У најновијем коментару, ”Исток западу, запад истоку”, Вукадиновић тврди да ова Тадићева власт покушава да исцрта неки неутрални, ”трећи” курс за Србију, нешто као што је Тито успео са Југославијом:
То није лака игра, а нису то ни оне околности. Американци ће се мрштити, баш као што су се некада итекако нервирали Руси гледајући како им лукави Загорац, све причајући о социјализму, разбија лагер и замиче на запад. Американци ће се, велим, љутити, али сам уверен да би онај реалистичнији део Обамине администрације пре или после увидео да, након свега што је последње две деценије обележило српско-америчке односе, није могуће од Србије тражити и очекивати више од једног коректног става и искрене неутралности. Камо среће да је после 5. октобра српска политичка елита имала снаге и памети да то јасно и гласно саопшти свим заинтересованим странама.
Треба отворено рећи, они који су – ако су – икада Клинтону, Бушу или Бајдену обећали више, обмањују или Американце или себе. С друге стране, Руси, и сами свесни да су далеко и да су презаузети својим непосредним окружењем, прихватиће све што није НАТО.
Будући да живим у Америци ево већ 13 и кусур година, и да одлично познајем менталитет америчке ”елите” и народа, а и начин на који се овде води како домаћа, тако и инострана политика, могу с пуним поверењем да кажем да Американцима спознаја реалности у најбољем случају не иде од руке. Односно, да су то људи који истински верују, било да им се Врховни Вођа зове Џорџ Вокер или Барак Хусеин, да снагом воље и голом силом могу да диктирају реалност не само у својој земљи, већ и широм света.
Мала дигресија: упркос циркусу од суђења, ни данас није сасвим разјашњено ко је заиста убио Зорана Ђинђића. Незгодни докази су једноставно заобиђени, уништени или срушени, незгодни сведоци елиминисани, а људи који су највише профитирали Ђинђићевим убиством сада су главни штићеници Империје на српској политичкој сцени. Имали су мотив, имали су прилику. Али зато је измишљен некакав ”антихашки лоби” и нека велика завера, од које на крају није било ништа.
Зашто све ово спомињем? Зато што је Ђинђић пред атентат најављивао заокрет у политици према Космету и Империји уопште. Као аморалном прагматисти, и њему је било јасно да безусловно испуњавање диктата води само испостављању нових услова. Па сад саберите два и два.
Зато не верујем да би Империја допустила својим тренутним штићеницима да се ”осамостале” на начин на који сугерише Вукадиновић, чак и када би овима то била намера. У шта исто тако сумњам. Тадићева влада је у деликатном положају да не сме да уради одређене ствари како се народ не би дигао на устанак, а мора да их уради како би извршила своје обавезе према Империји. И онда се довија како зна и уме да ”учини све што може” а да се Срби не досете. Отуд приче о хиљадама евра, Фијату, овоме или ономе, шест тачака, међународном суду правде, итд. Отуд турнеје по свету Бокија и Вује, упркос којима све више земаља признаје ”независну државу Косова” а нико за то признање не бива адекватно кажњен, или бар опоменут.
У истом кошу је и прича о ”белом шенгену,” који је још на дугу штапу; од сад па до октобра или јануара, још може да буде оспорен унутар ЕУ, а већ се диже дрека како је то ”неправда” према сиротим жртвама српске ”агрееесије” и ”геноцииида” у Бошњакији - пардон, Босни и Херцеговини - и ”Косовији”.
Сам Вукадиновић признаје да је поређење Тадића са Титом непрезицно, јер ”ова поражена, понижена, оклеветана и полураскомадана Србијица није она велика, Титова Југославија, која је, не случајно, била мезимче светских медија и светских банкара.” Не знам онда зашто мисли да би Тадићу могло поћи за руком да успешно копира Брозов спољнополитички курс.
Једно је, међутим, тачно - да и Тито и гарнитура око Тадића о Србима мисле мање-више исто. Зато није ни чудо што и Тадић воли да изиграва Великог Белог Брата међу, рецимо, Зимбабвеанцима - док Србију претвара у Зимбабве.
Разумем што су многи данас, после две деценије санкција, рата и пљачкашке ”транзиције” носталгични за Брозовим временима. Али управо захваљујући ”највећем сину наших народа и народности” постављена је сцена за крваве догађаје деведесетих; од стварања квази-државних ”република,” преко производње нових нација и језика, до успостављања једног наопаког и деструктивног државног уређења. Слажем се да треба да учимо из историје, али ако гледамо само у период после 1945, учимо погрешну лекцију из погрешног времена.
И још нешто. И Вукадиновић и власт коју он анализира изгледа оперишу унутар задатог оквира америчке глобалне хегемоније. Ем што је она више виртуелна него стварна, ем што ни таква неће још дуго опстати. Штавише, није вероватно да ће било која друга земља чак ни покушати да оствари улогу глобалног хегемона када Американце ускоро сустигну последице њихових дела. Ако се Милошевићу замера што је своју политику заснивао на хладноратовској парадигми међународних односа, која је управо преко наших леђа ”превазиђена”, онда не треба сада правити идентичну грешку и гледати на свет искључиво кроз призму једног привременог и пролазећег стања.
Нема коментара:
Постави коментар