Храброст и мудрост

Као што се могло и очекивати, проглашење албанске државе "Косова" изазвало је праву буру међу Србима. Једни сежу за "кралско све оружје" па би у кумите, други би да буду "мудри" па не таласају. (Ови што честитају Хашиму и Агиму и нису Срби, па се на њих и не обазирем.)

Онда прочитам најновији текст Ђорђа Вукадиновића, "Дан после":

Кажу - сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. To добро звучи и за разлику од неких других "мудрости" којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мнење – није сасвим бесмислено. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, на негдашњим „неформалним референдумима“, одабрали "изолацију" – неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе – уместо („евро-азијских“) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу“. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско“, „реализам“ и „интеграцију“ – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли.

Шта хоћу да кажем? Само то да увек постоје неки избори и да су они често мучни и тешки. И да никада не можемо бити сасвим сигурни куда ће нас који пут одвести. И да оно што се чини(ло) као „прагматизам“ и „реализам“ 1389, 1804. 1914. или 2008. није и не мора бити увек најбоље решење.

Паметнима доста.