Миодраг Зарковић свој коментар дана на НСПМ данас завршава цитатом приписаним Абрахаму Линколну: „Можете цео свет да лажете неко време и можете некога да лажете све време, али не можете цео свет да лажете све време.“
Није баш сасвим јасно да ли је први амерички император заиста аутор ове мудрости, али њено порекло није толико битно колико његова примена на данашњу „ЕУропску регију равноправних грађана Морава-Донау“, претходно познату као Србија.
Ономад је НАТО (тј. самозвана „међународна заједница“) безочно лагао цели свет неко време - тачније, 78 дана, колико је бомбардовао тадашњу Југославију како би успоставио окупацију - пардон, међународно војно присуство - и Косово и Метохију претворио у „Независну државу Косова“ (НДК). О успеху свог напада лагали су довољно да им сами Срби поверују и дозволе ту окупацију. Онда су наставили да лажу, описујући погроме над неалбанским становништвом као „одмазду“ а етничко чишћење и систематско уништавање имовине и светиња као „међуетничке инциденте.“ Правдали су и рат и окупацију наводним геноцидом и некаквом великом завером за истеривање Албанаца. Пре или касније се установило да су све то биле лажи, али дотад је штета већ била учињена.
Пошто се показало да бомбе и ракете нису онолико ефикасне у покоравању Срба колико се мислило, прешло се на друге врсте оружја: кофере пара, „пријатељске“ савете и курсеве, мирно и демократско паљење Скупштине... и лажи, дабоме. Малтене од првог дана „демократије“ народу Србије се лаже. За ових десет година распродало се све што је „демократама“ дошло под шапу, Косово и Метохија су отети и проглашени „Независном државом Косово“, гладни радници су почели да секу прсте, али не брините Срби, бољи живот само што није!
Лагали су безочно и дрско и пре две године, када су обећавали „и Косово и ЕУ.“ Неки су им поверовали, па гласали за њих. Неки им нису веровали, али су веровали другима, који су се пред изборе заклињали родољубљем а после избора свечано мирили са дојучерашњим непријатељима да би дошли на власт. У сваком случају, преварише букадар људи и једни и други. Можда не трајно, али довољно дуго да учине штету.
Цела је стратегија од 2000. наовамо била да Срби сами себи пљуну у лице. Није било довољно што су осиромашени, протерани, сатанизовани и опљачкани, не - морали су сами да признају да је све то било добро и пожељно, да су то заслужили. Владајућој жутократији то није било тешко; то су људи којима је увек била преча шака власти од образа и од части. Али сад су и они запели да цели народ натерају да буде попут њих (у тој функцији је још једна лаж: теледиригована резолуција о Сребреници). Ако се то деси, онда Србије и Срба коначно нестаје, и стварају се „равноправни грађани ЕУропске регије“ омеђене реком Донау - пошто„Дунав“ звучи србонационалистичко-клерофашистички - и сведене на долину Мораве, којој ће се првом приликом наћи ЕУропскије име.
Ако је у пролеће 2008. било илузија о будућности Србије и Косова-Метохије, данас их више нема. Лепо рекли амбасадори „међународне заједнице,“ нема ЕУропства док се не призна НДК. Значи, више се ни не труде да нас лажу. Сад већ лажемо искључиво сами себе.
Почео сам цитатом који се приписује Линколну. А завршио бих једним који се приписује Бену Франклину: „Они који би да се одрекну слободе да би имали безбедност, не заслужују ни слободу ни безбедност“.
Избор је и данас исти као и у мају 2008, али и много пута пре тога. Од њега не можемо да побегнемо, ма колико се трудили. То је избор између слободе и ропства, између части и понижења, између истине и лажи. О томе се не одлучује убацивањем листића у некакву ћораву кутију, већ у срцу и души сваког од нас.
Упркос свему што говоре лажљиве жутократе и још лажљивија „међународна заједница“, мислим да Срби још нису одлучили. Још се ломе, али нису сломљени. Отуд и толики притисак, толики напор, толика журба да се „заврши посао“. Јер ови што лажу итекако добро знају да све што су својим лажима створили може да се рашчини, само ако Срби одбију да им се и даље лаже. И тиме поново заслуже и слободу, и безбедност.
Нема коментара:
Постави коментар