Швабе у дотираном филму

Давне 1984, сарајевски нео-примитивисти „Забрањено пушење“ певали су:

„Нећу да будем Швабо
у дотираном филму.
Нећу да будем статист
у животу, и у кину“.

Управо ми ове речи падају на памет кад посматрам реакције на расписане ванредне изборе у земљи креченој у жуто. Квислиншки култ - било фракције власти, било фингирана опозиција, било медији - трубе да је све дивно, али ће ето бити још дивније чим ППВ изгуби оно средње „П“ и постане Калиф Уместо Калифа. Али и родољуби су се примили на причу: хоће, веле, да изађу на изборе и победе култ.

Знате какве су им шансе? Као ономе ко се пријављује за статисту очекујући да тамани филмске партизане. А знате добро ко је кога таманио у Булајићевим „спектаклима“.

Има она пословица да се паметни уче на туђим грешкама, несретни на сопственим, а будале не уче никако. Чини ми се да као народ нисмо извукли ниједно наравоученије из 2008, 2012 - или 2000, кад смо већ код тога.

Присетите се мало игроказа из 2008, са изборима као прањем руку пред претњом Запада, после којих је по плану дошло до проглашења „Независне државе Косове“ (НДК). А онда је на роштиљу код тајкуна и амбасадора договорено да дојучерашњи следбеници „злог Милошевића“ уђу у власт са „добрим демократама“ и тако оснују жутократију.

После скоро четири године жутог пустошења земље, које је документовано што овде што на многим другим местима, дошао је Ђурђевдан 2012. Фиктивни бирачки спискови, џакови несталих па пронађених листића, рокада на власти „добрих демократа“ са „прогресивним напредњацима“ - које су пи-ар консултанти Империје пресвукли и прешминкали да не буду више „радикални ултранационалисти“ - и не само наставак, већ светлосно убрзање суноврата. И никоме да буде сумњиво што су резултати избора малтене у длаку били подударни са нарученим анкетама јавног мнења.

Ово што се дешава у Србији од 2000. године наовамо у потпуности обесмишљава идеју демократије - иначе речи која више одавно ништа не значи. Јер, петооктобарски пуч је најпластичније показао да нема везе ко је гласао и за шта, пошто ће заведена маса предвођена агентима Империје да запали листиће, силом да преузме власт, заведе своју какистократију и демократијом је зове. Исти тај филм - чак и са истим статистима! - смо потом гледали у Грузији, Украјини, Киргизији, Египту, а данас ево поново у Украјини. Исти сценаристи, исти продуценти, а све наводно свеже и ново. Само за лаковерне.

А ево шта је један од оснивача земље која је два века после постала Атлантска Империја, својевремено говорио о демократији:

Демократија никада није била, нити може бити, дуготрајна попут аристократије или монархије. Али док постоји, крвавија је од обе… Запамтите, демократија никада не траје дуго. Брзо се потроши, поквари и убије сама себе. Досад није било демократије која није починила самоубиство. Узалудно је рећи да је демократија мање охола, мање горда, мање себична, мање амбициозна, или мање похлепна него аристократија или монархија. То, штавише, није истина и није утемељено у историји. Све су то људске страсти, и у сваком облику владавине, у одсуству ограничења, прооизводе исте последице: превару, насиље и окрутност. - Џон Адамс

Звучи познато?

Крајем 2011 сам писао да треба бити спреман на све „јер се Империја и њени агенти ама баш ничега не стиде.“ Позвао сам да се на изборе изађе, али да се гласа: „не за мање зло, или за некога ко би могао да победи, већ за нешто у шта верујете и за некога ко би требало да победи, због идеја за које се залаже. Ако вас упркос томе поново преваре и на власт доведу неку ЕУропску или атлантску химеру, то само значи да више нисте обавезни да играте по њиховим правилима. Нисте, у ствари, никада ни били.“

На основу онога што се десило потом, мој утисак је да ће ови избори бити делом лажирани, а делом театар купљених гласова. Ако вам је 2012. предалеко, сетите се новембра прошле година и „избора“ у Тачистану. Иако су их Срби огромном већином бојкотовали, самозване демократе су их свеједно прогласили легитимним. А онда је испало да су Срби који су у том циркусу и добили неке гласове убијени (Јанићијевић) или затворени по фарсичној оптужници (Ивановић). Како оно иде народна пословица, ко с' ђаволом тикве сади...?

Ови избори имају два циља. Један је да се унутар Државног Дна изврши прерасподела моћи и плена. Други, важнији по њихове иностране спонзоре, је да се силовање Србије накнадно прогласи легитимним. Једно је када неизабрана власт потпише „бриселски споразум“ са Хашимом Тачијем, а друго је када ти исти људи добију огромну већину гласова. Како, није битно; ово је пропаганда, рачуна се само почетни утисак.

Немојте мислити да „свет“ неће дозволити изборну крађу. „Њиховима“ је све дозвољено - да пале скупштину (5. октобар), да пуцају на њу (Јелцин, 1993), да јуришају на полицију запаљивим бомбама (Кијев, 2014). За то време, предодређени негативци могу да буду мирни и ненасилни, добију какву год хоће већину, па су свеједно „ултраекстремисти“ и неприхватљиви. Као што је то пре седам година баш на примеру Србије уочио Филип Канлиф, демократија је шта год Империја каже.

Учествовање у овој представи директно значи прихватање улоге у националном самоубиству. Шта су онда алтернативе? Бојкот се подразумева, али није довољан. Нити су довољни неважећи листићи, јер ће власт једноставно да их игнорише. Само организовано оспоравање легитимитета избора може да произведе неки резултат. Колико у Србији има мобилних телефона? Колико камера? Када би се њима документовала изборна превара и крађа, када би се ти подаци раширили интернетом, можда би се успешно парирало пропаганди да је све дивно, законито и одговарајуће понизно. Можда би се тиме створило довољно гађења у народу. Можда. Не знам.

Оно што знам је да квислиншки култ жели смрт Србији. Да то желе и њихови страни господари. Да је убијају ево већ 14 година изнутра, а пре тога извана. А да су ови избори само „овера“, коначна цев на слепоочници, да би сами Срби повукли окидач и тако амнестирали сопствене џелате.

Пред изборе 2012. сам написао ово:

нећу да вам саветујем за кога да гласате. Немам на то право. Али имам право да вам саветујем следеће: упитајте се „зашто“. Сетите се да избор значи одлуку, која подразумева одговорност. Погледајте себи у душу и одлучите се у шта верујете. Ако сте верник, нађите ту нит која вас повезује с Богом. Ако нисте, нађите оно што је за вас морално сидро на узбурканом мору живота. Јер без те нити, без тог сидра, све је потпуно произвољно. И онда је у ствари сасвим свеједно да ли вас пљачка и издаје Бота или Тони или неко трећи, или што вас уопште пљачка и издаје - јер ако нема морала а закони су произвољни, онда пљачка и издаја нису ни грех, ни злочин.
Ако пристајете на такав свет, онда изволите: гласајте за жуте или неке од њихових клонова; убацујте празне листиће; подржите сујету једних наспрам сујете других; верујте да ће нешто променити глас за комедијанте. Само немојте после тога да се вајкате како вам је тешко, јер сте од силне жеље да побегнете од одговорности сами бирали да се одрекнете избора. А једино то Бог не опрашта.

Ето зашто, ако вам је имало стало до себе, треба да одбијете улогу „Швабе у дотираном филму“ квислиншког култа.