или, прича о једном Споразуму
Да ли ће потписивање Споразума о стабилизацији и придруживању (ССП) бити ветар у једрима Демократске странке на предстојећим изборима, или ће јој бити камен око врата?
Званичници ЕУ су потписивање Споразума у Луксембургу у уторак назвали "великом приликом за Србију" (Димитриј Рупел) и "важним даном" (Хавијер Солана), али су у оба наврата погрешили. Споразум је суспендован малтене истог момента кад је и потписан, јер Холандија и Белгија одбијају чак и расправу о његовој верификацији док Србија у потпуности не испуни све захтеве Хашке инквизиције (што ће рећи, мало сутра). А чак и да јесте на снази, њиме Србија не добија ништа ново - ни царинске ни визне олакшице, ни донације, ни зајмове. То вели чак и бивши министар Свилановић, тренутно агент "Пакта за стабилност."
Луксембуршка представа је дакле само то - представа, која, по речима пословично искреног (и Србима нимало наклоњеног) британског листа Индепендент, има за циљ да "победи националисте" 11. маја.
Да све буде још комичније, испада да је Споразум закључен између ЕУ и Демократске странке! Није ми сасвим јасно ко, по уставу и законима Србије, има право да закључује међудржавне уговоре, али ми се ипак чини да то не може да буде заменик премијера владе у оставци. Да су Споразум потписали председник Тадић или министар Јеремић, па хајде, али Ђелић? А да све буде још горе, управо премијер те исте владе, Коштуница, осуђује потпис као нелегитиман, противзаконит и неважећи.
"Априлско изненађење"
Коштуница је у изјави за штампу назвао луксембуршки акт демократског тројца Ђелић-Тадић-Јеремић "неуставним и антидржавним", и рекао да ће нова скупштина на првој седници одбацити Споразум. Ако је веровати анкетама о томе ко ће после 11. маја имати скупштинску већину, то је врло вероватно.
Сад је питање хоће ли Споразум да промени вољу бирача (или ће се то можда урадити другим методама, попут притиска кредитима). Да је овом потписивању ЕУ доделила улогу "априлског изненађења" које би у мају претегло у корист Демократа, званичници Уније и тамошњи медији нимало не крију. Уосталом, шта има везе што је споразум бесмислен и неважећи, пошто у данашњем свету није важна реалност, већ перцепција.
С тим у складу, Тадић, Ђелић и Јеремић су већ почели да наклапају како је Србија сада "неповратно" на европском путу и да ће "учинити све" да испуне све захтеве како би на њему и остали. Тешко је поверовати да ће медији у Србији, које или контролишу или поседују страни фактори, макар и споменути да је споразум "на леду" и да у ствари и нема практичних последица, већ ће у функцији предизборне пропаганда да трубе како је то нешто од одлучног и огромног значаја.
Театар апсурда
Нема много тога нормалног или сувислог у новијој српској историји. Рецимо, иако су управо словеначки, хрватски, муслимански и албански националисти отпочињали насилне кампање сецесије од мултиетничке Југославије, они су проглашени за мултиетничке демократе, а Срби су оптужени за насиље и национализам. Оптужбе за "српску агресију" су онда послужиле за параван прво санкцијама, а онда и НАТО агресији 1999.
Мада се из Брисела тражи да пре него што јој буде дозвољено да буде анектирана Србија мора да задовољи "суд" у Хагу, тај исти "суд" рутински ослобађа оптужене за злочине над Србима - ако их уопште и оптужи - док опсесивно затвара и суди сваког српског официра и функционера за учешће у некој фантомској завери.
Кад су Срби у БиХ и Хрватској одбили да живе под режимима који су у недавној прошлости над њима починили зверске злочине, речено им је да су републичке границе светиња. Али када се Албанци позову на измишљени геноцид како би прогласили "Независну државу Косово" онда ти исти браниоци тековина АВНОЈ-а кажу да је Косово "посебан случај." Закон? Какав закон! Он важи за оне друге, а не за ЕУ, или Америчку империју.
Једно је кад се пораженом и пониженом непријатељу диктирају услови. Али претварање да је сам рат био за његово добро, и да се од њега очекују захвалност и пријатељство, то је баш превише. Већина земаља ЕУ су чланице НАТО, и учесници агресије из 1999. Солана, сада комесар ЕУ за међунарнодну политику, је ономад био највиши цивилни функционер НАТО. Уместо да се српски ЕУфоричари макар претварају да им је због тога непријатно - што би барем био ред - они се са Соланом рукују а ЕУ и НАТО певају хвалоспеве.
Ето вам онда и најновијег апсурда: званичници без овлашћења потписују споразум који ништа не значи, није на снази, и има за улогу искључиво да утиче на резултат избора. Празна обећања ЕУфоричара сада су попраћена и празним гестом. Опипљив напредак, нема шта...
Већ скоро две деценије на Западу се гради "стварност" Србије и Балкана од претњи, лажи и насиља. Споразум је замишљен као круна тог подухвата. Ако су Срби заиста тако глупи, поводљиви и плашљиви као што Брисел и домаћи ЕУфоричари мисле, онда ће се та замисао и остварити. Рен, Солана и друштво онда могу да кажу, "Е, овако се осваја у 21. веку."
Али може се десити и да се 12. маја та цела трула конструкција сруши као кула од карата.
Живи били па видели.
(адаптирано од оригинала)
Нема коментара:
Постави коментар