Корак до издаје

Од сопствених утисака о учинку „напредно-социјалистичке“ владе после 100 дана, немам много шта да додам поређењу са трагичним данским краљевићем. Остајем и при ставовима које сам изнео у преписци са Жељком Цвијановићем од пре пар месеци: да нови председник мора да докаже своје родољубље, и има на уму да треба више да страхује од одмазде изданог народа, него од гнева незадовољне Империје.

И најнаивнијем лаику било је јасно да одбрана српске државности не може да иде заједно са поклоњењем ЕУропској унији. Наиме, чак и да Брисел не тражи признање НДК - а тражи - интеграција у ЕУ подразумева губитак државности. А одрицање од себе у замену за обећање непостојећег благостања било би врхунац глупости чак и да ЕУ није већ 4 године у економској, политичкој и идентитетској кризи, која се притом сваким даном погоршава.

Знало се да садашњи властодршци (не нови, пошто је Дачић био кључни саучесних у стварању жутократије, а Динкић има континуитет још од октобарског пуча) лажу, али било је неких недоумица тачно о чему. Дакле, да ли је искрена била њихова апсолутна посвећеност ЕУропском путу, или одбрани Србије? Обоје није могло. Али иако то нису заслужили минулим радом, било је фер да им се пружи шанса да се покажу.

По свему судећи - и уз обавезну напомену да је немогуће бити 100% сигуран у вести које стижу из Србије, будући да су скоро сви канали загађени квислиншким отпадом - изгледа да је победила њихова посвећеност ЕУропству, тј. служењу Империји. После посете „Хилари и Кети“ нико више не може да се претвара да је другачије.

Ивица се смешка, али није смешно... (фото: ФоНет)

„Само је Никсон могао у Кину,“ говорили су својевремено Американци, коментаришући чињеницу да је управо тај председник, осведочени антикомуниста, нормализовао односе са комунистичким Пекингом. Зар није онда могуће, чак и вероватно, да су исти ти Американци одлучили да би издају Србије (јер предајом Космета се издаје Србија у целости) боље могао да изврши управљаним утисцима у родољуба произведени Николић, од већ потрошеног отвореног квислинга Тадића?

Квислиншки култ је за ових 13 година до те мере обесмислио језик и логику, да се скоро нико више не осврће на оптужбе за издају, као да је то постало нормално. А није, и не сме да буде. Можда баш то објашњава у великој мери зашто изостају рационалне реакције на издајничко понашање власти, већ се чују само изливи беса и личне, партијашке нетрпељивости.

Зато мислим да је изузетан најновији есеј који је написао колега Србо (гост на Соколу у два наврата), а може да се прочита на његовом блогу, Камен земље Србије. Не бих да га цитирам, јер вреди да се прочита у целости. А да се потом нађе начина да се власт упозори да одустане од издаје коју је, како се чини, намерила да спроведе.

Да будем неуобичајено директан: чак и да неким случајем Империја успе да затре Србе као нацију - физичким истребљењем или преумљавањем, свеједно - мало је вероватно да ће њени домаћи помагачи то живи дочекати. Лако је било Империји да ономад сипа бомбе са пет хиљада метара. Ови су далеко ближе, надохват пушке, куке и мотике. А нека је само један одсто Срба спремно да их се лати, и то ће бити доста.

Ово није претња, само добронамерна дијагноза чињеничног стања. Тек да се зна.

Глогов колац за хапсбуршког вампира

(„Наказа која одбија да умре“, Печат, 2. 11. 2012, стр. 40; линкови додати)

Прича о РЕКОМ-у, „регионалној“ комисији за истину (!) о ратовима деведесетих, подсећа понајвише на неког монструма из холивудске фабрике хорора. Напросто одбија да умре, без обзира колико пута неко аргументовано разбије сваки разлог за њено постојање. Један од разлога је сигурно што енергија која анимира пројекат долази са стране, у виду донација из џепова пореских обвезника на Западу. Али како су ти џепови свакодневно све плићи, невладници који од њих живе постају све нервознији, нападају се међусобно, и журе да заврше посао док још имају времена и прилике. Отуд и недавно поново оживљен захтев самозваних арбитара „регионалне“ историје да држава Србија подржи њихов захтев да јој о сопственом трошку суде.

Иако би могло тако да се чини на први поглед, проблем није у водећој личности пројекта РЕКОМ. Наташа Кандић се с правом сматра за „црну еминенцију“ српске невладничке сцене: лично је лансирала неколико прича о наводним српским злочинима, за које се или никада нису нашли докази, или су доказано лажиране. Чак је један амерички новинар, Џек Кели из листа USA TODAY, изгубио посао због фиктивног извештаја о ратним злочинима који је, вели, добио од Наташе. Али њу америчка пропаганда (Радио Слободна Европа) и даље назива „борцем за истину“. Наташа је својевремено шамарала српске прогнанике из Крајине, али и седела у почасној ложи на проглашењу „независне државе Косова“. Па ником ништа, и даље се слободно шеће Србијом, коју мрзи и на сваком кораку клевеће.

Међутим, чак и да на чело пројекта стане неко ко нема хрватска и „косовска“ признања, то не би променило суштину проблема. РЕКОМ је, наиме, само наставак подухвата који има корене много даље у прошлости, у идеолошком оправдању за стварање друге Југославије на наизглед немогућим претпоставкама. Тако је деценијама писана историја која је Србе представљала у негативном светлу, а побољшавала дојам о осталим „братство-јединственим“ житељима Брозове Југославије. Како се то радило, недавно је на овим страницама илустровао Мило Ломпар, приказом енциклопедистичког ангажмана Мирослава Крлеже.

Управо је та историјско-културна политика СФРЈ омогућила виновницима Јадовна, Јасеновца, Старе Градишке и Јастребарског не само да мирно спавају, већ да на своје жртве гледају са презиром и осећајем више вредности. Једино је тако и била могућа послератна држава у којој је „братство и јединство“ октроисано митом о моралној једнакости Павелића и Михаиловића, али и деце Јастребарског са њиховим убицама, од којих су само неки завршили у Блајбургу. Само захваљујући њој је било могуће да у ратовим деведесетих – о којима би РЕКОМ данас да пресуђује - амнестирани крвници из II светског рата своје жртве прогласе геноцидним агресорима, а сопствена повампирена злодела славе као националне празнике.

Српска академска сфера, атрофирана од тамновања у антисрпском културно-историјском обору и ошамућена дводеценијском бујицом медијске сатанизације у истом кључу, ни до данас није артикулисала алтернативу дискурсу у којем су Срби криви што су живи, и морају свима око себе да се за то извињавају. Неколико изузетака који су се усудили нашли би се усамљени на мети отровних стрелица невладника, дојучерашњих заштитника тековина револуције а данас идентично горљивих бораца и боркиња за ЕУро-атлантизам. Резултат такве ситуације је да српску историју представљају презриви есеји на „Пешчанику“, где Дубравка Стојановић омаловажава Балканске ратове а Латинка Перовић тврди да је цела српска историја сачињена од зла - осим оних година када је она харала као култур-комесар.

Идеолошка „уравниловка“ историјских чињеница није била само у функцији стварања и очувања друге Југославије. Исто тако је служила и као темељ титоистичклог етно-инжињеринга, где су од вековних Срба стварани нови „народи и народности“, нове републике и покрајине - будуће несрпске и антисрпске државе. У том смислу постаје јаснија улога Сабахудина „Динка“ Грухоњића у пројекту РЕКОМ. Грухоњић, који је својевремено (2010) за РЕКОМ писао медијске студије, водећи је „војвођански“ сепаратиста, уредник портала „Војводина.инфо“, неуморни (дез)информатор страних новинара и синдикални капо „војвођанских“. Познат је по томе што је у родној Бања Луци садашње становнике описивао као људе „чудних физиономија и неартикулисаног језика“, чиме је дабоме сведочио сопствену толеранцију и мултикултурализам.

Када се све то има на уму, нимало не изненађује да су остали народи и државе из „региона“ одушевљени идејом да им Наташа Кандић пише историју. Знају, наиме, да ће то бити историја коју они већ прихватају и славе, која ничим неће противречити митологији титоиста или „пресуђеним чињеницама“ Хашке инквизиције. Нико од њих нема намеру да прави било какве уступке када је о њиховој „повијести“ реч; напротив, од Срба се очекује да је безусловно прихвате. РЕКОМ не би водио стварну расправу засновану на дискусији равноправних, него би силом утеривао историју коју је већ написао миљеник невладника Холм Зундхаусен. То је сврха целог пројекта, и зато је он био и остаје проблематичан, чак и када на њему не би била ангажована „елита“ србомрзачког култа.

У јулу 1914, краљевина Србија је одбила само једну тачку аустро-угарског ултиматума: ону у којој се тражило да агенти црно-жуте монархије врше истрагу на њеној територији, јер такво нешто ни једна слободна држава није могла да прихвати, а да остане слободна. А данас лучоноше аустроугарског погледа на Србе траже да баш они пишу српску историју, и још да их у томе издржава опљачкани и понижени народ. Одбацивање овог срамотног захтева требало би да буде ствар здравог разума и елементарног самопоштовања.

Вињете 5. новембра

Има ли неко да објасни Ивици Дачићу на шта се односи израз „коначно решење“? (Ако не знате ни сами, укуцајте Endlösung у Гугл.) Да не буде као ономад када су на Западу израз „етничко чишћење“ потпуно свесно и злонамерно представили као наводну српску идеологију деведесетих, а у ствари се односио на шиптарски третман Срба на Космету осамдесетих...

***

Неписмени, лицемерни, шовинисти: ако је и од жутократа, много је

Незадовољне жутократе су данас у пет до дванаест (гле симболике) марширале у Немањиној против све вероватнијег именовања Драгана Ђиласа на чело ДС. Транспарент на фотографији агенције Бета вели: „Ne damo Demokratsku stanku tajkunu i lopovu iz Bosne!“

Као, могли би да поднесу да се ради о тајкуну и лопову, све док је из Србије? Али како им онда није сметало што је дугогодишњи Вољени Вођа, Бота Извињаковић, рођен у Сарајеву? Много нешто селективно ово жуто „србијанство“...

***

„Бити Рус значи не презирати своју земљу и свој народ. Па кад виде Европејци да ми поштујемо своје, и они ће почети да поштују нас“, својевремено је писао Фјодор Михајлович Достојевски.

Значи, ко се клања разним кацинима, англоамеричким изасланкињама и ЕУропском култу, не може ни да очекује бољи третман од овог који има сад. Притом је или глуп, или неписмен - не зна се шта је горе.

 ***

(Додатак, 7. новембра) Неколико људи ми се јавило око слике; веле, ово мора да је фотомонтажа, Немањина не изгледа овако већ годинама. Па сад размишљам, је ли тог протеста онда уопште и било? Мислим, новинарство је данас на тако „високом“ нивоу, ни у шта више не треба веровати ако не може да се потврди из три различита извора (не рачунам комбинацију рецимо Блиц - Б92 - Данас).

Ништа од тога не мења суштину примедбе на селективно „србијанство“ жутих (али и оних који се сматрају родољубима, а често праве исту грешку), или латиничарење. Али нема смисла да их критикујем за нешто што нису урадили, кад има толико доказаног зла које је од њих дошло.

Мржња мале Мадленке

(објављено са малим закашњењем због временских непогода)

Пре седам дана је Вацлав Дворжак, чешки режисер документарца „Отето Косово“, дошао на прашку промоцију књиге некадашњег америчког шефа дипломатије Мадлен Олбрајт. Када је, уместо њених само-хвалоспева, Олбрајтовој понудио плакате својих филмова о насиљу на Косову, џихаду у Босни и хрватском прогону Срба, реакција је била насилна и хистерична.

Дворжак је своје искуство описао али и документовао видео-снимцима. На снимку се јасно чује како гневна Олбрајтова Дворжака и сараднике „одвратним Србима“ и вели им: „ви сте ратни злочинци“.

Замислите да је рекла „одвратни Шиптари“! Да ли би је можда тужила за говор мржње „Иницијатива младих за људска права“? А не - Олбрајт је представник Империје, а таквима је, дабоме, у врлом новом свету све дозвољено. Узалуд што њено понашање представља отеловљење речничке дефиниције енглеског појма bigot: особа која се према припадницима расне или етничке групе тврдоглаво и нерационално односи са мржњом и нетолеранцијом. Ако вас прогласе за таквог на Западу, очас остајете без каријере у јавном животу - осим ако је та мржња уперена према Србима, малтене јединој групи коју свако може да мрзи без икаквих последица. Успут буди речено, тај појам у српском језику нема директног превода, што би требало довољно да говори о наводној српској нетолеранцији...

Само током протекле две деценије, са Запада је стигла бујица мржњом испуњених изјава на рачун Срба - толико, да је сувишно када се неке од њих измишљају. Енглеска штампа, која ових дана са жаром прозива српске навијаче за наводни расизам, својевремено је Србе приказивала као мајмуне. Олбрајтова своју мржњу никада није крила, док се рецимо Ричард Холбрук њом поносио. Многи се с правом питају одакле толики јед, толика жуч, а да није ничим изазвана. Лично сам чуо бар десет иначе разумних Срба који су били убеђени да смо нечим то морали да заслужимо, јер нико толико не мрзи тек тако.

Ти моји познаници су сматрали одговорним „Милошевићев режим“, али је већ одавно постало јасно да тај аргумент не пије воде. Режима нема већ 12 година, Милошевић је покојник скоро седам, сви режими у Београду од октобарског пуча приоритетом сматрају лизање империјалне чизме, а мржња се не смањује. Уосталом, шта ћемо са примерима те мржње много пре Милошевића, која сеже у историју не само до Карађорђа (по злобној тези Латинке Перовић да је савремена српска историја посве злочиначка), него до Османлија па чак и пре? Случај Мадлен Олбрајт могао би макар мало да расветли овај проблем.

Наиме, када је девојчица по имену Марија Јана рођена у Прагу, 1937. године, њен отац Јозеф Корбел службовао је у Краљевини Југославији као аташе за штампу чехословачке амбасаде. Већ следеће године, међутим, Минхенским „споразумом" Хитлеру је предат део чешке територије, а у марту 1939. Немци су у потпуности окупирали остатак Чехословачке. Јеврејин пореклом, Корбел прелази на католичку веру - а онда са породицом одлази за Енглеску (земљу која је, гле ироније, најодговорнија за минхенску срамоту), и током рата ради за чешку владу у изгнанству. После рата га председник Бенеш поново шаље у Београд, овај пут као амбасадора при режиму Јосипа Броза. Марија Јана, међутим, није ишла у „комунистичку“ школу, него је у Београду имала гувернанту, а потом је отишла у женевски интернат, одакле и потиче име „Мадлен“. Када је Стаљин послао тенкове у Чехословачку да оборе режим недовољно послушног Бенеша, Корбел са породицом бежи у Америку и тамо тражи политички азил.

Одгојена у католичкој вери, Мадлен прелази на њену англиканску варијанту 1959, када се удаје за Џозефа Олбрајта. Крајем шездесетих, на магистарско-докторантским студијама у Њујорку, упознаје Збигњева Бжежинског, професора на универзитету Колумбија. Захваљујући Бжежинском, Олбрајт 1978. добија посао у Вашингтону, при Картеровој влади, а после Регановог доласка на власт 1980, прелази у „невладине“ институте. Тамо сарађује на пројекту Бжежинског за рушење комунизма у Пољској. Муж је 1982. оставља ради друге жене, па Мадлен потом постаје професор на (језуитском) универзитету Џорџтаун, све време се бавећи политиком у демократској странци. Бил Клинтон је 1992. позива да му помогне у састављању савета за безбедност, а онда је 1993. именује на место амбасадора у УН, иако није имала никаквог дипломатског искуства. Четири године касније, постаје прва жена државни секретар, тј. шеф дипломатије САД. Све ово су информације из њене званичне биографије.

Шта се види из свега овога? Прво, шта год да су Срби учинили да спасу породицу Јозефа Корбела, прво од нациста а потом од комуниста, то Мадлен није много значило. Друго, она сама је тек крајем деведесетих сазнала да јој је отац бивши Јеврејин - целог живота је одгајана у католичком духу. Штавише, њен ментор у академским и политичким круговима био је агресивни католик и архи-русофоб Бжежински. Закључак који се намеће је да су предрасуде Олбрајтове према Србима производ католичке мржње према „источним шизматицима“, као и личне мржње Пољака Бжежинског према Русима, где му је било апсолутно свеједно ради ли се о православнима или атеистима. А пошто су Југославију 1990. почели да руше сепаратисти који су свој национални идентитет заснивали на католичкој вери, а притом су оптуживали Србе за „комунизам“, а Србе су на Западу сматрали за сурогате Руса...

Католичанство, русофобија, Хладни рат - све су то, дакле, мирођије у тој отровној чорби мржње према Србима. Србима се, осим православља, замера и то што су допринели паду хапсбуршке царевине; ту аустроносталгију манифестују како западни империјалисти, тако и титоисти. Али без тога, не би било земље којој је служио Јозеф Корбел!

Олбрајт је често наводила силовање Чехословачке у Минхену као оправдање за своје милитантне ставове, да би на крају играла кључну улогу у Минхену нашег доба, како је њен чешки колега Јиржи Динстбир својевремено описао стварање „независне државе Косова“. Несвесна јеврејског порекла којег се њен отац одрекао, својевољно је према Србима проводила политику подршке њиховим непријатељима, а некадашњим Хитлеровим савезницима. Колико је онда вероватно да је „споразум“ из Рамбујеа случајно личио на аустроугарски ултиматум из 1914?

Надам се да су неке ствари сада бар мало јасније.

Премало и прекасно

Берлински конгрес, 1878 (Википедија)

У пролеће 1995, када је Ричард Холбрук кренуо у мисију утеривања мира у зараћеној Босни и Херцеговини, тадашњи британски амбасадор у Београду, Ајвор Робертс, упозорио га је да не занемари историју региона. Холбрук му је одбрусио да је урођенички поглед на историју „њихов проблем; мој је да окончам рат.“

Толико је и постигао; али дејтонски пордак није створио мир, већ је само стабилизовао босански реактор испод критичне тачке. Оно што је потом наметнуто Србији, Црној Гори и Македонији није успело ни у томе: великоалбански реактор и даље је на ивици катастрофичне реакције. Али Империја садашње стање зове „стабилним“ и инсистира да оно мора бити зацементирано.

У јулу 2012. је некадашњи амбасадор Робертс -  сада Сер Ајвор, ректор Тринити Колеџа на Оксфорду - у разговору за Политику предложио неки нови Берлински конгрес како би се постојећи сукоби окончали, спорне границе прилагодиле, а Балкан добио шансу да крене напред. Био је пажљив да напомене да се ради о његовом личном ставу, мада је мало вероватно да се претходно није консултовао са Форин Офисом.

Иако идеја о новој мировној конференцији за Балкан можда некима звучи примамљиво, у пракси она долази прекасно. Да је то урађено пре 20 година, избегло би се много крвопролића. Али превише тога је покренуто за протекле две деценије да би се сада процес зауставио некаквом конференцијом.

Шаблон понашања
Када је реч о односима западноевропских сила према Балкану, приметан је један шаблон понашања који датира вероватно још од 1804. и првог српског устанка.  Балкански (православни) хришћани дигли би се на устанак против Османског царства. Турци би кренули да устанак крваво угуше. Онда би се умешала Русија и ствари би пошле на турску штету. Е, тада интервенишу западноевропске силе, не толико да заштите Османлије колико да приграбе што више моћи за себе и спрече Русију да не ојача „претерано“ (тј. уопште). Тако наметнутим „миром“ не би био задовољан нико, па би за неколико година циклус почео испочетка, побуном потлачених хришћана.

Берлински конгрес био је кулминација једног од тих циклуса, који је почео 1875. побуном Срба у Херцеговини. Следеће године је Србија објавила рат Турској, али се ускоро нашла у шкрипцу пред надмоћном османском војском. Бугари онда дижу устанак, а приче о турским зверствима обилазе Европу. Русија онда отворено улази у рат, и упркос почетним потешкоћама, у пролеће 1878. руске трупе стижу надомак Цариграда. Тада на сцену ступају Британија и Аустрија. Ревизијом Санстефанског мира на Берлинском конгресу, Турцима враћају велики део изгубљене територије. Као концесија Русима представља се признање Србије, Црне Горе, Румуније и Бугарске као независних кнежевина. Али зато Британија преузима Кипар а Аустрија „заводи ред“ у Босни, Херцеговини и Новопазарском санџаку (из којег се повлачи тек 1908, после Анексионе кризе).

Не само да Берлински конгрес, дакле, није донео мир на Балкану - већ то никоме тамо и није била намера. Чак би се могло рећи да је погоршавањем односа Русије и Аустрије покренут ланац догађаја који је за резултат имао 1. светски рат.

Чак ни шокантна победа Балканског савеза 1913. није могла да разбије овај шаблон: притисак Аустрије, Немачке, Италије и Британије натерао је Србију и Црну Гору на повлачење са Јадрана (и прихватање новостворене Албаније), а аустријске интриге су допринеле бугарском нападу на дојучерашње савезнике.

Пропуштене и искориштене прилике
Прилика за дипломатско решење југословенског питања постојала је почетком 1991. Али Конференција о Југославији је постала сувишна и пре него што је почела са радом, јер је пристала на селективно тумачење устава СФРЈ (Бадентерова комисија) да би задовољила захтеве Аустрије и Немачке. Сукоб који је тако био загарантован касније су искористиле САД како би успоставиле империјални поредак.

Данашњи Балкан је резултат те интервенције. Није реч ни само о простору некадашње Југославије: Албанија, Бугарска и Румунија примљене су у НАТО, а ове потоње и у ЕУ, као захвалност за колаборацију са агресорима на СРЈ 1999, на пример. Сви који су се у том процесу показали корисни за Империју сматрају да су могли да добију више. Срби су, дабоме, изгубили превише и било би сулудо да на то трајно пристану. Нико, дакле, није задовољан постојећим стањем - осим Империје, која се труди да га замрзне. Зашто?

Ова Империја, попут свих претходних, пре свега жели моћ. У протекле две деценије, од балканске интервенције направила је шаблон за светску доминацију. Али сада губи тло под ногама, под теретом кризе: финансијске, идентитетске, војне и политичке. Проблем је у оном холбруковском презиру према историји. Атлантска Империја се, свесно или несвесно, понаша исто као и европске силе 1878.

Невоља са свођењем света на шаховску таблу је да фигуре - народи - имају сопствену вољу, а играчи - империје - често зажале одигране потезе. Херцеговачки сељаци који су дигли устанак против Турака нису могли знати да ће се тај процес завршити светским ратом. Али и да су знали, свеједно би се побунили. Покушаји да се у Берлину задовоље империјалне амбиције Аустрије и Британије само су им повећале апетит и погоршале проблем. Слично би се могло рећи и за Дејтон, који јесте створио какво-такво примирје у БиХ, али је створио и преседан за интервенцију на другим местима и охрабрио империјалисте у САД. А што је најгоре, америчка Империја је на крају престала и да се претвара да игра по правилима, иако је та правила својевремено сама написала.

Ако је процес који је почео пре две деценије на Балкану заиста готов и неповратан, зашто империјални изасланици, „аналитичари“ и медији морају толико да вичу да јесте? Или ће пре бити да историја није готова, и да ће о исходу „игре“ ипак да одлуче „фигуре“, а не „играчи“?

(адаптирано са Antiwar.com)

Хамлет(и) у Београду

Пре три недеље сам боравио у Србији. Посета је била веома кратка, али продуктивна. Много тога се променило од моје последње посете, ране 2005 - видео сам својим очима учинак владавине жутократско-невладничког квислиншког култа.

О садашњој власти немам много да кажем, осим што ме подсећа на чувеног неодлучног данског краљевића. Можда нису онолико у континуитету са жутократијом како сам својевремено мислио, али ме збуњује њихова реакција на „праћке и стрелице“ Империје, ЕУ и њихових домаћих послушника. Наиме, уместо да се на брисаном простору бори, како је саветовао Сун Цу, власт наставља досадашњу смушену политику и прави се као да је све у најбољем реду.

Сер Лоренс Оливије као Хамлет

Е сад, такво одсуство одговора се у ствари показало зачуђујуће делотворним. Пошто су очекивали или отпор или покорност, ни Немци, ни Империја ни њихове легије невладничке пешадије не знају како да се носе са феноменом који би могао да се назове „тактичка збуњеност“.

Један пример је тзв. парада поноса, заказана за 6. октобар. Када се чинило да ће ипак бити одржана, забрањена је на основу „безбедносних“ прописа који су жутократе донеле да би спречиле окупљања политичких противника. Две хиљаде оклопника је послано да чува изложбу шведске умијетнице која је намерно и вулгарно вређала хришћанство и јудаизам - а онда је и та изложба затворена после неколико дана. Комесари, амбасадорчићи и невладници су грактали, али се власт правила невешта.

Нешто слично било је на делу у случају тзв. фудбалског расизма. На утакмици против енглеских јуниора, избила је туча на терену, а енглески играч Дени Роуз добио је црвени картон због неспортског понашања. Онда је Роуз изјавио да је био љут због расистичког понашања српских навијача. Енглески медији су оптужбу примили као живу истину и одали се правој кампањи србомржње, невиђеној још од деведесетих (када су, гле ироније, Срби описивани као мајмуни - толико о расизму, је ли).

Да се ово десило између фебруара 2008. и маја 2012, Врховни Жутник лично би Енглезима сместа упутио најпонизније извињење. Овај пут је званични Београд остао нем. Није реаговала ни амбасада у Лондону (и боље што није). Али је зато кошаркашки ас Марко Јарић прозвао Енглезе због лицемерја и хистерије, а ФСС је поставио видео снимак са утакмице где се јасно види да Роуз лаже.

И таман кад се чини да можда има неке логике у лудилу, премијер Дачић оде и састане се са терористом Тачијем. Па се после прави да је сасвим нормално што преговара са терористима о кршењу устава земље. Иако је сасвим могуће да је бескорисни састанак зачињен флоскулама прави начин да се „Змија“ и његова клика дилера наркотицима и органима избаце из такта, бојим се да учитавам намеру тамо где је у ствари нема. Односно, да све ово што личи на мудру тактику изигравања будале можда уопште и није тактика.

Дакле, не мислим да садашњу власт чине препредени глумци, који су само чекали све ове године да буду у положају да учине нешто добро за Србију. Можда је најбоље што се за њих може рећи да, за разлику од жутократа, Србији не желе зло - али јој својом хамлетовском неспретношћу сигурно претерано не помажу. Уосталом, сетите се шта је био коначни резултат Хамлетовог лукавог плана: његову краљевину је на пладњу добио - Фортинбрас.

Говор мржње, део 475.

Ово је јутрос освануло у Данасу, водећим новинама квислиншког култа, а из пера водећег карикатуристе истог култа. 

Ево доказа да мржња у Србији заиста постоји - али да њен локус нису навијачи који наводно вређају енглеске фудбалере, него политичко-историјско-медијски естаблишмент који се нико не усуђује да критикује, а који свакодневно манифестује изливе мржње у мозак према (макар и номинално) сопственој земљи и народу. 

И док нас убеђују како је српска историја у ствари историја злочина - што ће рећи, Турци су ваљда били толерантни, цивилизовани и чувари људских права -  користе се стереотипима о Турцима које би и сами осудили као примитивне, ретроградне и националистичке, да их случајно употреби неко изван култа. Али пошто их они користе, и то за критику постојеће власти (која није пуки извршилац директива Култа, већ се усуђује - какве ли дрскости! - да се мало и копрца), онда је то ваљда у реду. По њиховој логици.

Ако ико личи на Османлије, то је управо квислиншки култ. Њима је све дозвољено, јер за њих „неима суда“. Док се то не промени, нема везе ко седи на челу Скупштине или владе, или ко председава Србијом; она ће остати сужањ култа и његових господара.

Корак напред

Војвода Радомир Путник

Када је у октобру 1912. почео рат између Балканског савеза и Османског царства, западноевропски посматрачи су очекивали турску победу. У њиховим очима, Турци су имали предност у свему, од бројности и савременог наоружања, до официра које су школовали западноевропски инструктори. Никакву пажњу нису обраћали на морал зараћених страна, односно да су се савезници борили за слободу своје сабраће и освету за дуге векове робовања. Суочено с том мотивацијом, али и ратничком вештином савезничких војсковођа попут Радомира Путника, турско оружје је изневерило очекивања Запада.

Било је то време када се Србија никоме није извињавала што постоји. Када је ослобађање окупираних територија било сасвим нормална ствар. Када се веровало у слободу, част и поштење, а исту дневницу имали и војводе и поручници.  

Време можда јесте неповратно, али вредности тог времена итекако могу да се врате. Једино они који их се плаше тврде да је то немогуће. Први корак на том путу је израз поштовања према славним прецима, чијих подвига тек треба да постанемо достојни. Отуд и шетња захвалности која ће у подне 24. октобра кренути пут гроба војводе Радомира Путника.

Овде вреди истаћи и да организатори шетње нису једноумни, већ су имали итекакве међусобне размирице. Али слажу се око потребе да Србија буде слободна и да поново постане достојна своје историје. Ето, раде заједно на том циљу, и сопственим примером показују како се живе идеали за које се залажу. А то је лекција од које не треба само да стрепе душмани, већ да нешто науче и сви који се називају родољубима.

Исконски раскол

У октобру 1912, Балкански Савез – Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка – објавио је рат Османском царству. До маја 1913, турско присуство у Европи сведено је на мостобран у Тракији. За победнике, био је то врхунац вишевековне борбе за слободу од турског ропства. Али за велике европске силе, то је била катастрофа која је озбиљно угрозила њихове империјалистичке планове.

Велика Игра

илустрација: Артур Шик

Током 19. века, европске силе су се надметале ко ће да оствари доминацију над Османским царством, некада моћном царевином сада у слободном паду. У повлачењу још од друге опсаде Беча (1683), Турци су успели да се одрже на Балкану понајвише зато што би сваки покушај њиховог потискивања наишао на противљење једне или више међусобно супротстављених европских држава. На пример, иако су Британија и Француска биле оштри такмаци за колоније, 1853. су се удружиле у подршци Турцима против Русије (Кримски рат). Британска политика „Велике игре“ са Русијом, око контроле над централном Азијом, захтевала је да се Русији не допусти излазак на топло море (нпр. изласком на Босфор).

Аустријска лоза Хапсбурга је својевремено владала већином Европе, али јој 19. век није био благонаклон. Прво је Наполеон укинуо Свето Римско Царство, а онда су уједињењем Немачке и Италије избачени из традиционалних зона утицаја. Тако ослабљени, Хапсбурзи су 1867. морали да склопе нагодбу са Мађарима како би задржали контролу над краљевином Угарском. Аустрији је остао само један правац ширења после 1878: на Балкан, у земље под османском владавином.

Ово је било проблематично из два разлога. Хапсбурзи су већ владли милионима незадовољних Словена, а на Балкану их је живело још више. Притом су ти Словени били махом православни хришћани, док су Хапсбурзи одувек били католици.

Султанов чекић, папин наковањ

Још од Раскола из 1054, Балкан је био поприште сукоба православног Истока - лојалног патријарху у Цариграду - и католичког Запада, лојалног епископу у Риму. Иако су православни затражили помоћ католика од турске најезде, крсташи су на крају - после узалудне борбе против муслимана - ударили на сам Цариград (1204). Тако ослабљена Византија лако је пала под власт Орханових Турака почетком 14. века, иако се сам Цариград држао до 1453. Тек пошто су освојили и остале православне краљевине на Балкану, Турци су дошли у додир са католичком Европом.

Али ни стотине година борбе против Османлија нису зауставиле крсташке походе Аустрије и Угарске против „шизматика“ у Босни, Србији, Влашкој, Трансилванији... Иако би с времена на време прихватили помоћ православних устаника против османске ордије, чим би се рат завршио наставили би да их католиче, милом или силом.

Свирепа небраћа

На исти начин као што су примаоци ислама постали најокрутнији према својој дојучерашњој родбини (уз неколико часних изузетака), они који су под аустро-мађарским притиском примили католичанство окренули су се мржњи против свог православног порекла. У 19. веку, после стварања Кнежевине Србије и њене какве-такве аутономије од Порте, Беч улаже напоре да створи анти-српски, католички идентитет међу јужним Словенима под својом владавином. После неуспеле илирске (Гај) и југославенске (Штросмајер) фазе, коначни облик тог идентитета, сада званог хрватски, одређују Анте Старчевић и Јосип Франк, србофоби и антисемите.

Током два века, православни поданици Хапсбурга били су концентрисани дуж Војне Крајине. Договор из 1867. предао их је Мађарској. Али Аустрија 1878. окупира Босну и Херцеговину, османске провинције у којима је муслиманска мањина владала углавном православним народом. Малу католичку заједницу Беч систематски појачава имигрантима из осталих делова царевине, док се за муслимане стварају посебни аранжмани (стварање босанске улеме, на пример). На губитку су једино православни Срби, који су у устанку 1876. тражили уједињење са слободном сабраћом на истоку. Када је Аустрија анектирала окупиране територије, 1908, незадовољство је прерасло у насиље.

Од Скадра до Сарајева

Све ово је Аустрији полазило за руком због катастрофалног пораза Русије у рату са Јапаном 1904-1905, у којем је између осталог уништена скоро цела руска морнарица. Револуција у децембру 1905. до те мере је ослабила цара да је морао привремено да уведе устав и скупштину. Али већ 1912, Русија је поново била у успону и подржала је Балкански Савез у рату против Турака. У споразуму о савезништву четири православне државе, за коначног арбитра свих неспоразума одређен је руски цар. Отуд паника у редовима западноевроских сила када су савезници већ у октобру 1912. османским армијама нанели неочекиван и катастрофалан пораз.

Аустрија је била најгласнија, претећи ратом Србији ако не напусти Скадар и прихвати успоставу „независне“ Албаније. Стварање Албаније подржала је и Италија, којој се то уклапало у империјалне снове на Средоземљу. Талијанским топовњачама у Скадру су се придружиле и британске - иако је Лондон у то време био савезник Санкт Петерсбурга, „Велика игра“ је још била на снази. У жељи да избегну рат против Аустрије, Србија и Црна Гора су се повукле са територије додељене Албанији - али је Србија, као надокнаду, задржала територију у долини Вардара првобитно обећану Бугарској. И док су се у Лондону водили мировни преговори, аустријске дипломате убедиле су Бугаре да мучки нападну Србе.

Бугари су тиме против себе окренули не само дојучерашње савезнике, већ и Румунију, док су Турци искористили прилику да поврате део територије. Рат је био кратак и завршио се бугарским поразом. Србија се потом окренула опоравку и интеграцији ослобођених територија. Аустрија је, међутим, одговорила ескалацијом непријатељстава. У лето 1914, аустроугарске трупе организовале су војну вежбу на Дрини. Престолонаследник Франц Фердинанд допутовао је у Сарајево да изврши инспекцију трупа, и то на дан када су Срби обележавали годишњицу боја на Косову. Један од атентатора из родољубиве организације „Млада Босна“ није успео да га погоди бомбом, али се Фердинандов аутомобил пуким случајем зауставио пред „резервним“ атентатором, који је био довољно присебан да потегне пиштољ. Остало је историја.

Замена теза

Четири године касније, крваве и кивне Британија и Француска наметнуле су у Версају понижавајући мир Немачкој, натеравши је да призна искључиву кривицу за оно што се тада називало Велики Рат. Нико није спомињао Аустро-Угарску, која је пуцањ у Сарајеву искористила као повод да нападне Србију. Црно-жута монархија се дотад већ распала.

Званична историја била је замена теза, дабоме; пребацивањем целе кривице на Немачку, Британија и Француска су покушале да сакрију у којој мери су оне саме хтеле рат у лето 1914. Али потоњи покушаји да се ревидира ова неправда за разултат су имали још већу неправду. Пошто нису могли да оптуже победнике, критичари су се усмерили на безбедније мете: Русију и Србију.

Савезништво Париза и Лондона са Русијом свакако је било брак из рачуна, који је већ 1918. био прошлост, пошто су бољшевици масакрирали царску породицу, створили СССР и потписали сепаратни мир са Кајзером. Типична ревизионистичка прича, коју је после само ојачала хладноратовска клима, тако криви Русију за самоубиство западне Европе: да Цар Николај није изабрао да помогне „терористичкој“ Србији, Аустрија би ту малу земљу покорила за недељу-две, и Belle Epoque би трајала довека.

Ово је, дабоме, чиста глупост. У суштини, ради се о покушају западне (католичке и протестантске Европе) да за последице свог понашања окриви неког другог - у овом случају, архетипског „другог“, православне Русе и Србе.

Свођење рачуна

Берлин није морао да Бечу да „бланко чек“, али јесте. Лондон није морао да зарати због Белгије - опширно објашњење за то недавно је представио империјалистички носталгичар Нил Фергусон - али јесте. Француска није морала да се бори, али је итекако једва чекала прилику да се освети за 1871. Чак је и Аустро-Угарска имала избора, али је изабрала рат до истребљења, верујући да ће бити кратак и победоносан.

Аустрофилни историчар Ралф Раико, у својој критици 1. светског рата, тврди да је Србија представљала „смртну опасност“ по хапсбуршку монархију, наводно због својих територијалних амбиција. Опасност јесте постојала, али од идеје - да Словени могу да живе слободно у сопственој земљи, а не под чизмом Беча или Пеште. Плод те идеје су биле Чехословачка и Југославија. Није случајно што је касније Хитлер баш ове земље изабрао за комадање.

А ако неко треба да сноси кривицу за бољшевичку пошаст, то није Русија, већ Кајзерова Немачка. Управо су Немци послали Лењина у Петроград, како би дигао устанак и натерао Русију да изађе из рата. Када је успех комуниста надмашио сва очекивања, страхом од њих је правдана ранија русофобична политика. Баш је цитирајући опасност од комунизма немачки председник Хинденбург 1933. поверио коалицију мањинским нацистима и Хитлера именовао за канцелара. Има неке поетске правде у чињеници да је ланац догађаја започет кајзеровим запечаћеним возом из Цириха свој епилог имао у рушевинама Хитлеровог берлинског бункера, са црвеним барјаком на Рајхстагу.

Принципова сенка

Кад смо већ код поетске правде, она се налази и у имену Фердинадовог атентатора. Утамничен у Терезину - истој тврђави коју ће нацисти две деценије касније користити да муче јеврејске заточенике „Рајског гета“ -  Гаврило Принцип је уклесао у зид ћелије следећи стих: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору, плашити господу“.

Скоро сто година пошто је Принципов чин пркоса послужио Аустрији да запали фитиљ европске катаклизме, Принципова сенка и даље плаши Запад. Вашингтон, Берлин и Брисел и даље Русију третирају као „другог“, а са Србијом покушавају да ураде оно што Аустро-Угарској није пошло за руком 1914: сломе је тако да одњене „шизматичке“ тежње за слободом не остане ништа. Како би њихови империјални снови били безбедни.

Нису успели до сада, а неће ни убудуће. Али они који не уче из историје осуђени су да је понављају.

(првобитно објављено 29. септембра 2012. на Antiwar.com)

Дански данак

Први ћу признати да превођењу поезије нисам вичан. Али кад наиђем на песму једног западног аутора - па још Енглеза који је својевремено глорификовао њихову империју - која се тако јасно односи на наш данашњи усуд, онда не могу а да бар не покушам:

Радјард Киплинг  
Дански Данак 
(оригинал)

Почесто народ оружју вичан
у искушењу суседу вели:
"Напасмо вас синоћ, спремни смо за рат,
ако нам платит' не будете хтели."

То вам се зове дански данак
И по речима претећег странца
Када му платите дански данак
Брзо се решите Данца!

Народ лењ и богат онда, у хиру
када му избор поставе дрско:
Каже "Платићемо да нас пустите на миру,
можемо вас тући, ал' нам је мрско."

То вам се зове дански данак
Ал' увек важи за претећег странца:
Када му једном платите данак
Никад се нећете решити Данца.

Зато је погрешно за народ сваки
да суседе доводи у искушење.
Када вам траже паре или живот
боље је чувајте част и поштење:

"Никад не плаћамо дански данак,
кол'ко год мало требало дати.
На крају тог данка је ропство и срам
и пропаст за народ који га плати!"

Поробљавање

Како се врши преумљавање једног народа? Имамо прилике да један такав експеримент посматрамо већ годинама - али уживо, на самима себи. Неко ће рећи већ две деценије, неко други ће да потегне скоро пет деценија пре тога, а неко трећи ће ићи све до 1918. И свако од њих ће бити у праву.

Почетни шок је био 1914-1918, када је изгинуло пола мушкараца тадашње Краљевине Србије, и то младих, радно и војно способних. Тако физички и духовно исцрпљена земља онда се ухватила у југословенско коло са дојучерашњим К-und-К лакејима, напрасно промовисаним у сабраћу. Колико је ту било љубави са српске стране не знам, али је са друге то био искључиво брак из рачуна. Двадесет година су једни другима вадили душу, док Хитлер није обавио развод. И онда се стварна природа „љубави“ бивших поданика непрежаљене Аустро-Угарске показала у Јадовну, Јасеновцу, Градишки...

Четири године и милион мртвих Срба касније, опет је направљена Југославија. Протерани су Краљ и Бог а на њихово место су дошли Вођа и Партија. Па су онда они, у име „братства и јединства“, измислили моралну једнакост између зликоваца и страдалника, чиме су ови први амнестирани а овим другима је наметнут комплекс кривице.

Вековима темељ живота, благостања и слободе, село је постало предмет презира. Уништен је домаћин, а некадашња задруга је постала „радни колектив“. Вароши су уништене, а у њима направљене бетонске кошнице. У њих су насељавани људи одвајани од земље, идентитета, традиције, историје, културе, слободе и иметка - који су захвално гледали у државу која им је све то одузела, зато што им је дала ћелију у кошници.

Забрањена у држави сељака!

Једно од средстава овог „друштвеног инжињеринга“ био је и Закон о забрани узгоја коза, из 1954. године. Власт која наводно највише цени раднике и сељаке забрањује животињу која је вековима омогућавала сељацима да опстану у суровим планинским крајевима! И онда ти људи, пошто више не могу да живе на селу, иду у градове. У кошнице.

„Сељак“ је постао погрдан термин, таман колико „господин“. Сви су били „другови“ - а касније, када је то изашло из моде, „грађани.“ А нигде народа. Нигде градова, нигде друштва, нигде људи. Само кошнице. И они у њима, претворени у инсекте, лишени људскости и достојанства али убеђени да су некако бољи од „сељака“. Није им било јасно да мрзећи своје порекло у ствари мрзе себе.

Пошто није било Бога, већ само Вође и Партије, онда је морал био шта год би тог дана рекао Вођа или Партија. Већ сутра је могло да буде сасвим другачије, и јао оном становнику кошнице који не би на време кориговао своја „скретања“ на вечно врлудавом путу дијалектичког материјализма. А пошто људски ум не подноси насумичност, ускоро је дестилована безбедна константа тог хировитог морала: „у се, на се и пода се“. И тако је од некадашњих слободних сељака, домаћина и породичних људи постао рој у бетонским кошницама. Слободу више не могу ни да препознају; чојство и јунаштво су им сасвим страни; пргави су и боду, али само једнократно - лако и брзо се уморе од борбе.

А кад су пали Вођа и Партија, када је нестало и тог патвореног морала, тек онда је дошло најгоре. Народ који није био лоботомисан спремније би дочекао крах лажног „братства и јединства“ и лакше изашао на крај с његовим последицама. Лакше би поднео сатанизацију и бомбе којима су га засипали. Брже и лакше би се дигао из пепела. Али обезнањени, аморфни грађански рој ништа од тога није ни хтео, ни могао. Па су опет постали виновници сопствене пропасти - уз помоћ са стране, дабоме - носталгични за данима када је било нешто више меда, знало се када треба да се направи скретање у дијалектици, и коме да се буде захвалан на ћелији.

Да је било време пре тога, да се може и другачије, да нису рој већ људи, да не морају да гладују у бетону кад их слобода чека на њиви - ништа од тога им није пало на памет. Неки су покушали да их упозоре, неки да поведу примером, али рој их је или игнорисао или чак нападао што му ремете спокој нихилистичког безнађа.

И тако су за само 100 година, од непоколебљиво слободољубивих Срба направљени самомрзећи жутословени; мали, слаби, безвољни, уморни и опседнути обећањем „бољег живота“ о туђем трошку.

Кључ успешног преумљавања је када жртве издресирате не да вреднују погрешне одговоре, већ да постављају погрешна питања. Тако чак и да хоће, не могу да се искобељају из мреже у коју су се ухватили. Уместо да траже живот и слободу, опседнути су скандалима и медијским опсенама. Навијају за политичаре као за фудбалске екипе; све је лично, па и политика. Чуде се како је храна све скупља, а њиве су пусте - јер не виде узрочно-последичну везу те две чињенице. Кукају и чекају да им неко други - вођа, Маршал, Жутник? - реши проблеме.

Ово није производ спонтаног процеса. Урађено је смишљено, у намери да се неутралише „реметилачки фактор“ на важном стратешком простору. Како би се од тврдог ораха на којем су царства ломила зубе направило брашно које свака врана може да разнесе. То је она „промена кода“ коју је бивши Врховни Жутник ношен безграничном сујетом обелоданио у Басаријадама као свој циљ: да се од Срба направи нешто друго - југословени, грађани, Жутни, Црногорци, Војводиндијанци, Бошњаци, Хрвати, Албанци, шта год. Само да не буду Срби.

Шта смо им скривили? Нажалост, ништа - чак смо им нудили подаништво, одрицали се од себе и свога, али узалуд. Јер иако смо ми заборавили да су наши дедови ценили слободу више од живота а правду више од лажног благостања, Непријатељ није. А пошто он нуди свет без слободе и лажно благостање без правде, онда је и успомена на те упокојене слободарске Србе претња која му не да мира. Како неко рече недавно:

„...идеја запада, укључујући и њене плаћене протагонисте, плаши се свега што не може да разори или исмеје. А сопствене преувеличане страхове лечи медијским спиновањем, уместо истином, психијатријом и молитвом“.
(Глас Русије, 28. 9. 2012)

Зато и ми овакви, сенка сенке славних предака, морамо да нестанемо - да би банкари, комесари политичке коректности, хуманитарни бомбардери и мисионари краја историје могли мирно да спавају.

Рој на то може да пристане, јер није свестан да је ишта друго могуће. Али људи - Срби, народ, сељаци, права господа, свеједно - не могу. И неће. Па нека их остане за под ону једну шљиву, од њих ће Непријатељ свеједно зазирати. Јер ће памтити шта је рекао песник:

„волови јарам трпе, а не људи - Бог је слободу дао за човјека.“

Стратешко испирање мозга

Пре десетак дана сам наишао на један занимљив текст о културној политици у САД. Аутор Џонатан Чејт (Jonathan Chait), по сопственом признању је либерал. Њихов аналог у Србији су ДС и ЛДП - што не чуди, је ли, пошто су их амерички мисионари демократије овакве и направили.

Елем, Чејт пише о улози телевизије и филма у обликовању ставова јавности. И он то не види као неку злокобну заверу, већ као нешто сасвим нормално. Пожељно, чак, јер је у служби „прогреса“.

Пошто сам мишљења да се ради о важном сведочанству са самог извора, је ли, превео сам текст. Јутрос је објављен у Новом Стандарду.

Свака сличност са преумљавањем Срба преко медија - о којем је већ било речи - је потпуно намерна. Исти је пројекат, исти архитекта. Квислиншки култ Жутије је само локални извођач радова.

Српска русофилија и руска србофилија

„Шта је то Русија икад учинила за нас?“ једно је од омиљених питања следбеника квислиншког култа. Најчешће га постављају уз гримасу, потпуно незаинтересовани за било какав одговор. Јер, по њима, Русија за Србију никада није учинила ама баш ништа добро - за разлику од њихових тренутних господара, је ли, који просто не знају шта ће од добронамерних бомби, демократских санкција и миротворачких преврата...

(илустрација: Глас Русије)

Нормалном човеку - што култисти додуше нису - довољно би било само што нас Русија никад није бомбардовала. За разлику од ЕУропско-атлантских „доброчинитеља“. Од Петра Великог наовамо, када је победом над Шведском стекла статус европске силе, Русија се трудила да помогне потлаченим православним хришћанима под османском владавином. Уз Србе су били малтене од самог почетка ослободилачких ратова; Карађорђев устанак је угушен углавном зато што је 1812. Русија била заузета Наполеоновом инвазијом.

Цео 19. век Русија подржава Србију у борби за независност. До захлађења долази када књаз Милан склапа тајни споразум са Бечом (1881) о ступању у вазални однос, али се ствари поправљају после пада Обреновића. Када је Аустро-Угарска анектирала Босну и Херцеговину 1908, Русија није била довољно јака да се томе супротстави, пошто је управо изгубила целокупну флоту и много војске у рату против Јапана и на једвите јаде угушила револуцију. Али већ шест година касније, Цар Николај је одржао реч и стао у заштиту Србије. Ту одлуку је платио главом, а Русија са седам деценија комунизма. Али шта су Руси икада учинили за Србе?

Спомињао сам недавно књигу једног Американца који је 1915. боравио у Србији; у књизи се на више места спомиње како су Руси чинили далеко више од Американаца или Енглеза у организацији болница и санитета. Ни о томе се не прича, пошто Руси никада ништа нису учинили за Србе.

Краљ Александар је после Великог рата подигао споменик захвалности Француској. Споменика Русији нема - иако су Руси поклањали Србији што оружје, што муницију, што људе, док су Французи сваки грам своје помоћи наплатили. Бранко Жујовић наводи податак да је царска Русија у Србију током рата послала 120.000 пушака и 190 милиона метака - који су итекако могли да буду од користи руским војницима против Аустрије и Немачке. Цитира мемоаре ађутанта регента Александра, у којима пише: „Пуни бродови одела, веша, хране, муниције и свих врста намирница, стизали су скоро посведневно у Прахово и тамо истоваривани као поклон...“ Адмирал Михаил Весјолкин, који је командовао операцијом помоћи Србији, нема свој споменик - а мало ко од Срба уопште зна његово име. Јер, шта су то Руси икад учинили за нас?

Сад када је јасно да је дугогодишња владавина квислиншког култа систематски опљачкала Србију - којој прети не само банкрот већ и глад (!) - жути медији дижу галаму на „скупе руске кредите“ и „поклоњена“ предузећа. Класична замена теза, дабоме, јер су управо жутократе узимале робовласничке зајмове од ММФ-а и ЕУропских банкстера, а својим господарима поклањале железаре, шећеране и драги Бог зна шта све још.

На западу се руско-српски односи описују клишеом о „етнорелигијској солидарности“ као основи некаквог традиционалног савезништва. Нема сумње да се многи србофили у Русији и русофили у Србији воде заједничким елементима културе, традиције и наслеђа. С тим да Руси обично своју србофилију изражавају кроз практичну помоћ Србима: слали су добровољце, муницију и лекаре у српске ратове; Србију штитили што ратовима што дипломатијом; а ево сад гасе и пожаре по Србији. Док се српска русофилија најчешће  манифестује кроз чекање да Руси дођу и нешто учине за нас. Пошто, бива, никад нису...

Од османског ропства и аустријског унијаћења, многи Срби су избегли у Русију и тамо живели и радили. Бежећи од бољшевика, многи Руси су нашли уточиште у Србији двадесетих и тридесетих година прошлог века. И једни и други су домаћинима оставили велики допринос.

Руско-српски односи током друге половине 20. века у ствари и не постоје, јер не постоје ни Србија ни Русија. Совјетски Савез и Брозова Југославија воде се личним интересима својих самодржаца, често на штету већинских народа у обе земље. Али Београд и Москва свеједно остају спојене посуде: када је јануара 1992. Бадентерова комисија донела одлуку да призна југословенске републике као државе, била је вођена руским преседаном: Борис Јелцин је већ прогласио независност Руске Федерације од СССР, у тадашњим границама. Ко зна да ли би историја била нешто другачија да је којим случајем успео пуч против Горбачова, августа 1991. Односно, да и пучисте и Горбачова није надмудрио Јелцин, који ће се убрзо испоставити као „амерички човек“.

Али ако је веровати бројним руским изворима, управо је Јелциново препуштање Србије милосрђу НАТО, у пролеће 1999, довело до његовог пада и руског отрежњења спрам „пријатељства“ Запада. Нажалост, у јесен 2000. власт у Београду преузима ДОС, који се Москви сасвим оправдано чини као реплика Јелцинове квислиншке клептократије.

Тек негде од 2005. Москва наилази на искреног саговорника у Београду; али реизбором Бориса Тадића за председника у јануару 2008, а потом и стварањем жутократије у јулу исте године, Београд опет улази у орбиту Империје и Руси силом прилика постају већи Срби од Срба.

Овој новој, послежутној власти свашта може да се приговори, од састава до изјава. Али урпкос томе, чини се да су свесни како је једини излаз из потпуног колапса до којег је Србију замало довела жутократија - окретање Русији. То само по себи неће бити довољно, али можда је предзнак неког будућег курса, даље од ЕУропства а ближе слободи.

Онај горе споменути споменик Француској тешко да је подигнут из чисте захвалности, али у некој мери сигурно јесте из политичке рачунице: после краха царске Русије, Француска је постала главни ослонац новостворене Краљевине СХС у Европи.

Ко зна, можда ће у неко скорије време - на годишњицу почетка 1. светског рата, рецимо - ипак у Србији да осване споменик адмиралу Весјолкину, или цару Николају II Романову, као макар делић заслуженог признања за све што Русија заиста јесте учинила за Србе. Разлога је прегршт: што из рачунице, што из истинске љубави, али сигурно да би се коначно запушила лажљива уста острашћених култиста, који више воле америчку бомбу од руских бомбона.

Абхазија, Осетија, Русија и Империја

Крајем августа 2008, пошто је претходно неутралисала грузијску војску, Москва је признала Абхазију и Јужну Осетију као независне државе. Тада је овај догађај тумачен као велики пораз за Србију, мада је време показало да су у праву били они коју су тврдили супротно.

Руска војска у Ј. Осетији, август 2008 (Википедија)

У тексту који сам тада написао за Antiwar.com, мотиве Москве сам приписао ситуацији створеној успостављањем жутократије у Србији. Пошто је то претило да обесмисли руску критику понашања Империја на Косову, Москва је покушала да са Вашингтоном комуницира на другачији начин. И мада тај покушај није успео, четири године касније чини ми се да су у Москви из тога извукли наравоученије:

Позивањем на косовски преседан, Русија је де факто напустила моралне висове с којих је критиковала агресију НАТО на Балкану и признала да се поредак у свету тренутно заснива на опасној доктрини „сила Бога не моли“ и „шта прође, прође“. Вашингтон и Брисел се већ годинама воде тим „принципима“, мада не увек са жељеним резултатима. Изазов хегемонији Атлантске Империје био је утолико јачи што су нове силе попут Русије, Индије и Кине инсистирале на спровођењу међународног права док су га његови замозвани евроатлантски заштитници кршили на све стране. Шта је онда Москва добила напуштањем принципа суверенитета? Тренутно на ово питање нема одговора...

Сасвим је могуће да су Медведев и Путин одлучили да наставак подршке Србији нема смисла ако су власти у Београду одлучне да постану слуге Америке. Зашто да Русији буде стало до Косова, ако Србији није? Могуће је и да су практични Руси схватили како њихови аргументи о Косову не могу да промене ситуацију на терену, углавном зато што Империја нема намере да слуша разум. Ради се ипак о менталитету „стварања реалности“ силом, проглашавања самовоље за закон и простог игнорисања руских примедби, јер иза њих не стоји сила.

Одговор Москве је био да и сама почне силом да ствара реалност, и то у региону где Русија има топове а НАТО само речи. Али ако су Медведев и Путин мислили да ће овим одржати лекцију Империји, преварили су се. У потпуности предан саможивој псеудологици, Вашингтон је потпуно неспособан да види свет, или себе, туђим очима. Чак ни погрешно поређење Осетије са Косовом није наишло на разумевање. Логиком Вашингтона, Косово је било праведно зато што се радило о америчкој интервенцији, а Осетија - будући руска интервенција - никако то не може да буде!

Тешко је, можда чак немогуће, споразумети се с неким ко је до те мере опседнут фризирањем утисака да му спознаја стварности потпуно измиче. У свету-иза-огледала Атлантске Империје, бомбардовање Србије било је хуманитарно, инвазија Ирака одбрамбена, окупација Авганистана демократска, а отимачина Косова законита - док је ограничена руска интервенција да се Осети одбране од грузијског етничког чишћења „агресија“ достојна Стаљина или Хитлера.

Медведев и Путин нису анђели - али они никад нису ни претендовали на такав статус, за разлику од америчких Императора. То лудило је заједничка црта и Буша и Обаме и Мекејна. Њима је у ствари сасвим свеједно шта Русија ради - шта год било ко, осим Америке (и њених послушника, односно „савезника“) ради је по дефиницији зло. Питање је да ли су у Москви овога свесни. И шта ће се десити кад постану.

(28. август 2008.)

Сто година ближе

Јутрос је окупаторска мисија НАТО опет насрнула на народ код Зубиног Потока. Сведоци веле да су са упереним пушкама звали Србе на мегдан „кад су тако храбри“. Мисле, ваљда, на резултате америчке анкете обелодањене пре неки дан? Само, не знам зашто траже демонстрацију храбрости од људи који ненаоружани пркосе тенковима и до зуба наоружаним оклопницима. Ваљда је то јасно само по себи...

РТС (via Васељенска ТВ)

Или је можда њиховог команданта, немачког генерала Древса, заболела оцена Дојче-пресе агентуре да је био мање успешан од свог претходника и имењака, Билера? Додуше, није ми јасно шта је то Билер постигао осим што је упропастио брак и са собом из Косовистана повео љубавницу... али о томе ДПА не прича, а ни медији у Србији. Жутник Бота више није на власти, али жута штампа ето остаде.

Било како било, Древсова замена стиже тек 7. септембра. Опет Немац, дабоме. У чињеници да окупатори из итекако недавне историје сада „заводе мир“ против народа који су својевремено најзверскије убијали - а у корист народа који им је у том злочину био савезник - борци и боркиње за људска права и слободу, како на Западу тако и у Жутограду, не виде ништа накарадно, ненормално или вредно примедбе. Баве се некаквим „панкеркама“ које две године неће моћи да скрнаве цркве, оргијају по музејима или злостављају пилиће по супермаркетима. Трагедија, баш. Уосталом, знате ли да је 2. светски рат дријевна повијест!? Осим кад треба да се прича о стогодишњој тиранији Срба над Албанцима за коју је, ретроактивно шта ли, крив Милошевић...

Али не очајавајте. Прво, зато што овом демонстрацијом силе Империја само подвлачи своју слабост. Да су толико свемоћни каквим се приказују, не би морали да на голоруки народ насрћу оклопницима. Него, свесни своје немоћи, покушавају да га савладају безнађем.

Имајте на уму и да су то људи који су заборавили сопствену историју и одрекли се властитог идентитета. Нису због тога ништа срећнији, али их додатно иритира што постоје људи који то нису учинили - а због тога нису несрећни. Напротив. 

Пре неки дан сам прочитао путопис једног Американца. Пол Фортијер Џонс се звао, из Тексаса. Дошао је у Србију у пролеће 1915, да помогне америчкој медицинској мисији (која је стигла прекасно, за разлику од рецимо руске) у борби против епидемије тифуса. Ту га је затекла Макензенова офанзива, и био је сведок и учесник повлачења до Албаније. Успео је некако да преживи и докопа се Италије, где је наставио да прати трагедију Плаве Гробнице. Крајем 1915, на питање својих домаћина у Риму да ли Срби сматрају да вреди даље да се боре, одговорио је овако:

Сетио сам се тада једне тмурне, промрзле зоре код Призрена, када сам крај друма наишао на једног човека. Лежао је, рањен, на блатњавој и иструлелој сламарици, под рушевинама старе шупе, уз бедну ватру која ће га вероватно надживети. На моје изненађење, говорио је нешто енглеског, па смо причали о обичним стварима, како је и ред у очајним временима.

Негде у близини грмели су српски и непријатељски топови, у живахном двобоју. „Колико су далеко топови?“ упитах, очекујући одговор по српском обичају: „пола сата“ или „сат“. Рањеник се међутим придиже, погледа у даљину иза мене, и одговори: „Можда сто година ближе него пре четири недеље, али не ближе од сто година!“

Не ближе од сто година, ако ико од Срба преживи да их отера. А шта је сто година народу који није изгубио своју сопственост кроз петсто година робовања?

„Не мисле на цену“, одговорио сам домаћину. „Нису такав народ. Имају само борбу и наду“.

Ево, скоро сто година касније, опет су нам за вратом швапски топови. И опет нам ништа није преостало осим борбе и наде. Али кад то имамо, и кад све изгледа изгубљено ништа у ствари није. Окупатори то итекако добро знају. Отуд и ова демонстрација силе. Да заварају страх.

„Коћекога-изам“

„Лењин живи и живеће“

Владимир Иљич Уљанов, познатији историји као Лењин, својевремено је дефинисао основно питање политике као „ко ће кога.“ Односно, ако је политика сила - а јесте - онда је њему као марксисти и материјалисти било битно само ко користи ту силу, и против кога.

Данас Совјетски савез, који је умногоме био отеловљење Лењинове политичке теорије, на Западу осуђују као у потпуности зао, репресиван, окрутан, итд. Али баш је на том истом Западу „ко ће кога“ постало стуб политике. Иронично, зар не?

Најновији пример је случај „панкерки“ вулгарног имена које су инцидентом у Храму Христа Спаситеља наводно браниле слободу говора у Русији и протестовале против „репресије“ Владимира Путина. Пре тога су биле део „уметничког колектива“ чија се „креативност“ манифестовала цртањем полног органа на мосту у Петрограду и организовањем оргија у једном музеју. Дабоме, све док је њихова „уметност“ усмерена против традиције, вере, нације и културе - а у корист Империје, глобализма и људскоправашке уравниловке Запада - оне су мученице и хероји.

Али да су којим случајем свој перформанс извеле рецимо у Националној катедрали у Вашингтону (или некој од џамија у предграђима), „молећи“ атоналним гроктањем Бога да их ослободи „ђавола Обаме“? На њих би прво послали специјалце. Биле би затворене у неком тајном казамату, скинуте до гола у празним самицама (тако је мучен Бредли Менинг, осумњичен за предају дипломатских депеша Викиликсу), а судили би им тајни трибунали за тероризам и говор мржње. Јер није битно шта се говори или ради, већ ко ради и коме.

Недавно је обелодањен извештај америчког министарства иностраних дела о верским слободама широм света. На страну што није јасно ко је то дао Америци за право да суди другим земљама о верским слободама, у извештају је критикована наводно репресивна Србија, док је Тачистан проглашен слободним и толерантним. Иако се у Србији толерише (а не би требало) агресивни фанатизам Муамера Зукорлића, рецимо (до те мере да се М.З. кандидовао за председника), док у Тачистану спале, минирају, оскрнаве или поруше преко 150 православних храмова и ником ништа. Опет, важно је ко (Шиптари, који у очима Стејт Департмента не могу да ураде ама баш ништа за осуду) ће кога (Србе, који у тим истим очима не могу да ураде ништа што није за осуду).

Наводно је „податке“ за тај извештај доставила мрежа „невладиних“ организација у Србији, тј. професионалних нарикача које о трошку америчких пореских обвезника кукају о угрожености „људских права“ у земљама где живе - мислећи при томе само на права својих господара и њихових штићеника, јер остали (нпр. Срби или Руси) за њих нису људи. Србију већ ево дванаест година „усрећују“ такви невладници. Извукавши наравоученије из српског примера - кад већ Срби неће - Руси су недавно донели закон по којем су организације које се финансирају из иностранства обавезне да се пријаве као страни агенти. Дабоме, на Западу се око тога дигла велика дрека, иако је наведени закон готово идентичан америчком пропису (FARA) који важи још од давне 1938.

Три примера, три различите ствари, а принцип исти. Проблем је што се моћ расуђивања на Западу (па и у Србији) до те мере искривила деценијама смишљеног испирања мозга, да људи више нису у стању да појме најосновнију логику, већ само понављају да смо „ми“ другачији од „њих“ па да зато када „ми“ нешто радимо то није ни грех ни злочин...

Ова појава је својевремено описана као „хотентотски морал“, али то није сасвим фер према сиротим Хотентотима. Наиме, они ништа друго никада нису ни знали, док смо и ми и лењи нео-лењинисти на Западу имали вишевековну цивилизацију и философију која је почивала на објективном моралу и апсолутним вредностима. Данас, међутим, и Атлантска Империја и ЕУропска унија функционишу по правилима која не би била страна путнику кроз Османско царство пре сто педесет година.

А шта је са нама?

Често несвесни да нам непријатељ намеће контекст, реагујемо на „ко ће кога“ простом заменом теза, симпатишући непријатеље наших непријатеља. Тако имате гротеске да неки Срби подржавају нпр. Хезболах јер се ови боре против Израела, који је, је ли, савезник Империје... Погрешно да погрешније не може бити, као што је још давно објаснио један колега. Или случај да неки Срби своје незадовољство изражавају имитацијама западног расизма. Када се свако неслагање тера на маргину, онда на тој маргини нису превише фини, и прижељкују освету уместо правде.

Добро рече недавно Томас Флеминг, да „неопагански национализам“ има погубан утицај на морални оквир духовно слабих људи. А неопагански је управо по томе што се ослања на „ко ће кога“, тј. на релативни морал зависно од тога да ли се односи на „нас“ или „њих“.

Ђаво је у детаљима, је ли. Образ нисам бранио зато што се слажем или не слажем с њиховим ставовима, већ зато што је образложење за њихову забрану било чисти лењинизам. Био сам и остао против прихватања вербалног деликта као легитимног оружја у рату идеја. Зашто? Зато што преузимањем метода непријатеља, преузимамо и морал на којима су оне засноване. А то онда престаје да буде отпор и постаје предаја. Јер ако победимо тако што ћемо постати оно против чега смо се борили... ко је ту онда стварни победник?

Нечастиви пир

Годишњицу Туђмановог блицкрига, у којем је нестала Република Српска Крајина, у Хрватској славе као државни празник. У најбољој традицији тисућљетне културе, прво су од Совјета украли идеју о „домовинском рату“ (отечественная война), иако су тада били на супротној страни, а онда су од Американаца преузели идеју „дана захвалности“. Само што уместо ждерања и гледања утакмица слушају Томпсона и славе изгон Срба.

Чак је и Хашка инквизиција, та фабрика неправде задужена за писање извитоперене балканске историје, прогласила „Олују“ за „удружени злочиначки подухват“. Званични Загреб ову „пресуђену чињеницу“ или игнорише или оспорава, а истовремено бесни када било ко од Срба доведе у питање „пресуђене чињенице“ о Вуковару или Сребреници. Јер ето, ни све „пресуђене чињенице“ нису исте.

Срби за то време служе парастосе, пишу мемоаре, оптужују једни друге за издају, предају и продају. Неки обећавају освету, заборављајући да Срби певају Богу правде. Прича се о некаквој нормализацији односа у „региону“, тако по ко зна који пут жртвујући сопственост зарад задовољавања страних фактора и крволочне „браће“ која то никад нису била.

У априлу 2007, Глас Јавности је објавио интервју са др. Светозаром Ливадом, аутором књиге о етничком чишћењу у Хрватској. Не могу данас да пронађем оригинал - и пре него што је пожутео, ГЈ је имао ноторно лоше организовану архиву, а када се са .yu адреса прешло на .rs, много вредних докумената је једноставно нестало. Али имам одломак који сам тада превео и објавио на енглеском. Боље ишта него ништа.

По речима др. Ливаде:

„Хрватска је имала 1107 насељених места са српском већином, и систематски сам поредио ситуацију са пописа 1991 са пописом из 2001. Из овога сам остановио да је у већини градова са српском већином инфраструктура у потпуности разорена. Нису само протерани становници, него је уништена и њихова имовина [...] Забележио сам уништење комплетне инфраструктуре: амбуланти, домова културе, складишта, електричних централа, гробаља [...] Етничким чишћењем у Хрватској били су обухваћени и људи и имовина, па чак и катастарске књиге.

Даљом статистичком анализом преко двеста градова у Хрватској, установио сам да је 124.000 Срба протерано из места где није било борби, и да је њихова имовина на исти начин уништена. Нема села где неко није убијен или је нестао.“

У тексту се спомиње да је на попису 2001. у Хрватској било 380.032 Срба мање него 1991. Та разлика је резултат систематске политике да се једна етнорелигијска група уништи, што апсолутно одговара Лемкиновој дефиницији геноцида.

„Олуја“ је била само завршни чин злочиначког подухвата започетог 10. априла 1941, а осмишљеног далеко раније. У оба наврата, остварен је уз подршку освајачке силе са стране - силе овоземаљске, која није признавала ничији закон до сопственог топуза. „Олуја“ је представљала победу злочина - не само Туђманове Павелићевске идеје о етнички чистој повијесној Хрватској, већ и империјалне тезе да масовно убијање и етничко чишћење нису злочин сами по себи, већ само када их врши (наводно или заиста) неко други. Реч је о најгорем моралном релативизму, који ћете наћи свугде где се оспорава постојање Бога и Његове правде.

Није случајно хрватски пропагандиста Бранимир Анзуловић за наводну геноцидност Срба (класична замена теза, је ли) оптужио наводни мит о „небеској Србији“. Јер колико се год куну у Бога и Католичку цркву, Хрвати су поданици царства земаљскога. Овде бих цитирао Свето Писмо:

И одведе га ђаво на високу гору и показа му сва царства овогa света, и славу њихову; И рече: „Све ово биће твоје, само ако се мени поклониш.“
(Матеј, 4:8-9)

Паметнима доста.

Историја је пуна прича о фаустовским нагодбама које доносе привремену корист, а дуготрајну несрећу. Империја је две деценије харала светом у намери да све народе примора на покорност, па јој то није пошло за руком. Није успела чак ни Србe да покори, а највише се трудила. Сад грца у дуговима и међусобним размирицама, а будућност по свему судећи припада онима који не сањају снове о планетарној хегемонији.

Хрватска је протерала Србе, али је земља на којој су они живели и данас јалова. Иако је била и остала веран савезник Империје, није била бомбардована или под санкцијама, нити под самомрзачким квислинзима, Хрватска је данас у економској, социјалној и идентитетској кризи, чак и више него Србија. И док неки у Србији хвале хрватску политику идентитета као нешто што би требало да се имитира (са српским предзнаком, дабоме), ја лично сумњам у то. Нема ничега здравог у опсесивној патолошкој мржњи према свему што је српско. Поготово зато што су многи најватренији Хрвати у ствари пореклом Срби којима је „промењен код“, па мрзећи Србе у ствари мрзе себе. А из сопственог искуства знамо да је таква мржња прави шведски сто за Нечастивог.

Зато нема потребе ни за каквом осветом. Има, дабоме, за правдом и повратом отетог. Али то се неће никада постићи очајавањем и заводљивим странпутицама погодби са овоземаљском силом. Јер знамо коме би то служило и у кога бисмо се тиме претворили.

Деловање непријатеља

У данашњем интернет издању Албукерки Журнала нашао се текст готово потпуно заснован на саопштењу за јавност Националне гарде Новог Мексика (америчке савезне државе која се граничи са „старим“ Мексиком), у којем се вели да ће три војника Гарде ускоро да приме одликовање „Пурпурно срце“ за „рањавање током деловања непријатеља на Косову 27. септембра 2011. године“.

Колико се ја сећам, 27. септембра прошле године су амерички војници пуцали на ненаоружане Србе. Али у верзији АЖ, који цитира сопствени извештај из децембра 2011: „новомексикански војници су спречили руљу Срба да пробије гранични прелаз и можда убије групу немачких војника у саставу НАТО“.

детаљ из документарца „Тежина ланаца“

Одакле да се почне? Прво, није то био никакав „гранични прелаз“, већ административни прелаз између (окупиране српске покрајине) Косова и (остатка) Србије. Оно јесте да САД (па самим тим и Њу Мексико) верују како је Косовистан независна држава и труде се да у то убеде остатак света, али професионални новинар би барем споменуо да око тог питања постоје бар неке разлике.

Друго, оно што АЖ и новомексиканци зову „руља Срба“ били су ненаоружани цивили, док су немачки војници имали оружје, оклоп и тенкове. Ко је коме ту био претња? Али пошто не може да буде херојске приче ако се каже да су „наши момци“ пуцали по голоруком народу чију земљу окупирају, онда су ове незгодне чињенице изостављене.

Сетићете се да је тада КФОР тврдио да је неколико њихових припадника повређено, али за то нису понудили никакве доказе, док су рањавања Срба бојевом муницијом забележена фотографијама и видео-снимцима. Али по објашњењу АЖ: „Пурпурно срце се додељује члановима оружаних снага САД који у борби задобију ране од стране ратног оруђа у рукама непријатеља“.

Не каже се, дабоме, која су то „ратна оруђа“ наводно употребљена против Новомексиканаца. Али приметићете да се орден односи на „борбу“ против „непријатеља“. Дакле, по признању Националне гарде Њу Мексика, Срби на Косову су непријатељ, док КФОР у ствари није мировна, већ борбена мисија. А циљ те мисије, судећи по понашању КФОРа, је да доврши етничко чишћење Срба отпочето јуна 1999, и тиме створи 100% албанску „независну државу Косово“. Шиптари су тога итекако свесни. Срби на Косову такође. Али у остатку Србије, судећи по изјавама новог председника, изгледа нису.

У завршници текста, АЖ парафразира прошлогодишњу изјаву тадашњег команданта Гарде, генералмајора Монтоје, да су „војни руководиоци САД широм света“ (!) похвалили Новомексиканце што су „зауставили могући нови рат на Косову решавањем конфликта без смртоносне силе“.

Уф. Прво се намерно пуцање по голоруком народу представља као спилберговско спасавање гефрајтера Грубера, да би у верзији генерала Монтоје постало „заустављање могућег новог рата“! Некад сам се чудио како америчке власти и војска могу да доносе одлуке које просто одишу идиотизмом. Сад кад ми је постало јасно да су изгубили ама баш сваки додир са стварношћу, више се не чудим.

Само бих питао генерала Монтоју, па и лење новинаре АЖ: ако бојева муниција није „смртоносна сила“, шта онда јесте? Можда голоруки Срби?

Некад и сад

Са блога (Р)еволуција:

Док ће неки данас да говоре о годишњици устанка „народа БиХ и Хрватске“ (прећуткујући незгодну чињеницу да су те територије тада биле усташка НДХ), друга годишњица протиче готово стидљиво и непримећено.

Фридрих I Барбароса

Овога дана 1189. године се Стефан Немања састао са императором Светог Римског Царства, немачким царом Фридрихом Барбаросом (риђобрадим). Барбароса је водио велику крсташку војску у поход на Свету Земљу, пошто је арапски султан Саладин две године раније заузео Јерусалим. Никада није стигао - утопио се на пливању негде у данашњој Анадолији - али је при сусрету са Немањом договорио миран пролаз своје војске кроз српске земље. Извори кажу да је понудио Немањи и војни савез против Византије, што је овај одбио.

Портал „Јужне вести“ наводи и следеће:

Према историјским изворима, приликом овог сусрета Стефан Немања и српска делегација јели су користећи виљушке, док су Барбароса и његове војсковође јели рукама. Наводно због тога и сам споменик [подигнут 1989] представља виљушку.* 

Дакле, већ давне 1189. су Срби на равној нози преговарали са страним царевима и војсковођама, док данас пузе пред поклисарима са Запада и иду на поклоњења трећеразредним бирократама који и не знају с ким се састају. Некада је са Србима преговарано хоће ли и како страна војска да пређе њихову земљу; сада се та дозвола даје без ичега заузврат. Ономад су Срби одбили да ратују са Византијом (иако су се тек недавно осамосталили од византијске превласти); данас би њихови владари да ратују са Русијом, која Србима помаже, за рачун НАТО, који Србе окупира и затире.

А док су некад српске велможе биле писменије и културније за столом од Немаца, данас њихови пузећи властодршци Србима набијају на нос како су некултурни, примитивни и заостали и морају што пре да се понашају ЕУропски ако хоће да их „свет“ (тј. немачка ЕУропа и америчка Империја) прихвати као људе. Мада неће, чак ни ако постанемо сасвим попут њих.

Паметан човек се учи на туђим грешкама. Глуп на сопственим. А идиот не учи никако. Па ви сад гледајте где смо ту ми.

* Успут, не знам како је исписан тај споменик, али упоредите тај концепт са кичерајем стране фондације посвећеним цару Константину, па ћете видети колико се променило само за ове 23 године ...

Државна перверзија

Корисницима друштвених мрежа (Фејсбук, Твитер) добро је познат феномен прошења донација за скупе операције. Нема дана када вас не моле да помогнете малом Милану или Милици да плати немачке, аустријске итд. докторе за операцију срца, јетре, бубрега, рака...

Не сумњам нимало да те болесне деце има, нажалост, ни да многе од тих позива организују истински добронамерни људи. Али колико је сврсисходно да се они лече тако што ће то „народ позлатити“, уместо да се нађу хуманитарне болнице које би те процедуре радиле или pro bono, или по сниженим ценама? Овако, народ који копа по ђубрету, јер га је ЕУропска власт толико усрећила да нема хлеба да једе, одваја од уста како би плаћао јахте и виле белосветским лекарима. Апсурдно, зар не?

фото: Јадни Сервис Еуропске Жутије

Тим пре што се данас на РТС појавила „вест“ да је Србија постала светски центар за промену пола. И то у рубрици „Занимљивости“ уместо рецимо „Скандал“. Реч је у ствари о непрецизном и некритичком препричавању текста из Њујорк Тајмса (иначе листа који никада није рекао ружну реч о Србима - али само у алтернативној историји квислиншког култа).

У ЊТ је јутрос заиста изашао текст у коме се Србија хвали што је постала „толерантна“ према хомосексуалцима и „транс“ особама, и што операције промене пола обавља неколико медицинских центара за релативно мале паре. Наводи се да процедура, која у Америци траје неколико дана и кошта $50,000 или више, у Србији може да се обави у једном дану, а кошта багателних $10,000. И то за странце, док тај трошак држављанима Србије плаћа републички Завод за здравствено осигурање (!).

Чек' секунду... Значи, у Србији има лекара који по светским стандардима врше операције промене пола, и за то држава има пара (!), а за малог Милана и Милицу нема? Исто као што има пара за двеста хиљада абортуса годишње, али нема за помоћ мајкама. Да човеку памет стане.

Америчке новине, дабоме, причу стављају у контекст GLBTQ „права“ и „толеранције“, наводећи податке неименованих „активиста“ (тј. професионалних жртава) да је филм „Парада“ прошле године био „неочекивани хит“ и „по заради надмашио скоро све филмове у историји земље“. Можда зато што су деца организовано довођена на пројекције, о трошку државе?

О алт-сексуалцима, њиховим правима и слободама сам већ писао, па нема потребе да се понављам. Овде и није реч о њима, већ о државној перверзији, о мазохизму и самозатирању. Само у Србији имате гомилу лекара који су се посветили дисциплини промене пола, док деца умиру од рака и просе за скупе операције по свету. Само у Србији имате власт која беспоштедно пљачка народ, а онда дотира транс-сексуалне захвате. Само у Србији имате јавну (ТВ) кућу која некритички преноси репортажу иностраних новина, а притом не спомиње зашто тако се мали број доктора у свету бави тим операцијама и зашто су оне толико скупе.

Наиме, ЊТ цитира докторку Марси Бауерс (Marci Bowers), која објашњава да у Америци тренутно овакве захвате редовно ради само пет (!) хирурга. Она вели да су највеће препреке „конзервативне друштвене вредности, недостатак хируршких вештина и страх хирурга од потенцијалних катастрофалних компликација“.

Дакле, ем што је промена пола друштвено неприхватљива, ем што мало ко зна тиме да се бави, ем што они који знају неће, јер је ризик од компликација превелик па не желе да проведу пола радног времена на суду. Што ће рећи да у Србији ем има доктора који знају знање (па макар оно било корисно само једном промилу становника), ем што је правни поредак толико смешан да баш нико на суду не може да истера правду, ем што изгледа више не постоји друштво које би свему томе приговорило. Не зна се шта је од овога у већој мери поражавајуће.

Али РТС за све то скупа није брига, већ је битно што ЊТ хвали Србију као центар белосветског „транс-туризма“. Па Тајланд је светски центар малолетничке хомосексуалне проституције, али нећете чути да се власт у Бангкоку тиме дичи!

На крају текста, без икакве ироније, ЊТ цитира „Кристијана“, активисту који је изгледа био примарни извор за репортажу. Он вели: „Када сте у рату и бомбе падају с неба, сексуални идентитет вам није прва брига“. Значи, испада да су бомбе Србији донеле толеранцију. Притом се не каже чије бомбе. Зна се, ваљда.