„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 17. април 2005.

Динстбир и Свилановић

Б. Радивојша пише у Политици од 16. априла:

Има ли бивши министар иностраних послова неке земље право да сугерише одвајање једног дела те земље? У свакој другој држави осим СЦГ то би било незамисливо.... Горан Свилановић, бивши министар иностраних послова СЦГ, а сада члан Међународне комисије за Балкан, означио је план овог тела које подржавa независност Косова и Метохије у догледној будућности „најбољим предлогом досад”. У каснијим објашњењима, бивши министар је навео да комисија предлаже ЕУ да преговара с Косметом „као ентитетом који није држава”, а да на крају тих преговора, у тренутку уласка у ЕУ, „постане држава у пуном смислу те речи”.

Кад је био министар иностраних послова, Свилановић се није јавно изјашњавао за „Косово – државу”, мада је, према неким сведочењима, пре него што је постао шеф дипломатије био склон и таквим решењима.

Свилановић је тако наметнуо дилему: да ли бивши министри имају право, кад им престане мандат, да говоре оно што није у складу с политиком земље коју су донедавно представљали? Овај политичар сматра да има то право, али не верујемо да би се ико с њим сложио ако би као меру понашања „бивших” узимао искуства других земаља. [...]

Међутим, треба имати у виду и то да је бивши министар сада члан Међународне комисије за Балкан која се залаже за независност Косова и Метохије у догледно време. Он је и функционер Пакта за стабилност југоисточне Европе. Те чињенице треба имати у виду, јер наши људи кад постану чланови међународних организација и институција знају да своје мишљење прилагоде већинском у тим организацијама. [...]

Неки политичари нису такви. Рецимо, чешки дипломата Јиржи Динстбир, некадашњи известилац УН за људска права, рекао је, упркос ставу Међународне комисије за Балкан, да је „погрешна теза на Космету да ће без Србије пут у ЕУ бити бржи”, јер „Унија подразумева сарадњу, а не издвајање”.

Динстбир је тако тренутно ближи ставу званичног Београда о Косову и Метохији од Горана Свилановића.


Не знам чиме је Србија заслужила да је у одсудном моменту на међународној сцени заступају прво злобни мондијалиста Свилановић (који је тако лако прихватио 30 империјалних сребрњака кад је излетео из министарске фотеље да се вреди упитати за чији рачун је радио и кад је био у њој), а потом помахнитали дилетант Драшковић. И један и други изгледа обожавају звук сопственог гласа, воле Империју много више од своје земље, и воде личну а не државну политику.

Споњна политика ДОС-а после 5. октобра 2000. је била напросто криминална. Ма колико се Свилановић није слагао са државном политиком (ако и када је она уопште постојала, што је битно имати на уму), имао је обавезу да не навија против ње, а за рачун страних сила. Ни после ДОС-а се стварни нису промениле; Драшковић је доласком на функцију шефа дипломатије изгледа добио трансплантат мозга некога из Грађанског савеза.

А то што је Јиржи Динстбир праведнији према Србима од њиховог и бившег и садашњег шефа дипломатије је Динстбиру на велику част, а Свилановићу, Драшковићу - и народу који је дозволио да се тако понашају - на велику срамоту.

Нема коментара: