„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 01. децембар 2008.

Први децембар

Првог дана децембра 1918. године је регент Александар Карађорђевић примио делегацију „Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба“ и прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је 29. децембра потврдила и Народна скупштина Краљевине Србије, која је тиме престала да постоји. Ова одлука српског државног руководства - да створи државу која ће постати Југославија - је, као што сам споменуо прошле недеље судбоносна грешка која је одлучила српски усуд у 20. веку.

Ако неко од српских романописаца икада буде одлучио да напише нешто у жанру алтернативне историје, савeтовао бих да управо у том чворишту судбинских нити тражи онај пресек који алт-историчари користе као полазиште за своје паралелне светове.

Једно, нажалост врло распрострањено, схватање историје је да је све што се дешава малтене предодређено, да није могло бити другачије, и да живимо у најбољем од свих могућих светова. Не бих ишао толико далеко да кажем да се ово уверење коси са здравим разумом, али заиста сматрам да није сасвим на месту. Свакако да су неки исходи вероватнији од других у датим околностима, али став да је овако како је јер другачије није могло да буде ми смрди на абдикацију од одговорности. Ако ће нам увек бити како буде, што да се онда трудимо да нам буде боље?

Зато сам са задовољством читао текст објављен у петак у НИН-у (а који је пренет на НСПМ) о догађајима који су претходили „уједињењу“ из 1918.


На пример, није ми било познато да су то „Народно вијеће“ чинили посланици „угарског парламента у Пешти и Царевинског већа у Бечу, који су тамо гласали и за ратне кредите и рат са Србијом“. Нити сам знао да је изасланик регента Александра том већу био Душан Симовић, тада пуковник, који ће 27. марта 1941. бити вођа пучиста. Симовић је члановима Вијећа објаснио да могу или да се уједине са Србијом, и у том случају буду на победничкој страни, или да оснују сопствену државу па шта им буде:
„Србији – по праву оружја, а на основу уговора о примирју с Мађарском, који је потписао војвода Мишић... припада следећа територија: Банат до линије Оршава – Карансебеш – Марош – Арад – испод Сегедина; Бачка до линије Хоргош – Суботица – Баја; Барања до линије Батасек – Печуј – Барч, и даље реком Дравом до Осијека; Срем и Славонија до линије железничке пруге Осијек – Ђаково – Шамац; цела Босна и Херцеговина и Далмација до рта Планке. Ван те територије ви се можете опредељивати по вољи; да идете са Србијом или да формирате засебну државу.”
Стјепан Радић, вођа Хрватске сељачке странке, реаговао је на ово напуштањем Вијећа. Остали су, међутим, мислили другачије. Јер, италијанска војска се упутила у Далмацију, која им је обећана Лондонским уговором као награда за улазак у рат против Аустрије. Војне формација лојалне новим аустријским и мађарским властима су исто тако деловале на заокруживању својих територија. Јасно је онда зашто је већина у Вијећу била за уједињење.

Овде бих да цитирам два аргумента, наведена у НИН-овом чланку. Прво Мату Дринковића:
„Морамо ипак гласно признати да је српска Краљевина изашла у овом рату побједницом, а ми да смо побијеђени. Срби, који би у тој хрватској држави били, а којих има 20 посто, зацијело би, и то с правом, тражили и надаље сједињење са Србијом. Талијани би тражили испуњење Лондонског уговора, и тако би дошли међу Талијане и Србију која заиста онда не би имала разлога да се ради нас излаже талијанском непријатељству... Стојимо пред дилемом, или да прихватимо самосталну републику, која би обухватила 4 жупаније, или да прионемо уз Србију. Ту нема више дилеме...”
После њега је говорио стоматолог Анте Павелић (не будући усташки поглавник, него човек случајно истог имена):
„Стварање државне заједнице са Србијом биће више у интересу угрожене Хрватске него Србије, која своју државу већ има. Штавише, кад Србија не би хтјела сједињење, ми би Хрвати и Словенци морали то упорно захтијевати, понајвише у нашем интересу. Тко погледа географску карту, видјет ће да је териториј на који могу рачунати Хрвати неподесан за снажну државу. Сједињењем са Србијом, Хрватска се више не сматра непријатељском територијом и поштеђена је плаћања ратне штете. Ми нисмо побијеђени, који ће морати платити ратне трошкове, изградити порушено и поправљено, издржавати побједитељеве инвалиде и сиротињу, него смо и ми, братством са Србијом, доспјели међу побједитеље.”
Јасно је, дакле, зашто је уједињење са Србијом било тако лак избор за хрватске и словеначке прваке. Ако је избор био да буду подељени између Италије, Аустрије и Мађарске, онда се државна заједница са „православним Хрватима“ чинила као мање зло. А шта је то донело Србији? Поврх овога што је навео др. Павелић - издржавање инвалида, обнова и ратни трошкови - Србија се борбом за Далмацију и Истру замерила Италији, а преко ње и осталим земљама Антанте, којима сигурно није било право што нису могле да испуне одредбе Лондонског уговора. Вредело би да се истражи у којој мери је талијанска фрустрација Далмацијом допринела Мусолинијевом успону и приближавању Рима и Берлина.

Да све буде још горе, Србија у стари није била чланица Антанте, већ је у то друштво ушла тек посредно као савезник Русије. Руском револуцијом из 1917, после које је потписан сепаратни мир са Немачком, та спона између Србије и остатка Антанте је нестала. Замислите сада енглеске и француске министре, који покушавају да у Версају намире своје милионске жртве, и сад морају да трпе талијанску кукњаву због тамо неке Србије, а зар није баш Србин убио Фердинанда и тиме дао Аустрији повод за рат, и зар Срби нису били савезник Русије, која је издала Антанту кад су на власт дошли Бољшевици...?

Нико не може да зна шта би се десило да властодршци у Београду нису инсистирали на уједињењу, већ да су успоставили границе Србије по споразуму који је војвода Мишић потписао са Мађарима (уз корекције ту и тамо на конференцији у Тријанону). Можемо само да претпостављамо и спекулишемо. Али погледајте шта се заиста десило: Србија је утопила своју државност у творевину коју ни Словенци ни Хрвати (а о неким другим групама и народима да и не говорим) нису никад доживљавали као своју, чак ни кад су у њој били доминантни. Како би помогла „сабраћи“ која то нису била, замерила се Италији и осталим савезницима и протраћила дипломатски капитал од победе који је због судбине Русије ионако био мали. Онако порушена, опустошена и опљачкана преузела је на себе терет бриге о милионима дојучерашњих непријатеља, који није могла да издржи.

Територије које су у састав Србије ушле победом у балканским ратовима (1912-13) никада нису на одговарајући начин интегрисане, јер је у Југославији сва пажња била усмерена на запад и изградњу некаквог заједничког идентитета са Хрватима и Словенцима. Само пар година после уједињења, када је непосредна опасност од Аустрије, Мађарске и Италије прошла, они који су били за придруживање Србији нашли су се на маргинама хрватске политике, а Радић у њеном центру. Хрватско незадовољство „српском хегемонијом“ експлоатисале су како Усташе тако и комунисти, са стравичним резултатима.

Да будемо сасвим фер према српским политичарима, врло је дискутабилно да ли је неко те 1918. године могао да предвиди Усташе, Јасеновац и НДХ. Али све остало - од сукоба са савезницима до трошкова интеграције са „сабраћом“ је било јасно и тада. Шта је то спопало српске политичаре и интелектуалце? Намеће се закључак да су стварно били „замлате“, како вели историчар Драгољуб Живојиновић.

Деценије псеудо-историје која је писана у функцији марксистичке дијалектике и у сврху дневне политике гурнуле су у заборав детаље ове судбоносне епохе. Сада ти детаљи поново излазе на светло дана. Обавеза нам је да из њих извучемо наук, како не бисмо градили будућност на грешкама из прошлости, већ покушали да их, колико је то у нашој моћи, исправимо. Спознаја да је „уједињење“ из 1918. било не тријумф српске борбе за слободу већ њен највећи пораз први је и неопходан корак на том путу.

Нема коментара: