„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 28. март 2005.

Убице у школама

Тек из треће руке и уз много труда успио сам да сазнам за инцидент у Београду прошлог понедељка, кад је један ученик усред дана избоден ножем у Кнез Михајловој. Новине које сам могао да нађем су много пажње посветиле некаквој шетњи министра образовања и повицима против насиља и за реформу школства, али о томе шта се десило, како и коме је речено врло мало. Типично за медије на Балкану, али то је тема за неки други пут.

Искрено речено, не бих о томе ни размишљао да данас нисам прочитао одличан чланак америчког коментатора Чарлија Риса (Charley Reese) о насиљу у америчким школама. Наиме, прошле недеље је у индијанском резервату Ред Лејк у Минесоти један средњошколац побио девет људи, ранио десетак, а затим извршио самоубиство. Неминовно је направљено поређење са досад најгорим школским масакром, који се десио у априлу 1999. у школи Колумбајн у Литлтону, Колорадо. Житељи тадашње СРЈ су у то вријеме имали прече бриге, али у Америци је то било већа вест од агресије НАТО.

Углавном, Рис пореди их са терористичким бомбашима-самоубицама по комбинацији мржње и очаја која мотивише школске убице, и пише о култури која их производи. Ево делимичног превода чланка, а на читаоцима је да виде у којој мјери препознају своју ситуацију у америчкој. Коментари су свакако добродошли.

Енглески оригинал можете наћи на LewRockwell.com.

Убице у школама

Чарли Рис, 28. март 2005.

Школске убице, попут дечака који је прошле недеље убио неколико људи у Ред Лејку, Минесота, су веома слични бомбашима-самоубицама, по комбинацији беса и очаја који их мотивише да убију и себе и друге.

Морали бисмо да обратимо пажњу на омладину у Америци. Свакако, школске убице су реткост у односу на број ученика, али су дефинитивно симптом једног стравичног проблема наше културе.

Из објашњења ове трагедије можемо одмах да избацимо пушке. Пушка је алат, а алат не може да буде узрок људског понашања. Ако су пушке одговорне за криминал, јесу ли оловке одговорне за књижевност? Глупости.

Можемо да заборавимо и сиромаштво. Социјалисти деценијама већ говоре да ће друштвени проблеми типа криминала нестати ако се отарасимо сиромаштва. Као прво, то вређа све сиромашне људе, од којих огромна већина нема никакве везе са криминалом. Друго, исти друштвени проблеми су присутни и међу богатима. Убице из школе Колумбајн су били деца из имућних породица.

Без пушака и сиромаштва, преостаје нам сам убица, и питање његовог размишљања. Већ неко време се питам зашто је данашња омладина толико несрећна.

Сећајући се властитог детињства, јасно ми је да потичем из породице коју би данас сматрали сиромашном, мада ми тада нисмо тако мислили. Прву пушку-каписларку сам добио са пет година, прву малокалибарску пушку са осам, а прву сачмарицу са 11. Никад ми није пало на памет да пуцам на друго људско биће. Живот је био радостан, узбудљив, препун наде.

Пошто се сматрам типичним дететом свог времена и места, поставља се питање, шта се променило? Као прво, данас скоро пола америчке деце живи без једног родитеља. Од шездесетих наовамо, црквени брак је постао све ређи, а развод све лакши и чешћи. Феминизам је све заразио отровнинм незадовољством, аргументом да је мајчинство по нечему мање вредно него посао у канцеларији. Каква глупост! Хиљаду пута је теже бити добра мајка и господарица дома него радити досдадне канцеларијске послове.

Иако сам одрастао током 2. светског рата, данас у медијима има много више насиља него онда. Непрестано насиље на телевизији, у филмовима и видео-играма има лош ефекат на децу, у најмању руку да на њега огуглају. О томе не треба ни расправљати. Надаље, Холивуд и телевизија не нуде дечацима хероје. Млади мушкарац је представљен или као безумни пијаница и женскарош, или као нихилистички убица. Хомосексуалност и дрога се представљају као нормалне ствари.

Данас се деца бомбардују сексом од много мањих ногу. Нема ништа тужније од призора тринаестогодишњака који је уморан од света. Све су видели, све су урадили. Чему човек може да се радује? Кад сам ја био средњошколац, срце ми је треперило од погледа на девојачко колено. Данас средњошколке ходају голих трбуха и са мини-сукњама до препона. Није ни чудо да им учење не иде од руке. О трудноћама и венеричним болестима међу тинејџерима да и не говорим.

Још један медијски грех, посебно у рекламној иднустрији, је што се деца константно бомбардују сликама богатства. То неминовно води до незадовољства, пошто много деце данас види такво богатство као недостижно. Реална очекивања имају огромну улогу у менталном здрављу.

Какве везе све ово има са школским убицама? То је културно тло из кога они расту.

Нема коментара: