„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 24. август 2008.

Последњи војник



If I do some great deed I will be a hero,
And a hero brave is what I want to be.
There's a Star-Spangled Banner waving somewhere,
In that heaven there should be a place for me.


Упркос неуморном труду свих домаћих власти у протеклих пола века, српска јавност је имала прилике да, колико-толико, сазна макар делове једне забрањене и заборављене ратне приче од пре скоро шездесет и пет година. Реч је о спасавању више од петсто америчких ратних војних пилота од стране јединица генерала Михаиловића током антифашистичке борбе Југословенске краљевске војске у отаџбини. Изузев вишегодишњих активности г.Mилослава Самарџића и часописа Погледи на тешком али часном задатку спасавања истине о доприносу четничког покрета победи савезничке коалиције, прича о спасавању савезничких пилота се, на нашу срамоту, одвијала готово у потпуности изван видокруга јавности у Србији. Срећом, истину о генералу Михаиловићу су чували сами амерички ветерани спасени у Србији током Другог светског рата. О напорима мајора Ричарда Фелмана, великог српског пријатеља који се до краја свог живота борио за спас истине и током најхистеричније демонизације Срба у америчким медијима, чуло се и код нас. Данас, остао је још само један живи учесник Мисије Халјард, Артур Џибилијан.
Џулија Горин (коју, сигуран сам, не треба посебно представљати на овом блогу), недавно је посветила један дирљив и важан текст овом старом ветерану, и на увид читаоцима ставила део своје преписке са њим. Ако ико, наши читаоци би требало да буду упознати са садржајем те преписке. У наставку, у целини преносим, са малим закашњењем, Џулијин чланак од 12 августа.

Артур Џибилијан, последњи живи учесник Мисије Халјард, умире

Ветеран Другог светског рата Артур Џибилијан, о којем сам већ писала и који је провео већи део свог живота у напору да рехабилитује часно име Драже Михаиловића и иницира захвалност (уместо ратних дејстава) наше нације према српској, умире од леукемије. Лекар му је предвидео још шест месеци живота, које проводи окружен својом породицом, наизглед уверен у то да ће се његова вољена Америка једног дана вратити на прави пут према земљи о коју се толико огрешила, Србији. Недавно ми је послао два писма:

Драга Џулија,
aко већ не знаш, нема лаког начина да ти ово саопштим, па ево како ствари стоје: дијагностификована ми је акутна леукемија. Доктор ми је прогнозирао шест месеци максимум. То је разлог због којег се нисам јављао.
Урадила си веома много својим приказом мојих осећања – као и осећања oсталих 513 спасених пилота – према генералу Михаиловићу и Србима. Ми им дугујемо! Сада, имамо то и црно на бело (ЗАБОРАВЉЕНИХ 500); имамо видео-записе, имамо новинске чланке широм ове наше велике земље; пробудили смо свест код људи.

Сигуран сам да ће се ускоро појавити и филм – ово је превише добра прича да би остала скривена. Круже гласине да се један филм већ спрема.


За све што си учинила за Србе, и за мене, хвала ти.

Чувај се, и Бог те благословио,


Артур “Џиби” Џибилијан,

Мисија Халјард


(друго Џибилијаново писмо Џулији Горин)

Хвала ти на веома лепом писму, Џулија. Не видим препреку у томе што ће било ко сазнати да сам болестан… нико жив не одлази са овог света… Био сам благословен највише што се може бити, у мојој вољеној земљи, окружен пријатељима и породицом који ми сада пружају љубав и негу.

Акутна леукемија коју имам, болест је недостатка тромбоцита, број и црвених и белих крвних зрнаца је екстремно низак а организам их не репродукује у мери у којој би требало. Као исход, болесник постаје све слабији, кости све фрагилније, зглобови боле, апетит опада, итд.


Нећу улазити у детаље онога кроз шта сам прошао, али смо одлучили да сам проживео предивних 85 година и да своје тело нећу излагати хемотерапији, радијацији и осталим “херојским мерама” само да бих живот продужио за пар недеља, месеци или година. Медицинска нега и моја породица чине да се осећам угодно и колико год је могуће лишен бола, током читавог периода времена који ми је преостао.


У овом тренутку, осећам се релативно безболно и надам се да ће тако и остати, уз одговарајуће прописане лекове. Обавештаваћу те о свом здравстеном стању а, уколико то не будем у могућности да лично урадим, даћу одговарајуће инструкције мојој ћерки Деби... пријатељство с тобом ми је изузетно вредно, и, уколико имаш неких питања, молим те, обавести ме.

Велики загрљај,
Артур









Америчка политика према Србима данас стоји као срамотна антитеза вредностима саме Америке за коју су се борили људи попут Артура Џибилијана и Ричарда Фелмана. И многи други пре и после њих. Управо због тога и треба чувати успомену на те људе, и на дане када смо се заједно налазили на правој страни. Као што ваља безрезервно ценити пожртвовање, рад и истинољубивост данашњих српских пријатеља, попут Џулије Горин, јер пријатељи се и доказују и показују у невољи, када је пријатељство тешко и кад не доноси поене и повластице. Неко ће се можда питати зашто се бавим Артуром Џибилијаном данас, када је далеко актуелнији "избор" између куге и колере, Мекејна и Бајдена (својом номинацијом крвожедног Бајдена за ВП, Обама је распршио ионако танке наде у "промену" коју галамџијски рекламира већ пола године: није да смо били нарочито фасцинирани in the first place, али у односу на Мекејна чинио се, макар, мањим злом... сад више није ни то). Елем, баш ЗАТО и подсећам на часну и дугу историју америчко-српских односа, започету идејом слободе као настанка и модерне Србије и САД, настављену реком српских имиграната у тој великој земљи од XIX века наовамо, а потврђену савезништвом у ватри светских ратова. Америка више није оно што смо волели, али нема тог Мекејна и тог Бајдена, због којег смемо да заборавимо људе попут Артура Џибилијана.

Р.Ѕ. Speakin' of Julia Gorin, пре пар дана наиђох на један (оооооодличан) блог. На блогу, интервју са Џулијом. Треба ли наглашавати, далеко артикулисанији, сувислији и писменији пример интервјуа, него огромна већина треша који на медијима овдашњим прлази као,шатро, новинарски професионални стандард. Дакле, читајте блогове, диосаурус-медији, очигледно, почињу да умиру и у Србији, што је одлична вест. Још једном, генијалан интервју: све оно што је Џулија требало да каже у Политици или на РТС-у, али се тамошњи паметњаковићи тога нису сетили, од силног гошћења "независних" аналитичара и пратеће смарачке дивизије, у паузама репризних "хумористичких" серија из 1991. Овај интервју ваља читати, умножавати, слати пријатељима/родбини/бабама/теткама и свима онлајн. Гоу, Џејни :)

1 коментар:

Milan Dinić је рекао...

А да ли ће бити неки текст о Џозефу Бајдену, да би се мало више информисали о њему? (мада брза претрага даје неке резултате)