„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 15. децембар 2011.

Како преживети Империју

Др Томас Флеминг, уредник часописа Хронике (Chronicles), однедавно има блог на сајту британског дневног листа Дејли Мејл. У изузетно занимљивом есеју од 12. децембра, осврће се на будућност Срба у околностима када Америчка Империја - која је последње две деценије диктирала догађаје на Балкану - мора да се бави сопственим проблемима.

Оригинал можете прочитати овде. Превод сам припремио уз велику помоћ колеге Вронског. Др Флеминг је врстан писац и није било нимало једноставно истовремено пренети и тон и право значење његових речи. Имајте на уму и да је текст писан за новине англоамеричког мејнстрима, тако да је потребна извесна доза читања између редова. Паметнима довољно, што би рекли стари Римљани.
- Сиви Соко

Како преживети Америчку Империју

Водитељка Телевизијe Републике Српске поставила ми је исто питање које ми свакодневно постављају још откако сам стигао у Београд пре недељу дана: „Шта мислите какви су изгледи Србије да овога пута добије статус кандидата за ЕУ?“

Одговорио сам јој као што увек чиним: „Никакви“. После мање од сат времена, пророчанство се испунило: Хрватска Дa, Србија Не.

Не знам ко је уопште и очекивао да ће Србија остварити овај, наводно толико жељени резултат. Чак је и председник Србије, Борис Тадић - чија политичка будућност зависи (или би макар требало да зависи) од испуњења обећања да ће од Србије направити фини, узоран део Европе – знао шта предстоји, па се неколико недеља трудио да припреми терен.

Уосталом, Европска унија је брод који тоне, преоптерећен дуговима растрошних власти Грчке и Италије. Колико ће још немачки порески обвезници трпети Меркелову и њен поприлично скуп Drang nach Süden? У поређењу са неспособношћу и, да кажемо, нерегуларностима прозападног Тадићевог режима, Италија и Грчка су попут Швајцарске. Пријем такве једне владе би послао ЕУ право на дно – где јој је уосталом и место. (Иначе, исто то би могла да постигне и презадужена Хрватска, чији је пуни пријем управо прихваћен.)

Откуд Србима уопште жеља да се придруже том клубу? Немачка је била предводник разбијања бивше Југославије, а притом је, уз Аустрију, вековима сплеткарила у циљу задобијања контроле над Балканом. И док су за неморално бомбардовање српских цивила превасходно одговорне САД, ниједна чланица ЕУ није се посебно бунила.

Разлог за ову сулуду жељу је очигледан: Србија је деморалисана земља. Некада амерички миљеници у источној Европи, Срби су последње две деценије били мета сатанизације и потчињавања. Резултати су катастрофални: срце Србије (Косово) су отели насилни албански исламисти, Срби су етнички очишћени из Хрватске, а Црна Гора се вероломно одвојила – а све уз подршку и наговор баш САД и ЕУ. На делу је чак и сепаратистички покрет у Војводини, који помаже Мађарска. Никакво, дакле, чудо што Србе муче песимизам и апатија!

Најјаснији показатељ српског очаја је природни прираштај, који се у Србији налази испод минимума за обнову. Током разговора које сам водио са студентима и младим паровима, говорио сам да би требало да мање мисле на политику, а да се више баве озбиљним задатком живота. Чему брига због покварених политичара или мржње света? Срби су били покорени, потчињени и понижени под Турцима читавих 400 година, па су опет опстали и уздигли се почетком деветнаестог века. Сачували су своју приврженост православној цркви, хранили своје историјско памћење властитом народном поезијом, и били изузетно плодоносни и чврсти духом. Нису клонули чак ни током комунизма; колективизација пољопривреде је овде пропала, а Београд је представљао јарко светло у мрачном, суморном свету иза Гвоздене завесе. Али, оно што није пошло за руком комунизму, сада уништавају амерички конзумеризам и осионост.

Сажимам своје виђење у разговору са једним православним епископом: ако Срби изгубе своју веру, идентитет, и жељу за животом и репродукцијом, сва прича о политичкој будућности Балкана постаће неважна - јер Срба више неће ни бити. Уколико се, пак, врате својој традицији и поново почну да рађају децу, тада ће бити кадри да издрже сваки облик јарма који намеће америчка Империја и њени европски сателити.

Срби воле да се баве депресивном причом о светским проблемима, али ретко ће бити баш толико нерасположени да одбију ракију или да се не придруже започетој песми. У Србији нема маније величине, нити грандиозних амбиција за освајањем света чија пропаст би им уништила душу - за разлику, на пример, од Руса и Немаца. Верујем да би им требало веома мало да се опораве: патриотска власт, школски систем који није посвећен уништавању умoва и карактера деце, затим прилика да се добије пристојан посао.

Да би се видело колико је мало неопходно, довољно је отићи у Бања Луку. Контраст између Београда и Бања Луке није баш као ноћ и дан, него више налик на разлику између поноћи и свитања. Срби у Босни и Херцеговини имају већи природни прираштај, и, уз разумљиву нервозу, чини се да им је поуздање у будућност макар делимично веће.

Теоретски гледано, њихов обазриви оптимизам није нарочито оправдан. Део су савезне државе која укључује босанске Муслимане, који их отворено мрзе до сржи и без престанка кују планове за интеграцију Републике Српске (РС) у државу под муслиманском доминацијом. Београд и Нови Сад, истина, јесу бомбардовале САД, али то није ништа у поређењу са страхотама и зверствима на свим странама босанског грађанског рата.

Био сам у БиХ више пута, током и непосредно после рата. Километар за километром спаљених села подсетио ме на фотографије разарања Немачке после 2. светског рата. А ето, Бања Лука се развија. Стару српску цркву пристојно одржавају, а нови храм је прекрасан, да се тако изразим. Мање сам задивљен новим зградама владе, али оне су свеједно на част Босни.
Боде очи само једна од најружнијих католичких цркава на свету. Ово можда звучи невероватно, али говорим као католик који је видео много ружних богомоља широм света: ову цркву из цртаних филмова морате видети да бисте поверовали да постоји. Док нисам пришао довољно близу да схватим да се ради о цркви, личила ми је на луна-парк из 1950-их.

Зашто, дакле, Срби у Србији малодушни, а Срби у РС нису? Мислим да се бар делимично ради о разлици у величини и самосталности. РС мора да се носи са властима у Сарајеву и низом злурадих сметала званих Високи представник. Сваки нови Високи представник је шашавији од претходног, а служи само да би Србима понављао партијску линију САД, ЕУ и УН: „Заборавите на Дејтон и све потписано. Сарађујте с нама како бисмо направили од БиХ јединствену, мултиетничку секуларну државу коју ће контролисати потомци муслимана који су вас вeковима угњетавалаи и пљачкали“.

Ко зна шта ће на крају бити са РС или са Србијом? Ових дана су се САД и ЕУ превише забавиле о себи да би могле да посвете време и ресурсе пројекту уништавања Срба. Забављали су се док су могли, али сад се мора даље. Европу и САД дрма нерешена финансијска криза, на Блиском истоку јача Ислам, а у Авганистану и Ираку се воде ратови које је немогуће добити. Све мањи број Срба на свету мораће да сачека.

8 коментара:

Bojan је рекао...

Овај пут нећу мудровати, већ да се само захвалим на корисним чланцима које пронађеш и овдје објављујеш. Зато редовно посјећујем твој блог :)

Gray Falcon је рекао...

Хвала! Трудим се.

Bojan је рекао...

Да, ипак има једна ствар коју бих овдје поменуо.

Шта у пракси (и будућности!) значи "бољи наталитет у РС него у Србији", како Флеминг примјећује, можемо да видимо из демографске процјене урађене за потребе Стратегије реформе пензионог система Републике Српске. Под [1], стране 262 и 263, можемо да уочимо процјене у три модела развоја. Ако посматрамо константну и песимистичну прогнозу (реалну по трендовима), у РС ће 2080. године да буде између 480 и 560 хиљада становника. Подсјећам, у РС тренутно живи близу 1,3 милиона људи! Још гора од "никаквог" броја становника је у ствари старосна структура становништва, која нам, како год да се окрене, не може улити никакву наду у бољу будућност. Бојим се да погледам какве су пројекције за Србију.

Према томе, оно што је стварно горући проблем нашег (наших) друшт(а)ва је демографска ситуација. Свјетским господарима 50 година горе доле ништа не значи, они су ако треба спремни да сачекају (и мало успут припомогну) да један народ одумре, како би узели земљу и ресурсе за које сматрају да им припадају. Српски народ се тренутно налази у терминалној фази, дакле, ми смо на путу да изумремо за 30-50 година, и само снажан, неуобичајен, неочекиван, непланиран заокрет може да промјени ту путању.


[1] http://www.vladars.net/sr-SP-Cyrl/Vlada/Documents/Prijedlog%20strategije%20reforme%20PIO-%20cirilica.pdf

Gray Falcon је рекао...

Па ако пажљиво погледаш текст, Флеминг није ни спомињао наталитет у РС - већ атмосферу, стање духа, које се заиста драстично разликује од жутократским очајем затрпане Србије. Ето и Бошко Обрадовић неки дан вели исто. То не значи да у РС цвјетају руже, али бар је могуће да до неког напретка дође кад се има власт којој опсесија није затирање сопственог народа...

Што се демографске пројекције тиче, погледај само историјат ХХ вијека па види колико је реално да се праве пројекције на 70 година. Звучи ми као студије које се већ годинама праве на западу, а у којима се предвиђа изумирање европског становништва и неминовна замјена "придошлицама" из Африке и Азије. Оно што не узимају у обзир је да су сви екосистеми, па и људски, динамични, односно да се ствари у њима не дешавају линеарно.

Чак и да је та дугорочна прогноза коретно урађена, нећемо ваљда дозволити да се оствари? Мислим, ко то још прижељкује сопствено истребљење?

Milutin је рекао...

Да не знам о коме се ради, мој општи утисак о овом би вероватно био, види како овај Американац лепо зна о нама оволико - али види и како све површно разуме - баш к`о Американац.

Флеминг је амерички паписта (познат између осталог и по организовању „летње школе“ у ... Ватикану!...), и власник интернет часописа „Хронике“ с претенциозним поднасловом „часопис америчке културе“, о коме он сам изричито каже да је то место „за хришћане, али и за добронамерне атеисте“ (дословно, није виц...). Где су ти хришћани махом и најзадртији католици, и где он, природно, резервише право да ре-дефинише појам добронамерности према потреби. Мали примерак. Пре пар година сам тамо пратио његову преписку с неким муслиманским коментатором, који је, за разлику од уобичајених арнаутских „тролова“, пружао интелигентне и школоване аргументе, на које је горепоменути прво покушавао да одговори. Али кад се најзад видело ко је убедљиво губио дискусију, наш паписта ју је на најинтересантијем месту изненада „решио у своју корист“, свечаном анатемом о „брисању“ свог саговорника са сајта „за увек“.

Ово јесте доба кад нам требају пријатељи где год их можемо наћи (а зар и има доба кад нам не требају?), али ипак мислим да нисмо толико очајни.

Постоји велика историјска позадина које смо ми део, дубока културна и политичка подела Европе на грабљиви и подмукли католички и протестантски запад, и Православни исток, призма која јасно осветљава наш положај. Што је делом предмет и првокласне анализе „Камуфлирани континуитет“ Сивог Сокола од 30 септембра, и тамо повезаног чланка Жељка Цвијановића у Новом Стандарду од 23 септембра. А посебно предмет филмског ремек дела „Пропаст империје. Византијска лекција“ архимандрита Тихона (Шевкунова) московског Сретенског манастира (http://vizantia.info/docs/171.htm).

У исто време, чини ми се да је онај период кад су Ћирило и Методије били принуђени да питају некаквог римског папу за дозволу и „савет“ за своју делатност давно прошао.

Gray Falcon је рекао...

У реду, али шта од онога што је Флеминг написао није тачно? Поента текста није била да се подржи Флеминг, или да се представи пример како ето има Американаца који о нама мисле добро, већ да се из написаног извуче наравоученије, тј. следеће: Империја се о себи забавила, проблем са Србима је жутократија, излаз из овог очаја је у нади, деци и родољубљу.

Ако је то тачно, а јесте, онда зашто да ме занима да ли је човек који ту истину саопштава католик, протестант, будиста, муслиман или нешто деветнаеасто?

Milutin је рекао...

Одговори, чини ми се, довољно су имплицитни у мом претходном коментару.

Ако нема смисла аутопсији краснописа неког америчког псеудоинтелектуалца чија је општа лична особина већ осветљена, можда вреди додати један специфичан податак, један детаљ који се тиче Српства. За случај да је бар то вредно да занима.

Пре отприлике две-три године, дотични је посетио наше Косово, и написао нешто о томе на свом раније поменутом блогу. Слику коју је стварао код онога који је то читао била је, ето отишао много важан човек на „мисију“ код урођеника, попут неког из „библије“ (боље, Ватикана), питао их шта их боли, ко је слеп, ко је хром, ко је гладан, и онда ... наоружан својим дубоким небеским свезнањем ... на свом блогу „саветује“ изгубљене Србе „шта да раде“...

А тај „савет“ беше ни мање ни више него - управо оно против чега се и Сиви Соко бори: да Срби, „стратегије ради“, „привремено“ не пружају више никакав отпор Империји, да „засад“ ћуте и раде све низ длаку са својим правим газдама из Америке, каже нам да је то „за наше добро“, јер, мал те не, „доћи ће царство небеско“... Боже уображеног магарца.

(Ево, он тобоже „крвни непријатељ“ Кристофера Хиченса, а заиста се не зна који је гори. Бар је овај други је сад физички мртав, претходни духовно.)

Па се неки наш српски момак на блогу (мислим да је живео у Шпанији, а псеудоним му имаше и слова „RV“) побуни, и написа му леп и одмерен одговор. Што наљути нашег небеског „саветника“. Како може неки урођеник да се дрзне? И још пар парова порука се измења.

„Последња реч“ те измене је вредна помена. У њој се наш папски емисар на Косову руга (!) Србину из Шпаније, исмева га због дела његовог псеудонима, пита га, а јел` то „RV“ скраћеница од „Recreation Vehicle“?

Gray Falcon је рекао...

Милутине, опет ми не рекосте, шта је од онога написаног у горе преведеном тексту нетачно?

Све и да је све што сте овде навели на месту (а нешто се не сећам тог текста у којем је саветовао предају Косова), какве то везе има?

Мислим, капирам да хоћете да дезавуишете гласника, али шта је са поруком?