Патолошка мржња

Најновији осврт Слободана Антонића на фалсификовану "историју" коју форсирају прваци тзв. Друге Србије - а где има гомила стравичних примера најбезочнијих лажи и подметачина - још једна је коцкица у мозаику разумевања природе и порива ове фанатичне групације.

Није тајна да је њихов идеолошки гуру Латинка Перовић. Острашћени комуниста, Латинка је својевремено била компартијски културкомесар, да би 1971. изненада била смењена у чистки тзв. "либерала" унутар СКС. Самим тиме, разумевање шта то покреће Латинку пружа увид у мотивацију култа окупљеног око ње.

Антонић цитира историчарку Дубравку Стојановић, која је у есеју посвећеном Латинки тврди да је управо она спознала континуитет некаквог аутохтоног српског зла:

"Ради се, по Латинки Перовић, о дубинском, затвореном идеолошком систему који се рециклира скоро век и по, мењајући форме од раног српског социјализма Светозара Марковића, преко радикализма, затим разних облика идеологија блиских фашизму између два светска рата и током Другог светског рата, преко комунизма до национализма који је наступио половином осамдесетих година XX века.”

Антонић ово исправно описује као чисту параноју. Како је могуће да се тако различите, а често међусобно апсолутно супротстављене идеје (нпр. монархизам и комунизам), увек виде као одраз једног те истог нечега што Перовић верује да је неко исконско српско зло?

Управо је убрајање комунизма у овај списак "неподобних" идеологија индикативно. Без тога би се лако подлегло искушењу да се Перовић опише као пуки црвени рудимент, замрзнут у идеолошкој матрици опседнутој "српским национализмом" и "великосрпским буржоаским империјализмом". Али из прошлогодишње хагиографије посвећене њој сазнајемо да је за Латинку Перовић чак и Јосип Броз Тито био "српски националиста"! Њен идол је Кардељ, а архинепријатељ Добрица Ћосић (!), којег описује као "човека који посредује између политичког врха и интелигенције која је била националистички оријентисана..."

Исто као што у свим кривудањима српске историје Латинка види некакво исконско српско зло, тако у позадини наводно општеприсутног "национализма" у комунистичкој врхушки она види Ћосића, који се од обичног писца у њеним очима претвара у свемоћног манипуланта људима и догађајима.

Та опсесија Ћосићем има одлике замене теза (ко то, у ствари, годинама седи у сенци и шаље своје салонске ђаке да "реформишу" Србију?) и класичне параноје. Сад додајте томе и осветољубивост према онима који су пресекли њен вртоглави успон пут власти (Тито и наводни "српски националисти" који су га тобож’ контролисали), и један ужасан и догматски приступ националном питању, и биће вам јасно шта то покреће Латинку Перовић да пре подне мрзи Србију, а после подне само све Србе.

Не потежем олако нацистичке аналогије, понајвише јер се њиховом честом злоупотребом умањује стварна страхота нацизма, али одговарајућу паралелу овако умоболно опсесивној мржњи према једном народу налазим једино у опсесији Јеврејима пропалог аустријског сликара са чудним брчићима.