу пола радног времена на суду. Што ће рећи да у Србији ем има доктора који знају знање (па макар оно било корисно само једном промилу становника), ем што је правни поредак толико смешан да баш нико на суду не може да истера правду, ем што изгледа више не постоји друштво које би свему томе приговорило. Не зна се шта је од овога у већој мери поражавајуће.

Али РТС за све то скупа није брига, већ је битно што ЊТ хвали Србију као центар белосветског „транс-туризма“. Па Тајланд је светски центар малолетничке хомосексуалне проституције, али нећете чути да се власт у Бангкоку тиме дичи!

На крају текста, без икакве ироније, ЊТ цитира „Кристијана“, активисту који је изгледа био примарни извор за репортажу. Он вели: „Када сте у рату и бомбе падају с неба, сексуални идентитет вам није прва брига“. Значи, испада да су бомбе Србији донеле толеранцију. Притом се не каже чије бомбе. Зна се, ваљда.

Две змије

па још под којом заставом...

Ајде што је Друг Бота, дојучерашњи Врховни Жутник а још увек капо Демо(н)кратске странке, отишао у Дубровник на „Кроација самит“ у наводно приватном капацитету. Воли да иде на море, навикао ваљда у братству и јединству. Свакако је својевремено изјавио да је хтео да постане јадрански светионичар (камо среће да је!), све време свог жутовања се понашао као да води хрватску државну политику - или аустроугарску, свеједно. Буђење са Северином да и не спомињемо.

Уосталом, Друг Бота са народом у који је покушао да претвори Србе дели једну суштинску карактерну особину: ама баш ничега се не стиди. Па ни срдачног руковања са Хашимом „Змијом“ Тачијем, самозваним премијером самозване независне државе Косово (НДК).

Све и да Тачи није осуђени терориста, да његова „функција“ није директно у супротности са Уставом Србије (какав је да је), да је у име протокола било могуће прећи преко скоро једногодишње опсаде преосталих Срба на северу окупиране покрајине коју Тачи сматра својом „државом“ - нико са трунком елементарног самопоштовања, а камоли националне свести, не би могао да му пружи руку после видовданског понижавања Срба и српских симбола током ходочашћа на Газиместан. А поготово не после зверског убиства двоје Срба-повратника, које показује тачно колико „мултиетничности“ и „толеранције“ има у Тачистану, и за кога.

Значи, дојучерашњи председник Србије одлази приватно на манифестацију земље која је утемељена на геноциду и протеривању Срба са сопствене земље (а још има образа да Србе оптужи за агресију и геноцид!), и тамо се рукује и грли са првим човеком друге „државе“ засноване на убијању и прогону Срба са сопствене земље. Па се у Жутограду још нађоше и „аналитичари“ да кажу како је то сасвим нормално, пожељно чак!

Друг Бота и квислиншки култ који је годинама предводио су до те мере извитоперили, искривили и пореметили како државу тако и друштво у Срба, да скоро нико више и не помишља да њихово деловање опише правим термином: издаја.

Јер ако ово није издаја, шта онда јесте?

А ако јесте, мора бити кажњена.

Забрањени образ

Јуче стиже вест да је Уставни суд Србије донео одлуку да се забрани организација грађана „Отечествени покрет Образ“. Образложење? Према извештају РТС:

„[Образ је], не само толерисао, већ и подржао активности чланова у инцидентима током који је долазило до повреде Уставом зајемчених права одређених друштвених група и у којима је исказан дискриминаторски однос према тим групама. Суд је закључио да из аката и радњи „Образа“ проистичу ставови којима се суштински дискриминишу грађани по личним својствима, и то говором мржње, узнемиравањем и понижавајућим поступањем.“

Из наведеног закључујем да се радило о тзв. паради поноса, односно да су „дискриминисани грађани“ особе алтернативне сексуалне оријентације. Ако се сложимо, аргумента ради, да су „говор мржње, узнемиравање и понижавајуће поступање“ лоше ствари (што није тешко), наилазимо на проблем. Наиме, већ скоро 12 година су управо томе изложени „грађани“ који се идентификују као Срби. Односно, већина становника у држави која се још увек зове Србија, ма колико то режиму, Бриселу, Берлину и Вашингтону било мрско. Ако је наведено понашање критериј за забрану, што ли онда досад нису забрањени ЛДП, Б92, Пешчаник, е-новине, „Слободна Војводина“, итд.? Њихов говор мржње, узнемиравање и ниподаштавање Срба итекако су документовани.

Данас забрањују њих, а сутра...?

Морам овде да кажем да се не слажем са великим делом реторике и метода „Образа“. Нисам ни члан ни симпатизер. Чак сматрам да је много тога што раде штетно по српске интересе. Али исто тако разумем зашто се фрустрирани, извређани, сатанизовани и понижени Срби окрећу организацијама које им нуде одушак, пошто су скоро све институције друштва које би требало да бране достојанство, част и образ народа у томе потпуно омануле. Од туњавих политичара, владика у лимузинама, и фосилизованих академика који верују да је ћутање злато, до разних организација, сабора, и института где слаткоречиви квази-родољуби промовишу разноразне теорије завере, а у ствари само себе. За то време квислиншки култ мање-више неометано кречи земљу у жуто и наставља свој нихилистички пројект укидања Срба и Србије.

Да се не лажемо, тзв. парада поноса је итекако део тог пројекта. Како другачије схватити позерство професионално угрожених који од тога итекако добро живе - док већина земље једва животари - у спрези са државним апаратом под контролом квислиншког култа и његових иностраних спонзора? Они који би да парадирају не траже једнака права - поготово не у земљи где је жутократија обесправила готово све - већ посебне привилегије. Не траже толеранцију, већ прихватање под претњом државне силе. Кад се види ко инсистира на Паради - од Кацина преко амбасада Империје и ЕУ - јасно је да она нема никакве везе са патриотизмом или људским правима, а сваке везе са омаловажавањем и вређањем Србије. Да су алт-сексуални активисти заиста заинтересовани за људска права, не би били на погрешној страни.

И ту је мој проблем са овом забраном. Оваква власт нема ама баш никакво право да приговара „Образу“, јер се служи апсолутно истим методама и реториком - само са другачијим презнаком. Тако да испада да су говор мржње, дискриминација и ниподаштавање сасвим у реду када се примењују на Србе, али не дај Бриселе (ово намерно) да их неко случајно примени на „специјално посебне угрожене и заштићене“ групе. Најбољи пример селективне „логике“ на делу.

Још један цитат из одлуке Уставног суда наводи на закључак да је забрана била вођена политичким мотивима, па још и онима квислиншког култа:

„Уставни суд је, доносећи одлуку о забрани рада Образа, имао у виду и то да је Србија недавно прошла кроз веома тежак историјски период оптерећен ратовима подстакнутим националном и верском супротстављеношћу народа у региону.“ (РТС)

Погледајте тај еуфемизам. Значи, пошто су ратови наводно били мотивисани религијом и национализмом, произилази да је потребна њихова забрана - али само ако су српски. На страну сад питање да ли су национализам и религија који карактеришу „Образ“ аутентично српски; судијама и квислиншком култу је и илузија тога довољна. Све друге религије и сви други национализми - од муфтије Зукорлића до Војводиндијанаца, о Шиптарима да и не говоримо - су сасвим у реду. Они су, наиме, оне гореспоменуте заштићене групе. Све се може у Србији, али само док је мрзиш. Љубав према отаџбини, макар и на погрешан начин, проглашена је за кривично дело. Иронија је просто вриштећа, пошто се „Образ“ терети за дискриминацију групе која себе дефинише по томе кога и како воле...

И то је суштина приче. Без слободе говора, не може се говорити ни о каквој демократији. А слобода говора би требало да значи да не можемо да забранимо организацију само зато што нам се не свиђа шта она заговара. Апсолутно је лицемерно забрањивати Образ зато што наводно крши Устав тако што погрдно говори о алт-сексуалцима и верско-националним мањинама („заштићеним групама“, је ли) док они који систематски затиру веру, нацију и сексуални идентитет већине за то имају подршку државе!

Уосталом, како то да су се вајне судије сад сетиле Устава? А где су били када је Друг Бота „скраћивао мандат“ да би председниковао по трећи пут? Кад је Борко признавао Косово пахуљицом? Када су покрадени избори? Овако испада да је најгори злочин наводно деловање - чак ни деловање, већ „ставови“ - против заштићених група, док рецимо издаја земље, кршење преамбуле Устава, гажење председничке и посланичке заклетве то нису!

Сада је и слепцу јасно да квислиншки култ има покварен морални компас. Игла која би требало да показује „добро“ заглављена је тако да увек показује само њих. Данас забрањују Образ, сутра ће Двери, прекосутра ДСС, све док не сведу дијапазон дозвољене мисли у земљи Жутији на релацију негде између Чанка и Чедовишта.

Имајте на уму, међутим, да је рушење такве власти само пола посла; док се не поправи компас, остаће по њиховом и ако њих не буде.

Хамид-пашина кичма

Шокантни исход другог круга председничких избора довео је до праве панике међу члановима квислиншког култа. Они већ недељу дана бацају што је више могуће прашине народу у очи, причама о ЕУропском путу, међународним инвестицијама, оваквој или онаквој влади, овом или оном премијеру... Иде се чак и дотле да се намерно искривљују речи не само новоизабраног председника Николића - који је у посети Русији као приватно лице - него и руског лидера Владимира Путина. Мисле, ваљда, нико их неће ухватити у лажи.

Просто је дегутантно колико и каквих квислинга се накотило у Србији - не од 2000, него од давно пре тога. Али није невероватно. Подаништво, самопљување и служење другима деценијама су систематски форсирани као врлине, а слободољубивост и достојанство гажени сваком приликом. Чудо је како је ико нормалан опстао у том УжаС-у.

Дабоме, како би полтронство, издајство и самопорицање постали врлине - а не мане - потребно је да се они који мисле и понашају се другачије прогласе за ненормалне, сулуде, затуцане, ретроградне, итд. Управо то преумљавање, а не бомбе или санкције, најубитачније је оружје Непријатеља.

Ништавност квислиншког култа у Србији најбоље се види када се упореди са другим местима и народима које је Империја узела на зуб. На пример, Авганистаном. Преумљени Срби се жале да су „уморни“ од 8 година санкција, три месеца рата и десетак година досманлијско-жутократског силовања паметни. У Авганистану рат траје без престанка већ више од тридесет година, откад су 1979. САД подстакле муџахединску побуну против просовјетске власти. После совјетског повлачења дошло је до крвавог међусобног обрачуна џихадиста, из којег су као победници изашли Талибани. А њих је крајем 2001. са власти склонила америчка интервенција (мада тренутно контролишу већи део земље, док Америка најављује скоро повлачење). Тада су Американци за шефа авганистанске државе именовали Хамида Карзаија.

Хамид Карзаи (фото: Америчка морнарица)

Карзаи је 2009. „изабран“ за председника на не сумњивим, већ отворено лажираним и покраденим изборима - па ником ништа. Његов ауторитет се практично не признаје изван престонице коју држи окупатор. Отуд га зовем „Хамид-паша од Кабула.“ Рекло би се, квислинг најтеже категорије, потпуно у америчком џепу.

 Међутим, баш Карзаи је својевремено (2008) одбио иницијативу да се за специјалног изасланика Империје за Авганистан именује бивши сатрап БиХ, Педи Ешдаун. А пре неки дан је забранио улазак у земљу једном америчком конгресмену, због његових изјава о Авганистану.

 Дејна Рорбахер, републиканац из Калифорније (иначе велики пријатељ „Косове“), изјавио је претходно да устав Авганистана не ваља, да је омогућио Карзаију и његовој родбини да се обогате, да је Карзаи проневерио америчке донације, и да је потребна нека врста федерације како би се направио мир између паштунске већине и осталих народа у земљи. Све то мање-више стоји, као и чињеница да су постојећи устав написали странци, да је сам Карзаи квислинг, итд. Али погледајте како је Хамид-паша одговорио:

„Демократски изабран конгресмен САД не би требало да заговара етничке поделе у Авганистану, меша се у унутрашње послове Авганистана, тражи од Авганаца да праве федерацију насупрот авганском уставу, и да се ниподаштавајуће изражава о авганском народу и осталим етничким групама у земљи.“ (Сиенен)

Амерички законодавци и чиновници годинама говоре и раде далеко горе ствари Србији и Србима. Можете ли замислити да им било ко из владе Србије ускрати гостопримство у земљи, или им се макар обрати оваквим тоном? Не? Е, то значи да квислиншки култ још увек влада, без обзира ко је председник, премијер, министар иностраних дела, итд. Док људи на власти у Србији не буду имали макар онолико кичме као Хамид-паша од Кабула, квислиншки култ ће наставити да влада, а слобода ће остати само прича.

Жутник уместо жутника?

Зарадили сте пола осмеха. За цели још није време.

Радост што је пао Друг Бота је сасвим оправдана. Али не заборавите да је ботулизам остао, ништа мање опасан него што је био јуче.

Империјални медији пишу о „националисти“ Николићу. Али овај само што не пропева „Друже Бота ми ти се кунемо, да с ЕУропског пута не скренемо.“

Бота је био потрошен. Да цитирам његову омиљену фразу, учинио је све што је могао за своје иностране господаре. Можда су одлучили да толеришу крађу првог круга како би добили жуту владу, а онда сменили Боту као уступак љутитом народу. Ништа их не кошта, је ли. А на његово место онда довели новог човека, од којег би тражили да докаже своју кооперативност новим капитулацијама. Да ли је то црна фантазија или сурова стварност, сазнаћете већ за који дан.

Шта ако Србија није добила председника Николића, већ Ториса, новог Врховног Жутника? Врло брзо ће он морати да изабере. По томе шта буде чинио и како, знаћете. А онда?

Одговорност не престаје убацивањем листића у кутију. Тек тада почиње. Славите, ако морате, али нисте још заслужили. Посао није ни издалека готов. Бота је био врх леденог брега. Ваља вам топити остатак. За себе, за своју децу и унуке, за опстанак и будућност. За изневерено наслеђе славних предака. Или ако ништа друго, за инат душманима.

Идемо даље.

Бој на Досову

Апсолутно је тачна констатација да је афера са крађом избора „кнежева вечера“ - и за власт, и за опозицију, па и за народ. Ако су избори заиста украдени - а доказа за то има напретек - онда је у питање доведен цели поредак, односно државно уређење. Наспрам тога смо сви „или принципијелни или никакви“, како вели Жељко Цвијановић. Нема између, нема компромиса, нема нагодбе. Или ће Србија да буде држава у којој се зна макар неки основни ред, или је баш апсолутно све фарса, и нема апсолутно никакве везе која ће марионета да управља тим жалосним протекторатом, јер туђа рука свакако вуче конце.

Чак и да није било крађе гласова - а стварно се чини да јесте - начин на који је надуван број гласача и начин на који је вођена кампања у потпуности су распршили илузију свакога иоле мислећег да у земљи Жутији постоји неки поредак. Не, у њој се рачуна само самовоља домаћих чауша иностраног господара. Тај господар, који нам систематски ради о глави, барем исправно сагледа власт као средство за остваривање политичких циљева. Чаушима је такво размишљање страно; за њих је власт сама по себи циљ.

По томе ко је повео протесте, ко ћути, а ко им се придружио и колико искрено, већ се види коме је истински стало до поретка и принципа. Сада је највећи непријатељ искушење власти. Они који марширају и возе и дижу барикаде против крадљиваца избора не смеју то да раде само како би добили скупштинску фотељу. Јер онда се протест окончава тако што им режим да ту фотељу, а они заузврат пристану на суштинску обману. Досад се то исувише често дешавало; није ни чудо онда што Жути - и њихови господари - мисле да су образ и част тако јефтини у Срба.

У пракси то значи да се не излази ни на какав „други круг“ председничких избора, јер се тиме директно признаје легитимитет првог. То је тешко искушење за свакога, а поготово за човека који је сахранио своју бишву странку и званично се одрекао свих својих некадашњих вредности само да би коначно засео у председничку фотељу.

Сада би морао да мисли о томе шта би значио његов пристанак на други круг. Ако пристане, па изгуби, онда су апсолутни победници Жути, који ће онда имати и власт и легитимитет. Ако пристане, па добије, онда је то за њега Пирова победа, јер је Жутима опет препустио легитимитет, с којим ће његово председниковање бити кратког даха. Једино ако не пристане, и тиме Жутима ускрати легитимитет, може да победи - али у том случају, морао би да сачека на фотељу до расплета државне драме.

А реч и јесте о државној, а не политичкој драми. Политичке драме се дешавају у уређеним државама, где се зна да ће поредак сутра остати исти, без обзира ко седео у којој фотељи. У Србији, међутим, се тренутно води битка око тога хоће ли државе уопште да буде. Јер жутократија је учинила све да државни поредак претвори у хаос самовоље. И све што стоји између спознаје тог хаоса и илузије да се још увек ради о некаквом поретку је папирната маска којом се покрива голотиња изборне крађе.

Цвијановић се плаши револуције. Каже: „већ смо једном рушили владара тако што смо рушили државу, и то није било добро“. Слажем се. То је, штавише, и узрок већине садашњих проблема. Али треба имати на уму да тада срушена држава даље рушена - и за време Досманлија, и за време Жутократа, док је у најбољем случају за време компромисних Коштуничиних влада поправљана само фасада, а остављени трули темељи и угљенисане греде. Мало шта је остало да се сруши. А без чишћења рушевина тешко да ишта може да се обнавља.

Можда је овај бунт против крађе избора природна реакција, толико дуго потиснута жутим тровањем, на вирус петооктобарског пуча, чија је прва манифестација такође била дрека око украдених избора. Тада се није ишло на други круг, већ на насиље и преврат - док су докази о наводној изборној крађи врло згодно изгорели у паљевини Скупштине. Далеко било да призивам насилна решења, али вреди ли разговарати и преговарати са неким ко је погазио ама баш сва правила цивилизованог понашања?

Јавно прокламовани циљ жутократије је уништење српског народа и његова трансформација у нешто друго: грађанисте, ЕУропљане, унијате, Војводиндијанце, итд. У борби против тога покушало се са свим видовима отпора, од скупштинских амандмана, грађанске непослушности, форумашења, петиција и шетњи, па све до избора. Сваки пут су Жути показали да их никакав дијалог не занима, и да ће своје идеје да спроводе док год их неко у томе успешно не спречи.

Ово више није битка против Бориса Тадића, или тајкуна, или лопова и лажова, већ против целог једног квази-поретка који је настао у октобарској превари пре скоро 12 година. Поретка који је искористио фрустрацију, бес и беду систематски распамећеног народа да се представи као спаситељ, а испоставило се да је још гори крвник од претходног. Том поретку, који је у ствари хаос, мора се стати у крај. Јер иначе ускоро неће више бити ни Србије, ни Срба.

Јесте, дакле, ово кнежева вечера нашег доба. Али стварни непријатељ, ни онда ни сада, није била ордија под шареним шаторима, већ Нечастиви и његова искушења: сујета, властољубље, и вера у царство земаљско.

Дан после

Ако су тачни ови изборни резултати, онда не само да Свети Георгије није убио аждају, већ аждаја тренутно његово копље користи као чачкалицу. Борбе није ни било, већ су Георгија у ноћи везали мештани и лепо испоручили аждаји, да се ова не наљути што се неко, ето, усудио да јој се супротстави. Јер побогу, добро је како је, могла би аждаја месечно да тражи по двоје деце, а не само једно...

Ако су тачни. Чујем десет прича са пет различитих страна: податке о потпуно нереалним бирачким списковима, људима који су избрисани, фиктивним гласовима, кутијама печаћеним пластелином а не воском, лажираним саопштењима... Цесиду не верујем; плаћа их Империја. Уосталом, зар они нису својевремено били једна од полуга 5. октобра? А РИК контролише што власт, што фиктивна опозиција.

Али шта ако јесу тачни? Ако је толико људи стварно гласало за status quo оличен у Боти, Тонију, Ивици, Млађи и Чедовуку? Све време тврдим да квислиншки култ живи у виртуелном свету, а оно испаде да су њихове анкете стварност. Ако су ови резултати тачни.

Велика лаж лакше пролази од мале. Вероватније је да су избори потпуно лажирани него да су крадуцкани тек помало. Култу апсолутно ништа - осим себе самих - није свето; већ су показали колико им је стало до живота, породице, традиције, вере, нације, па чак и државе и народа којима пију крв и од којих, на крају крајева, живе. Зашто би поштовали концепт демократије, када су га више пута најциничније изиграли? Народна воља? Ха - па то се не сипа у трактор!

Али превише је примамљиво искушење да се посумња у резултате само зато што су нам мрски. Онда нисмо много бољи од култиста, је ли. Зато што пре мора да се сазна истина о изборима.

Да сам разочаран - јесам. Радикали, на које се годинама могло рачунати макар као опозицију ЕУропству, малтене нестадоше. Коштуница је задовољан овим резултатом, што ме не изненађује. Нема везе што пропаде земља, он је ето чиста образа. То смо већ гледали, и то не једном. Двери кажу да су прешли цензус, да Цесид и РИК лажу. Добро, али зар цензус од 5 одсто може да буде добар резултат покрета који је рачунао на стотине хиљада дотад неопредељених? Шта би?

У Француској сменише Саркозија. Ајде што овај Оланд није нешто бољи, али принцип је у питању. Уосталом, они су се своје слободе одавно одрекли. Чак су и дужнички робови у Грчкој послали поруку ЕУрократама да се неће предати. А Србија гамиже у блату и тражи још. Тужно, заиста. Ако су ови резултати тачни.

Демократија је чудна ствар. Атењанима је демократија била понос и дика, све док их није одвела у империјализам и катастрофални рат са Спартом. Онда су је пробали Римљани, само што су је звали република и покушали да буду репрезентативни, јер није било практично да свако директно гласа о свему. И то је функционисало неко време, док војска и властољубље нису учинили своје, а Рим постао империја. После Рима настаје доба краљева, који су владали добро када су поштовали Божије законе, а лоше када су на место Бога постављали себе. Тек да се зна. Римска република је обновљена тек у 18. веку, у Америци. А ево, постаје све јасније да су Американци поновили све грешке Римљана.

Дакле, демократија није никакав савршен и сам по себи пожељан облик државног уређења, већ по свему судећи краткотрајни и нестабилни феномен који пре или касније прерасте у тиранију. Нешто као у Србији, окреченој у жуто.

Постоји истина и постоји лаж. Постоје и добро и зло. О томе се не одлучује консензусом, или већином гласова, или креативним збиром мањина. Што неко рече, будућност припада онима који се појаве. Они којима је свеједно, који су изабрали нестанак, ништа се више не питају.

Мислите о томе када се данас-сутра појаве људи који неће пристати на овакво стање ствари. Којима је више стало до истине, правде и слободе него до демократије као концепта, а до Србије и Срба више него фантомских људских права и лажног грађанизма.

Копље у трње? Пре ће бити, пушку па у шуму. Били ови резултати тачни или не - свеједно.

Злочин и грешка

Милорад Додик на Ботином предизборном митингу (фото: Танјуг)

Нисам изненађен што је Друг Бота свој митинг започео ЕУропском химном, или што је имао образа да каже како би без њега Србија изгледала „тешко, суморно, бесперспективно и несигурно“. А с њим је, као, срећна, весела, перспективна и безбедна? Класична замена теза, значи, од човека који мисли да jе част отирач за чизме Империје а ЕУропство сматра слободом. Ништа ново.

Новост је, међутим, што је у шпалиру Тадићевих присталица стајао и Милорад Додик, председник РС. Према извештају Танјуга, Додик је „поручио... да Тадића подржава без задршке, и размишљања, јер њих двојица деле исте вредности“:

„Уверен сам да бољег избора за Србију нема од Бориса Тадића и ДС. Подржавам га зато што Србију волим и желим да буде јака и моћна, не само што је наша матица, већ и што се под вођством Бориса Тадића осврће на РС и даје јој снагу коју треба да има“.

Пардон?

Прво, Срби у БиХ нису никаква дијаспора, већ аутохтоно становништво - па им самим тим Србија није матица, него сестра.

Друго, исте вредности? Стварно? Зар није Тадић својевремено предложио - и то баш на крсну славу РС - и на силу кроз Скупштину прогурао срамотну резолуцију о Сребреници, коју је написала Империја а чија је сврха била трансформација Срба? Зар није Тадић ишао у Сарајево и извињавао се за злочине, стварне или измишљене (што дабоме није било довољно тамошњим челницима) и тиме директно угрожавао опстанак РС? Зар је Србија под Тадићем „јака и моћна“? Зар између Србије и Српске тренутно не постоји толико драстична психолошка разлика - захваљујући понајвише психологу Тадићу - да се људи више осећају као Срби са леве стране Дрине? И тако унедоглед.

Ако Додик има исте вредности као Тадић, зашто се онда расправљао са Чедовиштем? Чак и када би неко поверовао да се духовно чедо Латинке Перовић по било чему битном разликује од Врховног Жутника, већ недељама се у квислиншким медијима прича о постизборној коалицији ДС са ЛДП-овим „Преокретом“.

Резервисана вербална подршка Врховном Жутнику у функцији тактизирања у домаћој политици је још имала неког смисла. Сврставање у жути строј у Новом Саду, међутим, прелази границу тактизирања и мудрости. Овако мазохистичка подршка отворено издајничком режиму није само злочин, већ нешто још горе: грешка.

Ако лаже коза, не лаже рог

Амбасадор Империје у Москви, Мајкл Мекфол, ухваћен је на овом видео-снимку како објашњава да председнички избори у Србији, септембра 2000, нису донели изборну победу кандидату ДОС-а, али је све било припремљено да се том (дез)информацијом лансира петооктобарски пуч.

Мислим, и раније је било познато колико је ДОС био креатура Империје, њених обавештајних служби и невладничке мреже. Али сад ево имамо признање једног од кључних оперативаца у целом подухвату, као и факсимил извештаја о финансирању „српске“ опозиције.

Све што се десило од тада: пропаст привреде, издаја Космета, отцепљење Црне Горе, сребреничка резолуција, стварање парадржава у Војводини и Рашкој - проистекло је из лажне „револуције“ 5. октобра. Из те преваре не вуче корене само жутократско-невладнички култ самозатирања, него и лажни и јалови елементи опозиције.

Ништа добро не може се градити на лажима и обманама. Наша новија историја је најбољи доказ. Кључ за разумевање садашњег стања, које је после 12 година „демократије“ горе него после десет година санкција, рата и сатанизације, лежи у петооктобарском пучу. Сасвим је логично да странке које су захваљујући том догађају ступиле на политичку сцену и добиле власт, паре и утицај, имају интерес да поредак који је тада заведен опстане.

Проблем је, дабоме, што опстанак тог поретка директно води до нестанка Србије.

Много вам људи соли памет тренутно; те гласајте за ове, гласајте за оне, не гласајте никако (е, баш ће то нешто да промени!). Да би гласање имало икаквог смисла, оно мора да буде ваш лични избор, за који ћете бити апсолутно одговорни. Зато нећу и не могу да вам кажем за кога да гласате, него само за шта, односно за вредности у које верујете. На вама, и једино на вама, је да одлучите ко те вредности представља. Али и шта намеравате да урадите ако вас преваре, јер одговорност не престаје убацивањем листића у кутију - ма колико се политичари трудили да вас убеде у супротно.

Само при свему томе имајте на уму речи једног мудрог човека, да проблеме не могу решити исти они људи који су одговорни за њихово настајање.

Чекајући ЕУтопију

Има једна сцена у псеудо-историјском спектаклу Ридлија Скота „Краљевство небеско“ (2005), када о предаји опкољеног Јерусалима преговарају египатски султан Саладин и крсташки витез Балијан од Ибелина.

Пошто је пристао да преда град, Балијан пита:„Колико вреди Јерусалим?“
Саладин спремно одговара: „Ништа,“ и одлази.
Онда се окрене, стишће шаке и са осмехом додаје: „Све“.

Друг Бота и његова ордија жутократа и невладника већ дуго се труди да убеди Србе да Косово, па чак и сама Србија, не вреди ништа, а да је ЕУропство све. Сад кад је Брисел у својој неограниченој доброти доделио Србији кандидатуру, урличу да је то знак успеха њихове политике безусловне капитулације. Као, кандидатура је све. А у ствари није ништа.

Има ли ишта што ова неизабрана власт каже а да није најцрња лаж? Сећате ли се чувеног ССП-а („Споразума о стабилизацији и придруживању“), потписаног у предвечерје избора 2008? Био је то најприземнији предизборни маркетиншки трик; споразум је исте секунде „замрзнут“ док се не заврши жртвовање Хашком минотауру. Ено га и даље у бриселском замрзивачу, више га нико ни не спомиње.

Квислиншки култ хоће да представи како кандидатура значи улазак у ЕУропство већ колико прекосутра, ма одмах после избора - али само ако на власти остану они, „демократски, про-ЕУропски“ политичари. Иначе ето вам опет рата, санкција, бомби, изолације и мрачних деведесетих кад се није имало за Армани одела и Најке. Пошто се сад, је ли, има? Мислим, питајте муштерије ресторана „Контејнер“, најпопуларнијег ланца у Србији.

Као, Србију ће сад да опгреје сунце пред-приступних фондова. Какви црни пред-приступни фондови, Брисел не може да скуцка довољно пара ни да исплати банкаре за сав њихов лоповлук по Грчкој, Ирској, Шпанији, Италији, Португалу... Не мислите ваљда да „спасавање Грчке“ има икакве везе са самим Грцима? А јок, све те спасилачке паре иду на исплату Голдман Сакса и њима сличних, а народ нек' једе из контејнера, или керове луталице - ако се против тога не побуни Брижит Бардо. Не само да неће паре почети да падају с неба, него ће живот постати још неподношљивији, применом суманутих бриселских прописа на које се жутократија сада обавезала.

Рајхскомесаријат сатрапије Жутије (јер „Влада Републике Србије“ нема везе са животом) већ сада позајмљује новце од ММФ-а да би намирила трошкове постојања - од мостова Ђиласа неимара, до силних државних секретара за слободу говора иностраних плаћеника, људска права транссексуалних веверица, и томе слично. Да трошкове онолике полиције задужене за пендречење свакога ко протестује, или испуњавање жеља Хашима Тачија, и не спомињемо. А ево већ чујем како ће Брисел да наплаћује милијарде евра „казни“ земљама које имају буџетске дефиците веће од (насумично) дозвољених. Па ће тако Жутија морати да се задужи како би отплатила камату на дуг на дуговања. Ма сјајно.

Што се неког уласка у Јевропу тиче, вреди споменути само да је Турска потписала царински споразум са ЕУ 1995, а званично је добила статус кандидата у децембру 1999. Преко 12 година, значи, трају „преговори“ о статусу, а притом Турцима још и Америка држи леђа (а Србима нож у леђима). Па сад ви рачунајте ко(ме) ће, кад, и како (не) ући у ЕУропску утопију.

Из Брисела, тј. Берлина (пошто је то, сад видимо, исто) се већ недвосмислено чуло да је предуслов за улазак признавање „Независне државе Косово“. Велика је то срамота, а фуснота премалена да је сакрије. Сутра ће да траже „Републику Војводину“ или „Републику Санџакистан“. Не измишљам, лепо су вам рекли. Руководе се логиком да, кад жртва силовања почне да виче „брже, више, јаче, још!“ то онда престаје да буде силовање. И нема зашто да се стане...

Чак и жутократске анкете, традиционално изопачене да створе жељени утисак, показују да већина испитаника није за улазак у ЕУ. Али нема везе шта народ жели, демократске демократе ће да му кажу шта треба да жели. Одакле им право? Па украли су власт поштено, нико се није бунио (а ко се бунио, добио је пендреком). Уосталом, рекла ЕУропска унија да су они демократе а сви остали нису. И шта ћете сад?

Пет година пре „Краљевства небеског“, Ридли Скот је снимио далеко успешнијег „Гладијатора“. На почетку тог филма, римске легије се спремају за битку са Германима негде код данашњег Беча. Када Германи недвосмислено одбију римски позив на предају, згађени генерал Квинтус каже: „Требало би да прихвате да су покорени“. На шта његов командант, Максимус, одговара: „Да ли би ти, Квинтусе? Да ли бих ја?“

Да ли бисте ви?

Пакт

Прочитајте изјаву Друга Боте, колико год вам било мука.

Љутили сте се ономад на Милошевића кад је рекао да је Србија победила НАТО - иако је био у праву. Јер, НАТО је у марту 1999. узео себи за право да ради шта му је воља, али је на крају ипак морао да се врати у УН и добије дозволу за окупацију. То можда не значи много побијеним, протераним, или искасапљеним Србима са окупираних територија, или вама који сте хтели да „живите као сав нормалан свет“ (дакле, или дужни до трећег колена или корисници бифеа „Контејнер“), али је испало итекако битно.

Елем, љутили сте се онда на Милошевића, дизали сте ријеволуцију (уз пријатељску помоћ Америке и ЕУ) и добили што сте тражили: Друга Боту, Најлепшег, Најбољег, Најпаметнијег, који је својеручно овим договором - споразумом, пактом такорећи - победио на свим изборима десет година уназад и доказао да је баш његова политика једина алтернатива.

Надам се да вам није промакао његов фројдовски лапсус, када је рекао: „Република Србија је чланица Уједињених нација, која поштује Резолуцију 1244 УН која гарантује суверенитет над Косовом, као и одлуку Међународног суда правде, која такав суверенитет не успоставља.“

Значи, свестан је да споразум у ствари признаје НДК, али вас лаже у лице. Поносито и победоносно.

Ботин чауш Борко - неизабран, неовлашћен, Сретењским реферндумом развлашћен да преговара о било чему - вели да је „споразум“ са НДК „у потпуности у складу с националним интересима Србије“. То може да буде једино ако се под тим „националним интересима“ (рогобатна фраза преписана од Американаца, иначе) подразумева самовоља Друга Боте, односно диктат оних који истом теледигирују шта ће да каже или мисли. Само умоболни могу да прогласе победом фусноту у којој пишу две међусобно супротстављене ствари. Које се, је ли, међусобно потиру, па је фуснота бесмислена.

Бивши Премијер кука како је Србија понижена. Па јесте. Али уз дужно поштовање, не знам одакле му образ. Није спорно да су сви слободни Срби овим понижени, али колико је баш он томе допринео? Ко је довео ДОС на власт? Ко је држао Динкића у влади не један, него два мандата? Ко је расписао ванредне изборе и тиме пилатовски опрао руке, а отворио врата овој багри да узјаше? Нисам ваљда ја.

Нећу да позивам на пушке и шуму. Немам на то право. Али јасно ми је као дан да ово неће моћи да исправе никакви избори, макар били најпоштенији на свету.

Јарам који осећате око врата само ви можете да скинете. Нико други.

Нож у леђа

Жутократски одговор на сретењски референдум стигао је синоћ: жандармерија је напујдана на цивиле који су држали барикаду на Јарињу. „Српска“ жандармерија, окупациони КФОР и Тачистански РОСУ - на истом задатку. 

Иако су носили фантомке, жандари који су синоћ ударили на свој народ у име окупатора скинули су све маске са својих налогодаваца. Огољена је дубина издаје и ширина моралне беде у Жутограду. Оно што себе назива владом Србије није ништа друго него извршилац налога теледиригованих из Вашингтона, Брисела, Берлина.

Последња вест је да „Змија“ задовољно констатује како Србија практично признаје његову „независну државу Косово“. У име фантомске кандидатуре, која и да буде одобрена не даје Србији апсолутно ништа (али њима даје паре и власт), спремни су да предају - чак ни продају - све.

Време је да добију поруку да то што би да предају није њихово. 

„Има ли Срба у овој соби?“ питао је ономад амбасадор Конузин на скупу невладника, поданика и подрепаша. Није их било. Мучно је што их, изгледа, нема ни у жандармерији. А има ли их у Србији?

Грам кокаина француске собарице

Жена Француског Амбасадора (познатија као списатељица Б.С.) ухваћена је у куповини кокаина. Хтела грам, добила 0,87 - и име у новинама, са две недеље задршке.

Оправдана Schadenfreude је прва реакција, дабоме. Та жена је толико кињила и пањкала своју земљу и народ, да ово делује сасвим заслужено. Али онда долазе питања.

Зашто се ово крило две недеље, и тек сад је пуштено у новине? Зар није Б.С., колико год извикана, ипак бивши следбеник Чедовишта? Што ће рећи да се квислиншком култу исплати да је баце под метафорички аутобус зарад пар политичких поена.

Б.С. је одавно бедна карикатура драмског писца, чије се представе пуне само по команди Странке. Можемо да ликујемо због њеног пада, али не смемо тиме да идемо на руку њеним дојучерашњим саборцима, који би да праве полицијску државу где је свако крив што је жив.

Нешто слично су покушали да ураде и са причом о Николаидису и Угричићу: потрошили потрошне, а притом покушали да монополишу слободу говора. Није им прошло, али замало.

Узалуд нам Schadenfreude ако се на крају Чедовиште последње смеје.