„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

недеља, 23. март 2014.

Једна сламка међу вихорове

Око Соколово, бр. 111
српски извиђач Драгутин Матић, 1912
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Пре петнаест година, Србија (тада још СР Југославија) је самим својим постојањем била претња „крају историје“ који су хтели да заведу самозвани господари света. Повод за агресију 1999. био је отпор Београда „ширим тенденцијама политичке и економске реформе,“ док су Шиптари били само згодан изговор.

То објашњава зашто се понижавање, комадање и угњетавање Срба наставило и после безусловне предаје „револуционара“ и успостављања апсолутне власти квислиншког култа. Ми смо натерани на заборав, али Империја зна да све док и један Србин постоји, постојаће и нада у слободу и правду. Зато им је свака Србија превелика, а једини добар Србин онај бивши.

Зато се у Србији одржавају фарсе попут најновијих избора, које је одлично описао Михаило Меденица. Зато се квислинзи играју док Косово крвари, како сведочи Александар Ђикић. Зато је Србија у марту 2014 - како је описује Никола Живковић - земља већег безнађа него у марту 1999. Зато одговор на питање које поставља Бранко Жујовић - шта је мисија Србије у XXI веку? - тренутно гласи: „нестанак“.

Све ово је, дабоме, засновано на претпоставци да је Атлантска Империја свемоћни господар света, који може да намеће свој закон топуза без страха од отпора или одмазде. Александар Павић подсећа на склоност Империје „закону џунгле“, док Богдана Кољевић пише о томе како је протекле седмице том „закону силе“ отворено супротстављена - сила закона.

Да ли је 18. март 2014. заиста дан после којег више ништа неће бити исто, како вели Зоран Чворовић? Тек ће се видети - мада мислим да би могао да буде. Отуд и толика симпатија за Владимира Путина у Србији, пише Мирослав Лазански (мада то није новији феномен). Руски председник као да је читао Његоша:

„Ал' тирјанству стати ногом за врат,
довести га к познанију права,
то је људска дужност најсветија!“

Иако су Срби и раније гледали у Русију чекајући спасење, Александар Павић (у разговору за ФБ Репортер) сада вели да то више нису пусте жеље, већ све вероватнија стварност. Али то нипошто не значи да ће слобода и доћи, ако се за њу не будемо борили.

Синиша Ковачевић у разговору за Вечерње Новости вели да ће Запад да нас натера да се определимо, хтели ми то или не. А слично размишља и Жељко Цвијановић, који пише да ће судбину Срба опет одлучити историја, а не квислинзи.

Исток памти. Бог је праведан. На нама је само да будемо достојни.

Нема коментара: