(Оригинал: Crumbling blue line: Overworked, demoralized French police stretched to breaking point, RТ, 3. октобра 2019)
Године економске кризе и ванредног стања већ су узеле свој данак од француске полиције. Протести „жутих прслука“ су кап која је прелила чашу. Тротоарци су сада и сами изашли на улице, да дигну глас против епидемије самоубистава.
Замислите неких 20 хиљада људи окупљених у срцу Париза са заставама и бакљама, док певају Марсељезу и дувају у пиштаљке. Вичу „уа“ док жандармерија у оклопима одводи групу демонстраната, вероватно да их ухапсе. Неки у мaси чак и плачу.
Ако сте помислили да је то још један протест „жутих прслука“, грешите. У питању је „марш беса“ француске полиције. Демонстранти не носе жуте прслуке, већ црне полицијске дуксеве, а бакље и заставе су им плаве. Међу њима су полицајци, инспектори, детективи и административци који су сити свега и желе да поруче властима Еманулела Макрона „доста је било“.
Сада већ давне 1964, најпопуларнији филм у Француској био је комедија „Жандар из Сен Тропеа“, о полицајцу који долази у успавано приморско место и бори се са илегалним нудистима на плажи. Без сумње је Лудовик Крушо (насловна улога Луја де Финеа) у том филму и наставцима мотивисао многе Французе да потраже каријеру у полицији.
Данашњи Крушо, међутим, има 36% већу шансу да изврши самоубиство од обичног Француза. Патролира у колима која се често кваре, ради у станицама које се распадају, а користи застареле компјутере да производи све више и више папира које служба захтева.
„Лудовик“ се већ четири године налази у сталној потрази за терористима. Француска је прогласила ванредно стање у новембру 2015, после серије напада у Паризу у којој је погинуло преко 130 људи, већином у концертној дворани Батаклан. Можда је Лудовик био један од полицајаца који је учествовао у операцији неутралисања терориста Исламске државе (ИСИЛ).
Или је можда био у Ници, недалеко од Сен Тропеа, тог 14. јула 2016. када је још један терориста камионом на смрт прегазио 86 људи и повредио скоро 500 других, на прослави Дана Бастиље.
Већ скоро 47. суботу Лудовику наређују да одговара на протесте „жутих прслука,“ Француза незадовољних комбинацијом државних мера штедње и „зелених“ еко-намета Макроновог режима. Сметају им исте ствари као и њему, али наређења су наређења.
За Лудовика и његову породицу, викенд не постоји. Уместо њега је обавезни прековремени рад, за који није плаћен. Француској полицији дугују 23 милиона часова прековременог рада, по последњим прорачунима, али у државној каси пара нема.
Разјарени Лудовик некоме од демонстраната гуменим метком избије око, или палицом разбије нос. То, дабоме, буде снимљено и ускоро постане вирална сензација. Сада више није херој у плавом, него злотвор француском народу.
Дабоме, наш „Лудовик“ није стварни лик, већ амалгам неких 50 француских полицајаца који су извршили самоубиство само током ове године - један свака четири дана, по подацима полицијског синдиката. Овим темпом, премашиће црни рекорд од 70 самоубистава 1996. године.
Давид Ле Бар (David Le Bars), генерални секретар полицијског синдиката СЦПН-Унса, описује ситуацију као „дубоко осећање очаја“. Стварност је можда кудикамо гора.
„Били смо хероји, сад смо нуле“ један од полицајаца вели листу Ле Паризијен (Le Parisien). И он и жена су у полицији, и не представљају се правим именима. Говоре о дугим и непредвидивим сменама, неплаћеном прековременом раду, и чињеници да њихово троје деце крију да су им родитељи полицајци да не би изгубили пријатеље или били физички нападнути.
Један полицајац са севера Француске изјавио је агенцији Франс-прес током марша у среду да се он и колеге осећају као „талог друштва“. Други, из Оксера (Auxerre) у централној Француској, сведочи да је у протекле две године један његов колега извршио самоубиство, а једна колегиница је покушала. Као преломну тачку наводи протесте „жутих прслука“.
У томе није усамљен. Сви полицајци које су интервјуисали француски медији - углавном под лажним именима - наводе недељне протесте као кап која је препунила чашу полицији већ измореној тероризмом, беспарицом и дугим сменама.
Некада су полицајци могли да разговарају о својим проблемима. Сада свако иде кући без речи, носећи све са собом, један од њих вели Ле Паризијену. „Сваки од нас има пиштољ, па ако више не иде, решење нам је при руци.“
„Само ми се чини да нама управљају апотекари који немају појма за шта служи панадол.“
Очај још није натерао полицију да се придружи „жутим прслуцима“, али штрајк у среду - први у 20 година - би требало да пошаље поруку Макрону и његовим „апотекарима“ да овако даље не иде. За „Лудовика“ и 50 његових колега, већ је касно.
Године економске кризе и ванредног стања већ су узеле свој данак од француске полиције. Протести „жутих прслука“ су кап која је прелила чашу. Тротоарци су сада и сами изашли на улице, да дигну глас против епидемије самоубистава.
Замислите неких 20 хиљада људи окупљених у срцу Париза са заставама и бакљама, док певају Марсељезу и дувају у пиштаљке. Вичу „уа“ док жандармерија у оклопима одводи групу демонстраната, вероватно да их ухапсе. Неки у мaси чак и плачу.
Ако сте помислили да је то још један протест „жутих прслука“, грешите. У питању је „марш беса“ француске полиције. Демонстранти не носе жуте прслуке, већ црне полицијске дуксеве, а бакље и заставе су им плаве. Међу њима су полицајци, инспектори, детективи и административци који су сити свега и желе да поруче властима Еманулела Макрона „доста је било“.
Сада већ давне 1964, најпопуларнији филм у Француској био је комедија „Жандар из Сен Тропеа“, о полицајцу који долази у успавано приморско место и бори се са илегалним нудистима на плажи. Без сумње је Лудовик Крушо (насловна улога Луја де Финеа) у том филму и наставцима мотивисао многе Французе да потраже каријеру у полицији.
Данашњи Крушо, међутим, има 36% већу шансу да изврши самоубиство од обичног Француза. Патролира у колима која се често кваре, ради у станицама које се распадају, а користи застареле компјутере да производи све више и више папира које служба захтева.
„Лудовик“ се већ четири године налази у сталној потрази за терористима. Француска је прогласила ванредно стање у новембру 2015, после серије напада у Паризу у којој је погинуло преко 130 људи, већином у концертној дворани Батаклан. Можда је Лудовик био један од полицајаца који је учествовао у операцији неутралисања терориста Исламске државе (ИСИЛ).
Или је можда био у Ници, недалеко од Сен Тропеа, тог 14. јула 2016. када је још један терориста камионом на смрт прегазио 86 људи и повредио скоро 500 других, на прослави Дана Бастиље.
Већ скоро 47. суботу Лудовику наређују да одговара на протесте „жутих прслука,“ Француза незадовољних комбинацијом државних мера штедње и „зелених“ еко-намета Макроновог режима. Сметају им исте ствари као и њему, али наређења су наређења.
За Лудовика и његову породицу, викенд не постоји. Уместо њега је обавезни прековремени рад, за који није плаћен. Француској полицији дугују 23 милиона часова прековременог рада, по последњим прорачунима, али у државној каси пара нема.
Разјарени Лудовик некоме од демонстраната гуменим метком избије око, или палицом разбије нос. То, дабоме, буде снимљено и ускоро постане вирална сензација. Сада више није херој у плавом, него злотвор француском народу.
Сваког дана, Лудовик се враћа кући са службеним наоружањем. Једног дана, слуша како му се кћерка жали да су је у школи другови кињили и псовали што јој је отац полицајац. Гледа бригу на женином лицу и празну боцу на столу. И онда посеже за пиштољем.Manif des flics en colère, en ce moment. #marchedelacolere pic.twitter.com/y5RuuLSsib— Large (@marclarge) October 2, 2019
Дабоме, наш „Лудовик“ није стварни лик, већ амалгам неких 50 француских полицајаца који су извршили самоубиство само током ове године - један свака четири дана, по подацима полицијског синдиката. Овим темпом, премашиће црни рекорд од 70 самоубистава 1996. године.
Давид Ле Бар (David Le Bars), генерални секретар полицијског синдиката СЦПН-Унса, описује ситуацију као „дубоко осећање очаја“. Стварност је можда кудикамо гора.
„Били смо хероји, сад смо нуле“ један од полицајаца вели листу Ле Паризијен (Le Parisien). И он и жена су у полицији, и не представљају се правим именима. Говоре о дугим и непредвидивим сменама, неплаћеном прековременом раду, и чињеници да њихово троје деце крију да су им родитељи полицајци да не би изгубили пријатеље или били физички нападнути.
Један полицајац са севера Француске изјавио је агенцији Франс-прес током марша у среду да се он и колеге осећају као „талог друштва“. Други, из Оксера (Auxerre) у централној Француској, сведочи да је у протекле две године један његов колега извршио самоубиство, а једна колегиница је покушала. Као преломну тачку наводи протесте „жутих прслука“.
У томе није усамљен. Сви полицајци које су интервјуисали француски медији - углавном под лажним именима - наводе недељне протесте као кап која је препунила чашу полицији већ измореној тероризмом, беспарицом и дугим сменама.
Некада су полицајци могли да разговарају о својим проблемима. Сада свако иде кући без речи, носећи све са собом, један од њих вели Ле Паризијену. „Сваки од нас има пиштољ, па ако више не иде, решење нам је при руци.“
„Само ми се чини да нама управљају апотекари који немају појма за шта служи панадол.“
Очај још није натерао полицију да се придружи „жутим прслуцима“, али штрајк у среду - први у 20 година - би требало да пошаље поруку Макрону и његовим „апотекарима“ да овако даље не иде. За „Лудовика“ и 50 његових колега, већ је касно.
Нема коментара:
Постави коментар