Цела се драма води око ратификације Споразума о сарадњи и придруживању (ССП) са ЕУ у скупштини Србије ових дана. Управо чујем да су Радикали ипак одлучили да не подрже Споразум, иако су раније обећали подршку; Вечерње новости веле да је за преокрет одговоран лично Шешељ.
Много вике ни око чега, што рече Шекспир. Јер, ССП нема шансе да заживи све и да га Скупштина Србије усвоји једногласно. Још кад је потписан крајем априла, Споразум је одмах замрзнут - проглашен неважећим - све док свих 27 влада ЕУ не закључе да Србија ”у потпуности сарађује” са Инквизицијом у Хагу. То што је Београд у међувремену предао Радована Караџића (а још се није сазнало ко га је у ствари хапсио) није значило ама баш ништа. То ”потпуна сарадња” је као безусловна предаја - онај који захтева ”сарадњу” одлучује да ли је она потпуна. Празне похвале ”демократичности и реформске оријентације” Београда поводом Караџићевог хапшења су просто удављене у мору лажи и клевета на рачун Срба у западним медијима. И пре него што је Караџић стигао у Схевенинген, почели су захтеви типа ”А сада Младић и Хаџић...” А ако и када и те две главе буду сервиране хашком Минотауру, наћи ће се већ нешто друго. Демонкрате у Бриселу можда јесу свашта нешто, али нису толико блесави да одустану од победничке стратегије, поготово кад даје резултате.
Дакле, прича о ССП-у у Скупштини Србије је ћорав посао; та скупштина о том Споразуму не одлучује. Али да ће овај циркус да се одрази на дневну политику, па то је јасно. Демонкратама и не треба разлог да Радикале етикетирају као ”антиевропске,” али неће да пропусте идеалну прилику кад наиђе, као сада. Радикали су се нашли између два зла; одобре ли Споразум, терају воду на млин Демонкрата, а одбију ли га, испадоше ”антиевропејци.” Народ је до те мере затрован ЕУропском пропагандом да је то већ беспризорно - али нико не нуди алтернативу, ни народњаци ни радикали. Сви певају хорски ”Европа и демократија”, а онда се чуде што у таквом систему најбоље пролазе Тадић и Чеда.
У међувремену, ситуација у свету се мења. После скоро две деценије понижења, Русија је показала канџе, а ”најмоћније земље света” и самопроглашена ”међународна заједница” могу само да шкргућу зубима јер немају ни морално покриће ни физичку способност да по том питању ишта ураде. Трансатлантска империја је у слободном паду, ни Европи не цветају економске руже (а других и нема), али свеједно уживају беспоговорну подршку квислиншке камариле у Београду. Они можда немају избора - кад би се одметнули од господара, казна би била брза и окрутна - али то не значи да га Србија нема.
Можда најбоља илустрација беде на коју је спало политичко размишљање на нашим просторима је да ће ово што сам сад рекао највероватнији бити протумачено као да сам ја ”русофил”. Толико је значи укорењен менталитет ”или с нама, или против нас” да људи не могу да замисле независну Србију, већ само ону која мора да буде нечији сателит, било Брисела, Вашингтона, или Москве. А да све буде још горе, кад Москва тражи партнерски однос буде оптужена за империјализам, док се тиранија истинске империје или Совјетске ЕУ описује као ”партнерство” или ”сарадња.”
Можда су Чедисти у праву да смо ми наопак народ - али зато што смо превише попут њих, а не недовољно, како они мисле. Кад живимо у свету замењених теза, где је горе доле а црно бело, није ни чудо што нам све иде наопако.
Нема коментара:
Постави коментар