Око Соколово, бр. 110
Док пишем ово, већ се појављују први резултати тзв. избора у Србији. Кажем такозваних, јер како може имати смисла фарса од гласања, осмишљена да произведе легитимитет за издајништво власти? Како рече Слободан Антонић, ово су били озбиљно нерегуларни избори. Погледајте само какав се празан, преварантски језик користио у кампањи, како подсећа Бранко Павловић.
Отуд је свака прича о резултатима, процентима, коалицијама и сл. потпуно беспредметна. Штавише, штетна је - јер се њом признаје легитимитет власти и система, а самим тим и све што они чине на рушењу земље и народа. О срозавању српске медијске сцене, поквареној власти и слуђеном народу, недавно је за Геополитику говорио Слободан Рељић.
Фарса од избора у Србији заслужено протиче у сенци догађаја у Украјини и на Криму. За објашњење препоручујем текстове аутора из Фонда стратешке културе. Александар Мезјајев је објаснио зашто је садашња власт у Кијеву нелегална. Сергеј Дихов је говорио о „косовизацији“ Украјине. Борис Алексић је разматрао коме би могао да одговара рат у Украјини, а Марина Рагуш је писала о рушењу међународног поретка.
Александар Павић ставља Украјину у контекст империјалног Продора на Исток, чију смо прву фазу осетили на сопственој кожи. Слично размишља и Данијел Симић, поручујући Русима да се бране у Кијеву, да не би морали да се боре у Москви. Синиша Љепојевић не мисли да Империја има велике изгледе на успех; по њему је највећи губитник у тој драми за сада ЕУ, која је разоткривена као амерички подрепаш.
Занимљиве теорије о значају догађаја у Украјини за Србију нуди Душан Пророковић, док је Жарко Јанковић мишљења да могућност Путиновог тријумфа у Украјини уноси панику у редове квислиншког култа, па они журе да униште Србију док још могу.
Ако је у плану Империје било да ове године организује „мајданшчину“ у РС, то ће сада бити далеко теже. Стефан Каргановић коментарише технику и теорију „обојених револуција“ и упозорава добронамерне критичаре власти у РС да не буду корисни идиоти Империје. Каргановићев зборник текстова о тој теми (за који сам ја писао поговор, ред је рећи) је изазвао праву панику у агентурама Империје.
Да Руси не пате претерано од илузија о Западу и сопственој историји (за разлику од Срба, нажалост) указује и недавни интервју руског историчара Николаја Старикова на тему II светског рата. Чак штавише, испада да се Руси баве српском трагедијом више од самих Срба - односно жутих медија - вели Драгана Трифковић.
Можда сам неизлечиви оптимиста, али ја у свему овоме не видим разлог за очај, већ наду. Не зато што мислим да ће Русија да ослобађа Србе - нико то не може, док Срби не буду хтели слободу - него зато што сматрам да ће највероватнији расплет украјинске кризе значити слабљење Империје и квислиншког култа у Србији.
Они су већ одавно морално банкротирали - како показује Душан Ковачев на примеру краха пројекта „ЕУропске регије“ Војводина. За скоро 15 година окупације Србије и ево 25 година интервенција у Југославији, све што су „изградили“ је у ствари магла и дим. Лако то може да растера један добар ветар са истока.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Отуд је свака прича о резултатима, процентима, коалицијама и сл. потпуно беспредметна. Штавише, штетна је - јер се њом признаје легитимитет власти и система, а самим тим и све што они чине на рушењу земље и народа. О срозавању српске медијске сцене, поквареној власти и слуђеном народу, недавно је за Геополитику говорио Слободан Рељић.
Фарса од избора у Србији заслужено протиче у сенци догађаја у Украјини и на Криму. За објашњење препоручујем текстове аутора из Фонда стратешке културе. Александар Мезјајев је објаснио зашто је садашња власт у Кијеву нелегална. Сергеј Дихов је говорио о „косовизацији“ Украјине. Борис Алексић је разматрао коме би могао да одговара рат у Украјини, а Марина Рагуш је писала о рушењу међународног поретка.
Александар Павић ставља Украјину у контекст империјалног Продора на Исток, чију смо прву фазу осетили на сопственој кожи. Слично размишља и Данијел Симић, поручујући Русима да се бране у Кијеву, да не би морали да се боре у Москви. Синиша Љепојевић не мисли да Империја има велике изгледе на успех; по њему је највећи губитник у тој драми за сада ЕУ, која је разоткривена као амерички подрепаш.
Занимљиве теорије о значају догађаја у Украјини за Србију нуди Душан Пророковић, док је Жарко Јанковић мишљења да могућност Путиновог тријумфа у Украјини уноси панику у редове квислиншког култа, па они журе да униште Србију док још могу.
Ако је у плану Империје било да ове године организује „мајданшчину“ у РС, то ће сада бити далеко теже. Стефан Каргановић коментарише технику и теорију „обојених револуција“ и упозорава добронамерне критичаре власти у РС да не буду корисни идиоти Империје. Каргановићев зборник текстова о тој теми (за који сам ја писао поговор, ред је рећи) је изазвао праву панику у агентурама Империје.
Да Руси не пате претерано од илузија о Западу и сопственој историји (за разлику од Срба, нажалост) указује и недавни интервју руског историчара Николаја Старикова на тему II светског рата. Чак штавише, испада да се Руси баве српском трагедијом више од самих Срба - односно жутих медија - вели Драгана Трифковић.
Можда сам неизлечиви оптимиста, али ја у свему овоме не видим разлог за очај, већ наду. Не зато што мислим да ће Русија да ослобађа Србе - нико то не може, док Срби не буду хтели слободу - него зато што сматрам да ће највероватнији расплет украјинске кризе значити слабљење Империје и квислиншког култа у Србији.
Они су већ одавно морално банкротирали - како показује Душан Ковачев на примеру краха пројекта „ЕУропске регије“ Војводина. За скоро 15 година окупације Србије и ево 25 година интервенција у Југославији, све што су „изградили“ је у ствари магла и дим. Лако то може да растера један добар ветар са истока.
Нема коментара:
Постави коментар