„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 31. јул 2009.

Мој скромни прилог слободи говора



Очеви, оци и маћехе Србије
Зоран Грбић
НСПМ, понедељак, 27. април 2009.

”Ви ћете се угушити у властитом извештају,
и смраду клевета”
- В. Шекспир, ”Мера за меру”

Један хрватски блогер и писац (или обрнуто) својевремено је написао духовиту блогерску причу у којој описује имагинарну ситуацију у којој пред неког хрватског званичника, а у време њиховог чланства у Савету безбедности, изводе Тадића и премијера ”Републике Косова”, да одлучи о судбини покрајине. Као некад мудри Соломон, од хрватског званичника се очекивао ”мудри праворијек”, па је он као решење за јужну српску покрајину дао предлог: ”Мислим да је најбоље да прережемо Косово напола”. Из одговора двојице изведених пред такав суд, заинтересованих за Косово, лако би се видело ко је мајка и чије је дете Косово и Метохија. Једино се не зна ко је отац, нити може да се наслути његов став.

Добрица Ћосић, књижевник, председник и човек који из неког разлога носи незваничну титулу ”оца нације”, по горе наведеном читању приче о цару Соломону би пре био очух нације, неко коме Косово није блиско, неко ко би олако пристао да се оно ”пререже напола”. Ћосићев дефетизам, залагање за предају, прекид бомбардовања и поделу Косова и Метохије, би пре требало да користи ”другој Србији” уместо што против њега пишу пријаве. Реченица из дневника је само то, једна гневна реченица написана у очају човека у годинама, исписана у једном другом времену и другом окружењу. Наравно, за оне који су написали кривичну пријаву, то није олакшавајућа околност. Нити су спремни да разумеју немоћ због које је реченица написана, нити су кадри да схвате време у којој је написана. Пре ће бити да су само чекали прилику да се обруше на још један од симбола Србије, на човека који за многе значи ”отац нације”.

Уз дужно поштовање према минулом раду и прошлости, могло би се рећи да је Ћосић данас човек у годинама, усамљени и сенилни дека, помало уплашен за будућност народа, несигуран у њега, несвестан његове снаге баш као што је несигуран и у сопствену. Идентификација са тако озбиљном титулом ”оца нације”, како изгледа, временом може да буде погубна, тако што се лични страхови, несигурност и немоћ преносе и на уверење о стању читаве нације са којом је неко поистовећен.

Ћосић је изгледа заборавио да није могло бити проглашења ”Републике Косова” (ни побуне терориста, ни бомбардовања), да се пре тога није десио Дејтонски споразум. Као што није могло бити Дејтона без претходног пада Книна. Исто као што ни Статут, чак ни у тезама, није могао да се напише пре инсталирања ”Владе терориста” у Приштини. Ништа не иде преко реда. Сваки пут кад Србија пристане на нешто, отворила је пут за следећи захтев по реду. Све док неко не каже – доста је било. Тај неко ће тешко бити човек у Ћосићевим годинама.

Изгледа да је дошло време да књиге поново некоме сметају. Хитлер их је спаљивао, у социјализму су забрањиване, а ислам ауторе осуђује на смрт. У средњем веку су спаљивали људе уместо књига. Данас поново на сцену ступају чувари јавног морала и бранитељи ”братства и јединства”. Против Ћосића је поднета кривична пријава због дела изазивања ”националне, расне и верске мржње и нетрпељивости”, због једне половине реченице обимне књиге у којој каже да су Албанци ”социјални, политички и морални талог трибалног варварског Балкана”.

Тешко би могло да се каже да су Албанци познати по делима које су створили. Пре би могло да се каже да Албанци од свог доласка на Балкан нису урадили много тога креативног. Заправо, не знам да су урадили ишта креативно, нешто по чему би остали упамћени у заједници људи. Можда сам неупућен, али не знам ни једног њиховог великог научника, писца, сликара, спортисту... Не знам ни за једну велику грађевину у Албанији, ни великог архитекту који би је подигао, осим неколико десетина хиљада бункера, што је логичан системски наставак високих зидина којим ксенофобично окружују своје куће. Чак је и биографија једине аутентичне Албанке за коју читав свет зна, Мајке Терезе, у свету све чешће тема писања везаних за конгроверзе и скандале у којима је, наводно, учествовала. Све што они у последње време раде (након крађе територије) је крађа туђе историје и туђих историјских личности.

Начин на који ће се ове информације саопштити је више ствар семантике и такта него што је питање истинитости. У нека срећнија времена, и у хипотетичкој ситуацији у којој нам њихова политика није чинила зло, сасвим је сигурно да би ствар пристојности била не спомињати ништа о томе каква је, на нивоу друштва, њихова креативност и каква су њихова цивилизацијска достигнућа. То нас не би ни занимало, нити би требало да нас дотиче. Међутим, тешко да у садашњој ситуацији нормалан човек, неко ко није робот или интернационалиста, може да истрпи а да не призна да су њихова најзначајнија, светски позната дела трговина људима, производња и организована продаја наркотика, трговина људским органима, а достигнућа крвна освета, терористички напади, логори, ”куће” и племенски начин живота. Што се тиче културе, (на страну таленат за прављење уметничке фотографије на којој је у природној величини приказан терориста) нипошто не треба заборавити неспорну чињеницу да су у ”старој Југославији” имали стварно одличне глумце. Неко заједљив би могао да каже да им је таленат за глуму једини заједнички таленат, једно од аутентичних обележја нације.

Можда је семантичко питање, али мислим да овде вреди поменути, јер је ”друга Србија” изгледа јако забринута за питања језика и увреду других народа - Шиптари су Албанци који живе на Косову и Метохији, српској покрајини. Албанци су људи који живе у Албанији. Шиптари не желе да их се зове тако, не зато што је то за њих увредљиво, него зато што би се тиме показало да постоји разлика између њих и матичне државе. Ако су сви Албанци, онда нема разлога да постоји ”вештачка” граница између Албаније и Косова. Ако се јасно раздвоје термини ”Шиптар” и ”Албанац”, постоји добар разлог за то.

Грци, на пример, одлично знају за то. Они још увек не признају назив републике Македонија, као што не признају нацију Македонаца, јер би тиме прихватили идеју да је граница између две Македоније вештачка, сумњива, подложна промени.

Хрвати такође знају да је тако. Па тако Србе из Крајине и Славоније зову Срби, а оне из Србије ”Србијанци”. Јасно раздвојени језиком, као што су раздвојени и територијом.

Друга Србија углавном не зна за ово. Они желе да верују у то да Шиптарима смета кад их неко зове тако.

Не бране они само Шиптаре. Једног од њихових, познатог по речнику и понашању којег би се постидео и пијани камионџија у време суботњег изласка у омиљеној кафани, бранила је Соња Бисерко. На питање да прокоментарише његову изјаву да би неки новинари требало да заврше на вешалима, Соња је прво покушала да избегне одговор наводећи кривицу новинара током рата (а то се зове релативизација злочина), и тек на инсистирање водитељке експлицитно је одговорила: ”Језик Пере Луковића је такав, он је ушао у тај наци језик, који доминира нашим јавним дискурсом, и из те матрице га гађа тим својим језиком. Заправо, он га језички уништава. (...) Он просто улази у матрицу и разваљује изнутра”.

Да ли би њега такође требало позвати на суд или је његов ”уметнички поступак” веће и значајнији од дела једног од највећих српских писаца? Може ли такво писање уопште да буде правдано, у било ком контексту? И какви су то људи који то могу да правдају и подржавају?

Борка Павићевић (позната по изјави да нема свако право на мишљење) је у емисији на јавном сервису бранила реторику Ненада Чанка, и позивање на вешање, речима да је ”такав говор, у одређеном политичком контексту нешто што се може разумети”. А изјаву Прокића о Србима (”Та стока само тај језик разуме”), Борка лаконски уз осмех правда речима да је он само цитирао Томаса Мана.

Биљана Ковачевић Вучо (која би у историју могла да уђе по последњој фантастичној изјави ”патриотизам би требало да се редефинише”) такође је бранила право на нападање сопственог народа. У емисији РТС-а од пре неколико дана, на питање водитељке ”Да ли сами о себи можемо да говоримо шта год хоћемо?”, одговорила је речима ”Да, то је питање политичке културе, које ћемо речи да користимо, јавног дискурса, стила, ироније (...) а дискриминација се односи на другог и друкчијег”. Када би неко пристао на оно што прича Вучо, он би рецимо, онако земљачки, јер смо наши, могао да за њу каже да је превртљиви лажов, манипулант која бежи од суочавања са истином и неко ко се продао за ситан новац. На таквог се Биљана сигурно не би љутила, јер између себе, једни о другима, можемо да говоримо шта год хоћемо.

Као што ни госпође Бисерко и Павићевић не би имале разлог да се наљуте кад би неко рекао да им је понашање ”радикално ретардирано”, јер је то цитат Луковића који је ”ушао у тај наци језик, који доминира нашим јавним дискурсом”. Или, ако би им неко рекао ”You shall stifle in your own report, and smell of calumny”, не би се увредиле јер је то само цитат Шекспира (,,Мера за меру”).

Словенци су недавно имали аферу, са једном књигом и једним писцем, у којој је читава словеначка јавност устала у одбрану непознатог писца и његовог права да о Словенији и националним мањинама које тамо живе пише отворено и слободно, на начин на који он доживљава ситуацију. У одбрану Горана Војновића, словеначко-босанског писца романа ”Чефурји раус” (Јужњаци напоље), који је привођен у полицију и против кога је подигнута пријава, устала је и министар полиције Катарина Кресал. Она је Словенцима поручила да би ”мудро било да је прочитају, јер смо пречесто нетолерантни према људима који тамо (у насељу Фужине) жив”. Тиме је полицији за коју је надлежна, својим сународницима, а и читавом Балкану дала снажан пример да књижевност и писана реч мора бити ослобођена од полицијског прогона. Очигледно је да до неких овде та поука још није стигла.

четвртак, 30. јул 2009.

Докле?

Кад демократорска власт сутра изгласа Динкићев закон о "јавном информисању" (боље речено, Закон о репресији медија), вероватно ћу и ја постати "криминалац" у држави Србији, јер се забога усуђујем да кажем да је министар Динкић лажов, лопов и преварант. Ако је истинозборење злочин, онда ајде, пишите ме у злочинце.

Од сутра, било које новине у Србији које пренесу неки мој текст (између осталог) ризикују да их држава (тј. Млађа Министар) опљачка до голе коже на име некаквог фантомског новинарског стандарда. Каквог, бре, стандарда поред све оне багре из тзв. Друге Србије која комуницира искључиво пљувањем и псовкама (мислим превасходно на П. Луковића, али није једини)? Што ли неком од њих не стављају брњицу? Зато што им такав језик не смета. За демократоре екстремизам у ЕУнијаћењу није ни порок, ни грех, ни злочин - али свако родољубље је све троје.

Е сад, моја је срећа што нисам новинар, већ блогер, и што постојим на интернету, па не могу да пошаљу вуцибатине да ми растуре редакцију, заплене пресе или укину регистрацију. То је један од разлога што мислим да будућност припада блогерима, а не штампаним диносаурусима. Али кад су они већ тако бескрупулозни, онда не видим зашто бих ја морао да се према њима односим у рукавицама.

Врхунац Динкићевог цинизма је што сад гради некакву нову "странку региона" са локалним велможама, уз причу да ће све бити боље кад "паре престану да се сливају у тај грозни, паразитски Београд." Слободан Антонић је све лепо објаснио, па да сад ја овде не понављам. Није, додуше, рекао изричито да је управо Динкић одговоран што све паре иду у "грозни, паразитски Београд." Управо је Динкић, са својим кадром из Г17, ставио под своју шапу све финансије, и привредне регулативе Србије у протеклих 9 година. Сад кад више не може (или нема?) шта да опљачка из Београда, креће да комада Србију по регионима и тако посиса и оно мало крви што није успео досад.

Дабоме, није у тој вампирској работи сам. Саучесници су му све владе од Ђинђића наовамо, које су га пуштале да ради то што ради. Зар мислите да би без имплицитне подршке Демократорске Странке било могуће да се од Србије прави "Конфедерација европске покрајине Војводине и федерације европских региона Подриња и Поморавља" (Антонићев опис који итекако приличи)?

Ако вам још није јасно, упитајте се да ли ће Динкићев медијски линч да закачи, рецимо, "Е-новине" или сепаратистички лигашки лист "Слободна Војводина" (!). Дабоме да неће. За демократоре, велеиздаја није кривично дело. Потребна им је "СВ" да преноси изјаве попут оне некаквог аустроугарског поклисара од пре неки дан, да Србија мора да се "децентрализује" како би ушла у ЕУ.

(Ништа се, значи, није променило од 1908. наовамо - Србија мора да нестане, како би у Бечу и Бриселу могли мирно да спавају. Они на тај став имају право - али да ли ми имамо обавезу да им изађемо у сусрет?)

Немојте имати илузија да се ово може решити неким демократским путем, кроз институције система. Демократија је оно што Брисел и Вашингтон кажу да јесте. А постојећи систем је онај исти наслеђен од Кардеља и Броза, само пресвучен новим демократорским и "еурограђанским" тапецирунгом.

Већ девет година тај систем користе људи попут Млађана Динкића и осталих демократора и деформиста. Упитајте се, докле сте спремни да своју земљу препустите таквом олошу, пробисветима, лоповима и вампирима? Прошле године сте имали шансу да их победите гласачком кутијом. Сада вам остају крст, бели лук и глогов колац.

(Напомена: Управо сам сазнао да је гласање о овом абортусу од закона одгођено до краја августа; ваљда да се народ не досети. То не мења ни слово од овога што сам написао. Чак штавише, вероватно значи да је демократорско-вампирска власт слабија него што се чини, па они што не би да ”чачкају” јер се боје пораза итекако немају више изговора.)

среда, 29. јул 2009.

Лек за опасне илузије

Са задовољством сам прочитао текст Бошка Обрадовића (Двери) објављен у Печату 24. јула, који сажето, јасно и проницљиво идентификује не само проблеме с којима се суочавамо већ и пут изласка из ових смутних времена:

...историјски умор и занемоћалост читавог једног народа који је чинио велика дела у прошлости, делује застрашујуће и више него забрињавајуће, иако није прво такво искушење у нашој историји, док ово друго, психолошко „време илузија” у којима живимо чини се много опаснијим и трагичнијим по својим последицама, можда управо зато што га заправо нисмо ни свесни.


Тај умор и занемоћалост (за које и даље мислим да су систематски култивисани изнтура и извана) се онда претачу у идиотске илузије, које Обрадовић крсти "неотитоизам" и "евроунијатство," с тим да је ово друго у ствари варијанта првог, и представља чежњу за временом (наводно изгубљеним, а у ствари непостојећим) када се могло имати све а да се не ништа не ради. Али та размажена времена титоизма скупо су и крваво плаћена - прво огромним жртвовањем у првим послератним годинама, а затим економском кризом осамдесетих, када је стигао рачун од ММФ-а и Светске банке.

Још већа вредност Обрадовићевог текста је што се не зауставља на дијагнози, већ нуди и терапију за постојеће стање:

Духовна револуција, морално буђење, биолошко устајање, културолошка самобитност, национално освешћивање, патриотско јединство и државотворност, били би само почетак промене овог психолошког наслеђа. Потом би морали да уследе потпуно други погледи на свет и живот, потпуно нове радне навике и социјални идеали, сасвим другачија организација личног, породичног, друштвеног и државног живота.


Ово можда звучи као превелик изазов за мале-слабе-уморне Србе, али није све тако страшно. Наиме, све ово "ново" је у ствари већ у нашој традицији. Потиснуто, оклеветано, отерано у заборав, убијено и кришом закопано, све у име мамутског друштвеног експеримента стварања "Новог совјетског (југословенског?) човека" - али не и искорењено, нити бесповратно уништено. Ми по карактеру нисмо овакви какви смо данас. Нема разлога да измишљамо топлу воду, нити градимо некакав "нови народ"; то је опсесија тзв. Друге Србије. Потребан нам је препород, а не некаква "промена кода."

Према томе, излаз из ћорсокака уопште није сакривен у магли, већ је врло јасан. Ако смо залутали на свом историјском путу - а да се не лажемо, јесмо и то доста - онда је најприроднија могућа ствар повратак на извориште, да опет пронађемо себе.

уторак, 28. јул 2009.

Патолошка мржња

Најновији осврт Слободана Антонића на фалсификовану "историју" коју форсирају прваци тзв. Друге Србије - а где има гомила стравичних примера најбезочнијих лажи и подметачина - још једна је коцкица у мозаику разумевања природе и порива ове фанатичне групације.

Није тајна да је њихов идеолошки гуру Латинка Перовић. Острашћени комуниста, Латинка је својевремено била компартијски културкомесар, да би 1971. изненада била смењена у чистки тзв. "либерала" унутар СКС. Самим тиме, разумевање шта то покреће Латинку пружа увид у мотивацију култа окупљеног око ње.

Антонић цитира историчарку Дубравку Стојановић, која је у есеју посвећеном Латинки тврди да је управо она спознала континуитет некаквог аутохтоног српског зла:

"Ради се, по Латинки Перовић, о дубинском, затвореном идеолошком систему који се рециклира скоро век и по, мењајући форме од раног српског социјализма Светозара Марковића, преко радикализма, затим разних облика идеологија блиских фашизму између два светска рата и током Другог светског рата, преко комунизма до национализма који је наступио половином осамдесетих година XX века.”
Антонић ово исправно описује као чисту параноју. Како је могуће да се тако различите, а често међусобно апсолутно супротстављене идеје (нпр. монархизам и комунизам), увек виде као одраз једног те истог нечега што Перовић верује да је неко исконско српско зло?

Управо је убрајање комунизма у овај списак "неподобних" идеологија индикативно. Без тога би се лако подлегло искушењу да се Перовић опише као пуки црвени рудимент, замрзнут у идеолошкој матрици опседнутој "српским национализмом" и "великосрпским буржоаским империјализмом". Али из прошлогодишње хагиографије посвећене њој сазнајемо да је за Латинку Перовић чак и Јосип Броз Тито био "српски националиста"! Њен идол је Кардељ, а архинепријатељ Добрица Ћосић (!), којег описује као "човека који посредује између политичког врха и интелигенције која је била националистички оријентисана..."

Исто као што у свим кривудањима српске историје Латинка види некакво исконско српско зло, тако у позадини наводно општеприсутног "национализма" у комунистичкој врхушки она види Ћосића, који се од обичног писца у њеним очима претвара у свемоћног манипуланта људима и догађајима.

Та опсесија Ћосићем има одлике замене теза (ко то, у ствари, годинама седи у сенци и шаље своје салонске ђаке да "реформишу" Србију?) и класичне параноје. Сад додајте томе и осветољубивост према онима који су пресекли њен вртоглави успон пут власти (Тито и наводни "српски националисти" који су га тобож’ контролисали), и један ужасан и догматски приступ националном питању, и биће вам јасно шта то покреће Латинку Перовић да пре подне мрзи Србију, а после подне само све Србе.

Не потежем олако нацистичке аналогије, понајвише јер се њиховом честом злоупотребом умањује стварна страхота нацизма, али одговарајућу паралелу овако умоболно опсесивној мржњи према једном народу налазим једино у опсесији Јеврејима пропалог аустријског сликара са чудним брчићима.

понедељак, 27. јул 2009.

Комунисти, Југославија и национално питање

Знам да ризикујем да постанем досадан са причом о комунизму као корену великог дела савремених проблема не само Срба, већ и осталих народа на простору некадашње Југославије, али мислим да је апсолутно неопходно да појмимо друштвени, политички и интелектуални оквир у који смо систематски сатерани почевши од четрдесетих година ХХ века. И данас, у свим аспектима живота - од породице и рада до организације друштва и државе - још увек се крећемо у границама које је наметнуо самоуправни социјализам, иако је он званично укинут 1990. Само су старе флоскуле о социјализму, револуцији, радничкој класи и томе слично замењене другим - о демократији, људским правима, транзицији, итд.

Дискусија о томе да ли је Титов и Кардељев социјализам бољи систем од овога што имамо данас је зато бесмислена, јер је ово данашње само још малигнија мутација ондашњег система и нема везе ни са капитализмом ни са слободним тржиштем, ма колико год се разни „експерти“ трудили да тим терминима сакрију своју безочну пљачку.

Као што сам већ раније објаснио (Укините Војводину!“ април 2009):
„Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије“.
Да би било савршено јасно на шта се ово односи, цитираћу одломке из књиге историчара Душана Т. Батаковића, Косово и Метохија: Историја и идеологија, а који се тичу приступа КПЈ националном питању и Југославији. Нагласио сам делове текста од посебног значаја. Прочитајте, па одлучите сами.

(почетак цитата)

Косово и Метохија су, после 1945, као уосталом и читава Југославија, зависили од самовлашћа комунистичког вођства које је манипулацију националним супротностима вешто користило да учврсти и одржи своју власт. Национална политика југословенских комуниста била је идеолошка и национална негација устројства Краљевине Југославије коју су Срби осећали као своју и за које је она била наследница политичких традиција и демократских установа Краљевине Србије. Док је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (од 1929. Краљевина Југославија) била израз српског схватања југословенства, комунистичка Југославија била је успостављена на начелима хрватског, федералистичког схватања југословенског заједништва.

Због тога су, у комунистичкој федерацији, Срби, као народ са најјачим демократским традицијама, због привржености монархијском државном уређењу били доживљавани као највећи идеолошки изазов по владавину југословенских комуниста. У различитим друштвеним слојевима - од политичке елите до ситног сељаштва, од грађанског слоја до средњих и малих земљопоседника - комунизам је био разумеван као идеологија страна аутентичним српским традицијама: до Другог светског рата на комунизам се гледало с потцењивањем, као на помодну идеологију привлачну за малобројну „заблуделу омладину“, да би, током грађанског рата - са снажењем покрета иза којег је стајао режим комунистичке Москве - добио значај највеће опасности по државну самосталност и националну слободу.

Срби су, по историјском искуству, били народ снажних државотворних традиција: своју државу стварали су у сталном отимању са Турцима - у венцу великих устанака и ратова. Као нароз изразите националне самосвести, Срби су, после југословенског уједињења (1918), а нарочито после успостављања идеологије „народног јединства“ (1929), своја национална осећања поистоветили са оданошћу држави која је - произашла из серије ратова Србије и Црне Горе за ослобођење и уједињење - била по саставу мултиетничка („вишеплеменска“), а по званичној идеологији само југословенска. Почетак федерализације Краљевине Југославије, стварањем Бановине Хрватске (1939) поново је отворио српско питање као нерешено национално питање.
( стр. 130-131)

Своје присталице међу Србима КПЈ је регрутовала претежно у нижим друштвеним слојевима, лишеним демократске културе и слабо утемељене у српске државне и политичке традиције. Заведени заглушујућом пропагандом о совјетском комунизму као егалитарним одговору на нагомилане социјалне проблеме, чије остварење јамчи Русија - традиционална заштитница Српства у раздобљу османске и хабзбуршке доминације - комунисти су створили кадар фанатичних присталица: у име пролетерског интернационализма, који је схватан превасходно као подршка руском (а у ствари совјетском) концепту друштва, они су прихватили политику свога вођства које је одбацивало српске интересе и слепо извршавало наредбе комунистичког вође који је сматран Стаљиновим изабраником, задуженим да спроведе социјални и политички преображај Југославије.
( стр. 131-132)

По народности Хрват, политички стасао у политичком миљеу Двојне монархије - у раздобљу натопљеном хабзбуршким стрепњама „од великосрпске опасности“ - Броз је идеолошко васпитање заокружио прихватањем лењинског учења да је национализам већих нација опаснији од национализма мањих народа. Читаву концепцију решавања националног питања Броз је изводио из ова два, само наизглед удаљена, начела. (...)

Уређење комунистичке Југославије, стога, није могуће разумети без познавања националне политике КПЈ... За југословенске комунисте Краљевина је била „тамница народа“ у којој српска политичка елита систематски угњетава остале народе и мањине. Став о „великосрпској хегемонији“ и о „великосрпској буржоазији“ као њеном носиоцу, много је дуговао тезама аустроугарске политичке елите која је „великосрпску опасност“ сматрала главном препреком успостављању своје доминације на Балкану. У име међународног пролетаријата, КПЈ је непрестано упућивала подршку „одбрани своје обесправљене браће у крвавој војно-фашистичкој Југославији“ и подстицала отпор хрватске опозиције „због поновне гнусне издаје интереса хрватског народа“.

На Петом конгресу Комунистичке партије Југославије, одржаном у Дрездену 1928, усвојена је политичка платформа о апсолутној неопходности разбијања заједничке југословенске државе.
(стр. 133-134)

(Душан Т. Батаковић, Косово и Метохија: Историја и идеологија, друго допуњено издање. Чигоја, Београд, 2007)

недеља, 26. јул 2009.

Ново, а старо

Нисам у навици да читам саопштења канцеларије апсолутног владара Босне и Херцеговине, па ми је тако промакла вијест објављена 20. јула да ће нови шеф бањалучке канцеларије ОХР бити Крис Бенет.

Искуснији познаваоци Б-Х прилика сјетиће се да је Бенет ономад (1996-1999) био шеф канцеларије Међународне кризне групе за Балкан. Иако наводно независна и непристрасна, МКГ је умногоме формулисала политику тзв. ”међународне заједнице” у протеклих 14 година свог рада, а дио њене платформе је и залагање за унитарну БиХ.

Како се наводи у саопштењу ОХР, Бенет је по одласку из Сарајева био уредник ”НАТО ревије” (2000-2006), да би се онда вратио и од јуна 2006. до септембра 2007. био директор комуникација за ОХР Кристијана Шварц-Шилинга. Шта је радио потом, не кажу.

Почетком фебруара 2007, Бенет је послао коментар британском Гардијану, као службени одговор на извјештај новинара Иана Трејнора. Наиме, Трејнор је писао о најављеном одласку Шварц-Шилинга као де факто отпуштању, и цитирао службеника МКГ (!) Сенада Слатину који га је назвао ”најгорим високим представником у БиХ.”

У свом одговору, Бенет брани Шварц-Шилинга и тврди да је он ”изабрао да не интервенише јер вјерује да институције и руководиоци БиХ треба да развију сопствене способности да управљају.” Закључио је коментар сљедећим:

”Иако критичари г. Шварц-Шилинга сада гракћу, биће разочараним сљедећим Високим представником, који ће наставити истим путем. Неће бити повратка на интервенционизам.”


Мирослав Лајчак је заиста наставио политику немијешања, бар док га притисак ”међународне заједнице” није натјерао да заметне кавгу са РС око гласања у државним органима. Али његовом насљеднику Инцку није дуго требало да потегне ”бонска овлаштења” против одлуке НСРС. Вук длаку мијења, али ћуд - тешко.

Зато ми је занимљиво што баш Бенета шаљу у Бања Луку. Да ли је оно што је писао 2007 одраз личног убјеђења, или ће прије бити да је писао како су му наредили? У сваком случају, не вјерујем да ће било шта да се промијени у понашању и приступу ОХР-а. Инцко је демонстративно употребио бонска овлаштења како би послао поруку да има апсолутну власт. Сад када је ту власт као неприкосновену потврдио и Европски суд за људска права у Стразбуру, чисто сумњам да ће је користити мање. Али исто тако, сумњам и да ће се на њу позвати како би интервенисао на, рецимо, покушај блокаде институција РС.

Наиме, Инцко је 2005. године писао рецензију за књигу Адамира Јерковића ”Алија изблиза,” у којој каже: ”Књига ће од заборава заштитити и спасити огромну баштину, велики капитал, који је оставио предсједник Изетбеговић свом народу.”

Сваки даљи коментар је сувишан.

субота, 25. јул 2009.

Изнад закона

Европски суд за људска права у Стразбуру одбацио је свих 26 тужби против одлука вицекраља у БиХ као неприхватљиве, правдајући се ”да су спорне одлуке високог представника у БиХ донесене на основу овлашћења Уједињених нација, па је Суд утврдио да се БиХ не може сматрати одговорном за акте високог представника предузете у складу са тим овлаштењима.”

Толико, дакле, о ЕУропској унији и причи о примату ”људских права”. Овакво образложење пресуде значи да за наводне повреде људских права могу да одговарају само функционери неке државе - али не и над-државних структура! Попут, рецимо, саме ЕУ.

Сетите се још и да је Међународни суд правде, сасвим легитимна институција (за разлику од илегалног Трибунала који се представља као суд УН), одлучио да СРЈ није могла да тужи НАТО зато што у тренутку агресије није била чланица УН - али да је сасвим прихватљива тужба једне зараћене стране у БиХ, у време чијег подношења СРЈ исто тако није била чланица УН! Дакле, статус и само постојање неких држава подложно је слободној интерпретацији, зависно од политичких потреба. И то је онда суд од којег се тражи ”саветодавно мишљење” по питању отимачине Космета?

Најцрње од свега је што мандат вицекраља у БиХ нема ама баш никакве везе са УН! Као што сам раније објаснио, овај положај је установљен Дејтонским миром, чији гарантор и надзорник нису биле УН него ”Веће за примену мира” (PIC) које представља тзв ”међународну заједницу”. На списку чланица Већа заиста се налазе УН, али у равноправном положају са осталим међународним организацијама (нпр. НАТО, ОЕБС, Трибунал). Према расположивим подацима, Већем руководи Управни одбор (Steering Board) који чине Канада, Француска, Немачка, Италија, Јапан, Русија, Велика Британија, САД, председништво ЕУ и Европска комисија, и Турска (у име Исламске конференције). УН, дакле, нема нигде, а Русија ваљда служи само као украс, пошто је из списка сасвим јасно ко у ствари сачињава ”међународну заједницу”.

Одлука суда у Стразбуру значи да је вицекраљ ”међународне заједнице” у БиХ најмоћнији апсолутни монарх на свету, јер су његове одлуке неприкосновене и имуне на било какав правни лек. Зато га ја и зовем вицекраљ, а не ”високи представник”, а систем његове владавине демократура (диктатура у име демократије).

среда, 22. јул 2009.

Пропаст и спас

”Србија остаје без огњишта”! алармантно пише Марко Лопушина 19. јула за Вечерње новости. Наводи статистике о празним селима (преко 1060 угашених насеља у протеклој деценији), о наталитету који је спао на 0,81 деце по брачном пару. Кроз све се провлачи упозорење: Срби изумиру!

Додуше, има ту и јефтиног сензационализма, попут нпр. цитата приписаног проф. др. Биљани Спасић, демографу из Крагујевца, која тврди да ће до 2100. године у ”централној Србији” остати само 2,1 милиона становника, у Војводини (као одвојеној држави, шта ли?) 0,8 милиона, док ће на Космету бити 4,4 милиона - углавном Албанаца. Ово се, ваљда, заснива на тренутном стању и претпоставци да ће постојећи трендови остати константни у следећих сто година - што је лоша наука, а још гора статистика.

Ово постојеће стање није нормално, дабоме, и неодрживо је на дуже стазе. Или ће доћи до корекције и нормализације наталитета, или ће Србија да доживи демографски колапс далеко брже од неке 2100. или 2500.

У тексту има још занимљивих и алармантних података. На пример, проблем са природним прираштајем имају углавном Срби. Број Муслимана (”Бошњака”) у Рашкој области расте. Не наводе се подаци за друге заједнице, али вероватно је близу истине да Албанци на југу Србије исто тако немају проблем са мањком деце. Значи, не ради се о економским проблемима, већ о нечему другом. То потрвђује и Момир Ковачевић, члан једне хуманитарне организације у Рашкој, којег Лопушина цитира:

”Срби су феномен, неће да раде а иду у кафане, неће да рађају децу, а беже у иностранство... Србе је ухватио потрошачки синдром. Сви желе да живе у Београду или Новом Саду, а нико у провинцији или на селу. Млади људи у Рашкој области, који данас имају дупло више имања и пара него некада њихови родитељи, причају како немају економске и социјалне услове за рађање и неговање деце. Али, зато имају паре да купују аутомобиле...”


Кад се томе дода податак наведен (без неког посебног коментара) у самом почетку текста, да се по званичним државним статистикама у Србији уради 200.000 абортуса годишње, остаје вам само да спојите тачкице и да вам слика буде сасвим јасна.

Политички централизам повлачи и економски; све иде за Београд и Нови Сад. Притом се ствара психоза да је живот на селу примитиван, одвратан и непожељан, а да је живот у граду модеран, ЕУропски и напредан. Да је пластика боља од сарме и прасетине. Политичари и ”бизнисмени” стварају слику да се не живи од рада, већ од ”комбинација” и пљачке. У томе их помажу медији, који народу обрађују памет. А најгоре од свега је што се као нека основна вредност намеће себичност и саможивост. Кад се каже, на пример, да ”живот не може да чека,” онда се под тим ”животом” подразумева кркање, локање и карање. Рад, породица, деца, људскост - то су све сметње ”испуњењу” и ”остварењу” постмодерног пост-Србина.

Онда не треба да чуди што се у Србији годишње убије двоструко више нерођене деце него што је погинуло људи у грађанском рату у Босни и Херцеговини. Али је гротескно када самозвани душебрижници причају тугаљиве приче о ”геноциду” у Сребреници, а игноришу стварни геноцид који се свакодневно одвија у земљи коју су узурпирали и претварају у распамећени куплерај.

Остатак чланка из ”Новости” се бави некаквим државним иницијативама за рађање деце и кукањем провинцијских општинара да им треба више пара, дакле - већ виђеним. Ово је проблем који не може да својим ангажовањем реши држава, јер га је управо држава и створила. Говорим, наиме, о политици која затире етику рада а негује етику лоповлука, преваре и насиља. Она датира још из времена СФРЈ, али је тада бар имала идеолошко покриће. У протеклих 20 година до данас, нико се више и не труди да је завије у било какву обланду. Ако некоме и није јасно да је мото постмодерне Србије ”У се, на се и пода се,” онда је то само зато што не жели да отвори очи.

Србија већ одавно није слободна земља, нити у њој живе слободни људи. Раније су били робови идеологије, данас су робови страсти. Ако нема Бога, онда је све дозвољено, зар не? И издаја, и предаја, и чедоморство геноцидних размера. Ово није економски проблем, већ духовни.

Јер, видите, ”Бела куга” није само феномен у Србији, већ и у многим земљама западне Европе. Како, рећи ћете? Па зар то нису богате земље, са високо развијеном социјалном заштитом и државним програмима? Јесу. Значи није проблем у ”недостатку услова” него недостатку воље. Хедонизам је прешао у нихилизам, и зато има све мање Француза, Енглеза, Италијана, чак и Немаца. Мањак надокнађују неконтролисаним увозом имиграната из Пакистана, Алжира, Сомалије, Турске, Албаније - који, дабоме, имају неке своје идеје и своје циљеве. Сваким даном је све више извештаја о имигрантским бандама које тероришу домаће становништво и целим насељима где француска, данска или енглеска полиција више не сме да уђе. Тај феномен се цинично назива ”културно обогаћивање.”

Економски проблеми се лече парама. Зато је добро што ово није економски проблем, јер Србији после десет година ”транзиционог усрећивања” није много остало. Ако је дотле дошло да држава мора да плаћа народу да рађа децу (а истовремено том истом народу отима вишеструко више како би издржавала себе), онда ни тај народ ни та држава неће дуго потрајати.

Сам назив ”бела куга” је погрешан, утолико што се ради не о синдрому, већ о симптому свеопште болести друштва. Пад наталитета и смањење становништва су последице духовног и менталног поремећаја који су у народу систематски произвеле владајуће структуре превасходно заинтересоване да тај народ држе у стању ропства. Комунисти су се руководили паролом ”слаба Србија, јака Југославија”. Ови данашњи демократори верују да Србија у ЕУропу могу да уђу само без Срба - ментално ако је могуће, али и физички је изгледа прихватљиво.

Да ли је спас, онда, у смени власти? Да, али не сасвим. Није потребно само променити људе на положајима, већ и целу филозофију власти наслеђену од система створеног после 1945. Управо тај систем, та идеја - свемоћне, комесарске државе која у потпуности располаже животима својих поданика - омогућава да нихилизам и хедонизам од приватног порока постану друштвене вредносне норме и воде у изумирање. Стављање тачке на ту накарадну идеологију зауставиће ширење болести, али не може само по себи де је излечи. У најбољем случају, створиће простор да прораде природни имуни системи унутар друштва. Ослобођени, људи ће онда имати избор. Моћи ће да наставе путем хедонизма и нихилизма, свесни куда их то води, или да се истински окрену будућности, која не лежи у државној милостињи или разнобојним шенгенима, већ у повратку моралу, раду - и деци.

четвртак, 16. јул 2009.

Погрешно време, погрешно место

Често цитирам Ђорђа Вукадиновића са НСПМ и верујем да он много далеко боље од мене познаје ситуацију на српској политичкој сцени. Али за светску сцену нисам баш сасвим сигуран.

У најновијем коментару, ”Исток западу, запад истоку”, Вукадиновић тврди да ова Тадићева власт покушава да исцрта неки неутрални, ”трећи” курс за Србију, нешто као што је Тито успео са Југославијом:

То није лака игра, а нису то ни оне околности. Американци ће се мрштити, баш као што су се некада итекако нервирали Руси гледајући како им лукави Загорац, све причајући о социјализму, разбија лагер и замиче на запад. Американци ће се, велим, љутити, али сам уверен да би онај реалистичнији део Обамине администрације пре или после увидео да, након свега што је последње две деценије обележило српско-америчке односе, није могуће од Србије тражити и очекивати више од једног коректног става и искрене неутралности. Камо среће да је после 5. октобра српска политичка елита имала снаге и памети да то јасно и гласно саопшти свим заинтересованим странама.

Треба отворено рећи, они који су – ако су – икада Клинтону, Бушу или Бајдену обећали више, обмањују или Американце или себе. С друге стране, Руси, и сами свесни да су далеко и да су презаузети својим непосредним окружењем, прихватиће све што није НАТО.


Будући да живим у Америци ево већ 13 и кусур година, и да одлично познајем менталитет америчке ”елите” и народа, а и начин на који се овде води како домаћа, тако и инострана политика, могу с пуним поверењем да кажем да Американцима спознаја реалности у најбољем случају не иде од руке. Односно, да су то људи који истински верују, било да им се Врховни Вођа зове Џорџ Вокер или Барак Хусеин, да снагом воље и голом силом могу да диктирају реалност не само у својој земљи, већ и широм света.

Мала дигресија: упркос циркусу од суђења, ни данас није сасвим разјашњено ко је заиста убио Зорана Ђинђића. Незгодни докази су једноставно заобиђени, уништени или срушени, незгодни сведоци елиминисани, а људи који су највише профитирали Ђинђићевим убиством сада су главни штићеници Империје на српској политичкој сцени. Имали су мотив, имали су прилику. Али зато је измишљен некакав ”антихашки лоби” и нека велика завера, од које на крају није било ништа.

Зашто све ово спомињем? Зато што је Ђинђић пред атентат најављивао заокрет у политици према Космету и Империји уопште. Као аморалном прагматисти, и њему је било јасно да безусловно испуњавање диктата води само испостављању нових услова. Па сад саберите два и два.

Зато не верујем да би Империја допустила својим тренутним штићеницима да се ”осамостале” на начин на који сугерише Вукадиновић, чак и када би овима то била намера. У шта исто тако сумњам. Тадићева влада је у деликатном положају да не сме да уради одређене ствари како се народ не би дигао на устанак, а мора да их уради како би извршила своје обавезе према Империји. И онда се довија како зна и уме да ”учини све што може” а да се Срби не досете. Отуд приче о хиљадама евра, Фијату, овоме или ономе, шест тачака, међународном суду правде, итд. Отуд турнеје по свету Бокија и Вује, упркос којима све више земаља признаје ”независну државу Косова” а нико за то признање не бива адекватно кажњен, или бар опоменут.

У истом кошу је и прича о ”белом шенгену,” који је још на дугу штапу; од сад па до октобра или јануара, још може да буде оспорен унутар ЕУ, а већ се диже дрека како је то ”неправда” према сиротим жртвама српске ”агрееесије” и ”геноцииида” у Бошњакији - пардон, Босни и Херцеговини - и ”Косовији”.

Сам Вукадиновић признаје да је поређење Тадића са Титом непрезицно, јер ”ова поражена, понижена, оклеветана и полураскомадана Србијица није она велика, Титова Југославија, која је, не случајно, била мезимче светских медија и светских банкара.” Не знам онда зашто мисли да би Тадићу могло поћи за руком да успешно копира Брозов спољнополитички курс.

Једно је, међутим, тачно - да и Тито и гарнитура око Тадића о Србима мисле мање-више исто. Зато није ни чудо што и Тадић воли да изиграва Великог Белог Брата међу, рецимо, Зимбабвеанцима - док Србију претвара у Зимбабве.

Разумем што су многи данас, после две деценије санкција, рата и пљачкашке ”транзиције” носталгични за Брозовим временима. Али управо захваљујући ”највећем сину наших народа и народности” постављена је сцена за крваве догађаје деведесетих; од стварања квази-државних ”република,” преко производње нових нација и језика, до успостављања једног наопаког и деструктивног државног уређења. Слажем се да треба да учимо из историје, али ако гледамо само у период после 1945, учимо погрешну лекцију из погрешног времена.

И још нешто. И Вукадиновић и власт коју он анализира изгледа оперишу унутар задатог оквира америчке глобалне хегемоније. Ем што је она више виртуелна него стварна, ем што ни таква неће још дуго опстати. Штавише, није вероватно да ће било која друга земља чак ни покушати да оствари улогу глобалног хегемона када Американце ускоро сустигну последице њихових дела. Ако се Милошевићу замера што је своју политику заснивао на хладноратовској парадигми међународних односа, која је управо преко наших леђа ”превазиђена”, онда не треба сада правити идентичну грешку и гледати на свет искључиво кроз призму једног привременог и пролазећег стања.

недеља, 12. јул 2009.

Силајџићеви омиљени Срби

Стара народна пословица каже, не пада снег да покрије брег, већ да свака зверка покаже свој траг. Однос невладника из Србије према тзв. ”геноциду” у Сребреници кристално је јасан показатељ њихове неизмерне мржње према српском народу и држави (они себе не сматрају Србима, тако да дијагноза самомржње овде не приличи).

Проблем, међутим, није у томе што некакве невладине (иако их финансирају владе - али иностране) организације праве циркус, већ што су оне само експонент целе једне политичке и медијске гарнитуре која је постављена на власт пре скоро девет година и која сваким даном све више терорише народ у Србији и испира му мозак. Најновији примери тог терора су макартизам против новинара и нови Закон о информисању. Све ово је сасвим доследно стаљинистичком моралу невладника, где само они имају право на мишљење, имовину, чак и живот.

Ма колико да презирем њихове ставове и мишљења, ипак сматрам да требају да буду слободни да их искажу. Али постоји граница између слободе говора и мишљења и безочног наметања тог мишљења и гажења свакога ко тако не мисли. А они су ту границу већ давно прешли.

О моралном, државном и сваком другом суноврату званичне Србије највише говори чињеница да водећи медији уз подршку власти намећу народу кривицу за прекодрински догађај с којим Србија нема ама баш никакве везе, а који се дегутантно назива ”геноцидом”. Ово упркос чињеници да је над Србима западно од Дрине и јужно од Ибра извршен врло стваран геноцид - тј. физичко уништење - током деведесетих; о оном из 1941-45 да се и не говори. Данашња Хрватска, Федерација БиХ и ”независна држава Косовија” су ваљда светли пример демократије и људских права, шта ли?

Разни невладници и њима блиски властодршци и новинари на ово реторичко питање одговарају потврдно и савршено озбиљно. Па зар није Наташа Кандић била почасни гост на проглашењу ”Косовије”? Зар је није лично одликовао последњи председник СФРЈ, Стјепан Месић? Зар није почасни грађанин (муслиманског) Сарајева?

Јуче су сви невладнички медији у Србији (дакле, скоро сви медији) трубили о ”сребреничком геноциду” на начин који малтене не може да се разликује од наступа исламског фанатика Мустафе Церића или ”првог у Бошњака,” професионалног србофоба Хариса Силајџића. А јутрос водећи дневни лист ”друге Србије,” Данас, објављује интервју баш са Силајџићем. Овај, дабоме, вергла своју излизану причу о томе како нема добрих Срба и како су сви они нацистоидни и геноцидни - а онда каже следеће:

Охрабрује ме, међутим, што у Србији постоје људи, попут Чедомира Јовановића, Наташе Кандић, Соње Бисерко, уз снаге које их подржавају, и мислим да је то добро за будућност Србије али и цијелог региона - каже у интервјуу за Данас члан Предсједништва БиХ Харис Силајџић, осврћући се на однос Босне и Херцеговане и Србије.


Штоно се каже на западу, ето вам истине из уста самог коња (from the horse's mouth): најбољи ”Срби” за Силајџића су управо најгори србомрсци, србождери и србофоби. Пошто су већ добили признања од Империје, Неовисне Републике Хрватске, Монтенигерије, Косовије, а сада и исламских фанатика, невладницима само још преостаје да их за господаре и моралне громаде призна и сама Србија. И чудним се чудом чуде како то признање, упркос свему, изостаје.

четвртак, 09. јул 2009.

Заборав

Прошли викенд сам провео у Канади, као гост-говорник на традиционалном скупу „Српски дан“ у близини Хамилтона (Онтарио). Иако и ти људи имају својих проблема и невоља, било ми је пријатно што се налазим у друштву које није заборавило свој идентитет, језик и културу. Можда је то канадска карактеристика, да човек може бити и Канађанин и још нешто, без конфликта; у Америци је то много теже, ако не и немогуће. У сваком случају, чињеница да нисам морао да говорим на енглеском да би ме разумели већ сама по себи много значи.

Ово кажем с разлогом. Иако сам, по сопственој процени, бољи писац него говорник, у својој беседи сам покушао да објасним како је за садашње стање ствари крив управо заборав. Српска историја 20. века је историја самоодрицања и самопорицања, у име неке „веће“ идеје: од добронамерне али заблуделе тезе о „једном народу из три племена“ 1918, преко „братства и јединства“ после 1941, до данашње приче о бољој будућности која само што није, чим се одрекнемо себе, „денацификујемо“ и постанемо добро ЕУробље.

Аргумент да ће нам сванути тек кад се одрекнемо себе гурају управо људи који већ годинама покушавају на све друге начине да нас затру као нацију; између њих и њихових страних господара, прекрајају се границе, измишљају језици и нације, уништава се писмо и култура, напада се војска, академија и црква, кидише се на све што је иоле честито и поштено. Чак и да неким чудом поверујемо да нам они истински добро желе, и да су санкције, бомбардовања и сатанизација били тек претерани изливи те њихове бриге и љубави, ово што траже је једноставно превише. Ваљда би им милије било да Срби изврше самоубиство, како они не би морали да прљају руке?

Иоле способан студент историје препознаће у овој опсесији аустроугарску фиксацију Србима као „реметилачким фактором“ и претњом опстанку Империје, коју је после баштинила Коминтерна, а од ње је преузеле врле „демократе“ деведесетих, како у другим „републикама“ СФРЈ тако и међу самим Србима.

Већ сам се бавио на овим страницама питањем српског националног карактера, које бих описао као спремност на саможртвовање за част, веру и слободу. Тада нисам знао за беседу владике Артемија са прославе Видовдана на окупираном Космету, јуна 2005. године, у којој је рекао баш то:
„Вечне духовне вредности: вечну истину, вечну правду, вечну наду, вечни живот… То су вредности за које вреди живети, али за које вреди и умрети када то затреба. Оне су важније и трајније од обичног, пролазног земаљског живота. То је светолазаревски завет и аманет сваком Србину. У њему се рађамо, у њему трајемо, и у њему умиремо. Ко друкчије мисли и умује, он је Србин само по биологији, не и по духу“.
Косово није само комад земље, нити је то тек територија нацртана после II светског рата и проглашена некаквом аутономијом, окупирана у лето 1999. и отета у фебруару 2008. То је место на ком су Лазар и његови витезови својом жртвом дефинисали шта значи бити Србин. Они можда јесу изгубили битку за овоземаљску кнежевину Србију, али су добили битку за нешто што превазилази границе, силу и неправду. И то се показало у наступајућим вековима, када Срби упркос свему нису нестали у магли историје попут многих других освојених народа.

Владика Артемије је пре четири године рекао и да је Видовдан „само друго име за целокупни ток наше историје, те је стога дан који непрекидно траје“, и назвао га „вечитим српским огледалом“. Косовска битка у ствари и није завршена, већ је са Лаба и Ситнице прешла у срце и душу сваког од нас. И свако од нас мора пре или касније да се суочи са Лазаревим избором, који је у суштини исти избор који Бог ставља пред човечанство.

Зато мислим да су они који тај избор ниподаштавају или поричу они који не смеју да погледају у то огледало, који желе да га разбију, јер су они свој избор већ направили. За њих је српска историја ништа друго до злочин и геноцид; њу треба што пре заборавити, а Србе као народ уништити.

Због тога се они не обазиру када њихови истомишљеници уништавају српске светиње и споменике на окупираном Косову. Да се њих пита, уништена би била и Ћеле-кула као споменик „српској мржњи према страним завојевачима“ (како то каже амерички National Geographic) а уместо ње дигао би се споменик Турцима код Петроварадина. Ионако су Срби већ заборавили НАТО и 1999, па како неће заборавити Синђелића? Кад нешто од пре десет година, у живој успомени, неће да памте, како онда да их буде брига за нешто што се десило пре двеста, или шест стотина? Отуд она фамозна реченица Кондолизе Рајс, „Мислим, овде је ипак реч о нечему из 1389. Време је да се крене даље“. Јасно ми је зашто Американци не памте даље од прошлог четвртка, али ми смо ваљда мало другачији.

Онај Лазарев завет, она свест о вредностима за које се тада - и много пута после тога - гинуло, то је темељ нације. Да све сем тога имамо, не бисмо имали ништа. А c тим у себи, и да ништа друго немамо, имамо све.

А ови што би да нас нестане од нас траже да то заборавимо и да се тога одрекнемо. Мислите мало о томе.

четвртак, 02. јул 2009.

Карл Малден (1912 - 2009)


Приликом церемоније на којој сам 1952. године добио Оскара, један од породичних пријатеља је сав усхићен дошао у очеву кућу у Герију:
- Пите, како се осећаш? Један од наших је добио Оскара!
Oтац му је на чистом српском одговорио:
- Младен је, значи, ‘један од наших’ зато што је добио Оскара. Али, да је отишао у затвор он би и даље био само ‘Питов син’.



Karl Malden: When Do I Start?: A Memoir






Један од последњих хероја Старог Холивуда, велики амерички уметник Карл Малден, напустио нас је у деведесет седмој години живота. Готово читав један календарски век - а, у Карловом случају, испуњен завидном каријером, угледом у професији и ван ње, и дуготрајном породичном хармонијом; подигао је децу, доживео унуке и праунуке.

За један живот, више него леп коначни исход.

Подразумева се да смо Карла сматрали "нашим", не само због српског порекла, него и због чињенице да га је радо и често истицао. Син Херцеговца и Чехиње, припадао је оном нараштају Американаца који су се нашли на културолошком размеђу великих емигрантских таласа краја XIX и првих деценија ХХ века: премда рођени у новој земљи, припадници тих генерација су носили и укорењеност у идентитет пренесен из old countries, из којих су се, у потрагу за бољим животом, отиснули њихови родитељи. Тако је и Младен Секуловић одрастао дубоко укорењен у средину пионирских организација наше заједнице у Америци: српска певачка и глумачка друштва у Герију и Чикагу, Црква као центар верског али и културног живота српске заједнице у развоју, хор "Бранко Радичевић", тамбурашки оркестри... Уосталом, мноштво значајних америчких писаца, редитеља, глумаца и научника из емигрантских слојева те генерације, носили су исто културолошко наслеђе и конфликт између очувања старог и прихватања новог - амалгам који је обележио идентитет Америке из времена њеног успона. Попут Карла Малдена, многа деца касније познатих имена, своје прве речи и године у земљи у којој су рођени, нису доживели на енглеском, него на италијанском, грчком, јидишу, српском...
И та многострукост је обележила и златно доба Холивуда, и била у самој сржи његовог успеха. За разлику од данашњег пластифицираног, безукусног и стандардизованог (пост)индустријског бренда, Индустрија Снова није имала потребу да се самопародира до апсурда и да недостатак идеја и свежине засењује специјалним ефектима, празним причама и гротескним суперхеројима. Само осећање живота је било Larger Than Life, и то је било довољно. То време нам је оставило филмове Велмана, Манкијевича, Вајлдера, Преминџера, Казана, Велса, Хетавеја, Вајлера, Форда, Хича, Хокса, Ланга, Дасена, Сирка, Фулера, Реја, Бетикера... и читаве генерације глумаца после којих читав Холивуд (па и филмски медиј уопште) често изгледа као неуспели римејк; јер нити се ико приближио том квалитету, нити је у међувремену створено ишта што се да макар равоправно упоредити са великим опусом златног доба. Карл Малден је био један од највећих, у време највећих. Овде нема потребе набрајати његове филмове и улоге по којима га памтимо. Марлон Брандо се, до краја живота, захваљивао Карлу на свему што га је овај научио.

Жао ми је што, уз сва могућа претраживања, на Интернету нисам успео да пронађем видео-запис једне легендарне телевизијске емисије. Наиме, Мира Адања-Полак је присуствовала прослави Карловог деведесетог рођедана, у ресторану Дена Тане у Холивуду, 2002, и након тога снимила одличан интервју са Карлом, у његовој породичној кући. Међутим, РТС - који је данас започео са филмским циклусом у сећање на Малдена - за вечерас најављује емисију Мире Адање-Полак о Карлу Малдену. Да ли је у питању исти тај снимак или нешто друго, остаје да погледамо.

Сама рођенданска прослава, у класичном старохоливудском амбијенту Таниног клуба, била је можда и последња историјска прилика да нека велика имена из класичне историје Холивуда видимо за истим столом. Били су ту и један Лу Васерман, Џеф Кори, Бред Декстер (још један Србин у Холивуду, култна фигура за познаваоце америчког филма педесетих и, попут Малдена, и многих америчких глумаца из свог нараштаја, ветеран Другог светског рата)... Карл је, и у деведесетој, био свеж, оштар и духовит. Посебно симпатична је била секвенца у којој Малден саопштава супрузи Мони и гостима, усред прославе, да је за њихову "забаву изненађења" знао већ недељама уназад, јер га је назвао Ричард Видмарк и -- не знајући да Малден о организацији прославе не зна ништа, већ читаву ствар организује његова супруга -- изнервирано питао "ко још прави журку код Дена Тане у подне?".

А више него дирљиви су били тренуци у којима је Карл - праћен Декстером и Таном - певао, на одличном српском, наше песме које је научио као дете.

За крај, ево шта је о Малдену, и пријатељству дугом седамдесет година, данас написао Кирк Даглас, можда и последњи припадник те, највеће филмске генерације:
Нико ме није познавао тако дуго као Карл Малден. Упознали смо се кад смо заједно радили представе током летњег распуста на колеџу. Карл и Мона су дивни људи, и започели смо пријатељство које се наставило током седамдесет година. Много сам научио од Карла, а и мој син Мајкл. Када је мој син добио улогу у ТВ-серији 'Улице Сан Франциска', рекао сам му, "Имаш велику срећу. Много ћеш научити од Карла." Што се и десило. Карл је узео Мајкла под своје окриље и за те четирти године су успоставили фантастичан однос, који се одржао до данашњих дана.Карл је био велики глумац, али увек је остао обичан момак из Герија у Индијани. Недостајаће ми.