Победа и пораз

Петнаести септембар је годишњица пробоја Солунског фронта 1918. године. Мада западни историчари 1. светског рата не говоре много о балканском ратишту - а када то и ураде, углавном се баве катастрофалном британском експедицијом на Дарданеле 1915. - чињеница је да до пробоја на главном, Западном фронту никад није дошло. А на „споредном и неважном“ балканском, ето, јесте. И да је баш због тог пробоја капитулирала Бугарска, да је Аустро-Угарска почела да се распада, а царска Немачка остала сама и затражила мир. Зато је можда на месту да се о Солунском фронту говори као „највећој српској победи.“

Нажалост, ту велику ратну победу ускоро је обесмислио политички и историјски пораз - стварање Југославије (тј. „Краљевине СХС“). Ни српска војска ни народ се нису борили да би Стјепан Радић и Влатко Мачек на костима 1,3 милиона Срба правили Хрватску, нити за неку будућу независну дежелу Словенију, а још мање муслиманску БиХ, дукљанску „Монтенегро“ или Македонију (у којој данас, захваљујући Вољеном Нам Маршалу и његовој етнополитици, Срба више и нема). Франкенштајновску сподобу „република Косово“ да и не спомињем, је ли.

Колико су српска „браћа“ била привржена идеји заједничке државе видело се још између два рата, а поготово у априлу 1941. и после. Али о томе неки други пут. Оно што овде хоћу да кажем је да ми се чини како је прва Југославија била грешка, а друга намерно зло. Поштеније би било да су комунисти већ 1945. до краја применили свој програм из Дрездена (2. конгрес КПЈ, 1928.) и разбили Југославију. Овако су наивни Срби имали илузију да и даље живе у својој земљи - што их је деведесетих скупо коштало.

Изумирање

Колумниста Азија Тајмса под псеудонимом Шпенглер тврди да је америчка политика према Русији не само глупа већ осуђена на неуспех. Зашто? Зато што ће за мање од 50 година Украјинци и Грузини изумрети као народи.

Природни прираштај у тим земљама је не низак, већ негативан. (И код нас је присутан овај феномен, звани ”бела куга.”) УН статистике пројектују пад становништва од преко 40% у Украјини, Грузији, Белорусији и Молдавији у следећих 45 година.

Е сад, ти се подаци заснивају на наставку тренутних трендова. Али има ли назнака да ће ти трендови да се ускоро промене? Да ли је иједна земља ”у транзицији” успела да победи белу кугу? Видећемо. Шпенглеров аргумент је да ће Русија, упркос томе да је и сама суочена са белом кугом, ”и даље бити сила 2050, док ће Украјина и Грузија да постоје само као опскурне теме доктораната из лингвистике.”

Имам утисак да он врло добро зна да Американци не размишљају дугорочно - бар не дугорочније од следећих избора, ако и толико. За америчког политичара, педесет година је читава вечност! Уосталом, није њих брига ни за Грузине ни за ”Украјинце” (који се од Руса разликују отприлике колико од Срба ”Црногорци” - и ту не мислим на новокомпоноване Дукљане...), већ их користе у своје сврхе.

Шпенглер у закључку тврди да би он волео да Русија постане демократија америчког типа, али да прво мора да опстане. А већина Руса данас мисли да је за опстанак потребна чврста рука некога попут Путина. Да би се позитивно утицало на Русију, каже он, треба бити суптилан, вешт и искрен. А ништа од тога Америка није.

Геополитику на страну, вреди размислити о демографком аспекту нашег положаја.ХХ век је био прилично катастрофалан, како је овај почео, и нама прети судбина горе наведених народа. Кад се саберу физичко уништење кроз високу стопу абортуса и психичко уништавање кроз ”грађанизацију”, не морам ваљда да вам цртам резултат.

Народ који је опстао под петвековним турским ропством, преживео и Аустро-Угарску и нацистичку окупацију, комунизам и ”транзицију,” после свега тога је одлучио да више не жели да постоји. Мислимо да ће се ЕУропа наљутити ако покушамо, шта ли...

Од Слободана Цезара до Бориса Нејаког

Бранко Радун данас на НСПМ пише о четири епохе модерне Србије, од Милошевића до Тадића. Има ту много чега занимљивог и поучног. Наводим само неколико кључних одломака.

О Милошевићу:

У политичком смислу, владавина Милошевића је појава изричите личне власти, неки би то, попут Слободана Антонића, назвали модерним цезаризмом....
Оцене природе владавине Слободана Милошевића су и даље противречне... Оно што је јасно код ових стереотипа је да су сви они у великој мери генерисани на Западу, нарочито оно о Милошевићу као националисти и ратном вођи, са циљем да се он, као препрека остваривању њихових циљева и интереса ослаби. Проблем разумевања Милошевића компликује и то што је некадашња „ратна пропаганда“ из деведесетих у великој мери прихваћена и од демократске опозиције, па се тим стереотипима робује и данас.

Доласком ДОС-а на власт у октобру 2000, иако је Коштуница номинално био председник СРЈ, власт убро консолидује Ђинђић:

Ово време карактерише политички волунтаризам реформских комесара на челу са Ђинђићем и неолиберални економски пројекат „експертског клана“ на челу са Динкићем. Читав период Ђинђићеве владавина потресају унутрашња трвења и политичке кризе којима се није видео крај. Србија је излазила све слабија и слабија из ових политичких сукоба и раскола. Бројна владајућа коалиција је на површину избацила најгоре стране демократског уређења (корупција, странчарење...), а да је притом мало позитивног виђено.

После Ђинђићевог убиства, Д(О)С је у расулу, док Радикалима расте популарност. Тиме се ствара простор за политички повратак Коштунице:

Главна обележја Коштуничине владе су: политичко смиривање конфликата и привремена стабилизација политичке сцене. Слабост нове владе је била њена хетерогеност и наставак неуспешне економске политике вођене од стране „експерата.“

Коштуница, међутим, делује под огромним притиском Империје, која инсистира да на власт дођу њени штићеници из ДС. То им и полази за руком 2007, када ДС улази у владу и врло брзо постаје "старији партнер." Тако се ССП потписује без благослова Коштунице, минира се стратегија за Косово, а онда долазе нови избори и потпуна доминација ДС-а:

Показало се да комбинација добро позиционираног маркетинга, квалитетне медијске кампање, прецизног политичког и финансијског притиска из земље и света доноси победу. Циници би рекли да су ову владу формирали амбасадори и тајкуни те да су демократе само статирале... начин формирања владе говори много више о тој влади него шта друго.

Али, колико год да су Тадић и ДС политички и медијски неприкосновени, толико је њихова Србија слаба:

Ова влада има мисију да, са једне стране претерано не омета процес одвајања Косова од Србије кроз процес инсталирања Eulex-a (и преко ССП-а који легализује сецесију), а да притом ипак одаје утисак да јој је до Косова стало. Или, другим речима, имају проблем како да независност Косова Срби не примете, а ако и примете да се не љуте, а иако се љуте да за то не сматрају одговорном актуелну власт... Као да је Србија потпуно одустала од спољне политике и да исту симулира, имајући само на уму медијске ефекте на домаћу јавност.

Занимљива ствар коју Радун овде подвлачи је континуитет економске политике од 5. октобра 2000. наовамо, коју води Млађан Динкић и "експерти" из Г17. Али пропаганда и маркетинг су толико јаки да су људи у Србији селективно слепи на ту чињеницу. Још је занимљивије да се управо Демократе позивају на "бољи живот" као стуб свог програма - односно, причу да ће "све то ЕУ позлатити" - иако баш њихов најближи савезник, Г17, већ годинама има скоро апсолутну контролу над економијом. Млађан Динкић је некад писао о "економији деструкције" под Милошевићем, а кад је преузео ствари у своје руке, тај наслов се и обистинио.

А у међувремену, вели Радун, Србија је све слабија - и све мања.

Стварност и Србија

Цела се драма води око ратификације Споразума о сарадњи и придруживању (ССП) са ЕУ у скупштини Србије ових дана. Управо чујем да су Радикали ипак одлучили да не подрже Споразум, иако су раније обећали подршку; Вечерње новости веле да је за преокрет одговоран лично Шешељ.

Много вике ни око чега, што рече Шекспир. Јер, ССП нема шансе да заживи све и да га Скупштина Србије усвоји једногласно. Још кад је потписан крајем априла, Споразум је одмах замрзнут - проглашен неважећим - све док свих 27 влада ЕУ не закључе да Србија ”у потпуности сарађује” са Инквизицијом у Хагу. То што је Београд у међувремену предао Радована Караџића (а још се није сазнало ко га је у ствари хапсио) није значило ама баш ништа. То ”потпуна сарадња” је као безусловна предаја - онај који захтева ”сарадњу” одлучује да ли је она потпуна. Празне похвале ”демократичности и реформске оријентације” Београда поводом Караџићевог хапшења су просто удављене у мору лажи и клевета на рачун Срба у западним медијима. И пре него што је Караџић стигао у Схевенинген, почели су захтеви типа ”А сада Младић и Хаџић...” А ако и када и те две главе буду сервиране хашком Минотауру, наћи ће се већ нешто друго. Демонкрате у Бриселу можда јесу свашта нешто, али нису толико блесави да одустану од победничке стратегије, поготово кад даје резултате.

Дакле, прича о ССП-у у Скупштини Србије је ћорав посао; та скупштина о том Споразуму не одлучује. Али да ће овај циркус да се одрази на дневну политику, па то је јасно. Демонкратама и не треба разлог да Радикале етикетирају као ”антиевропске,” али неће да пропусте идеалну прилику кад наиђе, као сада. Радикали су се нашли између два зла; одобре ли Споразум, терају воду на млин Демонкрата, а одбију ли га, испадоше ”антиевропејци.” Народ је до те мере затрован ЕУропском пропагандом да је то већ беспризорно - али нико не нуди алтернативу, ни народњаци ни радикали. Сви певају хорски ”Европа и демократија”, а онда се чуде што у таквом систему најбоље пролазе Тадић и Чеда.

У међувремену, ситуација у свету се мења. После скоро две деценије понижења, Русија је показала канџе, а ”најмоћније земље света” и самопроглашена ”међународна заједница” могу само да шкргућу зубима јер немају ни морално покриће ни физичку способност да по том питању ишта ураде. Трансатлантска империја је у слободном паду, ни Европи не цветају економске руже (а других и нема), али свеједно уживају беспоговорну подршку квислиншке камариле у Београду. Они можда немају избора - кад би се одметнули од господара, казна би била брза и окрутна - али то не значи да га Србија нема.

Можда најбоља илустрација беде на коју је спало политичко размишљање на нашим просторима је да ће ово што сам сад рекао највероватнији бити протумачено као да сам ја ”русофил”. Толико је значи укорењен менталитет ”или с нама, или против нас” да људи не могу да замисле независну Србију, већ само ону која мора да буде нечији сателит, било Брисела, Вашингтона, или Москве. А да све буде још горе, кад Москва тражи партнерски однос буде оптужена за империјализам, док се тиранија истинске империје или Совјетске ЕУ описује као ”партнерство” или ”сарадња.”

Можда су Чедисти у праву да смо ми наопак народ - али зато што смо превише попут њих, а не недовољно, како они мисле. Кад живимо у свету замењених теза, где је горе доле а црно бело, није ни чудо што нам све иде наопако.

Доктор глувих пацијената

Sick man lookin' for the doctor's cure
Lookin' at his hands for the lines that were
And into every masterpiece of literature
for dignity

Englishman stranded in the blackheart wind
Combin' his hair back, his future looks thin
Bites the bullet and he looks within
For dignity

Someone showed me a picture and I just laughed
Dignity never been photographed
I went into the red, went into the black
Into the valley of dry bone dreams

So many roads, so much at stake
So many dead ends, I'm at the edge of the lake
Sometimes I wonder what it's gonna take
To find dignity

Рон Пол је поново погодио у центар. Просто човеку буде жао кад види и чује глас разума у галами безумних. У изборној трци између Зла и Горег, добром доктору стварно није место. Не мислим притом само на Америку, наравно; да је свакој земљи макар по један тако принципијелан заговорник слободе и личног интегритета ПОЈЕДИНЦА, основе сваког друштва и темеља сваке здраве целине, свет би био макар за нијансу-две лепше место. А ни то није занемарљив напредак, кад видимо где смо и како нам је, и колико се људски род неуморно укопава у апсурд. Од свих утопија и усрећитељских пројеката на свету, једино није испробан онај здраворазумски: слободни појединац, као основа сваког добровољног људског удруживања.

Џатрас: Руска одлука не штети Србији

Изјава Џима Џатраса, директора Америчког савета за Косово (American Council for Kosovo) у Вашингтону, 27.8.2008.

Неки у Србији су можда у искушењу да помисле како је Москвино признање независности Јужне Осетије и Абхазије лоше по Србију, и да ће Русија можда да промени свој став о Косову и Метохији.

Ово не само да је далеко од истине, већ је овакав развој догађаја добар за Србију, и то из више разлога:

1. Русија неће променити став о КиМ. Москва ће наставити да инсистира на принципијелном становишту да је -

(a) Београд увек инсистирао на споразумном решењу за Косово, а није прибегао насиљу као Сакашвили. Управо су Албанци и њихови спонзори предузели илегалне кораке који не могу да угрозе суверенитет Србије. Насупрот томе, Сакашвили је сам оштетио грузијски аргумент својим насилним деловањем.
(б) По релевантним југословенским законима, Косово нема право да се отцепи ни од Србије ни од Југославије. Међутим, по совјетским законима, аутономне републике (Абхазија) и области (Јужна Осетија) су имале право да се изузму од независности република, у овом случају Грузијске ССР (по закону о отцепљењу од СССР из 1990). Дакле, Абхазија и Јужна Осетија су биле део Грузијске ССР, али никад независне Грузије. Насупрот томе, КиМ је неупитно било део Србије још и пре настанка Југославије.

Председник Медведев, министар Лавров и амбасадор Чуркин су све ово врло јасно рекли, и исправно инсистирају да ови ”замрзнути” делови бившег СССР заслужују независност далеко више него КиМ.

2. Руски чин показује да америчко признањe Косова нема објективну вредност, већ само субјективну. Да ли руско признање решава статус Осетије и Абхазије у светз? Не. Москва сада тражи подршку других земаља. Колико ће их подржати признање, пет, десет двадесет? Косово признаје 46, а Западну Сахару 47. И онда се проглашење независности своди на ”Добро, то је твој став. Ти кажеш да си независан, ја кажем да ниси.” Вашингтон је међународно право заменио законом џунгле и сад нема право да се жали шта код било ко други уради. Независност је сада у очима посматрача. У суштини, сад више нема јасног одговора на сукобе у неколико регија у свету, али је јасно да ниједна од ових новопроглашених држава неће ући у УН.

3. Пошто је јасно да је управо криза на КиМ изазвала ову најновију нестабилност, биће мање воље у свету да се подржи ”независно” Косово. Исто тако, сада су веће шансе да ће Генерална скупштина УН да питање Косова (а можда и других места) пошаље на разматрање Међународном суду правде, како не би морала сама да заузме став.

4. Садашња ситуација додатно наглашава колико је Москва (пријатељ Србије по питању КиМ) јака, а Вашингтон (непријатељ Србије по питању КиМ) слаб. Aмерички функционери осуђују ”кршење грузијског суверенитета и интегритета,” несвесни сопственог лицемерја. Захтевају да Русија ”мора ово” или ”мора оно”, али је свима јасно да не могу да присиле Русију ни на шта. Можда им није јасно колико јадно изгледају, али остатaк света види и зна.

Потемкинова војска

Приче ЕУро-грађаниста да је једини излаз Србима и Србији да се у потпуности предају "ЕУроатлантским интеграцијама" заснивају се на догми да је ЕУ врхунац политичког развоја европске цивилизације, а НАТО - односно САД - најмоћнија сила на свету; да је одбијање послушности Империји не само немогуће, већ и погрешно, малтене злочин против цивилизације. И зато народ "грађаније" мора да плива пут Атлантика, као леминзи, послушно пратећи своје "прогресивне" демонкратске вође.

Будалаштине. ЕУ не само да није врхунац ничега - осим можда цинизма - већ представља исто онолико дисфункционалну парадржаву као што је то пред смрт била СФРЈ. А Америка... Као да се нико не сећа да је америчка сила 78 дана покушавала да сломи отпор СРЈ, уништи војску и помогне УЧК да освоји Косово. И ни у чему од тога није успела, све док се Београд није предао, преварен. Више америчких авиона је оборено над Србијом него над Ираком. Ал' добро, ко броји...

Нисам се шалио кад сам пре неки дан писао о "банкротираној земљи са Потемкиновом војском." Исто ако мисли и Фред Рид, човек који воли своју земљу а презире њену власт. Да је барем више таквих, и њима и нама.

ПИТ БУЛ И ИРВАСИ

Фред Рид, 24. август 2008. (оригинал)

Америка има војску из 2. светског рата, само са бољом технологијом. Морнарицу још увек чине носачи авиона са пратећим бродовима. Срце Армије су још увек оклопне дивизије, праћене пешадијом, артиљеријом и јуришном авијацијом. Војска је дизајнирана да се бори против непријатеља сличног себи. Али такви не постоје. Војске из 2. светског рата не пролазе добро у борбама са непријатељем који постоји, а то су герилске групе, јер нису ни намењене за такво ратовање.

... Бродови, тенкови и подморнице изгледају моћно. Незамисливо је да се од њих одустане. Уместо да реформише војску како би одговарала садашњим потребама, Пентагон је оставља каква јесте, и онда покушава да с њом обави задатке који су за њу просто неизводљиви.

Војске из 2. светског рата су намењене разарању фиксних циљева и освајању територије. На пример, униште непријатељску авијацију и освоје градове. Америка је за то итекако способна. Проблем је у томе што раштркани герилци немају фиксне циљеве, територију, и градове. Пентагон лови комарце мочугом. Очигледан је апсурд да се Б-1 интерконтинентални стратешки бомбардер користи за подршку трупама на фронту. Али имаш авион, имаш пилоте који хоће да ратују, и зато им нађеш нешто да бомбардују.

Тренутна слабост Америке је да има малу војску. Контрола над великим земљама пуним раштрканих герилаца захтева велике војске. Америчка војска је мала зато што је чине добровољци. Пентагон воли добровољачку војску из два разлога. Прво, добровољци су бољи војници од краткорочних присилних регрута. Друго, јавност није брига кад добровољци гину. Јесу ли то сами изабрали или нису? Уосталом, то су деца из радничких породица, које гледају на погибију своје деце као нешто племенито, а не као жртву за добробит великих комерцијалних интереса. И немају много политичког утицаја.

То је значајно. Пентагон је научио да не може да ратује ако је суочен са противљењем јавности. Кад би увели војну обавезу за студенте, дигла би се дрека. Кључ је да се не узнемири Јавност, на коју војска гледа као на већу опасност од икаквог тренутног непријатеља.

Стварни непријатељ је увек новинар. Ако се новинари окрену против рата, пробудиће чудовишну Јавност, и онда војска мора да ратује на два фронта. Срећом, медије контролише неколицина великих корпорација на чијем су челу људи из истог сталежа, који нису против тренутних ратова.

... Америка је дискретно али невероватно милитаризована. Она више није ни демократија, ни правна држава, већ олигархија лобија који желе оно што је најбоље за њих, а не мора да буде и за земљу. Принцип у свему томе је да се муве хватају на мед. Држава прикупља огромне суме новца у порезима, и лобисти се онда скупе да их преузму.

Најбољи војни рекет је скупо наоружање. Носачи авиона, ракетне крстарице, подморнице, авиони, тенкови и сателити коштају на милијарде. Ове суме привлаче огромну авио-индустрију која би пропала без војних уговора. Пентагон је мирна лука за фирме које на слободном тржишту немају никакве шансе.

Гомила ових пара се троши на скупо оружје о коме јавност не зна ништа, а које је од мале или никакве користи у ратовима који се тренутно воде (а вероватно не би требало)...

Све је добро док Јавност спава. Зато војска ћути и избегава пажњу медија. Али кад се саберу јавни и тајни трошкови војни, од буџета за "одбрану", финансирања ратова, тајних програма, војних пензија и лабораторија за истраживање до аеродромског обезбеђења, добије се сума која ломи кичму држави која пропада. Али Јавност нити зна да се кичма ломи, нити да држава пропада.

Америчким такмацима је војни буџет САД поклон с неба, јер представља паре које Американци не могу да инвестирају у привреду. Срећом по источну Азију, на пример, Америка не може да драматично смањи војну потрошњу. Превише послова, војних база, корпорација и политичара од ње зависи. Кина гради инфраструктуру, док САД производе авионе. Једину кочницу представља социјални буџет, који не сме да се креше јер би пробудио Јавност.

Илузија свемоћи тешко умире. Америчка војска је толико дуго доминантна да ни она ни амерички народ не могу да појме да им је моћ у ствари ограничена. Америка сада покушава да опколи Русију, Иран и Кину. У томе подсећа на остарелог питбула који покушава да опколи крдо ирваса. Пентагон планира рат са Кином и прича приче о "потпуној војној доминацији." Садашњи режим у Вашингтону хоће да зарати са Ираном и Пакистаном, прети Сирији и Венецуели, и изгледа хоће нови Хладни рат са Русијом. Армија најављује проширење.

У међувремену, Кина гради инфраструктуру.

Жив је Брежњев, умро није...

”Брежњевљева доктрина још живи,” Срђа Трифковић, Chronicles,21. август 2008. (оригинал)

Пре четрдесет година, 21. августа 1968, совјетске трупе су ушле у Чехословачку, праћене мањим контигентима још четири земље Варшавског пакта. Окупација, названа ”Операција Дунав,” означила је крај ”Прашког пролећа,” покушаја реформаторског крила чехословачке комунистичке партије на челу са Александром Дубчеком да изгради ”социјализам са људским лицем.”

Идеолошко покриће за интервенцију је дошло у облику ”Брежњевљеве доктрине,” коју је аутор дефинисао као обавезу социјалистичких земаља да њихова ”слобода одлучивања о развоју сопствених земаља” не ”угрози социјализам у њиховој земљи или суштинске интересе других социјалистичких земаља”:

Суверенитет социјалистичке земље не може бити у супротности са интересима светског социјализма … Законске норме не смеју се тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста класне борбе у савременом свету… Одвајање Чехословачке од социјалистичке заједнице било би у супротности са њеним виталним интересима, и нашкодило би осталим социјалистичким земљама… Како би испуниле своју међународну дужност према братским народима Чехословачке и одбраниле свој социјалистички напредак, Совјетски савез и остале социјалистичке државе су морале да одлучно делују.

Ову доктрину је СССР употребио 1953. у Берлину и 1956. у Мађарској, али је тек поводом Чехословачке 1968. она јасно дефинисана. Уласком у ”социјалистичку заједницу народа” њени чланови имплицитно су прихватили да је СССР, лидер те заједнице, не само тај који спроводи правила, већ и судија који одлучује да ли су и када она прекршена. Ниједној држави није било допуштено да напусти Варшавски пакт, или доведе у питање монопол власти комунистичке партије.

Тридесет година после прашког пролећа, СССР-а више није било, као ни Варшавског пакта. На његово место дошао је НАТО. Али принципи Брежњевљеве доктрине су остали на снази, пресвучени у рухо либерализма. Мастрихтски споразум из 1991 убрзао је трансфер суверенитета чланица ЕУ неизабраним бирократама у Бриселу. На овој страни Атлантика, ступила је на снагу НАФТА, а затим 1995. и стварање Светске трговинске организације (WTO). Деведесете су биле време изградње новог међународног поретка. Почетком 1999. је процес довољно узнапредовао да је председник Бил Клинтон изјавио како без бомбардовања Србије ”сам НАТО не би био веродостојан, јер би омануо у одбрани вредности које му дају смисао.” Тиме је само препричао суштину онога што је рекао Брежњев, да се ”законске норме не смеју... тумачити стриктно и формално, изоловано од општег контекста ... у савременом свету.” Из перспективе САД, међународни систем на снази још од Вестфалског мира 1648. је престао да постоји.

Тај стари систем, заснован на државном суверенитету, није био савршен и често је нарушаван, али је свеједно био темељ међународних односа од кога је мало која држава отворено одступала. Основна разлика између Брежњева и Клинтона је што је совјетски вођа своје самопрокламовано право на интервенцију ограничио. Његова доктрина је важила само за ”социјалистичку заједницу,” наспрам неограниченог, глобалног оквира ”одбране вредности које дају НАТО смисао.” Попут свог совјетског претходника, Клинтон је употребио апстрактну и игеологизовану катерогију као оправдање за своја дела, с тим што су ”интереси светског социјализма” као оправдање за време и место интервенције били мачји кашаљ за универзална људска права.” Москвина ”социјалистичка заједница” је ипак престајала на Елби. Заменила ју је Вашингтонова ”међународна заједница,” која не престаје нигде.

У овој шеми је онда лако успоставити ко је ”демократа”: демократске власти делују у складу са вољом међународне заједнице - као на пример режим покојног Фрање Туђмана. Кад делују супротно, онда су самим тим недемократске и подложне казни. Што је мање логике и смисла, то је положај Хегемона јачи.

Четрдесет година после Прага 1968 имамо ”Бушову доктрину,” синтезу наслеђа Клинтона и Брежњева. Када је напао Авганистан 2001, Буш се само позвао на право да земље које пружају уточиште и помоћ терористима третира као терористичке државе. Али већ следеће године је његова доктрина у настанку имала нове елементе: превентивни рат, као право САД да збаце стране режиме које сматра претњом својој безбедности, иако та претња није директна (Ирак); док је ”подршка демократији,” ако треба и силом, постала легитимна стратегија за борбу против ширења тероризма.

Формална дефиниција стигла је у септембру 2002, у новој Стратегији националне безбедности. У њој се представља бесконачна политичка, војна и економска доминација САД над светом. Стратегија је дефинисала две главне категорије непријатеља: “отпадничке државе” и “потенцијалне непријатеље.” И против једних и против других предвиђен је превентивни напад ”директном и константном акцијом, користећи све елементе националне и међународне моћи… Нећемо оклевати да делујемо сами, ако је потребно, да употребимо наше право на самоодбрану превентивним деловањем.” Али не само да су циљ сад САД били ”режими зла и безакоња”, већ и крај ”деструктивних међународних спорова.” У ту сврху, Бушова власт је обећала да ће “одржавати војну снагу без такмаца, и тако обесмислити дестабилизујуће трке у наоружању из прошлих времена, ограничавајући сукобе на трговину и остале мирољубиве путеве.” Као што је тријумфалистички писао Томас Донели из института АЕИ ране 2003, ”Свака дубинска безбедносна анализа мора да закључи да нормалне стеге међународне политике више не спутавају употребу америчке силе.”

Ова доктрина је и даље на снази као идеолошка основа и до краја развијен самосталан оквир за политику неограниченог интервенционизма у свету. Али за разлику од Брежњева и Клинтона, Буш је својој доктрини дао божанско одобрење: ”Историја је позвала Америку и наше савезнике да делују, и наша је одговорност и привилегија да се боримо за слободу,” изјавио је Буш у годишњем обрађању Контресу 2002. “Спознали смо истину коју никад нећемо довести у питање: Зло постоји, и морамо му се супротставити. Ретко кад је свет био суочен са тако јасним и тако судбинским избором.”

Представљањем Америке као ”добра” а оних који се супротстављају њеној вољи као отеловљења зла, и поручујући остатку света да је избор јасан и неминован, Буш је предупредио било какву расправу о вези између циљева и средстава америчке силе. Американци тако мисле да су не само мудри, већ и оличење врлине, а америчку политику не обликују предрасуде, већ вредности.

Ове две ”америчке” доктрине пате од истог урођеног недостатка као и Брежњевљева доктрина које се данас сећамо. Сваки чин отпора, колико год да кошта жртву, поткопава самопоуздање и веродостојност хегемона. После 1968, антисовјетска осећања су беснела испод сиве површине реал-социјализма. Тадашњи чланови Политбироа су били стари, спори, без свежих идеја и нису знали за дугорочне изазове својој хегемонији. Неоконзервативни стратези који воде политику под Бушом и наставиће да је воде под Мекејном су још увек хиперактивни и убеђени да хегемонију могу да одрже у наредним деценијама као божански прописану, морално обавезујућу, бесконачну и само-оправдавајућу мисију.

Совјети су били глупи. Њихови наследници у Вашингтону су луди. А кога богови желе да униште, прво учине лудим. Значи, има наде.

(превео Сиви Соко, август 2008.)

Неважни човек

Милан пита ”да ли ће бити неки текст о Џозефу Бајдену...(мада брза претрага даје неке резултате)?”

Куку мени, па шта ради та црна штампа у Србији кад овај мали блог мора да информише људе о томе ко и шта је Џозеф Бајден? Шта пишу, да је то стари, угледни политичар који ће да ојача позицију Светог Барака од Промене као кандидат за потпредседника? Надам се да је бар неко рекао да је Бајден председавајући одбора за међународне односе америчког Сената (а да је био потпредседник истог одбора током Клинтонове владавине, када му је на челу био републиканац Џеси Хелмс), и да је као такав неодвојив од политике ”хуманитарног” империјализма. И да је бар неко споменуо да је Обамина прича о ”променама” апсурдна док око њега седе све сами клинтонисти.

Шта ја да додам свему овоме? У јануару 2007, чим су демократе добиле већину у Конгресу, Бајден је у лондонском Фајненшел Тајмсу објавио пргави, демагошки и чињеницама оскудан уводник у коме је описао поглед своје партије на америчку спољну политику.

Бајденова харанга, под насловом ”Морамо зауставити непријатеље новог Косова” појавила се у издању ФТ од 2. јануара. У нешто више од 700 речи, што је за њега рекордно концизно, Бајден је тврдио да ”спретна дипломатија којом ће се обезбедити независност Косова може да донесе победу за муслиманску демократију, бољу будућност за југозапад Европе, и потврду исправног кориштења америчке силе” али и упозорио на ”велики ризик да ће Србија и Русија да се уроте и од победе направе пораз.”

Како је писао Бајден, у седам година откад је НАТО ”окончао Милошевићев терор,” мисија УН је ”углавном успела да успостави стабилност” и сада само недефинисани статус стоји између ”народа Косова” и боље будућности. Исто тако, тврдио је да одлагање отцепљења Косова спречава улазак Србије у ЕУ, и цитирао анкете које сугеришу да већина Срба не мари за своју окупирану покрајину. "Све у свему, грађани југоисточне Европе су ментално спремни за независно Косово."

Карте се у потпуности отварају кад Бајден пише, "Народ Косова, већ највише проамерички настројен у исламском свету, обезбедиће неопходни пример успешног партнерства САД и муслимана."

А драгуљ у круни његовог ”аргумента” је био да Русија води империјалистичку политику:

"Руски напори да се омете решење за Косово у складу су са навиком Кремља да у бившим комунистичким државама гају слабе, послушне режиме. Москва је изгледа дошла до закључка да су сиромапни нестабилни режими лакши за манипулацију од просперитетних и независних...

"Разумни руски приступ ситуацији могао би да покаже намеру Кремља да поштује глобални поредак, у тренутку када кредибилитет Русије готово и не постоји."

Да је ово последње апсолутна, стопостотна замена теза - односно, да је све ово за шта је Бајден оптужио Русију у ствари слика и прилика управо Америке - ваљда није спорно. Шта се још из овог текста види? Да је за Бајдена - односно његову странку - ”народ Косова” искључиво албански; да се независност Косова (апсурдно) гледа у светлу америчко-исламских односа; да Бајден нема никаквог обзира ни према истини ни према чињеницама. И да је циљ одвајања Косова ”потврда исправног кориштења америчке силе.”

Коментаришући тада Бајденов текст, рекао сам да је то вероватно ”лабудова песма естаблишмента чије је време прошло, и који - иако способан да направи велику штету - више не може да суштински промени ток историје.” Руска интервенција у Грузији и наставак неуспеха у Ираку и Авганистану су показали да сам био у праву, мање-више. Нажалост, та ”штета” је направљена баш на Косову - али и то само зато што сама Србија није пружила ама баш никакав отпор.

Бајденово трабуњање сам тада упоредио са епилогом Шекспировог Макбета: ”Прича једног идиота, пуна буке и беса, без икаквог значења.” Упркос Косову, остајем при томе. Америчка империја је тигар од папира, који може да прети и режи колико хоће, али није више господар историје - ако је то икада и била. Без обзира ко победи у новембру, у јануару 2009. ће се наћи на челу банкротиране земље, са Потемкиновом војском, без пријатеља у свету.

Што се нас тиче, ни Обама (са оваквим потпредседником) ни манијак Мекејн нису добар избор. Али нису наш избор. Можда би било боље да се мање бавимо америчком политиком - која је ваљда досад и слепцу јасна - а више сопственом. Јер џабе ће нам бити ако америчка империја пропадне (а са њом и локални квислинзи и сателити) ако у међувремену постанемо ”грађанија” и нестанемо као народ. А о томе не одлучују ни Обама, ни Мекејн, а ни Џо Бајден, ма колико они тако мислили.

Последњи војник

If I do some great deed I will be a hero,
And a hero brave is what I want to be.
There's a Star-Spangled Banner waving somewhere,
In that heaven there should be a place for me.

Упркос неуморном труду свих домаћих власти у протеклих пола века, српска јавност је имала прилике да, колико-толико, сазна макар делове једне забрањене и заборављене ратне приче од пре скоро шездесет и пет година. Реч је о спасавању више од петсто америчких ратних војних пилота од стране јединица генерала Михаиловића током антифашистичке борбе Југословенске краљевске војске у отаџбини. Изузев вишегодишњих активности г.Mилослава Самарџића и часописа Погледи на тешком али часном задатку спасавања истине о доприносу четничког покрета победи савезничке коалиције, прича о спасавању савезничких пилота се, на нашу срамоту, одвијала готово у потпуности изван видокруга јавности у Србији. Срећом, истину о генералу Михаиловићу су чували сами амерички ветерани спасени у Србији током Другог светског рата. О напорима мајора Ричарда Фелмана, великог српског пријатеља који се до краја свог живота борио за спас истине и током најхистеричније демонизације Срба у америчким медијима, чуло се и код нас. Данас, остао је још само један живи учесник Мисије Халјард, Артур Џибилијан.
Џулија Горин (коју, сигуран сам, не треба посебно представљати на овом блогу), недавно је посветила један дирљив и важан текст овом старом ветерану, и на увид читаоцима ставила део своје преписке са њим. Ако ико, наши читаоци би требало да буду упознати са садржајем те преписке. У наставку, у целини преносим, са малим закашњењем, Џулијин чланак од 12 августа.

Артур Џибилијан, последњи живи учесник Мисије Халјард, умире

Ветеран Другог светског рата Артур Џибилијан, о којем сам већ писала и који је провео већи део свог живота у напору да рехабилитује часно име Драже Михаиловића и иницира захвалност (уместо ратних дејстава) наше нације према српској, умире од леукемије. Лекар му је предвидео још шест месеци живота, које проводи окружен својом породицом, наизглед уверен у то да ће се његова вољена Америка једног дана вратити на прави пут према земљи о коју се толико огрешила, Србији. Недавно ми је послао два писма:

Драга Џулија,
aко већ не знаш, нема лаког начина да ти ово саопштим, па ево како ствари стоје: дијагностификована ми је акутна леукемија. Доктор ми је прогнозирао шест месеци максимум. То је разлог због којег се нисам јављао. Урадила си веома много својим приказом мојих осећања – као и осећања oсталих 513 спасених пилота – према генералу Михаиловићу и Србима. Ми им дугујемо! Сада, имамо то и црно на бело (ЗАБОРАВЉЕНИХ 500); имамо видео-записе, имамо новинске чланке широм ове наше велике земље; пробудили смо свест код људи.

Сигуран сам да ће се ускоро појавити и филм – ово је превише добра прича да би остала скривена. Круже гласине да се један филм већ спрема.

За све што си учинила за Србе, и за мене, хвала ти.
Чувај се, и Бог те благословио,

Артур “Џиби” Џибилијан,
Мисија Халјард

(друго Џибилијаново писмо Џулији Горин)

Хвала ти на веома лепом писму, Џулија. Не видим препреку у томе што ће било ко сазнати да сам болестан… нико жив не одлази са овог света… Био сам благословен највише што се може бити, у мојој вољеној земљи, окружен пријатељима и породицом који ми сада пружају љубав и негу.

Акутна леукемија коју имам, болест је недостатка тромбоцита, број и црвених и белих крвних зрнаца је екстремно низак а организам их не репродукује у мери у којој би требало. Као исход, болесник постаје све слабији, кости све фрагилније, зглобови боле, апетит опада, итд.

Нећу улазити у детаље онога кроз шта сам прошао, али смо одлучили да сам проживео предивних 85 година и да своје тело нећу излагати хемотерапији, радијацији и осталим “херојским мерама” само да бих живот продужио за пар недеља, месеци или година. Медицинска нега и моја породица чине да се осећам угодно и колико год је могуће лишен бола, током читавог периода времена који ми је преостао.

У овом тренутку, осећам се релативно безболно и надам се да ће тако и остати, уз одговарајуће прописане лекове. Обавештаваћу те о свом здравстеном стању а, уколико то не будем у могућности да лично урадим, даћу одговарајуће инструкције мојој ћерки Деби... пријатељство с тобом ми је изузетно вредно, и, уколико имаш неких питања, молим те, обавести ме.

Велики загрљај,
Артур

Америчка политика према Србима данас стоји као срамотна антитеза вредностима саме Америке за коју су се борили људи попут Артура Џибилијана и Ричарда Фелмана. И многи други пре и после њих. Управо због тога и треба чувати успомену на те људе, и на дане када смо се заједно налазили на правој страни. Као што ваља безрезервно ценити пожртвовање, рад и истинољубивост данашњих српских пријатеља, попут Џулије Горин, јер пријатељи се и доказују и показују у невољи, када је пријатељство тешко и кад не доноси поене и повластице. Неко ће се можда питати зашто се бавим Артуром Џибилијаном данас, када је далеко актуелнији "избор" између куге и колере, Мекејна и Бајдена (својом номинацијом крвожедног Бајдена за ВП, Обама је распршио ионако танке наде у "промену" коју галамџијски рекламира већ пола године: није да смо били нарочито фасцинирани in the first place, али у односу на Мекејна чинио се, макар, мањим злом... сад више није ни то). Елем, баш ЗАТО и подсећам на часну и дугу историју америчко-српских односа, започету идејом слободе као настанка и модерне Србије и САД, настављену реком српских имиграната у тој великој земљи од XIX века наовамо, а потврђену савезништвом у ватри светских ратова. Америка више није оно што смо волели, али нема тог Мекејна и тог Бајдена, због којег смемо да заборавимо људе попут Артура Џибилијана.

Р.Ѕ. Speakin' of Julia Gorin, пре пар дана наиђох на један (оооооодличан) блог. На блогу, интервју са Џулијом. Треба ли наглашавати, далеко артикулисанији, сувислији и писменији пример интервјуа, него огромна већина треша који на медијима овдашњим прлази као,шатро, новинарски професионални стандард. Дакле, читајте блогове, диосаурус-медији, очигледно, почињу да умиру и у Србији, што је одлична вест. Још једном, генијалан интервју: све оно што је Џулија требало да каже у Политици или на РТС-у, али се тамошњи паметњаковићи тога нису сетили, од силног гошћења "независних" аналитичара и пратеће смарачке дивизије, у паузама репризних "хумористичких" серија из 1991. Овај интервју ваља читати, умножавати, слати пријатељима/родбини/бабама/теткама и свима онлајн. Гоу, Џејни :)

О глупим квислинзима

Сјајна колумна Ђорђа Вукадиновића у данашњој Политици! Не зато што се слаже са мојом тезом да је права аналогија са Осетијом Крајина, а не Косово - мада то ценим - већ због овог пасуса:

Веровали, или не, има већих сателита од Србије и горих квислинга од српске политичке и медијске „елите”. Али тешко да има глупљих. Односно, у свим другим случајевима „партнерство” и „пријатељство” са Америком је бар нечим плаћено, награђено и надокнађено... Зато донекле могу да разумем балтичке земље, Пољску, Бугарску, Албанију, Авганистан, Јапан, Црну Гору и сва она силна острвца и и архипелаге по Карибима и Тихом океану. Али не могу да разумем Србију коју – иако постоје и таква мишљења – САД ипак нису, у пуном смислу, ни ослобађале ни окупирале. За разлику од других „партнерстава”, Американци нити Србији шта озбиљно нуде, нити српска елита од Американаца шта посебно тражи – сем да у томе што нам чине буду мало нежнији, спорији и пажљивији. Па им се, видимо, чак ни у томе не излази у сусрет. Осим ако и једни и други не сматрају да је управо инсталирање и одрџавање на власти ове и овакве политичке „елите” већ само по себи довољан поклон и награда.

Браво!

Погрешне аналогије и пропуштене прилике

У целом овом кавкаском метежу, изгледа да ће опет награбусити Срби.

Шта год да званични Београд уради, не ваља. Ако подржи руску интервенцију, имплицитно подржава независност Косова (веле неки). А ако је осуди, остаје без моћног савезника у борби за Косово. Дакако, претпоставка је да је властима у Београду уопште стало до очувања Косова; мислим да је ипак очигледно да то није случај.

Обрад Кесић, одличан аналитичар америчких прилика, овако вели данас у Политици да је ћутањем Београда поводом кризе на Кавказу пропуштена прилика да се брани Косово.

Да је истакла лицемерје Бушових изјава о потреби очувања суверенитета Грузије у светлу његове политике према Косову, Србија би само повећала своје шансе да успешно лобира за подршку у Генералној скупштини УН за поступак пред Међународним судом.

Званични Вашингтон сада грми о ”неповредивости граница” и ”неприхватљивости агресије” - а шта је онда било Косово? Манијак Мекејн каже да у ”21. веку државе не нападају друге државе.” Па шта је онда Ирак?

Кесић је у праву да би ово резоновало међу малим земљама, па самим тим и у Генералној скупштини. Али да ли би имало икаквог ефекта на Американце или Енглезе? Мислим да и он зна одговор на то питање. Многе ствари иду Американцима од руке, али способност да се ставе у положај неког другог, и да себе посматрају туђим очима, није једна од њих. Американци заиста верују у дефиницију морала да је ”добро кад ми бомбардујемо некога, а зло кад неко бомбардује нас.”

Закључак да власти у Београду ћуте зато што не желе да се замере Империји истицањем очигледног: ”да је неодговорна политика неких чланица ЕУ и САД помогла да се створи много опаснији и нестабилнији свет; такав у коме владавина закона сасвим уступа место владавини оружја” пун је погодак, дабоме. Да је Београд рекао такво нешто, можда би и оставио неки утисак међу земљама и народима којима нимало не прија каприциозност Империје (било ове америчке, било неке друге, прошле или будуће). Али хајде да будемо озбиљни на тренутак; да ли је реално очекивати од ове власти да брани икакве принципе, па и државност Србије? Само постојање црвено-жуте коалиције и њена генеза доказ су да Србија и није држава.

Само једна ствар ми смета у Кесићевом коментару: кад каже да је Србија требало да подржи интегритет Грузије, јер тиме не би увредила Русију, а ојачала би свој аргумент о принципима и међународном праву апропо Косова.

Не верујем да Кесић озбиљно мисли да би подршка интегритету Грузије добила Србији поене на Западу. Чак штавише, можда би тамошњи моћници учврстили своје убеђење да је њихова политика притисака, уцена и пропагандног развлачења памети Србији исправна, јер ето сада се Београд толико труди да буде ”ЕУропски” да критикује Русију. Српски аргумент да је Косово одвојено силом, мимо права и реда, је ваљан сам по себи. Њега земље које су створиле ”републику Косово” не прихватају не зато што је слаб или погрешан, већ зато што не желе.

Уосталом, теза да је ”Грузија попут Косова” - односно, да су Руси у Грузији урадили оно исто што је НАТО урадио Србији поводом Косова - а која се чула из многих (углавном, али не искључиво, западних) извора у протеклих десет дана не само да није истинита, већ је и штетна. Зашто? Па зато што амнестира НАТО, који је окупирао Косово у име терористичке УЧК, мимо икакве правде и права, под апсурдним изговором наметања ултиматума из Рамбујеа. Ово што је Русија урадила у Осетији и Абхазији није исто. Напротив.

Паралела са Осетијом није Косово (које је НАТО ), већ Крајина. О томе сам већ писао:

У обе је живело становништво различито од земље којој су номинално припадале...Обе су створене као последица сепаратизма; Хрватска се отцепила од СФРЈ, Грузија од СССР. Обе су биле одговор на напад нових власти на права њихових становника: Срби су избачени из хрватског устава, док је Осетију режим у Тбилисију званично укинуо. Обе су изашле као победници у сукобу са државним трупама и постале de facto независне после примирја 1992.

И једно и друго примирје су гарантовале суседне земље: Србија и Русија. С тим што Русија 2008. није Србија из 1995. Крајину су уништиле хрватске трупе које су обучили и наоружали Американци. И грузијске трупе су наоружали и обучили Американци, а операција заузимања Осетије је по свему подсећала на ”Олују.” Док се нису умешали Руси.

Имајте то на уму, пре него што олако кажете ”Па да, Грузија је исто као Косово.”

Чија пропаст?

Љубитељи русофобске кухиње увек могу да рачунају са Вашингтон Постом - читајући ове новине никад неће остати гладни мржње према Русима (или Србима, које ВаПо сматра Русима "лајт").

Најновији гурмански специјалитет сигурно представља данашњи коментар Јуџина Румера (Eugene Rumer), са Института за националне стратешке студије на Универзитету за одбрану државе (National Defense University). Румеров коментар је необичан по томе што представља серију доказа да је Русија данас моћна и јака - и то онда сматра доказом њене неизбежне и скоре пропасти!

На пример, Румер вели да је Русија потребна Западу да "храни нашу овисност о нафти и гасу, да нам помогне да се нагодимо са Ираном, и да купује нашу валуту како не би даље слабила"; Москва "има више милијардера него друге престонице Европе"; руски бруто национални доходак је "са 200 милијарди долара 1999. порастао на 1,2 трилиона 2007. Москва има више прихода од нафте и гаса него што зна како да их потроши." И онда се окрене и каже да ништа од тога није битно, јер ето, и СССР је изгледао јак 1979, па га сад нема. Преминуо је од дефицита демократије, шта ли.

Румер пита: "Ко може да каже да победа у Грузији неће довести до новог колапса за пар година?"

Па ево, ја. Као што Румер и сам каже, Русија има више пара него икада. Али не каже да нема скоро никакав државни дуг (за радлику од Америке, која грца у трилијардама дугова и задужује се и даље). Руска привреда се драстично разликује од совјетске; чак је и слободније од европске или америчке, ако је судити по пореским давањима. Иако је тужно што је просечан животни век Руса краћи него на Западу, то ће се вероватно променити чим се здравство опорави од деценија комунистичког јавашлука и "демократије" под Јелцином. Исто тако, мада је руска нација у демографском паду од 1991, чини се да се тај тренд већ мења набоље. Уосталом, и Запад кубури са демографијом, јер домаће становништво у Европи и САД има све мање деце. Њихов пораст становништва је чисто последица прилива хорди имиграната из трећег света.

Дакле, Румерове фантазије о свету где "северни Кавказ измиче руском загрљају" или где "далеки исток постаје кинеска колонија" треба оставити где им је и место, у домену бедних пискарала шовинистичке порнографије. Ако Румер мисли да Русији прети колапс, шта би онда требало да каже о земљи која је више него банкротирала, којој недостају и нафта и гас, која је сву индустрију извезла у иностранство а једина развојна грана су јој државна управа и војска, па и поред тога не може да победи ни једног непријатеља, иако их сваким даном ствара широм света?

И Румер и Вашингтон Пост би требало да се брину о пропасти Америке. Али замена теза и приписивање властитих мана и проблема измишљеном непријатељу је пуно пријатнији посао. Док траје.

Солжењицин и руско питање

Дан пре него што је амерички квислинг Сакашвили отпочео тренутни сукоб на Кавказу покушајем да репризира Туђманову ”Олују,” Џон Лохлин (John Laugland) је у Бриселском Журналу објавио једну врсту читуље управо преминулом Александру Солжењицину. Запад у ствари није разумео Солжењинцина, нити разуме садашњу Русију, већ све види кроз призму хладноратовских карикатура. То се савршено јасно види на примеру рата у Осетији.

Преводим и преносим Лохлинов есеј (оригинал овде) зато што мислим да би и нама добро дошло да преиспитамо сопствене митове о Русији, али и неке о нама самима. Судбине су нам сличније него што се на први поглед чини.

Солжењицин и руско питање
Бриселски Журнал, 9. август 2008.

Смрт Александра Солжењицина је на западу попраћена предивидим коментарима. Јесте, веле, да је био морални див који је храбро разоткрио зло совјетског логорског система у Архипелагу Гулага, али је после морално посрнуо тако што није волео Запад и што је постао руски националиста. Савршен пример овог резоновања је чланак Ане Еплбаум у Гардијану. И сама аутор историје Гулага, Еплбаум пише:

”У позним годинама, Солжењицин је изгубио углед... понајвише зато што није прихватио либералну демократију. Он никад није волео Запад, никад није одобравао слободно тржиште и поп културу.”

Овакви коментари откривају више о аутору него о теми. Овде је реч у нечему што бих назвао ”гео-идеологија,” нажалост тренутно распрострањеној предрасуди да су ”Запад” и ”демократија” идентични појмови. У очима тих коментатора, штавише, ”Запад” је исто што и ”слободно тржиште” и ”поп култура.” Изгледа да Запад више није ни хришћанска вера, ни културно наслеђе античке Грчке и Рима, већ МТВ, кока-кола и кокаин.

Ова претпоставка је погрешна у сваком погледу. Почнимо од слободног тржишта, те бескрајно понављане флоскуле глобалиста. По ком критерију се може рећи да је руско тржиште ишта мање слободно од америчког, или европског? Најзначајнија мера слободе тржишта је удео приватног прихода који узима држава. Порез на приход у Русији је 13% за све – што је много мање од 25% у Америци, 33% у Британији и 40% и више у Европи. Што се поп-културе тиче, Русија је нажалост има напретек. Руска младост је њом задојена у истој мери колико и омладина у Европи и Америциа.

Коментатори пропуштају да понуде било какво озбиљно објашњење Солжењициновог политичког убеђења. Еплбаум тако нуди само презриве небулозе о Солжењициновој ”визији духовнијег друштва” и ”окорелом старом национализму” – што звучи више попут совјетске пропаганде у коју она наводно не верује. Али никад не каже својим читаоцима шта се под тиме подразумева...

Свакоме ко прочита Солжењицинов есеј из 1995, ”Руско питање на крају 20. века” биће јасно да је ова карикатура бесмислица. У Солжењициновом политичком убеђењу нема ничега мистичног или ирационалног – он чак једва да и спомиње веру, коју знамо да је сматрао веома важном. Не, оно што се види из овог есеја је једноставан и моћан политички став који се у савремени амерички енглески лако може превести као ”палео-конзервативизам.”

Солжењицин оштро напада три века руске историје. Скоро нико од руских лидера не измиче критици (осим Царице Елизабете [1741-1762] и Цара Александра III [1881-1894]) и осуди. О оштрини Солжењицинове критике се може расправљати, али је она сасвим идеолошки доследна: он је против лидера који се баве авантурама у иностранству, против империјализма о трошку руског народа. А то је, вели он, нит која повезује све цареве од Петра Великог и Бољшевике.

Нудећи неколико историјских примера, Солжењицин сваки пут вели да Русија није требало да помогне овај или онај страни интерес, већ да се бави благостањем и стабилношћу код куће:

”Док смо се трудили да помогнемо Бугарима, Србима, Црногорцима, боље бисмо направили да смо мислили на Белорусе и Украјинце. Тешком царском руком смо им одузели културни и духовни развој и традиције… бескрајни ратови за балканске хришћане били су злочин против руског народа… Покушај русификације Русије је нанео штету не само живим традицијама осталих народа у царевини, већ и самој руској нацији … Циљеви велике царевине и морално здравље народа не иду заједно … Одржавање велике царевине значи потпомагање пропасти сопственог народа.”

Ово се буквално ни по чему не разликује од анти-империјалистичких ставова Пета Бјукенана или Рона Пола.

После бављења ужасима комунизма, Солжењицин се природно окренуо стравичном хаосу пост-комунистичког времена. И овде се види његова брига о руском народу. Пише:

”Није проблем што се распао Совјетски савез – то је било неминовно. Прави проблем, који ће нас пратити још дуго, је што се тај распад одиграо дуж лажних лењинистичких граница, отевши нам старе руске провинције. За само пар дана изгубили смо 25 милиона Руса – 18% целе наше нације – а влада није имала довољно храбрости да бар примети тај стравични догађај, тај колосални пораз Русије, и да му се бар декларативно супротстави.”

Солжењицин је у праву. Најдуговечније наслеђе Лењинизма, које је опстало кад је све друго прохујало с вихором, је одлука да се на територији унитарне руске царевине створе лажне федералне јединице. Ови ентитети, названи Совјетске републике, само су створили патворене национализме и ослабили руску нацију. Кажем патворене јер те републике нису имале стварну етничку подлогу. Казаци, на пример, су и данас мањина у Казахстану, док је ”Украјина” спој древних руских земаља (посебно Кијева) са украјинским. Овај лажни национализам је био у функцији представљања СССР-а као међународног савеза народа, нешто попут ЕУ данас, али су га непријатељи Русије искористили да геополитички униште историјску државу Руса. То се десило када су СССР једнострано укинуле вође три републике у децембру 1991.

У томе је кључ непријатељства Запада према Солжењицину. Човек кога је Запад искористио да уништи комунизам одбио је да се поклони даљим настојањима Запада (умногоме успешним) да уништи и Русију. Зато можда и није случајно да је Ана Еплбаум амерички држављанин, удата за министра иностраних послова прастарог руског непријатеља, Пољске.

Ал’ ред је ред...

Пошто се, силом прилика, физички налазим далеко од балканских простора, покушавам да се што боље информишем о тамошњим догађајима на разне начине. Помало новине, помало телевизија (све преко интернета, дабоме), блогови, а донекле и контакт са људима који тамо живе или бораве неко време.

Једна од новина које редовно проверавам је Глас Јавности. У јучерашњем броју су имали веома занимљив текст о томе како је масакр на сарајевској пијаци у августу 1995. био изрежиран како би се направио повод за масовно НАТО бомбардовање РС (након чега је отпочела велика офанзива хрватске војске и муслиманске Армије БиХ). А иза тог бомбардовања је стајао Ричард ”бомбе за мир” Холбрук.

Онда видим још један текст, под насловом ”Пророк таме, диктатор Ешдаун.” Шта је то баронет од Нортона-под-Хемдоном сад одвалио, мислим се. И како сам почео да читам, одједном ми текст звучи познато. Али заиста познато.

Зато што сам га ја написао.

С једне стране, поласкан сам што је Глас преузео чланак. Задовољан сам и преводом Тијане Кецмановић, врло је коректан. Можда бих се ја на пар места другачије изразио на српском, али шта се може.

Али могли су бар да кажу одакле су преузели чланак, и ко га је написао. То је онако основни ред на интернету. Многи моји чланци са Antiwar.com су преведени на свакојаке језике, од српског до португалског, и преузети у свакаквим медијима - некад с мојим знањем и одобрењем, углавном без. И не замерам људима. Хеј, допао им се текст. И углавном не наплаћују то што га објављују, па не дижем дреку око неких хонорара. Не само да су паре последњи мотив што пишем већ ево девет и кусур година, већ нису уопште. Ипак, елементарни је ред, нетикета или шта већ, да кад се неки текст преузме и преведе, да се каже ко га је написао и где је објављен. Ако не због поштовања према аутору, а оно како би се установила веродостојност самог текста.

Упутио бих зато овом приликом и овим путем отворени позив медијима да слободно пренесу моје колумне или чак чланке са овог блога. Немам ништа против. Чак ћу да вам и преведем колумну на српски. Све гратис. Али само под условом да наведете ко је аутор текста и где је првобитно објављен.

Да се зна ред.

Босна, Империја и Џихад

Нисам једини коме је пала у око чињеница да Радована Караџића (а успут и Србе) мрзе и џихадисти и Империја. О разлозима те мржње што се Империје тиче је већ писао Мик Хјум (види „Запад и медијски Караџић“). Његов колега из магазина Spiked, Брендан О'Нил, позабавио се џихадистичком страном приче, у есеју „Босна, политика хистерије, и корени међународног тероризма“, објављеном јуче на Antiwar.com.

О'Нил пише како је од хиљада чланака посвећених Караџићу у протеклих десетак дана, најзанимљивији текст од 374 речи објављен у Гардијану 25. јула, јер највише открива:

/почетак текста/

Аутор текста је Инајат Бунглавала, заменик генералног секретара Муслиманског Већа Британије (МЦБ), омражен међу британским „хуманитарним милитаристима“ са левице. Ратоборни коментатори презиру Бунглавалу зашто што подржава Хамас, симпатизира ирачке бомбаше-самоубице, и што је пре 11. септембра преносио писања Осаме бин Ладена, кога је описивао као „борца за слободу“.

... Бунглавала се сматра за архинепријатеља британских лаптоп-бомбардера, који верују да се земље трећег света ослобађају писањем запаљивих колумни и бомбардовањем.

Али у свом коментару о Караџићу у Гардијану, Бунглавала се слаже са једним од својих најљућих противника са британске „мишићаве левице“. Под насловом „Лекције из прошлости“, Бунглавала пише: „Коначно сам пронашао нешто из пера Мартина Брајта са чиме се свесрдно слажем“. Брајт је политички уредник часописа Њу Стејтсман и спада у либералне интервенционисте. Аутор је памфлета „Када напредни сарађују са назаднима“, у коме напада британску владу због сарадње са Бунглавалиним МЦБ-ом, „екстремистичком“ организацијом.

О чему би Бунглавала и Брајт могли да се сложе? По Бунглавалиним речима, слажу се да деца у Британији треба да уче о Сребреници „на исти начин на који уче о Аушвицу“, да је Караџић зао, и да је босански рат био убитачна експлозија „смртоносне мржње“ Срба којој је претходила „немилосдрна сатанизација целих заједница“ (Муслимана и Хрвата, ваљда).

Укратко, и анти-западни политички исламиста Бунглавала и левичарски интервенциониста Брајт виде сукоб у БиХ на идентичан начин: не као крвави грађански рат у коме су све стране починиле зверства, већ као епизоду нацистоидног српског дивљања против сатанизованих жртава, које се по ужасу пореди са Аушвицом.

Бунглавалин чланак подсећа на чињеницу која се ових дана пречесто гура под тепих: да и савремени западни интервенционизам и радикални исламизам имају корене управо у босанском рату. Садашњи „архинепријатељи“ су тада били саветници; подржавали су исту страну (Муслимане), водили пропаганду против Срба (називајући их дивљацима, разбојницима, псима и мајмунима), захтевали војну интервенцију Запада против Срба, и описивали српске поступке као јединствено варварске, чак и нацистоидне.

И западни милитаристи и радикални исламисти су кроз заједнички поход у БиХ добили на снази и у моралу. Могло би се чак и рећи да оба проклетства данашњих међународних односа - милитаристичко уплитање западних влада под маском хуманитаризма и терористички напади Ал Каиде и њених савезника – потичу од антисрпске хистерије 1992-1995.

Не ради се овде само о ретком питању око кога Бунглавала и Брајт могу да се сложе. Хапшење Караџића прослављају и Буш и Бин Ладен. Малтене једини консензус између америчке војне машинерије и Ал Каиде је да су Срби зликовци који заслужују казну.

Коментаришући Караџићево хапшење, Ричард Холбрук, који је уговорио Дејтонски мир 1995, описао га је као „једног од најгорих људи на свету, европског Осаму бин Ладена“. Ово је иронично, пошто су средином деведесетих Холбрук и Бин Ладен били на истој страни, уједињени у борби против Караџића и босанских Срба. Холбрук се тога сигурно сећа; у једном интервјуу 2001. рекао је да босански Муслимани „не би преживели“ без помоћи бораца Ал Каиде.

Данашњи хуманитарни милитаристи и исламски радикали су скројени од истог штофа. Од 1992 до 1995, били су блиски савезници - пропагандно, морално и војно. Током рата у БиХ, између 1200 и 3000 арапских муџахедина, од којих су многи били ветерани авганског рата из осамдесетих, дошло је у БиХ да се бори на муслиманској страни. Њихов долазак у Босну обезбедили су „хуманитарци“ у Вашингтону.

Године 1993 и 1994, Клинтонова влада је дала зелено светло Ирану, Саудијској Арабији и разним сумњивим исламским невладиним групама да наоружају босанске Муслимане. Иако је описивала Иран као „највећег спонзора тероризма на свету“, Клинтонова власт је муслиманским и хрватским вођама рекла да треба да прихвате испоруке оружја, муниције, противтенковских ракета, уређаја за везу, униформи и шлемова из Ирана.

Вашингтон је такође допустио „исламским хуманитарним организацијама“ - у ствари радикалним удружењима џихадиста - да босанским Муслиманима шаљу паре и оружје. Како је писао Вашингтон Пост у септембру 1996, амерички функционери у БиХ, мотивисани „симпатијама према муслиманској влади и равнодушношћу према одржавању ембарга на оружје“ саветовали су другим западним функционерима да се „не мешају“ и „држе даље“ од ових испорука радикалних исламиста. Једна од „хуманитарних“ група која је у БиХ слала оружје и новац, а коју су штитиле америчке дипломате, припадала је Осами бин Ладену.

Ова линија снабдевања између БиХ и блиског истока коју су штитиле САД, а којом су исламисти слали новац и оружје, охрабрила је и муџахедине да дођу на Балкан. Убрзо су уз оружје почели стизати и радикални исламски ратници.

По доласку у Босну, ови муџахедини, многи ветерани крвавих битака у Авганистану, борили су се у редовима муслиманске Армије док је истовремено уживала подршку западних влада и либералних коментатора. Иако је у својим редовима имала на стотине муџахедина, Вашингтон је 1994. и 1995. снабдевао муслиманску Армију. Муџахедини су чак основали батаљон који је био директно подређен лидеру Муслимана Алији Изетбеговићу, тврди Еван Колман, аутор књиге „Ал-Каидин џихад у Европи: Авганско-босанска мрежа“.

Другим речима Америка је наоружавала војску чија су „ударна песница“ били муџахедини. Како се наводи у комуникеу УН из 1995, дакле у време кад су Американци тајно наоружавали АРБиХ, муџахедине је „директно снабдевала (муслиманска Армија)“. Вашингтон је помогао да се направи веза између БиХ и блиског истока, штитио новац који су у БиХ слали Бин Ладен и други, и у тајности наоружавао муслиманску Армију у коју су дошли муџахедини после авганског рата.

Док је Вашингтон војно подржавао радикалне исламисте који су похрлили у БиХ, пропагандну инспирацију су им пружили западни медији.

Запањује сличност између погледа милитаната Ал Каиде и либералних јастребова у редакцијама широм Америке и Европе. Британски писац Филип Хемонд трвди да су новинари на Западу представљали рат као „једноставну борбу добра и зла“. Колман опет описује како су муџахедини који су се борили у БиХ веровали у „јасну разлику између добра и зла“ и сукоб посматрали у светлу „апокалиптичке, једнодимензионалне конфронтације Муслимана и неверника“. Западни новинари су Србе називали „дивљацима“ и „разбојницима“; лист Индепендент је чак објавио кариткатуру на којој су Срби представљени као мајмуни. Муџахедини су Србе звали „псима“ и „неверницима“.

Многи од муџахедина који су се борили у БиХ кажу да су их инспирисали управо извештаји у медијима, које су писали либерални интервенционисти на Западу. Сведочења арапских бораца откривају да су се у БиХ упутили када су „видели извештаје америчких медија о логорима за силовање“ или читали о „геноциду“ у БиХ и „логорима које су Срби користили да систематски силују хиљаде муслиманки“. Свете ратнике је изгледа покренула хистерична пропаганда о рату у БиХ.

У својој књизи „Пејсажи Џихада“, Фејсал Девџи тврди да је савремени џихад „више производ медија него локалне традиције, ситуације, школе размишљања или исламског ауторитета... сам џихад се може посматрати као производ медија, састављен готово у потпуности од постојећих медијских тема, слика и стереотипа“. Џихад у БиХ је умногоме био „производ медија“ – многе муџахедине су инспирисале „слике у медијима“ и своју насилну реакцију су испољили на „стереотипу“ - злим Србима.

Још значајније, међутим, је што су и западни либерали и блискоисточни муџахедини у Босну кренули због сопствене кризе легитимитета, у потрази за сврхом. Адам Бурџес описује део западне левице у књизи „Подељена Европа“: „Нестанком традиционалних мотива левичарске политике, потрага за алтернативама је постала нарочито изражена крајем осамдесетих и почетком деведесетих... У овом контексту се може разумети спремност левице да пригли антисрпску ствар спремније и са мање резерви од остатка друштва“.

Исто тако, муџахедини су пригрлили антисрпску „ствар“ јер су и они изгубили компас. Почетком деведесетих, Авганистан је потонуо у грађански рат после повлачења совјетских трупа, а власти на блиском истоку и северу Африке су затирале радикалне исламске групе и прогониле муџахедине који су се враћали из Авганистана. Босна је постала уточиште од непријатне реалности и за муџахедине и за западне либерале (у властима и медијима), место где су могли да воде митску борбу против легендарног непријатеља и себе виде као епске хероје, уместо да се позабаве стварним проблемима у својим покретима и политици.

Босна је била преображај и за западни либерални естаблишмент и за арапске муџахедине. Многе на западу је тај рат претворио у интервенционисте, створивши убеђење да „међународна заједница“ мора да прекрши суверенитет и интервенише широм света како би избавила људе од тираније. Муџахедини су од религиозних националиста, који у доба авганског рата „нису имали глобални отисак већи од својих земаља порекла“ постали глобални ратници против „зла“, који су попут својих либералних пандана престали много да маре за суверенитет. Тек после Босне видимо стварање међународних мрежа милитантних исламиста.

У Босни су и западни и радикални исламски елементи постали супер-морализовани, милитаризовани и интернационализовани. Као резултат заједничке борбе против „злих“ Срба, почели су на себе да гледају као на ратнике „добра“ који не морају више да се придржавају старих правила међународног поретка. После Босне, западне владе су уз подршку коментаријата отпочеле „хуманитарне“ ратове на Косову, у Авганистану и Ираку, док су исламски милитанти са искуством из БиХ били умешани у нападе на амбасаде у Африци 1998, нападе 11. септембра, и бомбе у мадридском метроу 2004. године.

Најљући сукоби су између бивших савезника. Морамо имати на уму да данашњи „морални сукоб" између западних интервенциониста и исламских милитаната – који је широм света оставио пустош – има извориште у хистеричној политици „добра против зла“ створеној током босанског рата. Караџић има за шта да одговара. Али западно-источна, либерално-муџахединска сатанизација Караџића и Срба, а кроз њу рехабилитација и западног милитаризма и исламског радикализма, нанела је стравичну штету међународним односима...

/крај текста/

Сад су ми неке ствари јасније. На Балкану се ратовало на једном нивоу, али се прави рат водио на сасвим другом. Док је Караџић размишљао у оквирима принципа самоопредељења и мапа разграничења, а Милошевић говорио о суверенитету и међународном праву, на западу се преко србофобије градила Империја, а на истоку џихад. Срби су се нашли у позицији да буду идеалан непријатељ не само империјалистима на Западу, већ и џихадистима који су се после од њих одметнули.

Ето зашто Запад не слуша српска упозорења о џихаду на Балкану - јер не жели да чује. Није да не зна, већ неће да зна. Квари им концепцију, ремети црно-белу слику на којој почива Империја. Да би Империја имала смисао, Срби морају бити зликовци. Тек када Срби схвате ту чињеницу, моћи ће да почну да размишљају о стратегији опстанка (о нечему другом да се и не говори).

Критика ограниченог ума

Ево да и ово дочекам... Иан Банкрофт критикује у Гардијану оне који за све недаће у БиХ криве Србе!

Повод за текст ”Свет после Караџића” му даје некадашњи вицекраљ Ешдаун, који је на истом форуму Гардијана само дан раније оптужио европске престонице за ”удобни дремеж” док ето зли Срби опет прете да униште Босну и Херцеговину. Вели Банкрофт:

”Прописујући проблеме који стоје пред Босном и Херцеговином деловању босанских Срба, лорд Ешдаун превиђа, свесно или несвесно, неколико већих питања која подривају одрживост те земље. Од фискалне болести Федерације, једног од ентитета у БиХ, до незадовољства међу Хрватима, Босна и Херцеговина пати од бројних структурних проблема за које се не могу кривити Срби. Слабост међународне заједнице није у приступу Републици Српској, као што то тврди лорд Ешдаун, већ у немогућности да реши нестабилност у Федерацији, и стане у крај реторици која позива на укидање РС, што је кршење Дејтона једна као и прича о отцепљењу.”

Већ замишљам Ешдауна, Марка Атилу Хоара, Еда Вулијамија, Брендана Симса, Ноела Малколма и десетине других британских ”бошњакиста” који читајући ово црвене од беса а на уста им извире пена. Ово је први пут колико ја знам да се неко у британској штампи усуђује да спомене да Срби за нешто нису криви и да постоје проблеми у Федерацији! Шок!

Банкрофт наставља:

Супротно тврдњи лорда Ешдауна да премије РС Милорад Додик ”сада агресивно преокреће деценију реформи”, Република Српска је спровела низ друштвено-економских реформи како би унапредила пословну климу у ентитету кроз смањење бирократије и пореза. Као резултат, добила је велику корист од приватизационих пројеката, охрабрила директно улагање из иностранства, и има здрав вишак средстава у буџету.

Са друге стране, издашна давања ветеранима рата су малтене банкротирала Федерацију. У федералној каси је крајем маја било само двестотињак евра. Буџетска примања су испод очекиваних због недостатка ликвидности, по процени ММФ-а. Финансијска нестабилност у Федерацији има реперкусије на привредну будућност целе БиХ, јер одбија инвеститоре у већ тешкој ситуацији.

Већ пролетос сам знао да је РС у економски далеко бољој ситуацији. То се могло и очекивати, јер РС не издржава десет мини-државица на својој територији! У разговору за Политику од 26. јуна, Додик износи конкретне детаље:

Сада у Републици Српској има око 130.000 незапослених, а пре неколико година било их је нешто мање од 200.000. Имамо суфицит буџета, на рачуну за развој имамо 1,3 милијарди марака. Тај новац користимо за дугорочни развој. Из буџета за јавну потрошњу трошимо 36,7 одсто, иако смо знатно повећали примања јавних службеника. Повећавамо обим бруто друштвеног производа и он ће ове године бити преко осам процената. У Федерацији је јавна потрошња 63 одсто, њихова пореска оптерећења су много виша. Код нас су доприноси на плате из фондова 48, а у Федерацији 61 одсто. Порез на добит у Републици Српској је 10, а у Федерацији 30 процената. Струја у Федерацији је за домаће потрошаче 30 одсто скупља него код нас. Да Република Српска није бољи део БиХ, онда 427 фирми из Федерације не би пребацило седиште код нас, чиме су постали наши порески обвезници. Због тога што већину новца из буџета троши на социјална давања, њу су хрватски политичари назвали „садака државом”.

Да се вратимо сада Банкрофту:

Финансијски и политички проблеми у Федерацији су додатно дестабилизовали статус босанских Хрвата. Хрватски премијер Иво Санадер је недавно описао статус Хрвата као главни проблем БиХ. Велики део Хрвата жели ”трећи ентитет” као начин да обезбеди равноправност унутар БиХ. Хрватско питање ће изаћи на површину ове јесени, када је најављен наставак процеса уставних реформи.

Ја већ годинама тврдим да је рат у БиХ избио јер Срби и Хрвати нису хтели да живе у држави где би им стално претила мајоризација од стране Муслимана. Гле чуда, Хрвати нису задовољни јер живе у ентитету где Муслимани имају малтене апсолутну већину! Ко би рекао? Али када је о овоме пре пар година говорио Маркус Танер, кривио је Србе (!). Банкрофт се не либи да каже шта је шта. Исто тако, по први пут износи критику реторике муслиманског руководства према РС:

Хапшење Караџића послужило је као повод реторици која још више потенцира осећај раскола у БиХ - који је постао очигледан када је Странка за БиХ Хариса Силајџића одбила пакет америчких уставних реформи пре две године. Сада председних БХ-председништва, Силајџић опет доводи у питање опстанак РС. Сулејман Тихић, председник СДА, нада се да ће процес Караџићу отворити питање даљег постојања Републике Српске.

Лорд Ешдаун неискрено инсистира да је Додик ”искористио аутономију дату Дејтоном да поткопа Босну какву је Дејтон замисио.” Стубови Дејтона су колективна права и аутономија, а не централизација и унитаризација. Професор Сумантра Босе (Босна после Дејтона: Националистичка подела и Међународна интервенција, Оксфорд, 2002) пише: ”Визија 'мултиетничке' и 'грађанске' интеграције у послератној БиХ је покушај одређених бошњачких политичких сегмената да привуку пажњу Запада и прикажу се као 'либерали'." Мада су реформе у Бих неопходне, поготово у сферама економије и државне управе, искуства широм Европе показују да централизација одлучивања није ни потребна ни увек одржива. Принцип да се питања решавају на најнижој могућој инстанци власти, уобичајен широм Европе, треба да се примени и на БиХ.

Ово је апсолутно анатема филозофији Сарајева да апсолутно све у БиХ треба да буде подређено централним властима. Све би да контролишу, а не могу ни властити ентитет да заведу у ред...

Банкрофт закључује:

Лорд Ешдаун је у праву кад каже да је ”увек теже, поготово на Балкану, бранити мултиетнички простор и супротстављати се стварању моноетничког”. Али идеју мултиетничких простора је поткопала унилатерална декларација независности Косова - и њено признање од стране бројних чланица ЕУ. Став међународне заједнице да је Косово јединствен случај без преседана не деле критичари селективне и насумичне примене права на самоопредељење широм регије.

Да би Босна и Херцеговина имала одрживу и успешну будућности, мора се позабавити сопственим структурним недостацима, а не ширењем страха о Републици Српској Лорда Ешдауна. Све док Република Српска не буде прихваћена - ма колико невољко - као интегрални део БиХ, центрифугалне политичке силе ће наставити да надјачавају компромис, уступке и помирење. И тек онда, уз неопходне реформе Федерације, БиХ може да се нада остварељу свог циља о чланству у ЕУ.”

Ето, да и то дочекам, да овако логичан, разуман и надасве тачан текст осване у мочвари медијске србомржње и ”мита о БиХ” коју свакодневно имам прилику да видим у англофонској штампи. Још само да људи у самој БиХ, посебно у Федерацији, прочитају ово и из тога нешто науче. Мада ја лично сумњам у то.

Хјум: Запад и медијски Караџић

Мик Хјум пише за интернет-магазин ”Спајкд” (Spiked):

Некако је логично да је вођа босанских Срба, Радован Караџић, био прерушен када су га ухапсили по оптужби за ратне злочине. Многи у међународној заједници су више од десет година ”пресвлачили” овог локалног националисту у хитлероликог монструма.

Исто тако приличи што се Караџић годинама сакривао као алтернативни лекар. Морални крсташки поход да се Срби претворе у нове нацисте, покренут после грађанских ратова у Југославији кроз потерницу за Караџићем и оптужбе за геноцид, представљала је терапију за многе на Западу. Жигошући Србе као злочинце, нашли су начин да себе представе као праведнике. Успут су искривили истину о грађанским ратовима у Југославији, тривијализовали нацистички геноцид, и поплочали пут новим, катастрофалним интервенцијама Запада.

Управо због овог последњег, западни крсташи се данас грчевито држе својих антисрпских барјака. Балкански ратови деведесетих су били зенит моралног аргумента либералне левице за међународно мешање у послове независних држава. Ирачки фијаско је после уништио веродостојност тог аргумента. Идеја да су у БиХ и на Косову били брана новом нацизму је још једино што је остало интервенционистима као аргумент да су на страни правде.

Зато су се ове недеље, после хапшења Караџића, нови ”ловци на нацисте” шепурили по медијима. Педи Ешдаун, бивши вицекраљ БиХ, је чак изјавио да иде да слави са својим босанским пријатељима. Хоће ли се толико радовати када их на суду буде дочекао стварни ловек, а не њихово медијско чудовиште, остаје да се види. Милошевићев процес би требало да их подсети како се те пажљиво изрежиране представе могу претворити у бламажу.

Ни ја ни било ко други у овим новинама није Караџићев симпатизер. Током рата у БиХ, он је био ситни националиста који је имао романтичарски сан и немилосрдну страну. У томе није био усамљен. Међутим, кампања сатанизације Караџића како би се извео пред трибунал за ратне злочине оптужен за геноцид је политички мотивисани циркус који не служи интересима правде. Чињеница да је његово хапшење било дипломатска представа како би новој српској влади отворило врата у ЕУ уклапа се у кампању која је од почетка била исполитизована.

Оптужбе за ратне злочине су увек биле подложне критици о двоструким аршинима. Сам концепт ратног злочина је упитан, пошто се тиме сугерише да постоји некакав цивилизован, законит начин да се ратује, као партија крикета. Готово је извесно да ће учесник у рату оптужен за злочине бити један од њих - варвара трећег света - пре него један од нас, господе са Запада. Када је Аркан, озлоглашени вођа српске паравојске, оптужен од стране трибунала, изјавио је да ће се тамо појавити тек после америчке владе: ”Нека позову у Хаг оне који су уништили Хирошиму и Нагасаки и у њима побили силне цивиле, оне који су напали Панаму и Гранаду – а тек онда мене.” Тешко је рећи да ту није имао право.

Међународни трибунал за ратне злочине у бившој Југославији је основан гласањем у Савету безбедности 1993, током балканских ратова. Био је први суд за ратне злочине основан од 2. светског рата. Зашто? Није да у међувремену није било ратова, од којих су многи били крвавији од сукоба у БиХ. Од почетка, трибунал је био политичка алатка која је служила као одговор на кризу ауторитета на Западу од краја Хладног рата. Његов циљ је био да установи право Сабета безбедности УН да суди остатку света. Његова политичка улога је разоткривена када је оптужио председника Милошевића за ратне злочине током НАТО бомбардовања Србије 1999. године.

Али најупечатљивија страна крсташког похода да се Срби прогласе нацистима је улога новинара са либералне левице. Ови ”лаптоп-бомбардери” су предњачили у захтевима да Запад интервенише против Срба, прво у Босни па онда на Косову. И ово је била последица догађаја на Западу. Колапс традиционалне лево-десне политике на крају Хладног рата је оставио многе без јасног циља и сврхе. Неки су тражили спасење и нови морални смисао у крсташком походу на Балкану. Новинари и политичари су причали о Босни као ”нашој Пољској” или чак ”холокаусту нашег доба”, док је битка против Срба била ”наш други светски рат”, прилика да се имитирају очеви који су се борили против Хитлера.

Како би оправдали овакво поређење, морали су да од компликованог грађанског рата у Југославији направе једноставну причу о србо-нацистичком геноциду. Срби су починили страшне злочине, баш као и Хрвати и Муслимани. Тако бива у грађанским ратовима. Али многе од прича о злочинима су искривљене како би служиле жељеној поруци. Пример су догађаји у Сребреници, због којих се Караџић терети за геноцид. Ради се о крвавој, компликованој и дугој бици, завршеној под магловитим околностима, на чијем крају су Срби хладнокрвно масакрирали непознат број Муслимана. Али нема доказа за тезу да је ово био чин геноцида са предумишљајем.

Последица овог пропагандног рата је искривљена слика како садашњости, тако и прошлости. Непрестано поређење ратова у Југославији са холокаустом је тривијализовало јединствен историјски злочин против шест милиона Јевреја. Истовремено, створен је мит да се у Босни дешавао нови холокауст док је Запад одбијао да се умеша. Поука Босне, говорило се, је да у будућности треба интервенисати раније и снажније. У ствари, провлем у бившој Југославији је био вишак уплитања Запада. Као и обично, то мешање је погоршало и продужило сукоб. Грађански рат није избио док Немачка није признала отцепљење Хрватске, а САД отцепљење БиХ. Иако током пет деценија сукоба са СССР-ом НАТО никад није испалио ни метка, прва војна мисија Алијансе је била против босанских Срба 1995, а затим и саме Србије 1999. На крају рата, БиХ је постала подељени протекторат УН под диктатуром наметнутих поклисара типа Ешдауна.

Зато су се неки од нас противили моралном крсташком походу у БиХ и ратовима против Срба. Не зато што смо на неки начин били ”просрпски” - зашто бисмо били на било чијој страни у разорним балканским грађанским ратовима? Већ зато што смо видели опасности које је носио интервенционизам, ревидирање историје, и покушај да се реше проблеми политике ин друшва на Западу на бојним пољима у туђини. У том сам духу 1997. написао памфлет ”Чији је то у ствари рат?” У у истом духу је магазин чији сам био уредник, ЛМ, објавио чланак о снимцима српских логора који је довео до чувеног суђења за клевету...

Од тада сам се ретко бавио овим питањима, зато што ме балканска политика не интересује претерано. Међутим, британска реакција на Караџићево хапшење подсећа да наша дебата о интервенцијама, правди и ратном новинарству још није готова.

Трабуњања канадског Дукљанина

Поводом хапшења Радована Караџића ове недеље, канадски дневник Едмонтон Журнал објавио је текст Срђе Павловића, који је описан као "предавач на катедри за историју и класике Универзитета у Алберти, специјалиста за савремену политичку и културну историју јужних Словена."

Вели Павловић:

"Караџићева ратна политика повезана је са местима патње, туге, смрти и разарања - Мањача, Сребреница, Жепа, "алеја снајпера" и крвави редови за хлеб на улицама Сарајева...

Први председник Републике Српске... био је један од главних архитеката босанског рата раних деведесетих - највећег и најкрвавијег сукоба у Европи после 1945 - и сматра се за његовог најлукавијег и најупорнијег џелата."

Ово све звучи као мање-више типична пропаганда на Западу, осим што је мало "зачињенија" спомињањем реда за хлеб у Сарајеву и Мањаче. Такозване "логоре смрти" о којима се толико писало 1992. сада више мало ко спомиње - не зато што су заборавили, већ зато што и врапци на грани знају да је то била измишљотина и да више не пије воде. Али Павловићу то не смета. Идемо даље:

"Временом је (Караџићево) име постало синоним за многе друге ствари. Прво, да међународна заједница није довољно вољна да делује одлучно у одбрани правде и принципа одговорности. Друго, за међународну изолацију Србије зато што се сматрало да власти штите Караџића..."

Осим што то апсолутно није тачно, јер су и хашка Инквизиција и остали експоненти тзв. међународне заједници тврдили за Ратка Младића да се крије у Србији уз помоћ власти. За Караџића се мислило да је негде у БиХ. Али шта има везе, Караџић, Младић, ко зна разлику - један геноцидни Србин к'о и други, је ли.

Занимљиво је што Павловић, иако предаје на канадском универзитету, није способан да исправно напише имена државника о којима говори. Тако се Оли Рен пише по Вуку, а не на енглеском (Olli Rehn), а Ангела Меркел постаје "Angela Markel". Што је још горе, нико од уредника Едмонтон Журнала није сматрао за сходно да га исправи...

Али да не дангубим на таквим детаљима, сад долазимо до најбитнијег дела Павловићевог досад прилично просечног есеја, где он покушава да објасни значај Караџићевог хапшења на српску политичку сцену и односе са ЕУ. Вели да је "кооперативност" Београда по овом питању посебно значајна у светлу "недавног кавгаџијског понашања према независности Косова," и да "функционери ЕУ виде овај догађај као корак у процесу чишћења Србије од национализма." Али, наставља:

Може поштено да се каже да је тај ентузијазам промашен. Заснива се на погрешној претпоставци да је Караџић, уз Милошевића, створио великосрпски национализам. Том логиком се долази до закључка да ће Караџићево хапшење да на неки начин маргинализује национализам.

Проблем је у томе да Милошевић и Караџић, и многи други националисти у региону, нису били творци већ резултат национализма. Као што смо видели после пада Милошевића, у Србији се није променило много. У садашњој коалиционој влади седи СПС.

Да би се поразио национализам у бившој Југославији, потребан је много већи напор међународне заједнице и регионалних и локалних политичких чинилаца. Караџићево хапшење ће можда помоћи да се порази национализам, али није сребрни метак којим ће се проблем решити.

Караџићеве присталице критикују власти због попуштања притисцима извана. Говоре о срамоти и гнушању и о неспособности Србије да заштити своје истинске хероије. Најрадикалнији траже од Тадића да часно изврши самоубиство.

Било би наивно и неодговорно мислити да националистичке странке у Србији нису политички јаке. Имајући у обзиру историју политичких атентата у региону, постоји потреба за опрезом према према политичкој десници. За њих је Караџићево хапшење увреда, и биће потребно деловање међународних политичких фактора да умири узбуђене политичке духове. Власти ЕУ и амерички Стејт департмент требало би да појачају подршку садашњој влади, како би спречили њен пад.

Значи, "великосрпски национализам" је проблем већи од самог Милошевића или Караџића (што је, гле чуда, теза Наташе Кандић, Чедиста, Чанколизаца и остале невладничке братије на Сорошевом платном списку) а Тадићу прети опасност од десничара... Све то због скандирања "Спаси Србију и убиј се, Борисе"?

У закључку свог коментара, Павловић потврђује склоност хиперболи:

"Када преостала два лидера оптужена за ратне злочине - Ратко Младић и Горан Хаџић - дођу пред суд, тек онда ће се моћи говорити о некој катарзи и помирењу у бившој Југославији. Тек онда ће моћи бити речи о изградњи демократије у региону."

А је ли ту демократију треба да граде они који су Србију бомбардовали 1999. у име "ослободилачке војске" Косова? Будући да се управо и једино они проглашавају за "међународну заједницу", то се ваљда подразумева. Каквог ли цинизма...

Ово је у ствари један сасвим бледуњав и бљутав пропагандни текст, састављен углавном од рециклираних пропагандних флоскула и излизаних метафора. Да га је написао неки западни политичар или новинарчић, не би ми се ни појавио на радару. Али пошто га је написао човек српског имена и презимена, који још притом предаје савремену историју и културу јужних Славена на једном канадском универзитету, онда овакво трабуњање има далеко већи ефекат.

На западу је сасвим нормално да човек не критикује "своје" - осим и једино уколико особа која критикује није припадних "угњетачке" групе (Американци европског порекла, рецимо), у ком случају показује своју цивилизованост и еманципованост тако што на "своје" сипа дрвље и камење или чак пориче да тај идентитет уопште и постоји. По таквом шаблону се понашају разноразни мондијалистички интелектуалци у самој Србији; то је наслеђе Титовог времена, када је српство било нешто чега се "нормалан" човек морао стидети. Али ево, такви су стигли и до канадске степе.

Да не бих грешио душу погрешним оптужбама, потражио сам мало више информација о Павловићу. На сајту Еурозин (Eurozine), који објављује есеје типа "Мултикултурализам и либерална демократија," Павловић се наводи као "специјалиста за културну и политичку историју јужних Славена у двадесетом веку," преводилац поезије и аутор неколико књига, објављених што у Подгорици, што у Новом Пазару.

И онда на Амазону нађем ово: "Балкански Аншлус: Анексација Црне Горе и стварање заједничке државе Јужних Славена". Децембар 2007, издање универзитета Пурдју. У кратком опису се вели да је закључак књиге "да Црну Гору Србија није ослободила већ окупирала на крају 1. светског рата, ускраћујући црногорском народу право на самоопредељење." И притом се користи термин "аншлус" - који је одомаћен за Хитлерову анексацију Аустрије 1938. Не само да Павловић представља Србе као окупаторе, већ их пореди са Хитлером!

Немам појма одакле је Срђа Павловић. Можда из Подгорице, можда из Новог Пазара, можда из, рецимо, Смедеревске Паланке. Није битно. Име му је српско, и због њега га вероватно пажљивије слушају на Западу него да се зове, рецимо, Газменд Гаши или Шефкет Муслимџић. Одакле год да је, Павловић је очигледно мондијалиста - Србин који се стиди сопственог идентитета - и то још са симпатијама према "дукљанском" покрету (чији је најновији производ "држава" Мила Ђукановића).

Е сад, слобода мишљења је људско право, па и кад се испољава кроз мржњу према Србима. Али када се неко тиме бави професионално, у новинама и часописима? Да сам ја на универзитету у Едмонтону, питао бих се шта то слушају моји студенти који мисле да студирају славистику...