Приликом церемоније на којој сам 1952. године добио Оскара, један од породичних пријатеља је сав усхићен дошао у очеву кућу у Герију:
- Пите, како се осећаш? Један од наших је добио Оскара!
Oтац му је на чистом српском одговорио:
- Младен је, значи, ‘један од наших’ зато што је добио Оскара. Али, да је отишао у затвор он би и даље био само ‘Питов син’.
Karl Malden: When Do I Start?: A Memoir
Један од последњих хероја Старог Холивуда, велики амерички уметник Карл Малден, напустио нас је у деведесет седмој години живота. Готово читав један календарски век - а, у Карловом случају, испуњен завидном каријером, угледом у професији и ван ње, и дуготрајном породичном хармонијом; подигао је децу, доживео унуке и праунуке.
За један живот, више него леп коначни исход.
Подразумева се да смо Карла сматрали "нашим", не само због српског порекла, него и због чињенице да га је радо и често истицао. Син Херцеговца и Чехиње, припадао је оном нараштају Американаца који су се нашли на културолошком размеђу великих емигрантских таласа краја XIX и првих деценија ХХ века: премда рођени у новој земљи, припадници тих генерација су носили и укорењеност у идентитет пренесен из old countries, из којих су се, у потрагу за бољим животом, отиснули њихови родитељи. Тако је и Младен Секуловић одрастао дубоко укорењен у средину пионирских организација наше заједнице у Америци: српска певачка и глумачка друштва у Герију и Чикагу, Црква као центар верског али и културног живота српске заједнице у развоју, хор "Бранко Радичевић", тамбурашки оркестри... Уосталом, мноштво значајних америчких писаца, редитеља, глумаца и научника из емигрантских слојева те генерације, носили су исто културолошко наслеђе и конфликт између очувања старог и прихватања новог - амалгам који је обележио идентитет Америке из времена њеног успона. Попут Карла Малдена, многа деца касније познатих имена, своје прве речи и године у земљи у којој су рођени, нису доживели на енглеском, него на италијанском, грчком, јидишу, српском...
И та многострукост је обележила и златно доба Холивуда, и била у самој сржи његовог успеха. За разлику од данашњег пластифицираног, безукусног и стандардизованог (пост)индустријског бренда, Индустрија Снова није имала потребу да се самопародира до апсурда и да недостатак идеја и свежине засењује специјалним ефектима, празним причама и гротескним суперхеројима. Само осећање живота је било Larger Than Life, и то је било довољно. То време нам је оставило филмове Велмана, Манкијевича, Вајлдера, Преминџера, Казана, Велса, Хетавеја, Вајлера, Форда, Хича, Хокса, Ланга, Дасена, Сирка, Фулера, Реја, Бетикера... и читаве генерације глумаца после којих читав Холивуд (па и филмски медиј уопште) често изгледа као неуспели римејк; јер нити се ико приближио том квалитету, нити је у међувремену створено ишта што се да макар равоправно упоредити са великим опусом златног доба. Карл Малден је био један од највећих, у време највећих. Овде нема потребе набрајати његове филмове и улоге по којима га памтимо. Марлон Брандо се, до краја живота, захваљивао Карлу на свему што га је овај научио.
Жао ми је што, уз сва могућа претраживања, на Интернету нисам успео да пронађем видео-запис једне легендарне телевизијске емисије. Наиме, Мира Адања-Полак је присуствовала прослави Карловог деведесетог рођедана, у ресторану Дена Тане у Холивуду, 2002, и након тога снимила одличан интервју са Карлом, у његовој породичној кући. Међутим, РТС - који је данас започео са филмским циклусом у сећање на Малдена - за вечерас најављује емисију Мире Адање-Полак о Карлу Малдену. Да ли је у питању исти тај снимак или нешто друго, остаје да погледамо.
Сама рођенданска прослава, у класичном старохоливудском амбијенту Таниног клуба, била је можда и последња историјска прилика да нека велика имена из класичне историје Холивуда видимо за истим столом. Били су ту и један Лу Васерман, Џеф Кори, Бред Декстер (још један Србин у Холивуду, култна фигура за познаваоце америчког филма педесетих и, попут Малдена, и многих америчких глумаца из свог нараштаја, ветеран Другог светског рата)... Карл је, и у деведесетој, био свеж, оштар и духовит. Посебно симпатична је била секвенца у којој Малден саопштава супрузи Мони и гостима, усред прославе, да је за њихову "забаву изненађења" знао већ недељама уназад, јер га је назвао Ричард Видмарк и -- не знајући да Малден о организацији прославе не зна ништа, већ читаву ствар организује његова супруга -- изнервирано питао "ко још прави журку код Дена Тане у подне?".
А више него дирљиви су били тренуци у којима је Карл - праћен Декстером и Таном - певао, на одличном српском, наше песме које је научио као дете.
За крај, ево шта је о Малдену, и пријатељству дугом седамдесет година, данас написао Кирк Даглас, можда и последњи припадник те, највеће филмске генерације:
Нико ме није познавао тако дуго као Карл Малден. Упознали смо се кад смо заједно радили представе током летњег распуста на колеџу. Карл и Мона су дивни људи, и започели смо пријатељство које се наставило током седамдесет година. Много сам научио од Карла, а и мој син Мајкл. Када је мој син добио улогу у ТВ-серији 'Улице Сан Франциска', рекао сам му, "Имаш велику срећу. Много ћеш научити од Карла." Што се и десило. Карл је узео Мајкла под своје окриље и за те четирти године су успоставили фантастичан однос, који се одржао до данашњих дана.Карл је био велики глумац, али увек је остао обичан момак из Герија у Индијани. Недостајаће ми.
Нема коментара:
Постави коментар