„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 29. децембар 2008.

Балашевић и наше менталне букагије

Нисам имао намеру да коментаришем недавну изјаву Ђорђа Балашевића да он говори "исквареним хрватским, такозваним српским". Свакоме ко има памћење дуже од пет минута ваљда је јасно да Балашевић окреће ћурак чешће него покојни Алија Изетбеговић (чувен по признању да ујутро мисли једно, поподне друго, а увече треће), и да га зато не треба схватати озбиљно. Оно јесте да је у стању да напише одличан стих (мада неки не мисле тако), али се, захваљујући његовој политици "добро јутро чаршијо, на све чет'ри стране" ти стихови углавном међусобно потиру.

Од свих његових песама некако ми је највише остала у сећању једна коју мало ко спомиње, чак ни сам Балашевић: "Реквијем," са албума "Panta Rei" из 1988. Чак и они који су је тада певушили некако су прескакали "незгодну" трећу строфу:

Времена су незгодна за момка као ја
који гледа своја посла...
Нисам лутак да ме навију.
Имам само Југославију.
Све друге бакље без мене пламте,
Команданте.


Југославија већ тада није била у моди, већ је "свако племе" цртало границу. И гле чуда, данас кад су сва "племена" исцртала своје границе на рачун Југославије, коју је једино бранило оно племе међу којим Балашевић живи (а чији језик сматра "исквареним"), то је некако сасвим океј. И сад су сви Југоносталгичари.

Зато сам климао главом јутрос кад сам прочитао суд Зорана Грбића да је Балашевић у ствари "југословенски националиста":

А југословенство се увек најбоље доказивало пљувањем по Србији и свему што долази одавде. То што некима овде не смета његова прича и није толико чудно. Баш као што ни претходној генерацији нису сметали комунистички руководиоци који су радили на штету Србије, а у корист велике заједничке државе. Питање је једино докле ћемо овако? Можемо ли ми више да се поштујемо, барем малим делом онога колико себе поштују народи у нашем окружењу? (НСПМ)


У томе и јесте ствар. Не брините за Балашевића; он се окреће као лимени певац на крову, увек како ветар власти дува. Не би ме нимало изненадило да у неко скорије време, како Грбић прогнозира, не испева неку оду Русима. Али чињеница да је Балашевић у стању да каже то што је рекао а да му Србија не замери говори више од свих анкета јавног мнења о поремећеном менталном склопу српског народа. Данас влада једна пажљиво култивисана клима самомржње, очаја и безнађа. Грађена је на темељима вишедеценијског идеолошког испирања мозга, обликована кроз санкције и медијску сатанизацију, да би на крају била наметнута кроз апсолутни примат "невладиних" медија од ДОСманске власти наовамо.

Све ово је толико одомаћено, укорењено и свеприсутно да се већ сматра за "нормално." Зато се толико мало људи буни због Балашевићеве изјаве која би у свакој другој земљи била сматрана за скандалозну. Зато се прича о наводном "патриотизму" председника Тадића и министра Јеремића, иако су они само изговорили пар млаких фраза (а у међувремену раде сасвим другачије). Нормалног, а камоли бољег, живота неће и не може бити док се Срби и Србија не ослободе менталних окова у којима су већ толико дуго да су престали да их примећују. Док их разни Балашевићи на то - ненамерно - не подсете.

2 коментара:

Tanja је рекао...

to je borba Davida i Golijata...

...ne mogu da se uzdržim od komentarisanja, mada bi možda bilo najbolje da ćutim.

Tanja је рекао...

katastrofa

http://dnevnik.hr/vijesti/hrvatska/nazivi-proizvoda-na-ijekavici-ne-smetaju-kupcima-u-beogradu.html