О Милошевићу:
У политичком смислу, владавина Милошевића је појава изричите личне власти, неки би то, попут Слободана Антонића, назвали модерним цезаризмом....
Оцене природе владавине Слободана Милошевића су и даље противречне... Оно што је јасно код ових стереотипа је да су сви они у великој мери генерисани на Западу, нарочито оно о Милошевићу као националисти и ратном вођи, са циљем да се он, као препрека остваривању њихових циљева и интереса ослаби. Проблем разумевања Милошевића компликује и то што је некадашња „ратна пропаганда“ из деведесетих у великој мери прихваћена и од демократске опозиције, па се тим стереотипима робује и данас.
Доласком ДОС-а на власт у октобру 2000, иако је Коштуница номинално био председник СРЈ, власт убро консолидује Ђинђић:
Ово време карактерише политички волунтаризам реформских комесара на челу са Ђинђићем и неолиберални економски пројекат „експертског клана“ на челу са Динкићем. Читав период Ђинђићеве владавина потресају унутрашња трвења и политичке кризе којима се није видео крај. Србија је излазила све слабија и слабија из ових политичких сукоба и раскола. Бројна владајућа коалиција је на површину избацила најгоре стране демократског уређења (корупција, странчарење...), а да је притом мало позитивног виђено.
После Ђинђићевог убиства, Д(О)С је у расулу, док Радикалима расте популарност. Тиме се ствара простор за политички повратак Коштунице:
Главна обележја Коштуничине владе су: политичко смиривање конфликата и привремена стабилизација политичке сцене. Слабост нове владе је била њена хетерогеност и наставак неуспешне економске политике вођене од стране „експерата.“
Коштуница, међутим, делује под огромним притиском Империје, која инсистира да на власт дођу њени штићеници из ДС. То им и полази за руком 2007, када ДС улази у владу и врло брзо постаје "старији партнер." Тако се ССП потписује без благослова Коштунице, минира се стратегија за Косово, а онда долазе нови избори и потпуна доминација ДС-а:
Показало се да комбинација добро позиционираног маркетинга, квалитетне медијске кампање, прецизног политичког и финансијског притиска из земље и света доноси победу. Циници би рекли да су ову владу формирали амбасадори и тајкуни те да су демократе само статирале... начин формирања владе говори много више о тој влади него шта друго.
Али, колико год да су Тадић и ДС политички и медијски неприкосновени, толико је њихова Србија слаба:
Ова влада има мисију да, са једне стране претерано не омета процес одвајања Косова од Србије кроз процес инсталирања Eulex-a (и преко ССП-а који легализује сецесију), а да притом ипак одаје утисак да јој је до Косова стало. Или, другим речима, имају проблем како да независност Косова Срби не примете, а ако и примете да се не љуте, а иако се љуте да за то не сматрају одговорном актуелну власт... Као да је Србија потпуно одустала од спољне политике и да исту симулира, имајући само на уму медијске ефекте на домаћу јавност.
Занимљива ствар коју Радун овде подвлачи је континуитет економске политике од 5. октобра 2000. наовамо, коју води Млађан Динкић и "експерти" из Г17. Али пропаганда и маркетинг су толико јаки да су људи у Србији селективно слепи на ту чињеницу. Још је занимљивије да се управо Демократе позивају на "бољи живот" као стуб свог програма - односно, причу да ће "све то ЕУ позлатити" - иако баш њихов најближи савезник, Г17, већ годинама има скоро апсолутну контролу над економијом. Млађан Динкић је некад писао о "економији деструкције" под Милошевићем, а кад је преузео ствари у своје руке, тај наслов се и обистинио.
А у међувремену, вели Радун, Србија је све слабија - и све мања.
Нема коментара:
Постави коментар