„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 05. октобар 2014.

Жути Октобар

У једној верзији српске историје, 5. октобар 2000. године је био тријумф народне револуције против окрутног диктатора, демократије над деспотизмом, изборне воље грађана над самовољом владајуће класе. Нажалост, аутори те верзије историје су исти они медијски манипулатори који стоје иза „просрпског“ Бориса Тадића, „патриотске“ владе Вучић-Дачић, и осталих перјаница „демократије“ и „људскик права“ - од Чеде Јовановића до Соње Бисерко - који Србији већ ево 14 година наживо ваде душу.
'ајде сад сви, мирно и достојанствено, да запалимо Скупштину...
Бајка о 5. октобру као тријумфу демократије равна је илузији кабинета Буша Млађег да они својим делима стварају реалност, а да другима само преостаје да о њој пишу.

Народ је тог октобарског дана изашао на улице у убеђењу да се бори за слободу и правду, боље сутра и поштовање изборне воље. Али то није била револуција, већ преврат. Уместо слободе, народ је добио квислиншки култ, који му товари лажни терет кривице за балканске ратове не само деведесетих већ докле год сеже историја. Заменио је доминацију једне корумпиране партије диктатуром још корумпираније и далеко прождрљивије осамнаестоглаве немани - и њених спонзора у Вашингтону и Бриселу. Чак и после пропасти ДОС-а, све потоње владе је стварала или рушила управо Атлантска Империја, при чему жеље народа Србије нису имале ама баш никакав утицај.

Живи ли ико од обичних „жутих октобараца“ данас боље? Тешко. Али зато свако ко је од преврата наовамо био близак квислиншком култу сада има „легитимни иметак“, док су организатори самог преврата касније од једне „задовољне муштерије“ добили чак и сопствено острво! 

Што се тиче „изборне воље грађана“, никада нећемо сазнати ко је добио фамозне изборе за председника СР Југославије. Листићи су, гле случајности, изгорели у селективној паљевини Скупштине. Уосталом, то је постало беспредметно већ 2002, када је Зоран Ђинђић - за кога нико никад није гласао - уз посредовање НАТО бомбардера Хавијера Солане укинуо Југославију.

Је ли можда некоме од учесника Жутог Октобра било непријатно када је видео снимке из Кијева и Тбилисија, или Либана, Киргизије и Узбекистана, на којима су се виделе песнице „Отпора“ (који, успут буди речено, убрзо утопио у владајућу ДС) а све скупа подсећало на репризу Београда? Знало се за семинаре у Мађарској и да је ДОС у ствари створила америчка влада, кроз НЕД и друге фондације. Али ето, то је био знак неизмерног америчког пријатељства и подршке демократији у Србији, после чијег доласка је све требало да се промени. А не само да се није променило, него је однос САД и ЕУ према Београду постао још гори него за време „диктатора Милошевића“. Литанија понижења и уцена предугачка је да би се наводила овде. Уосталом, сами сте их проживели - и још проживљавате - нема потребе да их препричавам.

После преврата у Тунису и Египту - тзв. „Арапског пролећа“ - почетком 2011, појавио се један занимљив документарни филм: Револуција као бизнис. Његови аутори су разговарали отворено не само са невладницима у Тунису, Египту, Белорусији и Украјини, већ и са Срђом Поповићем, некадашњим лидером „Отпора“ који се после Жутог Октобра професионално посветио револуционарном раду. 

Поповић се у филму отворено хвалио улогом „Отпора“ у обуци и усмеравању египатских и тунижанских невладника („активиста“). Када се томе додају јавности доступни подаци о „улагањима“ америчких државних (али тобоже невладиних) фондација у Србију, и приче о „торбама долара“ које су пред октобарски преврат преносили агенти ДОС-а (попут Веље Илића), намеће се закључак да је маса која је 5. октобра изведена на улице Београда свесно или несвесно играла по музици написаној у Вашингтону. После је тај „хит“, са све извођачима, извезен у иностранство - где год је Империја хтела да без много крви и сопствених жртава изведе „промену режима.“

И док је Млађан Динкић спроводио у пракси наслов своје књиге из деведесетих („Економија деструкције“), заводећи беду по Србији, Поповић и његови професионални револуционари зарађивали су апанажу од Ујка Сема путујући по свету и држећи предавања локалним „активистима“ - будућим култистима Империје. Колико је њихових курсиста било истински посвећено позитивним променама у сопственим друштвима, а колико се ту нашло само у жељи да и они оду у „професионалце“, није толико битно. Резултат се зна: насилни преврати, довођење на власт режима у потпуности оданих Империји, општа пљачка државних добара, и стопостотна превара народа који је поверовао слатким речима америчког пропагандисте Џина Шарпа у извођењу некадашњих „Отпораша“. Притом су још добро прошли у поређењу са земљама где је после неуспешних (Либија, Сирија) или успешних (Украјина, фебруар 2014) преврата избио грађански рат...

Не сумњам да је веома стварно незадовољство мотивисало народ који се октобра 2000. године окупио пред Скупштином у Београду, или 2011. на каирском Тргу ослобођења, или ево сад у Хонг Конгу. Али сваки пут, без изузетка, су жеље народа биле упрегнуте у кола која је возио неко други - били то професионални револуционари, Империја, или међународни шпекуланти - ко за добробит тог народа није претерано марио.

Није случајно успех преврата у Београду постао шаблон за „обојене револуције“ широм света, којима је Атлантска Империја рушила непослушне владе и државе. Пре пет година, британски новинар Џон Лохленд написао је анализу дотадашњих „обојених револуција“ и цитирао исповест британског новинара-сарадника (обавештајних служби) Тима Маршала о стварним организаторима и спонзорима Жутог Октобра. Из Маршалове књиге - коју је у Србији штампао Б92! - види се да је октобарски преврат био завршница пројекта „промене режима“ у Србији започетог октобра 1998, а настављеног преко Рачка, Рамбујеа и НАТО агресије.

С тим на уму, послушајте онда упозорење Слободана Милошевића (аудио) три дана пре преврата. Звучи пророчански, зар не? Овим не желим да амнестирам Милошевића за његове почињене грешке - мада би у интересу правде и истине требало да престанемо да га кривимо за злодела која му приписује непријатељска пропаганда - већ само да укажем на поенту која се у овој клими медијски и политички индукованог Стокхолмског синдрома тешко опажа: да су Милошевићеви политички противници - а ево и некадашњи сарадници! - који воде Србију већ 14 година показали да нису родољуби, демократе и хуманисти, већ само један бедни квислиншки култ, вођен ниским личним страстима и подаништвом према Атлантској Империји.

Све док Империја и тај култ владају Србијом, потпуно је неважно како се зове председник или премијер, или којој странци припада. Све су то, видели смо, релативне категорије; једино култ смрти и подаништва је апсолутна константа. Све док прво с тим култом не изађемо на крај, сви покушаји борбе за слободу завршиће се као Жути Октобар: преваром, поразом и очајањем.

2 коментара:

Нимбус је рекао...

Г. Малићу, ја сам банован на Новом Стандарду, зато што нисам комуњара, па тамо не могу да коментаришем Ваш напис.
А нећу, заправо ни овде.
Ово је Ваш налошији, врло глуп, али првенствено најнепоштенији напис.
Ја Вас лепо молим да се вратите уназад неколико деценија, па да полако, став по став, изанализирате развој догађаја, поступке људи о којима некритички пишете и преиспитате своје становиште. Ако то поштено и студиозно урадите, добићете чланак супротне конотације од овога.

CubuCoko је рекао...

Пуштам овај коментар тек да покажем другим коментаторима шта НЕ намеравам да пуштам - одсад, па надаље и убудуће.

Ништа конструктивно, ништа конкретно, само дисквалификације и личне увреде. Ни мене ни било кога другог овако нећете убедити.