Година Десета

У марту 2015. биће десети рођендан Сокола. Његов нешто старији брат, блог на енглеском, напунио је десет у новембру. За оба је година тренутно на измаку била рекордна по броју текстова, прегледа и пажње - нажалост, због догађаја којима су били посвећени.

Као што су набујале реке носиле села и градове широм Босне и Србије у мају, тако је и права поплава дневних дезинформација о „руској инвазији“ наводно слободне и демократске Украјине однела било какву врсту разума и логике кад је о том делу света реч. Лажи, хаос и очај царују лако заведеним и медијски програмираним светом који не памти даље од три сличице на друштвеним мрежама, или две насловнице таблоида. А може и треба да зна боље.

Поплаве су биле само једна пошаст која је ове године захватила наше крајеве. Био је ту и покушај обојене револуције (са још сасвим нејасним резултатима) у РС, па онда фарса од избора у Србији - мислим, мартовска графичка обнова Сокола више је садржајно променила од преименовања Olyksandra Vuchycha из ППВ-а у ПВ-а - па дроновање Маракане и потоње рамовање Београда, па отказивање Јужног тока...

Шта нам је чинити

Испод јуче цитираног Жељка Цвијановића на Новом Стандарду освануо је коментар анонимног читаоца, потписаног само као „dobronamerni prijatelj“. Мада је анониман; мада је писан „мачећом“ латиницом; мада коментаре испод текстова у принципу сматрам бескорисним или чак штетним и ретко их читам... у овом случају мислим да вреди направити изузетак:

Добронамерни пријатељ, 26. децембра 2014:

„За почетак, престаните да псујете Бога, Богородицу, хљеб, сунце, децу, мајку. Оно што је најсветије на свету, ви пљујете. Мој савет за 2014. је био исти.

Ако већ имате потребу да псујете, псујте НАТО, Америку која вас је бомбардовала. Псујте багру на власти која вас убија у појам, лаже и краде од вас и ваше деце.

Мање причајте, више радите. Цените људе који вам желе добро и труде се за општу ствар, и подржите их, а не тражите длаку у јајету. Будите јаки на делима, а не речима.

Будите некад више рационални, а мање емотивни. Помозите да комшији не цркне крава. Окрените се једни другима, а не једни против других. Не лажите, не крадите. Будите добри људи.

Учите децу да вреди учити, а не куповати испите и дипломе. Учите их да воле своје и поштују туђе. Учите их да је живот у заједници а не индивидуализму. Да се жене, и рађају децу, уместо да буду хомићи.

Ово чисто из добре намере и што волим Србе и Србију.

ПС: Повратите достојанство и најурите Кирбија и остале.“

Узео сам за слободу да цитирам коментар, али на српском језику и писму. Из садржаја наслућујем да ми аутор на томе неће замерити - напротив.

Чекајући Витеза Судбине

У својој последњој ауторској колумни 2014. године (мада вам се чини прерано, није: оне излазе петком, а јуче је заиста био последњи петак у години, по световном календару), Жељко Цвијановић предвиђа да ће у 2015. неко у Србији рећи: „Све смо покушали, и ништа није вредело“.

Мисли ту на политику подаништва и попуштања свим захтевима свих непријатеља како би се тиме купио мир:

Не можемо знати кад ће то бити, али онако како данас из будућности посуђујемо мир – на сате и минуте – не верујем да ћемо чекати дуго. Не знамо ни ко ће то бити, ни какав ће бити, тек знамо де ће бити, као што смо у периодном систему елемената, на основу постојећих и познатих, могли све да знамо о елементима које још нисмо пронашли у природи.
Када у јавној свести, уместо досадашњих мантри, преовлада да смо све покушали са Западом и ЕУ и да није вредело, када спознамо да не можемо избећи оно од чега смо 15 година бежали, нећемо моћи да останемо исти као данас.

Проблем је што ова самоубилачка политика не траје само 15 година - од Жутог Октобра наовамо - већ малтене цео један век, са повременим прекидима.

Али и што су, под изговором жеље да се избегну физичка страдања - од којих народ и држава могу да се опораве и то су сваки пут успешно чинили - самозвани спасиоци нације увек бирали духовну катастрофу. А она увек чини далеко већу штету, која се много дуже и болније лечи - ако за лечење уопште постоји воља и спремност, јер духовна смрт буквално убија у појам.

Тога су били свесни Лазар и косовски јунаци, Његош и Карађорђе, краљ Петар и војвода Мишић, мајор Гавриловић и многи други витезови царства небеског. Па смо због њиховог избора опстали, док нам због избора царством земаљским заслепљених лажних спаситеља прети изумирање.

Када се појави спаситељ којег је навестио Цвијановић, гледајте како се опредељује по том питању. Тако ћете препознати да ли је само још један лажни пророк, или истински витез српске судбине.

Најава премијере „На пуцањ одавде“

У неколико наврата сам овде спомињао документарни пројект „На пуцањ одавде“, остварење које стотинама милиона становника планете шпанског говорног подручја представља разложну и документовану историју околности сарајевског атентата из 1914. Отуд ми је задовољство да пренесем најаву да ће у понедељак, 22. децембра, цео документарац бити премијерно приказан у Србији:

Само неколико дана пре дефинитивног опроштаја од године у којој смо обележили (или нисмо) стогодишњицу Сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, Југословенска кинотека нам нуди један занимљив пројекат о овој теми урађен у Шпанији.

Документарни филм „На пуцањ одавде“ ("A un solo disparo") покушава да одговори на многа питања директно или индиректно повезана са самим атентатом, не занемарујући историјско-политички контекст у коме се десио као ни анализу појаве тероризма као феномена у свету крајем XIX и почетком XX века.

Аутор пројекта Александар Вуксановић, који и сам већ више од две деценије живи у Шпанији, окупио је екипу сарадника сачињену искључиво од шпанских професионалаца што даје филму тако неопходну дозу неутралности.

Вуксановић подвлачи да се ради о класичном „уради сам“ пројекту чији су материјални трошкови толико занемарљиви да их не вреди ни помињати.

Да ли је могуће урадити нешто вредно помена без новца, у своје слободно време и ослањајући се једино на помоћ неколико пријатеља а не обезвредити значај једне овакве теме, моћи ћемо да проверимо у понедељак 22. 12. 2014 у 20:00, у новој згради Југословенске кинотеке у Узун Мирковој 1. Улаз је бесплатан.

Уводни део филма, на шпанском са српским или енглеским титловима, можете погледати овде.

Моћ лудила

У неколико наврата сам овде цитирао писца и блогера Сару Хојт (Sarah Hoyt). Пре неколико месеци је написала текст који се бавио једном веома специфичном и врло успешном техником пропаганде. Прилажем превод зарад доприноса бољем разумевању данашњег света, изоставивши притом два специфична случаја која - по мом мишљењу - не би била претерано занимљива српским читаоцима. Онима који знају енглески свакако препоручујем да прочитају оригинал у целини.

Моћ Лудила (The Power of Crazy)

Сара Хојт, 28. август 2014

Да ли вас је икада, у неком великом граду, на препуној улици пратио лудак који је викао на вас?

То се десило мом сину, кад је имао 13 година. Изгледао је као да му је 15, али не довољно одрастао да има возачку дозволу. Срећом.

Шетали смо центром града. Један средовечан мушкарац нормалног изгледа (док му не погледате у очи), у оделу, видео је Роберта и почео да нас прати, вичући: „Ђубре једно, ти си ми прегазио кћерку. Како се усуђујеш да ходаш около, на слободи? Кога ћеш следеће да прегазиш?“ И тако даље, до бесвести.

Било је јасно да виче на Роберта, јер кад год бисмо се престројили он би нас пратио, тако да остане на пола метра од Роберта и гледа у њега.

Свима је такође било јасно да је човек потпуно луд. Бар се надам, јер мој син није ни издалека био довољно стар за волан.

Али цела породица је била у грчу, док је Роберт изгледао као да жели негде да се сакрије. И то је трајало осам блокова, до паркинга. А онда је лудак стајао и претио нам песницом док смо одлазили...

Ово за мене није било сасвим ново искуство. О култури Португала у којем сам одрасла (не знам да ли то важи за Португал данас) довољно говори када у романтичној песми момак обећава девојци да ће је штитити „кад те лудак на улици прати и виче на тебе“. То се дешавало довољно често када сам ишла на факултет, возом до Порта а онда аутобусом до кампуса. Лудаци би ме пратили и викали да сам украла нешто, да сам курва (пошто жена која носи црну сукњу и црни огртач средњевековног стила очигледно продаје себе, је ли), или просто „миленијум рачићи рука“ и сличне бесмислице.

Било је то довољно уобичајено да би се пролазници смешкали мојој нелагоди. Али у томе је ствар: ма колико уобичајено, ма колико неизазвано, увек се осећате као да сте нечим одговорни за то...

Путинов Турски Гамбит

У понедељак, првог децембра, руски председник Владимир Путин обелоданио је да Русија напушта изградњу гасовода Јужни ток, због опструкције Бугарске (тј. ЕУ и САД). Али док су западне владе и преститутке на обе стране Атлантика ликовали над овим чином као „поразом Русије“, промакао им је најважнији део Путиновог саопштења, током службене посете Анкари: Русија намерава да несуђени трансбалкански гасовод замени гасоводом кроз Турску.

Ону исту Турску која је вековима ривал Русије на Црном мору, Кавказу и Балкану. Земљу која је од 1947. најважнији савезник Вашингтона у региону и кључни играч у свим плановима Запада за политичко и енергетско опкољавање Русије на Балкану, Блиском истоку и у централној Азији. Само замислите изразе лица империјалних бирократа у Вашингтону и Бриселу, када им сине шта би ово могло да значи.

Дан Републике

Док не видех писанија по „социјалним медијима“ (ово им некако пристаје више него „друштвени“), нисам се ни сетио да је данас 29. новембар. Време када ми је тај датум нешто значио давно је прошло, а тај живот као да је живео неко други. Можда и јесте.

Не једном сам писао о том датуму и његовом значају (нпр. 2013, па 2009). Не бих да се понављам. Али у процепу између антисрпског југославизма - оличеног данас у квислиншком култу невладника и грађаниста - и антијугословенства које постоји искључиво као реакција, без сопственог садржаја и визије, некако се губи једна битна чињеница коју је сада већ давне 2008. лепо објаснио мој колега и земљак Никола Танасић:

„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. Трегедија Југославије је затворено поглавље и написана књига, и она се мора читати ако од ње треба да буде икакве користи. Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“

Ко разуме, схватиће. Сад одох да одслушам „Дан Републике“. Наставак и не морам; што би се рекло - шта слушао, живео га...

Митровдан

Пажљивији читаоци ће приметити да ме нема много у последње време. „Око“ не излази већ ево другу недељу. У септембру сам путовао и посећивао породицу. У октобру сам јурцао да стигнем обавезе које су се накупиле у међувремену. А од почетка овог месеца више нисам део Института Арчибалд Рајс.

Митровдан

Немам ништа против руководства које остаје, нити организације уопште, али су хтели да иду путем којим ја нити могу, нити желим да кренем. И то је лепота договора: они својим путем, ја својим, па шта нам Бог да. Чист рачун и дуга љубав.

Петнаест година је дуго време за бављење електронском хајдучијом, а слободе сваки дан све мање. Али не пада ми на памет да одустанем од борбе. Чак и кад бих хтео, не могу. Да прихватим победу култа? Да прихватим као неминовност нешто што знам да је осуђено на пропаст? Да својим понашањем допринесем очају против којег се толико борим? Никад.

Али и ја сам обични смртник, који нема ни неограничену енергију ни неограничене могућности. Нити ми ко „држи леђа“ и снабдева ме храном, оружјем и муницијом као некадашње хајдуке јатаци. Него морам сам, па докле догурам.

Данас је Митровдан, традиционални хајдучки растанак. Ја се од вас не растајем - само велим да ме можда неће бити неко време. Али вратићу се. Борба се наставља. 

Кастрација лажима

Поводом све надреалнијих пашквила и изјава Омиљених Колумниста Америчке Амбасаде, Врховних Повијеснићара Друге Србије, и Преводилаца у Трилатералу, нудим овај цитат:

„...сврха пропаганде била је не да убеди или да обавести, већ да понизи; зато што је мање имала везе са истином, то боље. Када натерате људе да ћуте док им саопштавате најочигледније лажи, или још горе, када их натерате да те лажи и сами понављају, онда занавек изгубе сваки осећај за правду и истину. Пристајући на очигледну лаж они сарађују са злом, на неки начин и сами постају зли. Тиме се руши и коначно уништава могућност отпора било чему. Најлакше се влада друштвом кастрираних лажова.“

Аутор цитата је конзервативни колумниста др. Теодор Делрампл (из интервјуа магазину ФронтПејџ, 31 .августа 2005), и ово се односило на тзв. „политичку коректност“, западну верзију комунистичке пропаганде. Свака сличност са Недржавом Жутијом је сасвим намерна.

Србија, Троја овог доба

Магазин Геополитика објавио је почетком октобра, у свом 79. штампаном издању, интервју са мном. Овде сам га најавио и обећао да ћу га пренети када буде објављен у електронској форми. Обећање испуњавам.

Иначе, Геополитика је текст објавила јуче, да би га потом пренео Нови Стандард, а данас и Стање Ствари.

(фото: интервју за Први Канал руске телевизије, 11. септембар 2014)

Небојша Малић, аналитичар познатог америчког сајта Antiwar говори за Геополитику.

Живите у САД и имате богато не само животно већ и теоријско-истраживачко искуство пошто годинама пишете за један угледан амерички портал Антират. Какав је поглед на данашњу Србију из угла и перспективе Империје и Запада? Да ли то што нисмо у фокусу Запада као раније сведочи да су ова и претходне владе испуниле главне циљеве Брисела и Вашингтона или се процењује да у Србији постоји још потенцијал за отпор и способност да Србија у неко догледно време може, можда уз помоћ Русије, повратити капацитет за суверену политику на Балкану?

— Иако је око Империје ових дана усмерено више према Русији и Блиском Истоку, увек се некако враћа на наше просторе. У владајућим круговима Атлантске империје постоји огроман подсвесни страх од могућности да Србија скине окове који су јој стављени. Истовремено се убеђење да је Србија покорена представља остатку света као пример свемоћи Империје. На делу је нека врста спознајног раскорака, у којем Империја верује у сопствену пропаганду да је Србија сломљена, али свеједно страхује да ипак није. Отуд и толики притисци и захтеви од Србије: да уведе санкције Русији, да одржи „параду“, да криминализује добровољце који су ишли у Новорусију, да не извози у Русију, да саботира Јужни ток итд. Све има за циљ да потврди пропагандом створену слику да је Србија освојена, покорена и преумљена, и да таква судбина чека свакога ко се успротиви Империји.

Они се неће смирити док „празнину“ у карти покорене Европе између Хрватске и Бугарске не „попуне“ – али пре тога морају да униште сваки траг слободе и самосвести Срба.

Чули смо ваше мишљење о томе шта о нама мисли Запад. А шта о актуелном политичком, економском, социјалном и уопште стању нације мислите ви, имајући у виду да сте посредством анализа, коментара и запажања на вашем блогу Сиви соко веома активан члан српске заједнице?

(Х)историја Очима Непријатеља

Признајем да Политику ретко читам. Смучила ми се својевремено кад је „пожутела“ - мада је то, веле ми познаваоци, константа за лист који је у сваком времену био режимски. То је разлог што ми је промакао текст „Политика и српско национално питање“ од 28. 10 - за који сам сазнао преко Стања Ствари - али и разлог што осећам потребу да на тај текст реагујем. Јер једно је када се de facto званичне новине какве год Србије (па и овакве) понашају тако да их нимало одмилоште зовем Жутитика; али када се у њима појави до овакве мере злонамерна замена теза, то је већ нешто друго.

Тексту који потписује „Бруно Ђурђевић, аналитичар“ (Piješćanika, дабоме), од почетка до краја илуструје покушај да се српска историја утера у оквир наших непријатеља. Скоро сваки пасус је у духу и слову хисторија какве пишу Кристофер Кларк, Холм Зундхаусен, Бранка Прпа или Латинка Перовић. Да не буде забуне, уопште ми није намера да БЂ дезавуишем асоцијацијом са овим именима, већ га отворено сврставам у њихове редове.

(via hr.wikipedia.org)

Беч се само бранио

Попур Кристофера Кларка, на самом почетку своје пашквиле БЂ означава Мајски преврат 1903. као почетак српског ХХ века и Србију описује овако: „земљица која је под влашћу Обреновића јасно знала своје место у међународном поретку.“ Мало касније у тексту закључује да би „логичан крај дугог српског 20. века“ био враћање Србије на територијални и политички оквир из 1903: „кроз признање независности Косова, политичку интеграцију Републике Српске у БиХ и признање државног субјективитета Војводине“.

Ето вам повијесне одреднице колумниста и читалаца Пешчаника - и њихових иностраних спонзора. Хвала БЂ што ју је овако сажео и без увијања обелоданио.

По БЂ, деценија после Мајског преврата прошла је у знаку „неспутаног бујања националног покрета,“ што је представљало „изазов потентне Србије“ на који је Аустро-Угарска „морала да одговори“. Испаде да се Беч само бранио од злих Великосрба.

И рат бољи од тихог умирања

Својевремено сам овде записао да се од хлеба преживљава, али се без достојанства не живи. Човек који нема да једе, где да спава, и чиме да се покрије је фактички озверен - мора да се бави обезбеђивањем тих основних потреба, пре него што може да размишља о било чему другом. Исто као што здрав човек има милион жеља, а болестан само једну. Отуд је омиљена тактика владара данашњице да своје поданике озверавају тако што ће их држати на рубу сиромаштва. Србија под владавином квислиншког култа је више него одличан пример, али и у Америци влада исти принцип. Разлика је у нијансама.

Било како било, тако згаженим људима, доведеним на ивицу људске егзистенције - што физички што психички - није потребно смирено и сталожено научно резоновање, него нада. Потребна им је вера у себе и људе око себе, у смисао живота, у Бога Творца и Судију. Анализе бруто националног дохотка и пореских стопа им не значе ама баш ништа. Таквим људима ћу увек да препоручим дуплу дозу, рецимо, Ненада Благојевића него било шта од Небојше Катића или Душана Пророковића, без обзира што ова двојица често одлично пишу.

Пророковић, на пример, у сасвим солидном тексту за Фонд стратешке културе објашњава Путинову трећу посету Београду. Али притом не каже ништа што већ не знамо, а могућности које посета нуди омеђује шанцем опрезног оптимизма. Можда је то одговор на таблоидизацију свега и свачега, позив на трезвено размишљање и деловање. Ако.

Али шта онда рећи о оваквом упозорењу: „остаје отворено много питања како тај руски наступ може бити реализован и да ли уопште може бити реализован“? (подвукао Н.М.) Значи шта, нећемо да кренемо на пут јер би на њему могла да буде река, а не знамо има ли на њој мост, па како ћемо онда да је пређемо? То је изговор, а не аргумент. Изградићемо проклети мост кад до реке стигнемо, мостоградња није нуклеарна физика (мада народ који је изнедрио Пупина и Теслу не би требало ни од тога да зазире). Није проблем ни могућа река ни мост преко ње, већ неодлучност да уопште кренемо на пут.

Давне 1776, оснивачи САД мудро су констатовали: „искуство показује да је људски род више склон да подноси зло док је оно подношљиво, него да учини себи правду укидањем ствари на које је навикао.“ За њих је неподношљиво зло тада била акциза од 2 одсто на увоз чаја. Данас Американцима много горе ствари не сметају, толико им је померен праг трпљења. А тек Србима?

И ту онда долазим до коментара који је освануо испод Пророковићевог текста, када га је преузео  Нови Стандард, особе потписане са „Дона Д“:

У недоумици су они који се двоуме. Србија је под санкцијама и надзором који траје, ипак, преживела, а у овом часу је у највећој опасности од кад постоји. Запад нас сатире полагано, прорачунато, испланирано. Очигледно је да им је потребан плац без људи. Страх од рата и наше невоље што смо десетковали наоружање и војску читам као ушушканост у безнађе и жељу да неко други нешто уради за нас. Тако је, уистину, најлакше!
Исцрпљени, доведени до парализе свести требало би да се пробудимо и схватимо да је и рат бољи од тихог умирања. Док је још ово мало душе на длану не бисмо смели да просимо. Достојанство за почетак, сабирање најпре са собом, потом са осталима и видећемо брзо да снагу не могу да нам узму.

Само због овога сам био у искушењу да променим свој одраније познати став према коментарима, док ме потоња препирка брижних тролова није убедила у супротно. Али свака је „Дони“ ка' у Његоша: Плац без људи. Ушушканост у безнађе. Рат бољи од тихог умирања. Мало душе на длану. Достојанство за почетак.

Нада дестилована у неколико редака. Крст и бели лук за тролове и култисте.

Потписујем.

На пуцањ одавде 4: О настанку тероризма

Четврта епизода изузетног документарног серијала „На пуцањ одавде“ (A un solo disparo), управо се појавила на YouTube каналу шпанског е-магазина Semanario Serbio.

Препоручујем свима ово одлично остварење и још једном молим да подржите снимање наставака. Више информација наћи ћете на страници посвећеној пројекту.

Да поновим и овом приликом оно што сам написао поводом треће епизоде:

Дајте људима који се боре за све нас до знања да у тој борби нису сами. Да имају за кога и за шта да се боре. Да њихово племе „сном мртвијем“ не спава.

У времену свеопштег рушења, стваралаштво је револуционарни чин.

Крагујевац 1941: Да се не заборави

До истраге турске али наше...

Око Соколово, бр. 137

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Није могло да буде већег контраста између „параде“ уприличене 28. септембра по наредби страних господара Квислиншког Култа и параде (фотографије) на којој је руски председник био почасни гост, 16. октобра.

Тврд је орах воћка чудновата

Око Соколово, бр. 136

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Прошле недеље била је годишњица Жутог Октобра. Његове последице трају и данас, примећује Бранко Жујовић. Оно што се тада десило поновљено је на многим другим местима, за рачун истих господара: од Грузије и Казахстана до Египта и Туниса. А у Кијеву - двапут. Са познатим последицама.

О оном жутом октобру, и покушајима да се понови непокорним „босанцима“, пише Драган Милашиновић. Да је замишљена „обојена револуција“ ипак пропала, без обзира на исход тек протеклих избора, мишљења је Стефан Каргановић. По вестима које пристижу из Српске, већина тамошњих гласача ипак није поверовала у причу о магичном дрвеном коњу који ће им донети благостање чим га уведу кроз разваљену капију. Александар Дугин има разлога да бар тиме буде задовољан. Али имају и Срби.

Томе се надао и Оливер Вуловић, који је битним догађајима овог октобра сматрао и страначке изборе у ДСС, и долазак руског председника у Србију. На чело ДСС дошла је Санда Рашковић-Ивић; видећемо хоће ли и како то да изађе на добро. А Путин тек треба да дође.

Наду да ће његова посета покренути процес ослобађања од Запада изражава и Жељко Цвијановић. Не знам да ли људи које спомиње могу или желе да учине то што он предлаже. Али наћи ће се ко хоће. Тек, против Путинове посете дигли су ларму стандардни сумњивци - медији, култисти и амбасаде. Притом играју на карту деоба из 2. светског рата, на шта елегантно одговара Борис Алексић историјским чињеницама.

Ајде што су многи Срби по том питању збуњени - индукцијом или инерцијом - али изгледа да су и неки Руси. Сергеј Правосудов, на пример, којем је Черчил изгледа и даље ауторитет по питању 2. светског рата у Југославији. Или, у мањој мери, Тимур Блохин и Никита Бондарев. Алексића, изгледа, нису читали.

С друге стране, Владимир Димитријевић разуме да се В. В. Путин руководи филосовијом Ивана Иљина. А Радомир Почуча разуме шта је суштина рата у Новорусији - па је зато и отишао тамо да се бори. Русе разумемо, изгледа, боље него себе.

Андреј Фајгељ упозорава да у сасвим заслуженом слављењу Николе Тесле, запостављамо Михајла Пупина. Ђакон Ненад Илић подсећа на историју Цркве. А Александар Ђикић пише о три српска сужња данашњице, на које не смемо заборавити.

Што вели Ненад Благојевић, чудан су народ ти Срби. Колико се год трудили да нас претворе у звери, ми ипак остајемо човечни. Узалуд им и жути октобар и преумљавање.

О црвеним, жутим, и у црно завијеним

Прошлонедељно подсећање на тековине Жутог Октобра пренели су многи делови Србосфере: Стање Ствари, Нови Стандард, Факти, Фонд Стратешке Културе, ФБ Репортер...

Реакција у коментарима има свакаквих. Од слагања до партијашења, од „брижног троловања“ до личног вређања и спиновања сопствених теорија завере у стилу „није битно о чему је текст, са'ћу ја да вам кажем...“ Нисам изненађен. Према Слободану Милошевићу нико није равнодушан. А они који су пали на причу „само њега“ и омогућили владавину квислиншког култа, спремни су на све осим да признају грешку.

Са параде у част Дана Победе 2013, Москва (фото: Шинхуа)

Посебно, међутим, хоћу да се осврнем на причу о „црвенима“, која је у пракси више „црвена харинга“ - средство којим се дискусија скреће с теме. Наиме, када се покрене дискусија о „комунизму“ онда се улази у са Запада наметнути хладноратовски оквир „Злих Руса“ и „Добрих Англоамериканаца“ - иако су нам ови први једина нада да се колонијалне окупације ових других једног дана ослободимо.

Звијезда је црне судбе над њом

Око Соколово, бр. 135

(Фото: Самсон Чернов, 1912)

Ово ће бити нешто дужа верзија Ока, у којој ће бити речи о текстовима од средине септембра до данас, јер сам у међувремену био на путу.

Чудна је ствар ова рубрика. Започета као место за кратко коментарисање неколико занимљивих текстова, прерасла је у недељни преглед текстова из Србосфере. Многе споне у старијим текстовима више нису ни доступне, што је последица обарања и поновна подизања страница, али и аљкавог односа према прошлости. Не знам чак ни колико људи чита ове текстове - нису међу најпопуларнијим, нити се лако преносе због силних спона и цитата. Али колико год труда отишло на ажурирање Ока, мислим да вреди: јер да парафразирам једног америчког колегу, тиранија се заснива на непримећивању и забораву. А Око је сведочанство да нисам једини који што примећује, што памти.

У данима пред референдум о отцепљењу у Шкотској,Леон Којен је писао о косовском преседану који се Империји сада враћа као бумеранг, док је Мухарем Баздуљ свој коментар закључио упозорењем да пре или касније, „шејтан дође по своје“. Истина, Шкоти су се (ако је веровати званичним резултатима) из страха определили да остану британски поданици. Али шејтан је стрпљив и није му мрско да чека...

Жути Октобар

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић, и осталих перјаница „демократије“ и „људскик права“ - од Чеде Јовановића до Соње Бисерко - који Србији већ ево 14 година наживо ваде душу.

„'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину...“

Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

Од Рачка до Жутог Октобра

Део под насловом „Србија, године 2000“, из есеја Џона Лохленда (John Laughland) „Техника државног удара“, објављеног (оригинал) 21. јула 2009. 

Вилијам Вокер (извор)

„Ово није теорија завере - већ чињенице завере“

Свргавање Слободана Милошевића, дабоме, није први пут да је Запад тајним каналима мењао режим. Уклањање са власти Саљија Берише у Албанији 1997. и Владимира Мечијера у Словачкој 1998. десило се под великим утицајем Запада. У случају Берише, један веома насилан устанак представљен је као спонтани и добродошли пример снаге народа. Лично сам сведок како је међународна заједница, а посебно ОЕБС (OSCE) изманипулисала извештаје изборних посматрача како би дошло до промене власти. Међутим, петооктобарска смена Милошевића у Београду је важна зато што је сам Милошевић био толико познат, и зато што је „револуција“ којом је збачен послужила као пример „народне воље“.

Позадину пуча против Милошевића изванредно је описао Тим Маршал (Tim Marshall), репортер телевизије Скај (Sky). Његово сведочанство је вредно управо зато што он о тим догађајима пише са одобравањем; занимљиво је и зато што се овај новинар хвали својим везама са обавештајним службама, посебно оним Велике Британије и САД [...].