Премало и прекасно

Берлински конгрес, 1878 (Википедија)

У пролеће 1995, када је Ричард Холбрук кренуо у мисију утеривања мира у зараћеној Босни и Херцеговини, тадашњи британски амбасадор у Београду, Ајвор Робертс, упозорио га је да не занемари историју региона. Холбрук му је одбрусио да је урођенички поглед на историју „њихов проблем; мој је да окончам рат.“

Толико је и постигао; али дејтонски пордак није створио мир, већ је само стабилизовао босански реактор испод критичне тачке. Оно што је потом наметнуто Србији, Црној Гори и Македонији није успело ни у томе: великоалбански реактор и даље је на ивици катастрофичне реакције. Али Империја садашње стање зове „стабилним“ и инсистира да оно мора бити зацементирано.

У јулу 2012. је некадашњи амбасадор Робертс -  сада Сер Ајвор, ректор Тринити Колеџа на Оксфорду - у разговору за Политику предложио неки нови Берлински конгрес како би се постојећи сукоби окончали, спорне границе прилагодиле, а Балкан добио шансу да крене напред. Био је пажљив да напомене да се ради о његовом личном ставу, мада је мало вероватно да се претходно није консултовао са Форин Офисом.

Иако идеја о новој мировној конференцији за Балкан можда некима звучи примамљиво, у пракси она долази прекасно. Да је то урађено пре 20 година, избегло би се много крвопролића. Али превише тога је покренуто за протекле две деценије да би се сада процес зауставио некаквом конференцијом.

Шаблон понашања
Када је реч о односима западноевропских сила према Балкану, приметан је један шаблон понашања који датира вероватно још од 1804. и првог српског устанка.  Балкански (православни) хришћани дигли би се на устанак против Османског царства. Турци би кренули да устанак крваво угуше. Онда би се умешала Русија и ствари би пошле на турску штету. Е, тада интервенишу западноевропске силе, не толико да заштите Османлије колико да приграбе што више моћи за себе и спрече Русију да не ојача „претерано“ (тј. уопште). Тако наметнутим „миром“ не би био задовољан нико, па би за неколико година циклус почео испочетка, побуном потлачених хришћана.

Берлински конгрес био је кулминација једног од тих циклуса, који је почео 1875. побуном Срба у Херцеговини. Следеће године је Србија објавила рат Турској, али се ускоро нашла у шкрипцу пред надмоћном османском војском. Бугари онда дижу устанак, а приче о турским зверствима обилазе Европу. Русија онда отворено улази у рат, и упркос почетним потешкоћама, у пролеће 1878. руске трупе стижу надомак Цариграда. Тада на сцену ступају Британија и Аустрија. Ревизијом Санстефанског мира на Берлинском конгресу, Турцима враћају велики део изгубљене територије. Као концесија Русима представља се признање Србије, Црне Горе, Румуније и Бугарске као независних кнежевина. Али зато Британија преузима Кипар а Аустрија „заводи ред“ у Босни, Херцеговини и Новопазарском санџаку (из којег се повлачи тек 1908, после Анексионе кризе).

Не само да Берлински конгрес, дакле, није донео мир на Балкану - већ то никоме тамо и није била намера. Чак би се могло рећи да је погоршавањем односа Русије и Аустрије покренут ланац догађаја који је за резултат имао 1. светски рат.

Чак ни шокантна победа Балканског савеза 1913. није могла да разбије овај шаблон: притисак Аустрије, Немачке, Италије и Британије натерао је Србију и Црну Гору на повлачење са Јадрана (и прихватање новостворене Албаније), а аустријске интриге су допринеле бугарском нападу на дојучерашње савезнике.

Пропуштене и искориштене прилике
Прилика за дипломатско решење југословенског питања постојала је почетком 1991. Али Конференција о Југославији је постала сувишна и пре него што је почела са радом, јер је пристала на селективно тумачење устава СФРЈ (Бадентерова комисија) да би задовољила захтеве Аустрије и Немачке. Сукоб који је тако био загарантован касније су искористиле САД како би успоставиле империјални поредак.

Данашњи Балкан је резултат те интервенције. Није реч ни само о простору некадашње Југославије: Албанија, Бугарска и Румунија примљене су у НАТО, а ове потоње и у ЕУ, као захвалност за колаборацију са агресорима на СРЈ 1999, на пример. Сви који су се у том процесу показали корисни за Империју сматрају да су могли да добију више. Срби су, дабоме, изгубили превише и било би сулудо да на то трајно пристану. Нико, дакле, није задовољан постојећим стањем - осим Империје, која се труди да га замрзне. Зашто?

Ова Империја, попут свих претходних, пре свега жели моћ. У протекле две деценије, од балканске интервенције направила је шаблон за светску доминацију. Али сада губи тло под ногама, под теретом кризе: финансијске, идентитетске, војне и политичке. Проблем је у оном холбруковском презиру према историји. Атлантска Империја се, свесно или несвесно, понаша исто као и европске силе 1878.

Невоља са свођењем света на шаховску таблу је да фигуре - народи - имају сопствену вољу, а играчи - империје - често зажале одигране потезе. Херцеговачки сељаци који су дигли устанак против Турака нису могли знати да ће се тај процес завршити светским ратом. Али и да су знали, свеједно би се побунили. Покушаји да се у Берлину задовоље империјалне амбиције Аустрије и Британије само су им повећале апетит и погоршале проблем. Слично би се могло рећи и за Дејтон, који јесте створио какво-такво примирје у БиХ, али је створио и преседан за интервенцију на другим местима и охрабрио империјалисте у САД. А што је најгоре, америчка Империја је на крају престала и да се претвара да игра по правилима, иако је та правила својевремено сама написала.

Ако је процес који је почео пре две деценије на Балкану заиста готов и неповратан, зашто империјални изасланици, „аналитичари“ и медији морају толико да вичу да јесте? Или ће пре бити да историја није готова, и да ће о исходу „игре“ ипак да одлуче „фигуре“, а не „играчи“?

(адаптирано са Antiwar.com)