Сенка „културног“ мучитеља

Колега Вронски је већ реаговао на телевизијски наступ Бранислава Димитријевића, помоћника министра културе у Влади Републике Србије. На први поглед, ствар личи на типични пример непотизма и корупције која се данас у Србији узима здраво за готово, као да никад није било и не може да буде другачије. Међутим, ситуација је далеко озбиљнија од пуке чињенице да се још један татин син из круга двојке дочепао посла на народној грбачи. Димитријевић изгледа није само помоћник министра културе, већ фактички комесар за „културну деконтаминацију“ у Невлади.

У последњем истраживачком експозеу структура које заиста управљају земљом Србијом, без обзира на вољу њених становника и сасвим супротно њиховим интересима, Слободан Антонић обелодањује не само шокантне изјаве „доминистра“ Димитријевића из ТВ емисије на РТС, већ и дотад непознате детаље његове каријере као култур-комесара савремене Србије. Према Димитријевићу, „патриоте“ попут Борке Павичевић и њених „суборкиња“ познатих нам већ имена „раде нешто што треба да промени одређен код у коме се ова земља са више или мање добрих разлога нашла.“

Обратите пажњу на ту фразу: „промени одређени код“.

Шта Димитријевић, односно „патриоте“ које он протежира, хоће да ураде? Хоће да промене идентитет Срба, да их унапреде у нешто другачије, ЕУропскије, „цивилизираније“, како они то замишљају. А како тај промењени код изгледа, најбоље илустрије Димитријевићева опсесија латиницом, као и одбрана „уметности“ усмерене на вређање и ниподаштавање Српске православне цркве:

„Бранислав се већ 2005. године прославио пишући апологију за 'Метеорску кишу' Живка Грозданића. Реч је о једној бестидној инсталацији, гле чуда, нигде другде до у Центру за културну деконтаминацију, Борке Павићевић. Кроз ту инсталацију, наиме, Грозданић, који је иначе директор Музеја савремене уметности Војводине, приказао је сиротог патријарха Павла како немоћан лежи затрпан хрпом камења које је пало са неба због његове грешности и грешности СПЦ.“

Овај историчар уместности који мисли да је покупио све знање овога света јер му је татица утицајни „другосрбијанац“ а познаје све „кул“ људе у кругу двојке, изван којег је све одвратно, прљаво, смрдљиво и назадно, хтео би да промени српски народ.

Камо среће да је његово „мењање кода“ ограничено само на наметнуте границе несрећне Републике Србије, али не! Своју борбу Комесар Димитријевић одвео је право у Вашингтон, седиште Империје захваљујући којој он и његови саборци држе што министарске што медијске портфеље, и свакодневно развлаче памет Србима.

Јуче је у Вашингтону отворена изложба „О нормалности: уметност у Србији 1989-2001“, у Катзен центру за уметност Америчког универзитета...

„...чији су аутори Бранислава Анђелковић-Димитријевић, директорка Музеја савремене уметности у Београду и, савим случајно, супруга Бранислава Димитријевића, као и особа која се случајно зове управо Бранислав Димитријевић, баш исто као и 'помоћник министарства културе за међународне односе, европске интеграциjе и развоj менаџмента у области културе', баш исто као и 'комесар павиљона Србије на Бијеналу у Венецији 2009. године', баш исто као и 'саветник и гостуjући кустос Музеjа савремене уметности', итд, итд. (Антонић)“

Једно од дела на изложби је и Gott liebt die Serben (Бог воли Србе), Драгољуба-Раше Тодосијевића, датирано 1993/2002:



Овако се, дакле, представља народ и држава у иностранству. Срећом (ха!), за протекле две деценије Срби су до те мере сатанизовани у западној јавности да сумњам да ће ико од посетилаца изложбе видети ишта одвратније него што су видели досад. Па ипак, сатанизација има другачију тежину када се њом баве сами Срби, ма колико организатори изложбе и аутори дела инсистирали да то нису.

Зато мислим да Антонић греши када каже да „хришћански и традиционални Срби не траже данас чак ни Димитријевићеву оставку. Они само моле да их Димитријевић и остали евро-усрећитељи са својим 'реформама' свега и свачега коначно оставе на миру.“

Између комесара типа Димитријевића и Срба (оних, „непромењених“ и непрепрограмираних) није могућа било каква коегзистенција. Не зато што то Срби не желе, већ зато што „реформатори“ и „репрограмери“ то одбијају да прихвате. Да су у стању да прихвате Србе онакве какви јесу, то би досад и учинили. Међутим, одлучили су да силом мењају Србе и преобликују их у нешто себи прихватљивије. Док год постоје Срби, њихова мисија ће бити да их муче, клевећу, киње и понижавају, како би то престали да буду.

Хоће ли им Срби то дозволити? Да ли су Срби заиста онолико трпећи народ колико њихови мучитељи мисле, да ће после свега што им се десило у последњих двадесет година, а да о претходном веку и кусур не говоримо, само да слегну раменима и наместе се да добију још?

Историја чека одговор.

Искушење вербалног деликта

Није ни чудо што данашњи невладници, некадашњи другови из комитета, толико воле законе против „говора мржње“; они су у ствари ретуширана верзија некадашњег вербалног деликта, тј. начин за обрачун са дисидентима путем криминализације различитог мишљења. Не знам тачно облик тог закона у данашњој Србији, али ако је преписан са Запада (а већина таквих закона јесте), онда је сасвим извесно да је критериј за „говор мржње" да ли се неко осећа увређеним због нечега изреченог, без обзира да ли је то истина или не.

Пре десетак дана сам са скепсом прокоментарисао иницијативу да се оснује нека врста српске Антиклеветничке лиге. Односно, сложио сам се са потребом да постоји таква институција, али не и са идејом да би требало да се користи тужбама за „говор мржње“. Немогуће је борити се за слободу и правду средством које само по себи негира обоје. А „говор мржње“ је управо то. О томе најбоље сведоче невладничке тужбе против свакога ко другачије мисли, од Добрице Ћосића до НСПМ.

Када би у Србији постојало судство вредно поштовања, онда би ове тужбе против Ћосића и НСПМ представљале прилику да се сав апсурд медијске тираније набије на нос невладницима. Замишљам сцену у којој адвокат одбране чита неки текст који пљује по Албанцима, Муслиманима или Хрватима запањеном судији и присутнима, да би на крају открио да се ради о тексту Петра Луковића, Латинке Перовић, Биљане Ковачевић-Вучо, Борке Павичевић, Соње Бисерко, или Наташе Кандић (списку као да нема краја, зар не?), у коме су пљувани Срби, само су имена замењена. Зар то не би оголило сав апсурд данашњих „боркиња за људска права“ и невладничких трабанта највећих влада на свету (САД и ЕУ)?

Али колике су шансе да се овакво нешто заиста деси? Пре ће бити да ће се ови процеси вући по судовима неколико месеци без икаквог ефекта. Невладницима ни не треба да добију процес; и у поразу остварују циљ: одузели су неистомишљеницима време, новац и труд потрошене на одбрану од идиотских оптужби.

Колико год бес против оваквог терорисања појединаца и медија био оправдан, узвраћање једнаком мером не би било ни издалека онолико ефикасно колико се можда мисли. Невладници ионако ништа не раде већ по васцели дан клевећу Србе, и за то су добро плаћени. Дакле, њихово време је немогуће протраћити на одбрану од тужби. Изречене новчане казне би платили из дубоких џепова страних спонзора (док још постоје, је ли), а искористили би пресуде да се представе као жртве зле државе и „клерофашиста“ који им, ето, суде за вербални деликт. Јер, кад они користе репресивне законе да ућуткају неистомишљенике, то је борба за људска права, али када се ти исти закони користе против њих, то је онда диктатура.

И мада је сваком иоле рационалном ово апсурдан поглед на свет, имајте на уму да су невладници још од својих компартијских дана убеђени у морални релативизам, и да добро и зло дефинишу „логиком“ оног сиротог сточара из источне Африке: „Добро је кад ми нападнемо суседно село и украдемо им стоку, а зло је када они то учине нама“. Па зар се цела прича србијанских (намерно користим овај термин, јер они српски нису) невладника не своди управо на то да је „добро када други Србе убијају, протерују и отимају им земљу, а зло када то Срби раде другима“?

Како онда да се друштво бори против ове пошасти? Њиховим средствима, пристајањем на њихове методе и контекст и визију света, сигурно не. Замислите, међутим, каква би била Србија у којој би био укинут вербални деликт, и у којој би судови били довољно ефикасни да овакве тужбе одбаце a priori као фриволне, а када их и прихвате да пруже прилику да се на процесу покаже сва морална беда тужилаца. У којој би јавност знала ко су власници новина у којима невладници шире своје отровне идеје, и о чијем трошку се све то ради, па би према томе могла да одлучи колико и да ли уопште да им верује.

Можда сам наиван. Можда је мочуга једини начин да се обрачуна са невладницима, пошто срамоћење - иначе један од основних начина саморегулације друштва од памтивека - није од неке нарочите користи када се има посла са бесрамним људима. Али прихватањем њихових метода, прихватањем њиховог контекста, унапред прихватамо пораз и слажемо се да живимо како они желе: без части, достојанства, историје, културе и слободе. Такву апсолутно беду не може да олакша никакво материјално богатство, чак и када би нам га овакво ропство и донело. А неће.

ИЗАШАО НОВИ ДИЛАН!

Блог Сиви Соко с поносом уступа ово парче свог простора за бесплатну промоцију новог албума легендарног Боба Дилана. Албум Together Through Life доступан је од данас у америчким продавницама у ЦД-формату и као винил. Очекујемо да се ускоро нађе и код нас. Овде је могуће пронаћи опширан разговор Боба Дилана са Билом Фленаганом о овом албуму. Албум је настао као резултат тренутне испирације, Боб је на почетку пристао да уради једну песму за нови филм француског редитеља Оливијеа Дахана, а потом се затворио у студио и урадио још девет комада. Коаутор већине песама је још једна легенда контракултуре шездесетих и саборац Џерија Гарсије, Роберт Хантер.

Још увек се нисмо сасвим навикли ни на ванвременску лепоту и вредност Бобовог претходног албума, а већ нас чека нови; они који су га чули, кажу да је у питању остварење које може да стане уз раме како са директним претечама из Диланове дискографије (последња деценија је свакако једна од најбољих Диланових фаза) тако и са легендарним насловима из шездесетих и седамдесетих.

Неким људима, очигледно, године носе све већу инспирацију и све трајнији уметнички печат.

Препорука на невиђено за албум, сви који су у прилици нека га послушају. Чим га сами чујемо, пада пропитивање
:).

Још једном,
НОВИ ДИЛАНОВ АЛБУМ У ПРОДАЈИ!

Мустафин „геноцид“

Мустафа Церић, поглавар исламске вјерске заједнице у БиХ, воли да путује по свијету и представља се као умјерени, толерантни муслиман. Тако је прошлог четвртка стигао да отрчи до Париза, гдје је био гост Давида де Ротшилда, предсједника Фондације за сјећање на Шоах (холокауст) на састанку двјестотињак „истакнутих интелектуалаца, историчара, академика и политичких личности из тридесет земаља, углавном из исламског свијета“, под називом Пројект Аладин.

Како се наводи у саопштењу, објављеном на једном опскурном интернет-порталу, сврха „Аладина“ је да унапреди јевреско-исламски дијалог „на основу међусобног познанства, поштовања и одбацивања негације или умањивања холокауста“. Домаћини су били УНЕСКО, бивши француски председник Ширак, јордански принц Хасан, бивши председник Индонезије Вахид и бивши њемачки канцелар Шредер.

Церић је том приликом изјавио да је „у БиХ на крају 20 вијека почињен геноцид над Муслиманима у Европи, неколико деценија послије Холокауста“. Ова ноторна лаж, најцрња пропагандна измишљотина, сама по себи представља релативизацију Холокауста. Али „мировни муфтија” иде даље:

„Довољно је рећи да Муслимани и Јевреји имају заједничко искуство прогона и геноцида у Европи: оба народа су протјерана из Шпаније (Андалус) у 15. вијеку, а сефардски Јевреји су нашли уточиште у Сарајеву, што најбоље свједочи Сарајевска Хагада, и оба су претрпила геноцид у 20. вијеку, Јевреји од стране нациста а Бошњаци од српских агресора“.

Мустафа изоставља да су и његови „Бошњаци“ - тада „хрватско цвијеће“ били активни учесници у геноциду над Јеврејима. Колико је јеврејских кућа и дућана отето, а њихови власници нестали у Јасеновцу? Хагада коју Мустафа спомиње јесте током 2. свјетског рата сачувана (неки кажу да су је сачували Муслимани, други веле Хрвати) - али некако се не прича од чега је морала да је чува. Или од кога. Да није можда од „српских агресора“?

Колико је Јевреја остало у Сарајеву послије 1945? Колико их је у Сарајеву данас? Мало. Углавном су одселили у „окупаторски“ Израел, док се Мустафа братими са Хамасом и Хезболахом, чији је циљ уништење Израела и народа који тамо живи! А у међувремену путује по свијету на позиве бивших државника и УН бирократа и држи лекције о „заједничкој историји страдања“, прича приче о наводном „српском геноциду“ и агитује против „исламофобије“.

Чак и да огроман број Муслимана из БиХ није учествовао у покољу Јевреја у 2. свјетском рату, а јесте, стављање у исту категорију са холокаустом погибије муслиманских бораца у јулу 1995. било би апсолутно дегутантно. Чак и да прихватимо број од осам хиљада погинулих, који потенцира званична пропаганда, може ли то да се пореди са шест милиона Јевреја страдалих у Хитлеровом пројекту истребљења, или са стотинама хиљада Срба страдалих у НДХ од каме и чекића, неријетко у муслиманској руци?

Није ово први пут да се Јеврејима подмеће паралела између Срба и нациста. Џејмс Харф, директор у фирми Рудер Фин, признао је 1993. у разговору са француским новинаром Жаком Мерлиноом сљедеће:

„[Наш највећи успијех] је придобијање јеврејског јавног мнења... Предсједник Изетбеговић се у својој књизи "Исламска декларација" залагао за стварање фундаменталистичке исламске државе. Уосталом, хрватска и босанска историја обиљежена је стварним и окрутним антисемитизмом. Десетине хиљада Јевреја страдало је у хрватским логорима. Интелектуалци и јеврејске организације су имале сваки повод да буду непријатељски расположени према Хрватима и Босанцима (sic). Наш изазов је био да преокренемо тај став, и у томе смо успјели маестрално...
Насамарили смо три велике јеврејске организације, Антидефамациону лигу B'nai B'rith, Амерички јеврејски комитет и Амерички јеврејски конгрес... Ово је био велики успјех. Кад су јеврејске организације ушле у игру на страни Босанаца (sic), могли смо одмах да у јавности изједначимо Србе са нацистима.“

Управо је Церић један од носилаца Изетбеговићевог пројекта „исламизације Муслимана“. Као резултат тог пројекта, многи босански Муслимани данас носе хиџабе и подврнуте панталоне и слушају проповиједи бивших муџахедина по новосаграђеним саудијским џамијама. Да би се то десило, међутим, била је потребна прича о „српском геноциду“ и Изетбеговићу (односно Церићу) као „бранитељима“ Муслимана од истог.

Прије 17 година, јеврејске организације на Западу су насамарене од стране плаћених пропагандиста који су свјесном замјеном теза представљали интересе својих клијената у Загребу и Сарајеву. Данас Мустафа Церић опет покушава да изврши идентичну подметачину. Хоће ли се јеврејске организације опет упецати? На њима је да покажу.

СМЕНА, НЕГО ШТА!

Скандалозна изјава заменика министра културе у Влади Републике Србије, Бранислава Димитријевића, којом се релативизује и оправдава званична хрватска политика негирања и минимизације Холокауста и усташких злочина у Јасеновцу, не заслужује само гнушање, него отвара и питање његове кривичне одговорности.

Да, добро сте прочитали: ЗАМЕНИК МИНИСТРА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ, о Јасеновцу има исти став као и Фрањо Туђман, Стјепан Месић, Анте Ђапић, Марко Перковић-Томпсон или који већ познати или непознати љубитељ Павелићеве кланице, па био у Хрватској, Зап. Херцеговини, или у некој мишјој рупи усташке емиграције (да не буде забуне, према штиву попут Преса и било којих дневних новина у Србији, имамо здраву дистанцу, али овде је реч о изјави коју је Димитријевић дао у веома гледаној ТВ-емисији на првом каналу државне телевизије пре само четири дана, пред милионским аудиторијумом, и ствар је, дакле, проверљива и аудиовизуелно забележена).

Србија, као матична држава народа који је, уз Јевреје, Русе и Роме, процентуално највише страдао током Холокауста, дужна је да штити достојанство својих зверски уморених сународника, побијених у НДХ на начине чији је карактер незабележен у познатој историји. Време је (већ одавно) да се мало угледамо на земље које носе сличан историјски бол, и одлучно чувају достојанство и сећање на побијене милионе сународника. Израел, рецимо.

Подсетићу и на то да би оваква изјава у Израелу била незамислива од стране државног запосленика (да, Израел више чува сећање и на српске жртве, него што то ради официјелни Београд). Подсетићу и на то да град Њујорк има споменик жртвама Јасеновца (један од заслужних за то је и оснивач овог блога, Небојша Малић). Београд (као, уосталом, нити један једини град у Србији), НЕМА нити ЈЕДНУ спомен-плочу жртвама НДХ. У Републици Српској је ситуација, срећом, нешто боља, али и тамо однедавно.

Подсетићу и на то да би ова Димитријевићева изјава (и сличне грозоте разних ликова које слушамо сваки дан), у некој цивилизованој и демократској земљи, била и кривично дело.

У претходном коментару, Небојша примећује да је злочин НДХ, зарад лажне равнотеже, након Другог светског рата гурнут под тепих и да је из тога исклијала нова трагедија. Хрватски народ није, попут немачког након ослобођења од нацизма 1945, доживео своју годину нулту, и у будућност закорачио суочен са страхотом злочина почињеног током Другог светског рата под његовим именом (и, нажалост, са учешћем више припадника хрватског народа него што би ико желео). Са друге стране, српски народ је деценијама живео без икакве СВЕСТИ о томе да је један његов део десеткован у Холокаусту. Титова Југославија је своју историографију заснивала на надри-научном дилетантизму, и производила (част изузецима!) послушнике и медиокритете. Студије Холокауста су донедавно биле готово непознате у домаћој академији (изузимајући, притом, неколицину људи који су се том темом бавили, по правилу игнорисани па и дискредитовани управо у Србији).

Због тога нам се и догодило да нам "европске вредности" у Србији промовишу ликови који би, у неком цивилизованијем и историјски свеснијем друштву, таворили на истој (илегалној) маргини на којој су и љубитељи Адолфа Хитлера. Jeр из истог су коша. Овде нема потребе наводити и подједнако срамотне и мрачне изјаве разних Димитријевићевих истомишљеника, од вулгарног култур-расизма Латинке Перовић, до мрачне хистерије Соње Бисерко, Николе Самарџића, Павела Домоњија, Ненада Прокића и сличних ликова који су испунили читаву палету шовинистичких мржњи: од Самарџићеве белачке супремације (?!) и антисемитизма деведесетих, преко Прокићеве фасцинације нацизмом (у коју, ни кривог ни дужног, постхумно гура и Зорана Ђинђића на језиво подмукао начин), до језивог аутошовинизма који поменута екипа баштини данас. Друштво које је сопствену историју овако олкао бацило под ноге, и не може да очекује ништа друго осим блата дневнополитичког оспоравања жртава, и свођења вредности једног народа на гротескну монету за поткусуривање. Горе од тога, нормална Србија (ако је више има уопште), сном мртвијем спава, а јавни простор контаминира најцрњи шовинизам невладника и њихове (директне или индиректне) екипе за прљаве послове и обезбеђивање савршеног алибија за клеветање српског народа - оне дивље и фабриковане неонацистичке маргине која се појавила одједном и ниоткуда а коју су одређене другосрбијашке телевизије учиниле правим медијским звездама, упркос гротескности и патогености саме њихове појаве, мутним начинима присуства у јавности као и маргиналном броју (који је и даље превелик, јер и један љубитељ нацизма у Србији је један превише). Има ли икакве разлике између малоумног клинца који црта нацистичке симболе по зиду, и ових који негирају Јасеновац? Нема, једино је ствар у томе што су ови који негирају Јасеновац (а контролишу и медијски и јавни простор, и стране донације а сада и министарства, како видимо), учинили могућим малоумне хитлеровце по мрачним зидовима. Што примети Димитрије Војнов недавно:

Kad je reč o apsurdu neonacizma u Srbiji, nažalost, smatram da on uopšte nije neočekivan. Poistovećivanje narodnooslobodilačke borbe sa titoizmom i histerično negiranje svih njenih tekovina dovelo je do toga da danas mladi ljudi mnogo više čitaju o tome kako su za Šumarice krivlji Srbi koji su ubili Nemce nego Nemci koji su izvršili odmazdu. Kao što se za bombardоvаnje RTSa više krivi Dragoljub Milanović od NATO pakta.

Не може се, са једне стране, негирати право на живот једном народу (српском, у овом случају), а истовремено монополизовати историјска баштина тог народа. Димитријевић и њему слични раде управо то. Не може се китити антифашистичким отпором, а пљувати по народу који је тај отпор изнео. Не може се бити моралан и залагати за цивилизацијске вредности, а имати принципе квислинга. Антифашисти који релативизују Јасеновац и који су, у ратовима на рушевинама Југославије подржавали СВАКУ групацију која је баштинила нацистичку агенду из Другог светског рата; од Туђманове Хрватске до Харадинајеве "Косове" и Изетбеговићеве ЅЅ Ханџар-творевине. И да, ОНИ су и послужили као узор и пример свакој будали и провокатору који се по Интернету и пред камерама кити барјацима под којима су убијани Срби у Другом светском рату. Како је кренуло, испашће и љотићевски "СДК" узорни антифашистички пример. Јер, руку на срце, Димитријевић и слични данас суштински стоје на истој страни на којој су стајали издајници и квислинзи пре готово седам деценија.

Србија мора да одлучи да ли је земља која поштује елементарно достојанство своје историје, или је сметлиште на којем је могуће јавно газити по костима наших побијених сународника. Негирање и релативизација нацистичких и усташких злочина у Другом светском рату, морају ући у кривични законик, а достојанство жртава нацизма и НДХ мора бити неприкосновено, уколико се желимо уопште звати људима. Међутим, то се у скорије време неће догодити, јер би тада на оптуженичкој клупи, уз беспризорне скинхеде, седела и читава прва постава Друге Србије; њихова сабраћа у идејној наопакости.

Дакле, смена Димитријевића. Сада и одмах. Чак је и Г17 Плус шокиран овим изливом моралног људождерства. А то нешто говори.

Г. Председниче Владе и г. министре Брадићу, дугујете објашњење српској јавности.

Допуна (26. април, 06:30)

Прес потврђује моју ранију претпоставку:

Бранислав Димитријевић је, иначе, син Војина Димитријевића, истакнутог представника српског (sic) невладиног сектора, у Министарство културе дошао у време прошле владе, а према сазнањима Pressa, кључну улогу у његовом постављењу имало је управо лобирање невладиног сектора, које га и данас штити од смењивања.

Ово што данас управља Србијом у ствари и није влада, већ невлада, која само извршава наређења својих финансијера и госпорада, успут се лично богатећи.

- Сиви Соко

Тужбом на невладнике

Да ли је Србима потребна Антидефамациона лига (АДЛ)?

Питање звучи сувишно. Нађите ми један народ који је у последњих 20 година више оцрњен и оклеветан. Да се којим случајем Махмудин Ахмединеџад у свом говору у Женеви окомио на Србе а не на Јевреје, цела сала би му одговорила громогласним аплаузом. Чињеница да Срби немају никакав апарат којим би се на Западу борили против медијске и политичке дисквалификације и дехуманизације гледа се као признање да су све те оптужбе у ствари тачне. Јер, да нису, Срби би се бунили, зар не? Ко ћути, признаје.

Додуше, треба имати у виду чињеницу да Срби нису имали никаквог приступа западном медијском простору од 1992. до рецимо краја 2000. Један од разлога свеобухватне блокаде био је и да се Србима одузме право на макар и вербалну одбрану од оптужби за агресију, геноцид, концентрационе логоре, „етничко чишћење“, итд. Иако је службено та блокада укинута доласком „демократије“, она се фактички наставила, што инерцијом што због активизма елемената на Западу који су уложили огроман политички капитал у Банку Колективне Српске Кривице (како једном рече Крис Делисо).

Трагична је иронија што се најбоља прилика за промену србофобичне климе на Западу пружила почетком 2001. Петооктобарски режим не само да није био вољан да нешто по том плану уради, већ је цела стратегија била да се признају све оптужбе и клевете и да се политиком предаје засите апетити србождера. Какав је учинак имала та политика, ваљда је јасно.

Већ сам раније у неколико наврата истакао да, без обзира ко био премијер или председник, економску политику Србије још од 5. октобра 2000. воде „експерти из Г17, који су се пре тога „прославили“ пљачкашком приватизацијом у Русији. Сличан континуитет, међутим, постоји и у иностраној политици; од Горана Свилановића преко Вука Драшковића, српска дипломатија одише подаништвом према Западу (тј. Америци и ЕУ). Иако Вук Јеремић делује мање квислиншки од својих претходника, биће да је то заслугом његових реторичких способности, а не одсуством квислиншког деловања.

Званичне српске власти не само да се не боре против сатанизације Срба и Србије, већ тој клеветничкој политици најчешће помажу, од иступа у стилу „да, али“ до отвореног прихватања лажи и подметачина, а све у циљу „ЕУроатлантских интеграција“. Што је најгоре, то обезвређује напоре и оне неколицине родољуба који се о свом трошку, из убеђења, боре против србофобије по блоговима и форумима, у писмима новинама и часописима, на округлим столовима и режираним универзитетским семинарима.

Повод за све ово је недавна вест да су перјанице „друге Србије“ поднеле тужбу против Добрице Ћосића за изазивање расне и верске мржње, јер је током НАТО агресије (тј. „хуманитарног цивилизовања“) пре десет година изразио мишљење о Албанцима које се „боркињама за људска права“ није допало. Шта би тек било да их је Ћосић назвао Шиптарима!? (То је, иначе, врхунски цинизам, да се „Шиптар“ осуђује као погрдан израз када га користе Срби, иако на албанском значи - „Албанац“!)

Не треба да изненади што ове некадашње другарице желе да васкрсну вербални деликт. У њиховом идеалном друштву, свако мишљење које се њима не допада било би најстроже забрањено; само оне и њихови следбеници би се сматрали довољно „цивилизованим“ да уопште имају било какве слободе, од говора и мишљења до живота. С тим да би било какво скретање од грађанистичке догме аутоматски повлачило губитак свих права и слобода. Свака сличност са некадашњим режимом „друга Тите“ или Брке потпуно је намерна.

Медијски, политички, па ево и правни терор ових нео-Јакобинаца траје већ годинама, и коначно је довео до тога да Слободан Антонић на страницама НСПМ предложи оснивање српске АДЛ, која би „боркињама" одговорила истом мером. Несумњиво је да је нека врста одговора овом злостављању више него неопходна, али нисам сигуран да је овај приступ „сребрни метак" за решење проблема.

Наиме, и сами родомрсци и њихов терор су симптоми. Права болест је комплекс слабости и кривице који је изграђиван барем педесет година, а можда и дуже, и чији су производ како острашћени србофоби „друге Србије“ тако и Мали Слаби Српски Човек, и квислиншка власт и утучени, апатични народ који ћутке трпи понижења, увреде и лажи. Та родомрзачка клима је стварана не само најцрњом пропагандом и заменом теза, већ често и метком и пендреком.

Сведоци смо да родомрсци немају нимало стида. Једини морал којег се држе је хедонизам. Захваљујући спонзорима са Запада, имају новца напретек, а и политичко залеђе, јер и власт служи истом господару. Дакле, чак и да их неким случајем неки суд у Србији осуди за клевету, говор мржње, или издају - што, имајући у виду наведено стање ствари није претерано извесно - то их не би богзнакако погодило. Ем што рачуне свакако не плаћају они, ем што би због осуде добили још веће донације као „угрожени бранитељи грађанског друштва од ретроградног шовинистичког клерофашизма“.

Све то скупа не значи да нека врста АДЛ није потребна. Итекако јесте. Али она сама по себи неће излечити Србију од вируса наметнуте самомржње, већ ће можда само ублажити симптоме. Само друштво које поштује себе, има кохерентан идентитет, зна одакле долази и куда иде, може да буде истински имуно на отров родомрзаца и квислинга. Они то знају, и раде свим силама на томе да такво друштво никада не настане. Одговара им садашњи „Болесник Балкана“, јер им, као бедним паразитима, гарантује опстанак.

Захваљујући између осталог и Антонићу, Вукадиновићу и осталој екипи окупљеној око НСПМ (али и Двери и Видовдана), Срби нису више сасвим несвесни истине о родомрсцима и квислинзима. То је одличан први корак. Нека врста АДЛ би била још бољи следећи корак. Али, да посудим Черчилову метафору, у борби за опоравак српства то неће бити почетак краја - већ само крај почетка.

Непријатељ нашег непријатеља...

... је опет наш непријатељ. Макар у случају иранског председника Ахмадинаџада. Мислио сам већ да напишем нешто генерално, о дезоријентацији једног дела наше јавности, која - оправдано исфрустрирана садистичком политиком САД према Србима на Балкану - понекад изгуби компас и уђе у највећу од свих заблуда: уверење да нам је сваки противник Вашингтона по аутоматизму савезник.

Тако и Никола Танасић (чије анализе иначе радо читам и мислим да доста зна и уме да пружи квалитетан аргумент), у тексту посвећеном скандалу који је направио Махмуд Ахмадинеџад на конференцији о расизму у Женеви, ствар посматра кроз ону да, али-диоптрију, какву према Ахмадинаџаду испољава и (алтер)глобална левица. Ахмадинаџад је, том логиком, непријатељ Америке, и као такав, можда и није толико лош, каже поменута логика. Наш другар Вештац од Ангмара ову логику растура у парампарчад, и због тога нема шта да се дода ономе што је написао.

Геноцид

Данас, на годишњицу очајничког пробоја преосталих логораша из усташке фабрике смрти у Јасеновцу, добро је време да се упитамо зашто Срби ћуте о овом поглављу своје историје. Јесте да сам недавно предложио теорију по којој није у српском карактеру да се позивамо на сажаљење света због огромних жртава које смо претрпели кроз историју (делом зато што смо ваљда научили да то сажаљење и не очекујемо, јер је најчешће изостајало), али једно је када одбијате да лицитирате мртвима - а нешто сасвим друго када им не одајете почаст коју заслужују.

Оно што се десило у НДХ између априла 1941. и априла 1945. апсолутно одговара најстриктнијој дефиницији термина „геноцид“: организовани покушај истребљења једног народа кроз физичку ликвидацију, протеривање и насилну промену идентитета (католичење).

Чињенице су неумољиве: усташки геноцид, усмерен превасходно против Срба, није био копија Хитлеровог истребљивања Јевреја, већ његова претеча. Иако су нацисти убијали Јевреје на територијама под својом контролом и раније, тек је на Конференцији у Ванзеу, јануара 1942, донета одлука да се изврши потпуно истребљење европских Јевреја. Зато не треба да се говори о Јасеновцу као „српском Аушвицу“; Јасеновац је од почетка служио за убијање Срба, док је логор смрти Аушвиц-Биркенау почео са радом у октобру 1941 - дакле, месецима после Јасеновца.

Али баш зато што је усташки геноцид током следећих 45 година био на маргини историје због императива „братства и јединства“ и политичких интереса владајуће номенклатуре у СФРЈ, догодило се да деведесетих Србе оптужују за геноцид над Хрватима, Албанцима, „Бошњацима“, итд. а да се НДХ и усташе некажњено рехабилитују. Због тога што су Јасеновац, Стара Градишка, Доња Градина и остали логори и стратишта имена или непозната просечном Србину или обавијена велом тајне и контроверзе, самопроглашени светски душебрижници, „хуманитарни“ бомбардери и њихове невладничке „боркиње за људска права“ могу да говоре о „геноциду“ у Сребреници или „конц-логорима“ у Омарској или Трнопољу.

Да ли зато што је геноциду био изложен углавном српски народ западно од Дрине и Дунава; или зато што је велики број Срба са тих простора пришао партизанима, који су после ујединили Југославију и у име „братства и јединства“ усташе изједначили са четницима, балистима, хонведима, љотићевцима, итд. (под флоскулом „домаћи издајници“), тек, Јасеновац и остали усташки злочини нису ушли у колективну свест српског народа - насупрот, рецимо, начину на који је холокауст оставио трага на колективну свест Јевреја. Захваљујући томе, Срби су се деведесетих нашли у позицији да их духовни наследници Анте Павелића и хаџи-Амина ал-Хусеинија проглашавају „геноцидним агресорима“ - док су протеривали стотине хиљада Срба из поново „независне“ Хрватске и БиХ.

Данас је у Политици објављен Танјугов текст о усташком геноциду, у којем се наводе имена, датуми и цифре које би сви требало да знају, а многима ће доћи као изненађење. Само се сетите да, док Соња Бисерко тртља по Београду о „великосрпском клерофашизму“ и „Сребреници“, Алојзија Степинца (који је благословио Павелића и његову државу) католичка црква сматра блаженим, а Марко Перковић „Томпсон“ пуни стадионе док пева „Јасеновац и Градишка Стара, то је кућа Максових месара...“

„Дантеов пакао“

• НДХ је проглашена 10. априла 1941. Обухватала је простор на коме је живело око 6,3 милиона становника, од којих су више од трећине били Срби.
• Програм за коначно „решење српског питања” оствариван је по формули „трећину побити, трећину протерати, а трећину покрстити”, коју је 11. јуна 1941. обелоданио усташки министар и хрватски књижевник Миле Будак.
• Јасеновачко губилиште, основано половином августа 1941. састојало се од пет великих и три мања логора и простирало на површини 210 квадратних километара.
• Први командант логора је био Вјекослав „Макс“ Лубурић. У говору одржаном 9. октобра 1942. године, Лубурић је између осталог казао: „И тако смо ми у овој години, овђе у Јасеновцу, побили више људи, него османлијско царство за цијело вријеме боравка Турака у Европи”.
• Усташке методе мучења и убијања шокирале су и Немце. Хитлеров изасланик у Загребу генерал Фон Хорстенау у личном дневнику за 1942. годину записао је да су усташки логори у НДХ „суштина ужаса”, док је официр Артур Хефнер, задужен за транспорт радне снаге у Рајху, 11. новембра исте године написао да је Јасеновац „један од најстрашнијих логора који се може поредити једино с Дантеовим паклом.”
• Унутар комплекса „Тројка”, где се налазила циглана, усташе су пећи за печење цигле, према нацртима Хинка Пићилија, претворили у крематоријум у коме су логораши живи спаљивани.
• Једино је НДХ имала специјалне логоре за децу. У НДХ је током рата убијено скоро 75 хиљада деце, од којих око 20 хиљада у јасеновачким логорима.
• Тачан број жртава у Јасеновцу није никад утврђен, пошто је у циљу помирења свих народа и народности и политике „братства и јединства” у бившој Југославији истина о размерама овог геноцида била непожељна.
• Извештај државне Комисије ФНРЈ за утврђивање злочина окупатора и њихових савезника као и Центар „Симон Визентал” говоре о томе да је у логорима Јасеновца страдало између 600.000 и 700.000 људи.
• У немачком документу до кога је дошао шеф канцеларије за специјалне истраге Министарства правде САД, Илаја Розенбаум, стоји да је у Јасеновцу само у првих годину и по дана усмрћено више од 200.000 људи.
• Према признању самог усташког поглавника Анте Павелића, до 1944. године прекрштено је 200.000 православаца, а историчари су проценили да је до пропасти НДХ покатоличено између 244 и 300 хиљада.
• За злочин геноцида у НДХ, Павелићу никад није суђено, чак ни у одсуству.
• У марту 1945, Лубурић наређује ликвидацију преосталих логораша и спаљивање логора како би се сакрили трагови злочина. Мушки логораши су 22. и 23. априла организовали пробој из логора, који је преживело само њих 118.

(извор) 

Христос васкрсе!

Наш Спаситељ је и постао човек, да бисмо се ми обожили. Дао је да се разапне на Крсту да би искупио грехе рода људског. Васкрсао је из мртвих да би нама даровао вечни живот. Учинио је смрт само једним посебним тренутком у животу - животу који не престаје. Када је Пилат пресуђивао Спаситељу, није имао духовне снаге ни умне висине да у Њему препозна Сина Божијег. Али ипак, испред његових очију није могла да умакне лепота људског лика страдалног Спаситеља у његовој судници. „Ево човека!” – објављује Пилат тужитељима (Јн 19, 5)...

Молимо Васкрслог Господа да и у нама васкрсне људски лик првобитне човекове природе, који је данас тако често извитоперен, маскиран и унакажен бројним манама и пороцима. Да и у нама свако препозна човека, обасјаног Његовим вечним животом, био имућан или сиромашан, на великом или малом положају и месту.

(Васкршња Посланица СПЦ, 2009)

Реприза

Сећате ли се оног графита, ”Све је исто, само Њега нема”?

Када је оу јесен 2000. рушен Милошевић, коферима америчких пара и ”обуком” тзв. невладиних активиста (који су после ушли у ”бизнис” као професионални револуционари у Украјини, Грузији и другим местима), Србији су обећаване куле и градови. Милијарде долара је требало да падну с неба још колико сутра, све санкције да се укину, Срби слободна да путују, решио би се проблем Косова - пошто је за њега крив зли Милошевић, је ли - и све би било као у најлепша времена седамдесетих.

Девет година касније, нити једно од тих обећања се није испунило. Осим можда повратка у седамдесете - идеолошки. Фамозни ”бели шенген” никако да дође; обећане милијарде су изостале, оно што је стигло је покрадено, а направљен је нови инострани дуг трипут већи од наслеђеног. Црна Гора се отцепила, Косово је отето, а цела Србија осуђена за велику заверу да протера Шиптаре. Дакле, није се радило о некаквом ”демократском питању” које ће се решити сменом Милошевића. Уосталом, Империја је та која дефинише шта је демократија и ко је демократа, а не њени квислинзи у Србији.

Зато паралела коју Слободан Антонић данас повлачи између ове власти и оне срушене 5. октобра не само да није ван памети, већ можда и не иде довољно далеко.

Милошевић је дошао на чело Савеза комуниста Србије тако што је отворио српско национално питање. Тиме је дирнуо у свету краву комунизма на југословенским просторима, јер је аксиом комунистичке владавине Југославијом увек био да су Срби шовинисти, буржоаски империјалисти и шта све не, и да свако испољавање њиховог националног осећаја које није строго контролисано мора бити оштро сузбијено. Управо су комунисти у Србији (не ”српски комунисти”) први оптужили Милошевића за ”национализам” и шовинизам, а онда су тај рефрен преузеле власти у Љубљани, Загребу, Сарајеву и на Западу. Највећа иронија је у томе што је Милошевић у ствари био социјалиста по убеђењу, што је све време потенцирао управо Југославију и југословенство, и што је остао доследан тој идеји чак и у хашкој тамници.

У коалицији скупљеној збрда-здола (или с коца и конопца, како коме) у јесен 2000. било је и некадашњих апаратчика који су пали у немилост после Осме седнице. На Ђинђића, ученика франкфуртских марксиста, гледали су као на анти-Слобу. Део њих, тзв. ”друга Србија” (састављена од теоретски невладиних организација, које у ствари финансирају управо владе - али страних земаља) пио је из чаше Латинке Перовић, некадашњег културног комесара, чија је фракција пала у немилост још 1973.

За ове неискупљене комунисте непријатељство према Милошевићу било је личне природе - да није било њега, не би било Осме седнице и њиховог пада са власти; не би било распада Југославије, који их је довео у ситуацију да буду сведени на Србију као организам-домаћина, управо Србију коју су целе каријере пљували што из убеђења што по задатку. Милошевић је срушио њихову дијалектички загарантовану будућност као господара балканске стоке, и сада је дошло време за освету. Само, то господарење стоком је увек било у служби неком већем господару. Баш као и њихове колеге у остатку источне Европе, ”другосрбијанцима” су биле важне туђе звезде - јуче црвене, а данас беле или жуте.

Када је Борис Тадић - уз ”малу помоћ” амбасадора Мантера и Водсворта - склопио садашњу владу прошлог лета, то је било симболично помирење победника и поражених са осме седнице, уз учешће Латинкиних ”либерала”.

Зато и није чудо што данашња власт личи на ону из деведесетих, а још више на ону из осамдесетих и раније. Само нам још фали да Млађан Динкић мерама владе за борбу против економске кризе да име ”дугорочни програм економске стабилизације”...

Укините Војводину!

Покушај покрајинских власти пре пар месеци да на мала врата прогурају ”статут” који би Војводини дао државне атрибуте није успео, али замало. Класични медији - штампа, ТВ и радио - углавном под конролом ЕУфоричарских власти или странаца, готово да нису приметили сепаратистички Статут. Тек је кампања коју је предводила Нова Српска Политичка Мисао (видети сајт Нема Шале) разбила медијску помрчину и као рефлектором ухватила аутономаше in flagranti.

Многе су ствари тада постале видљиве. На пример, да Ненад Чанак није носилац аутономашког пројекта него му је задатак да својим испадима одвлачи пажњу од стварних актера. Или да су мађарске странке, колико год неки њихови вође и чланови сањали о васкрсењу Велике Угарске, ипак само путници у аутономашком аутобусу. Открило се и да је возач тог аутобуса нико други до први човек покрајинске ДС, Бојан Пајтић. Истраживачки извештаји Слободана Антонића и Душана Ковачева на светло дана изнели су праву природу аутономаша и њихове везе са страним спонзорима (који финансирају и остале невладнике у Србији).

Аутономаши, као што је већ познато, нису успели да свој Статут прогурају кроз Скупштину Србије. Међутим, то не значи да су одустали од свог наума. Зато се борба против комадања Србије наставља; ево пре неки дан је проф. Коста Чавошки написао одличну правну анализу положаја Војводине према важећем Уставу, са освртом на аутономашке предлоге.

Све су ово добре вести. Србима очигледно још увек није сломљен дух, упркос дводеценијском менталном терору кроз медијску сатанизацију, блокаду, па и физичко насиље (1999.) и завођење квислиншког режима. Али је занимљиво да ни борцима против аутономаштва (тј. сепаратизма) не пада на памет очигледно питање:

Чему, уопште, служи Војводина? Односно, која је сврха институције "аутономне покрајине"?

Историјске основе за ову покрајину апсолутно нема. Постојала је, додуше, ”Српска Војводина,” проглашена на нешто већој територији 1848, током револуционарних превирања која су потресала аустријску царевину. ”Захвалан” на помоћи Срба у сузбијању мађарске побуне, Беч је укинуо Српску Војводину и прогласио ”Српско војводство и Тамишки банат,” које је 1860. предао Угарској. Сврха ”Српске Војводине” била је аутономија српског становништва у хапсбуршкој царевини, за коју су се Срби борили још откад су на позив цара Леополда у 17. веку потражили уточиште од Турака преко Саве и Дунава. Припајањем Срема, Баната, Бачке и Барање Краљевини Србији у новембру 1918. та сврха је испуњена.

Међутим, ако је држава створена 1918. а касније названа Југославија била испуњење српског државотворног и ослободилачког пројекта из 19. века, држава коју је из њених рушевина васкрсао Јосип Броз Тито 1945. године била је нешто сасвим другачије.

Није спорно да је КПЈ на Југославију гледала као на ”тамницу народа” и творевину ”великосрпске буржоазије,” и да је годинама радила на њеном разбијању, распирујући у ту сврху пламен национализма. Под изговором борбе против ”српске хегемоније,” комунисти током рата успостављају ”републике” по угледу на СССР: Словенија, Хрватска (у чији састав улазе Истра, цела Далмација, Дубровник, Славонија и Барања, тако да јој од усташке НДХ недостају само Срем и БиХ), Босна и Херцеговина, Црна Гора (где се потенцира ”црногорска” нација као одвојена од српске), Македонија.

План да се Косово и Метохија припоје Албанији и тако ампутира колевка српске државности пропада само зато што се албански качаци и балисти супротстављају Титу, а онда 1948. долази до разлаза са Коминтерном (па самим тим и са режимом Енвера Хоџе). Зато се успоставља ”аутономна област Косово и Метохија,” која касније прераста у ”Социјалистичку аутономну покрајину Косово.” Исто то се чини на северу Србије, стварањем САП Војводине (само се из наводног ”историјског имена” брише оно ”Српска”, дабоме). Од свих република Титове Југославије, само Србија има две аутономне области. Остатак, такозвана ”ужа Србија” (УЖАС), границама неодољиво подсећа на територију којом је под немачком окупацијом председавао Милан Недић. Случајно? Нипошто.

Више детаља о националној политици КПЈ можете наћи у одличној књизи Душана Батаковића, ”Косовска хроника” (ПЛАТО, Београд, 1992.), да сад овде не скрећем са теме.

”Покрајине” су, значи, део комунистичког пројекта да се Србија разбије, ослаби и држи под контролом како би се створила вештачка равнотежа унутар ”федеративне” Југославије. То је постало кристално јасно када је Југославија конфедерализована Уставом из 1974, који је од покрајина направио републике у скоро сваком погледу осим имена.

У некој нормалној држави, постојале би покрајине као носиоци регионалне управе, са јасно дефинисаним надлежностима у односу на државну власт. Или би постојала централна власт и локална самоуправа (у виду општина или срезова), исто тако са јасно разграниченим надлежностима. Србија, међутим, тешко да по било чему задовољава дефиницију нормалне државе.

Западна пропаганда је годинама оптуживала Слободана Милошевића да је 1989. ”укинуо аутономију” Албанцима на Косову. Камо среће! Али Милошевић није укинуо покрајине из неколико разлога. Прво, зато што је и он сам био дете Титоизма, па није могао да појми концепт да су покрајине створене да би се разбила Србија. Он је доводио у питање само обим покрајинских надлежности, а не њихово постојање, које је a priori прихватао. Баш као и данашњи српски политичари, аналитичари, правници... Други разлог, не мање важан, је што је контрола над покрајинама давала Србији три гласа у савезном Председништву (уместо дотадашњег једног). Пријатељска власт у Црној Гори је значила још један глас. Нико се добровољно не одриче власти...

Не знам у којој мери је српској јавности познато да су се спонзори шиптарских сепаратиста (у ретким тренуцима када су се и трудили да представе аргументе, ма колико бедне) позивали управо на Устав из 1974. као аргумент за ”независно Косово.” Јер, забога, тим уставом је Космет био скоро па република, а пошто су републике исто што и суверене државе одлуком Бадентерове комисије... закључак је јасан. Из тога следи и да се под неповредивошћу републичких граница у ствари сматра неповредивост граница свих других република и покрајина, док су легитимне границе Србије ”УЖАС.” А што, приметићете, значи имплицитну подршку ”држави Војводини.”

Али зар Војводина по дефиницији није српска, још од 1848? Јесте, али и становници Црне Горе су се вековима сматрали Србима, док их комунисти нису прогласили за одвојену нацију. А савремени црногорски идентитет који производи некадашњи комуниста а данашњи клептократа Ђукановић не само да је одвојен од српског, већ је антисрпски. Тако је некад хрватски идентитет дефинисао Анте Старчевић. Сада се по истој матрици ствара ”војвођански идентитет.”

Титове Југославије већ осамнаест година нема; уништили су је народи који су од ње највише добили, уз свесрдну помоћ страних сила. Они који су у њој највише изгубили, међутим, њеног се наслеђа грчевито држе. Да ли зато што их подсећа на ону претходну Југославију, онај сан који је стварност ”југословенског братства” прегазила много пре Хитлерових тенкова у априлу 1941? Или зато што после скоро шест деценија испирања мозга више не могу да појме да може и треба да буде другачије?

Зашто је Србија република? Зашто су опстале антисрпске ”покрајине”? Зашто опстаје комунистички концепт апсолутне власти централизоване у Београду? Делом због инерције, делом због моћи коју тај систем пружа људима који су на власти. Да су анђели а не људи, да се руководе најплеменитијим побудама а не сировим људским страстима, овакав систем довео би их у искушење. Овако, није им пуно требало.

”Лош је ветар који ником добро не дува,” вели једна стара енглеска пословица. Горка је иронија да су се баш Срби - којима је комунизам без сумње донео огромну штету - у протекле две деценије после пада комунизма нашли под најјачим ударом урагана историје. Али ветар се мења. Будућност није записана у камену. Америчка хегемонија, ЕУропска унија, чак ни околне државе створене преко српских леђа и одрживе једино уз помоћ са стране - не само да нису вечне, већ им је непосредна будућност итекако неизвесна.

Нити су вечне и непромењиве неке ствари које Срби узимају здраво за готово: република, покрајине, социјализам, демократура, ЕУфорија, грађанизам. Проблеми се не могу решавати методама којима су и створени. Није могуће градити било какву, а камоли јаку, Србију инсистирањем на наметнутим, антисрпским концептима државе и друштва. Док год опстају окови времена и система који је Србе сматрао најопаснијим непријатељима, не може бити обнове српског идентитета, државности, културе, дипломатије, политике, или стратегије. Сваки покушај је унапред осуђен на неуспех, јер га већ у почетку имплицитно признаје.

Ако хоћемо да скренемо са овог пута у пропаст на којем се налазимо већ двадесет година - или, могло би се рећи, већ скоро деведесет - онда треба почети ратосиљањем од окова, заблуда, грешака. Први симбол тог заокрета могао би да буде укидање Војводине.

Како фисковати истину

(и глумити хероја објективности за малоумне слушаоце)

Једног дана, о овом феномену ће се писати књиге. Медији, лагарије и остало. Притом, овде не мислим на Сиенен, Бибиси и ту братију. Већ знамо о њима све (сумњам да у свету има ико коме није јасно!), и ту објективност смо осетили (и осећамо!) на сопственој кожи. Верујем да би се дало израчунати колико је жртава однела њихова порнографија саосећања и крвожедна потреба за лешевима у ударном термину - као и опсцена дехуманизација жртава које долазе са погрешне стране (Џулијина анализа од пре пар година, са дистанце звучи још прецизније). Оснивач овог блога је дао и сам велики допринос феноменолошком дефинисању те патологије (видети радове аутора).

Дакле, у овом случају ме интересује друга страна тог новчића. Ови независни, maverick, храбри, херојски... репортери и коментатори, који су стекли лепе каријере јер знају да скрешу естаблишменту. Знате већ модел, чак и није иманентан само новинарству; рекло би се и да је тaмo увезен понајпре из сфера индустрије забаве, која - премда је већ ДЕЦЕНИЈАМА најразмаженији део естаблишмента - и даље воли да лицемерно удара у жицу некаквог аутсајдерског дисидентства, и да се кити туђим перјем. Па тако и успешни и остварени милионери из самог срца мејнстрима, људи попут Шона Пена, Мајкла Мора или Бруса Спрингстина (човек свира на ПРЕДИЗБОРНИМ СКУПОВИМА једне од двеју америчких партија, притом,јасно, оне медијски далеко моћније), воле да, заговарајући најбаналније доколичарске селебрити-агенде, имитирају људе који су СТВАРНО стајали на црту естаблишменту у доба када је ваљало изнети заиста вредне циљеве: рецимо изборити се за расну једнакост током педесетих и шездесетих у дволичној атмосфери тадашње Америке, и у исто време стати на црту индустријско-војном комплексу и његовом дивљању у Вијетнаму. Многе је то коштало етикете "комуниста" (иначе, синоним за "ђаволово ванбрачно дете са лошим владањем" :) у хладноратовском речнику САД), неке и каријера. Набројану тројицу (и хиљаде клонова који се смешкају са ТВ-екрана и жању милионске хонораре), став није коштао ништа. Нити треба да кошта. Али је лицемерно кад позирају као да су прогоњени критичари Стаљина, управо побегли из гулага. Кад нису. ОНИ су естаблишмент.

(Пену и Мору, ипак, ваља одати признање макар око става по питању Ирака, док је фасцинација Спрингстиновим бунтом напросто зачудна и бизарна).

Елем, идентичан феномен је могуће пратити и међу глобалним новинарским звездама. Роберт Фиск важи за својеврсну институцију. После вишедецнијског рада и огромног нивоа личне препознатљивости (што није лако досегнути у тескобној џунгли модерних медија), Фиск има и присталице и опоненте (завредио је, чак, и својеврсно признање од стране неистомишљеника, реч названу сопственим именом).

Фиск, дакле, критикује поступке западних центара моћи (поготово политику Вашингтона), често с добрим аргументом. Али, по правилу бирајући одступницу која се у његовој родној Енглеској зове easy way out. Дакле, ако се нечија политика означи као непоштена и пуна стереотипа (Фиск тако карактерише америчку политику према исламском свету), онда се, за сваки случај, ваља обрушити на неку трећу страну, која не ужива глобалну наклоност, и поентирати тиме што ће се та страна користити као мера компарације за неприхватљивост.

Ми Срби смо се нашли у тој улози у последњих две деценије. Израел се налази у истој, још од свог оснивања. Поготово је светска алтерглобалистичка левица готово карикатурално једнострана по том питању. Њена мантра гласи: сваки блискоисточни муслимански фундаменталиста који своју агенду камуфлира критиком Запада, аутоматски постаје Че Гевара нашег доба... нема везе што се залаже за нестанак државе Израел, држава Израел је крива због тога што не показује довољно разумевања за оне који заговарају њено уништење.

Поготово је (surprise, surprise) британска пропагандна активност по том питању перфидна и хистерична мимо сваке елементарне логике. Израелци, према БиБиСију, немају ни жене ни децу ни цивиле. Нико их не угрожава и и историјски немају разлога за страх. Као ни Срби (сетите се епских спинова БиБиСија из Босне, Крајине и Косова). Фиск је, у овом случају, чак и превазишао линију државне пропаганде своје земље. Ево шта пише пре двадесетак дана, на страницама чомскијевског ZMag-a (иначе често - али, видимо, не увек - квалитетног и информативног вебзина). Фискова тема је Авигдор Либерман, ново лице на хејт-листи светске либерално-левичарске критике. У осврту на неке Либерманове изјаве (фисковски извучене из контекста), аутор чланка каже:

Извештавао сам из босанске кланице раних деведесетих и могу да изједначим Либерманов речник - о егзекуцијама, потапањима, паклу и заклетвама на лојалност - са језиком господе Младића, Караџића и Милошевића.

Једна читатељка, у коментару испод текста на линку, поставља питање које су то тачно Милошевићеве изјаве те природе. Фиск јој свакако не би умео одговорити на то, све и да је прочитао коментар. Јер тих изјава нема. Али овде то није поента, нити је намера овог текста да адвокатише Милошевићу, Караџићу или било коме. На страну и чињеница да се у ратно доба дају и запаљивије изјаве него обично (мислим на Караџића, чије се реченице данас бесумчно истржу из контекста или тенденциозно преводе, као и изјаве Авигдора Либермана). Али све то није битно.

Суштина ове показне вежбе хипокризије, коју је демонстрирао Фиск, крије у себи далеко опаснији арсенал. Када чињенице почну да се моделују према накнадно етаблираним стандардима, истина је убијена. Дакле, Фиску није пало на памет да помене и неке друге изјаве, реченице и књиге, које су и довеле до рата у којем су једну од страна предводили Караџић и Младић.

Шта би са Изетбеговићевом Исламском декларацијом, у којој се заговара НЕОДРЖИВОСТ коегзистенције ислама са осталим верама? Са Туђмановим мрачним "повијесним књигама" у којима се негира Холокауст а Јасеновац своди на ситније претеривање? Са крволочном фашизацијом хрватског друштва по доласку ХДЗ-а на власт, слављеничким повратком одбеглих усташких ратних злочинаца у Хрватску, везивањем барјака под којима су у Другом светском рату убијани Срби, Јевреји и Роми? Није ли ТО био окидач који је Босну и Хрватску гурнуо у амбис ратног сукоба, јер - претећим махањем Хрвата и муслимана истим оним усташким и есесовским заставама под којима је побијена претходна генерација Срба у БиХ и Хрватској током Другог светског рата - и потомцима тих Срба је послата крајње отворена порука. Нису је крили ни СДА и ХДЗ тих година. Не верујем да је непозната и Фиску та околност.

Човек је, иначе, доктор политичких наука, а не полуписмени провинцијски репортер послат у земљу за коју није ни чуо. Чак је и једна Кристијана Аманпур (након што је направила каријеру на блаћењу Срба), признала - наравно, када је све прошло -да је неонацистички режим Туђманове Хрватске повукао први окидач, плашећи Србе новим геноцидом. Колико ће Фиску требати времена да каже исто то? Ваљда док и последњи остатак антисрпског расистичког стереотипа у западним медијима не оде у прошлост. Како ствари стоје, начекаћемо се.

И у антиизраелској пропаганди се користи ПОТПУНО иста матрица. Либерманове изјаве су "проблем", али се не говори ни реч о узроку тих изјава. Нити о нацистичкој реторици арапских екстремиста. Још кад би Фиск знао да је Авигдор Либерман прилично просрпски оријентисан, његовој срећи краја не би било. Имао би све своје омиљене негативце на нишану. И све геноцидне покличе разних ХДЗ-ова 1990 и Хезболаха 2008 у мирној заветрини прећутаних чињеница.

Слотеру Ниче, Србија (поново) глуми приглупог рођака

Или: како рециклирати превазиђену досетку и нехотице створити историју које није било

Ствар би можда била и симпатична, да је остало на евоцирању шмека деведесетих. Сетиће се многи, серија Тропска врелина јесте била прилично гледана половином деведесетих, али и тада као својеврсни кемп, у видљивом контрасту са високобуџетним и планетарно популарним ТВ-франшизама (које смо, што легално што захваљујући пиратерији неких ТВ-канала током тих пар година најтврђих санкција, редовно пратили овде). Ретки су љубитељи, рецимо, Досијеа Икс, или моје омиљене серије Homicide, који нису имали прилике да их прате редовно, и у исто време када и остатак света.

Са филмовима је ствар била још боља: сетимо се да су (то је доба пре Интернета, па је официјелна кино-дистрибуција била важна колико и видео-пиратерија), биоскопи били ПРЕПУНИ. Стизало је све. Неки од бољих ФЕСТ-ова су одржани управо тада. Филмска публицистика је, у поређењу са данашњом летаргијом, цветала. О Тарантину и Алмодовару (тада новим фацама америчког/европског филма), причало се кад год се не прича о ратним дешавањима. Српској публици се обраћао директно Оливер Стоун (иначе продуцент најбољег филма о босанском рату) путем видео-линка. Наша кинематографија је, захваљујући најпре Кустурици, доживела никад већу међународну препознатљивост. Драгојевић је снимио прво Анђеле, а онда Лепа Села, примећена и далеко одавде. У Србији је један Ангелопулос радио ремек-дело по имену Одисејев поглед, у копродукцији са домаћим филмским кућама (да ствар буде још интересантнија, овај филм је био у најужој трци за Златну палму, баш са Андерграундом: дакле, два филма везана за наше просторе, нашла су се у финишу централне фестивалске смотре у свету, те 1995 године: последња српска победа, што рече Куста, али то је за другу тему).

Али вратимо се Нику Слотеру. Прво је (ваљда у Жаркову), освануо графит "Слотеру Ниче, Жарково ти кличе!", затим су ствар редиговали (Србија уместо Жаркова) и у неку своју песму (заебантски!) ставили момци из новосадског бенда Атеист Реп (тада прилично популарног, као што је и генерално рокенрол овдашњи имао далеко боље тренутке током владавине Ивл Милоусевича :), што је опет за другу тему, али добро). Онда су дошли страначки/студентски протести због изборне крађе у јесен 1996 и зиму 1997, које су одликовале и бројне, често духовите и проницљиве homemade-пароле.

И, ево, пре пар дана, Блиц нас обавештава да је о својој некадашњој популарности у Срба, преко Интернета сазнао и канадски глумац Роб Стјуарт.

- Do pre dva meseca nisam ni znao da je serija uopšte prikazivana u Srbiji. Na „Fejsbuku” sam naleteo na profil Srbina koji se zove Ivan Jovanović i koji je uz svoje ime stavio parolu „Nika Slotera za predsednika”. Napisao sam šaljivi komentar: „Hej, ako želite da budem vaš predsednik trebalo je samo da me pitate”, i mislio sam da će se sve tako završiti. Međutim, Ivan mi je odgovorio, objasnio mi je koliko je serija bila popularna u Srbiji i poslao mi je prevod pesme „Sloteru Niče, Srbija ti kliče”. Poruku sam prosledio mojim najbližim prijateljima i u roku od nekoliko minuta odlučili smo da dođemo u Srbiju i snimimo dokumentarac - priča Stjuart i nastavlja:

- Sada kada znamo više o studentskim protestima, ideja filma se malo promenila, ali i dalje nam je zanimljivo kako je otrcani lik iz TV serije povezan sa politikom u vašoj zemlji. Prvo sam pozvao ljude iz grupe „Atheist Rap”, razgovarao sam sa gitaristom Radulom i pitao ga da li bismo mogli da uradimo intervju s njim kada dođemo u Srbiju. Radule mi je odmah predložio da 6. juna budem gost na njihovom slavljeničkom koncertu u Novom Sadu (popularni novosadski bend proslavlja 20. godišnjicu postojanja, prim. nov.), što sam ja sa velikim zadovoljstvom prihvatio.

Да не буде забуне, у резону Канађанина нема ништа лоше, напротив. У линкованом интервјуу Стјуарт чак критикује западну политику према Србији деведесетих, и открива симболичну повезаност са Србима у околности да је његов усвојени брат, сазнало се касније у фамилији Стјуарт, нашег порекла. И то је све лепо. У реду је и његово изненађење чињеницом да је овде био масовно популаран (јер серија је далеко од антологијске, а канадски глумци, као и свуда изван Холивуда, обични су људи, ненавикли на медијску хистерију која прати А-листере у поменутој лосанђелеској месној заједници). Свако би се, да налети на тако нешто, осетио подједнако заинтригираним. Међутим, лоше је то што Робу Стјуарту нико да објасни КОНТЕКСТ у којем је серија доживела популарност. Није у реду ни што Атеисти цеде суву дреновину своје некадашње популарности на овакав начин. Дакле, да је неко човеку лепо објаснио у стилу "види, Роб, то је неки наш овдашњи хумор и зајебанција", он би можда прихватио шалу, а можда и не би. Али свакако би се ствар завршила без овог небулозног закључка (за који је Роб Стјуарт, у овој бизарној конструкцији, понајмање крив):

Ideja je da budući dokumentarac bude najavljen sledećim rečima: „Ovo je priča o mladim studentima koji su ustali protiv tiranije, koji su se protiv diktatora borili bez nasilja, sa humorom i ljubavlju. Napušteni od Evrope, sankcionisani od Amerike, njihov jedini kontakt sa spoljašnjim svetom je bila neviđeno loša TV serija ‘Tropska vrelina’... Nakon bezbrojnih repriza, studenti su zaključili da je i najgore sa kapitalističkog Zapada bolje od diktature. I tamo, u srcu Balkana rođen je najjači politički slogan svih vremena: ‘Nika Slotera za predsednika’”.

Мислим, због чега то себи радимо? Земља смо која је, уз све околности које јој нису ишле на руку, кроз читав двадесети век учествовала у популарној култури, глобалној, са далеко мањом диоптријом него нека друга друштва. Имали смо значајну литературу, рецимо. Филм који је оставио траг и којим се баве и историчари на другим континентима. У рокенролу нам је бежала можда једино сцена на енглеском језику... Имали смо срећу да филмове и књиге читамо без цензуре.

Овако звучимо као нека вукоебина у дубини Гвоздене завесе почетком шездесетих. И сада је стварност поново написала историју и од нас ретроактивно направила Енвер Хоџину Албанију у коју стиже први телевизор у боји 1990. И само МИ смо томе криви. Као да нам није доста бруке коју су наше неуке будале по провинцијским забитима навукле својим кретенизмима попут овековечених Рокија, Рамба и чега већ што изазива спрдњу својим постојањем по банатским и шумадијским кукурузиштима (нажалост, неки геније се сетио да у истом духу и у истој атмосфери малоумности подигне споменик и Бобу Марлију - а Марли би био вредан лик за споменик, е да ствар није одрађена као део те вулгарне кампање порамбљавања Србије и претварања ове несрећне земље у ОДЛИЧАН материјал за рубрику "Веровали или не" и подругљиве осврте у светским медијима; понављам, овога пута - нашом кривицом).

Питање карактера

Дуго ме већ мори једно питање, на које никако да спознам одговор. Ту ми је некако, на ивици свести, али никако да га докучим. Све док нисам данас прочитао есеј Николе Танасића „О венцу“ на НСПМ, који кроз подсећање на Демостена прилази једном ретко спомињаном - али изузетно важном - аспекту свега што се десило на нашим просторима, не само у протекле две деценије већ и много, много раније.

За оне који не знају или су заборавили, Демостен је био атински државник који се оштро супротставио Филипу Македонском и његовом освајању Хеладе. Иако је атинско-тебанска армија до ногу потучена у бици код Херонеје (338. пре Христа), Демостен је одбацио критике Филипових присталица међу Атењанима да је отпор био бесмислен, глуп и сувишан. У свом чувеном говору - „О венцу“ - Демостен је објаснио да само зато што отпор није уродио плодом не указује да њега није требало ни да буде; за Атину једноставно није било избора. Атењани као народ који је слободу вредновао изнад свега просто нису могли да поступе другачије.

Ако ту нешто подсећа на народ који је својевремено носио пароле „Боље гроб него роб“, то је онда сасвим намерно. Кад сам то схватио, онда је све некако ускочило на своје место.

Зашто чедонистима (невладницима, грађанистима, како год их звали - немају ни право име!) толико смета Косовски еп? Када се каже да „Срби славе поразе“, то је иста она врста неразумевања с којом су Персијанци гледали на античке Грке коју су зарад слободе одбијали да живе у богатом Ксекрсовом царству. Али они су веровали у „бољи живот“ као већу вредност, јер им је појам слободе просто био непознат, док ови што данас уздижу хедонизам као највећу вредност итекако знају за слободу, али је мрзе и презиру.

Оно што недостаје мом есеју од пре пар месеци о победама и поразима је недостатак разумевања суштине карактера српског народа. Јер, шта су Срби? Православни народ који је вековима робовао под Турцима? Недовољно - то су и Бугари, Грци и Румуни. Добро, од њих нас раздваја језик, али шта нас онда дели од Хрвата, „Бошњака“, или новокомпонованих Црногораца?

Сетите се сцене (видео) из Шотриног „Боја на Косову“ из 1989, снимљеном по драми Љубомира Симовића, где се Милош Обилић (Жарко Лаушевић) пред погубљење суочава са „Србином Хамзом“ (Бата Живојиновић):

Обилић: „Ја мојом крвљу уписујем границу, Хамза.“
Хамза: „Какву границу?“
Обилић: „Између мене и тебе!“

Није то, као што су многи погрешно мислили, граница између православља и ислама - чак ни између оних који су променили веру и оних који су је сачували - већ између оних који верују у један систем вредности, у коме је реч скупља од главе а част преча од победе, и оних који не верују.

Током целог филма, султан Мурат и остали Турци чуде се лудим Србима који не разумеју „реалност“ освајања. Није им јасна суштина Срба. Али зато су ту суштину касније итекако добро схватили Аустријанци, Немци и комунисти. Зато су били опседнути Србима и њиховим физичким и менталним уништењем. Аустро-Угарска је кренула у рат 1914. са паролом „Serbien muss sterben“ (Смрт Србији!). У марту 1941. Хитлер је судбоносно одгодио свој напад на СССР како би лично наредио југословенску казнену експедицију. Потоњу бруталну окупацију Србије правдао је аргументом да су Срби „народ који је свестан да му је судбина поверила неку мисију“ и који је „доказао своју државотворну снагу“, а то Немачка „не сме никад допустити“. (из мемоара Хермана Нојбахера, његовог специјалног изасланика за Балкан).

Народ који верује у част и слободу, који није поданички по карактеру и тиме се издваја из окружења и опстаје упркос најгорем ропству (јер може физички бити покорен, али духом никад), он самим својим постојањем представља опасност за освајаче, империјалисте и диктаторе. Јер њихове се империје темеље на поруци безнађа: нема алтернативе, покорите се или нестаните. А Срби током целе своје историје не пристају да се покоре, и одбијају да нестану.

Ето те тајанствене коцкице без које цели мозаик савременог српског усуда нема смисла. Без те спознаје лако је причати причу о томе да је отпор „целом свету“ деведесетих била глупа, бесмислена, самоубилачка политика и да су ови што се предају и продају бољи.

Без ње, може се причати о глупости пуча од 27. марта 1941. Као, боље бисмо прошли да смо „клепили ушима“ и мирно прихватили немачку доминацију. Тај пуч можда јесу подстакли Енглези, али зар ико нормалан може да замисли Србију у савезу са аустро-немачким Рајхом једва две деценије после стравичног, малтене геноцидног рата који су Беч и Берлин водили против Србије? А свега пар година после агресије из 1999. се по Србији агитовало за приступ НАТО... ето вам разлике између наших предака и нас данас. Нисмо ми ништа „паметнији“ или „прагматичнији“ или бољи. Само смо остали без части, без образа, без душе, без слободе. Напустили смо оно што нас дефинише као народ.

Или можда нисмо? Мислим да већина Срба још увек подсвесно поседује то разумевање, тај „етнички код“, било да се зове „инат“, тврдоглавост или нешто треће. Зашто нас неправда боли? Зато што имамо осећај за правду, који извире из традиције слободе. Зато не можемо да прихватимо да „сила бога не моли“ ма колико нас тукли. Не можемо да кажемо да је црно бело, да је лимун поморанџа, да је Косово албанско. Неки могу - али они, по сопственом признању, себе више не сматрају Србима. Нису први, нити ће бити последњи.

Ова карактеристика Срба објашњава и зашто се Срби према својим жртвама рата односе другачије него остали народи. У савременом свету доминира култ „невине жртве“. Да ли је он настао у 2. светском рату, или раније, у нихилистичким рововима Фландрије, више није ни значајно. Али како и Танасић лепо објашњава, и вреди га цитирати in extenso:

Појмовни колоплет и идеолошка уравниловка у Западној Европи после II светског рата довеле су до укидања појма хероја и апотеозе појма жртве. Бити „невином жртвом“ више вреди него бити „херојем борбе против окупатора“. Херој се више не жртвује ни за шта, он постаје обични убица, националиста, бољшевик или екстремиста, он је презрен и одбачен. Он је требало да баци оружје и покорно постане не херојском, већ невином жртвом – погрома, масакра или геноцида – и тек тада ће стећи своје право на људска права. За разлику од Демостенових Атињана, који са поносом истичу своју борбу за првенство, част и славу, данашњи грађани света се утркују у беди и нискости.

Па зар није тако? Зар на свету данас не постоје легије професионалних ових или оних, који у име свог стварног или измишљеног страдања траже „права“ (односно привилегије)? Небројено пута сам од нашег света који живи на западу чуо вајкање да, ето, Јевреји направише државу и најмоћнији светски лоби и шта све не, играјући на карту Хитлеровог геноцида (на страну сад да ли је то баш сасвим тако или не), а Срби никако да спомену Јасеновац, највећи српски град под земљом. И ја сам се томе годинама чудио. Чудио ме је и приступ власти у Србији и РС, који су српске жртве у ратовима деведесетих представљали „да, али“ логиком „ево, и ми смо страдали“ и нису од хиљада закланих, унакажених, посечених Срба правили спектакл типа Поточара. Али сад ми је јасно.

Такво понашање није у српском карактеру.

За народ чији идентитет почива на слободи и отпору свима који хоће да је укину, цели концепт кукњаве неком другом „јао, убише нас!“ је понижавајући, малтене неприродан и стран. Није то недостатак поштовања према жртвама, већ управо супротно: кориштење српских жртава у политичке сврхе би било скрнављење тих страдалника. Ми од Јасеновца нисмо направили „индустрију“ зато што то као народ нисмо у стању. И то није лоша ствар.

Лоше је што је Јасеновац, и цела НДХ, избрисана из памћења српског народа како би се у њему лакше одомаћила идеја да су Срби у ствари били „угњетачи“ у краљевини Југославији, и да је зато морала да буде створена социјалистичка Југославија, са све републикама, покрајинама, новим народима, уставом из 1974, и тако даље.

Управо је прихватање ове идеолошке матрице ослабило Србе (што је и био циљ) и од народа који је ценио слободу направило робове и слуге којима је „бољи живот“ био најпречи. Али то је као да сте вуку ставили јарам, зобницу и упрегли га у плуг, и велите да је коњ. Третирате га као коња, он је присиљен да се понаша као коњ, можда чак и сам поверује да је коњ. Пре или касније ће његова права нарав да избије на површину, он ће да схвати да је вук, и појешће тог идиота који га је упрегао. А цело време док мисли да је коњ понашаће се потпуно ненормално, сукобљено, збуњено. Баш као што се ми понашамо данас, убивши се да покажемо нашим „доброчинитељима“ да смо, ето, коњи. Да Србија „никада више не сме доћи у ситуацију да њени грађани буду кажњавани и убијани“ и „наставиће да се руководи политиком решавања проблема искључиво дијалогом, мирним путем без употребе силе“ (како вели Врховни Кукач Борис Гмизави).

Највећа иронија владавине Слободана Милошевића је што се он понашао у складу са српским карактером, али је истовремено веровао у идеологију која је тај карактер затирала. Зато се можда стиче утисак да се Милошевић понашао шизофрено, све до одласка у Хаг (где ствари постају кристално јасне и њему). Али само погледајте, све што је радио, од „нико не сме да вас бије“ до антибирократске револуције, стварања СРЈ, Дејтона, борбе за Косово 1998-99, до сазивања ванредних председничких избора и изласка на мегдан ДОС-у (иза којег се знало да стоји Империја), све се уклапа.

Милошевић је правио уступке Западу, али је све време инсистирао на суверенитету и слободи Југославије. Холбрук је изабрао ваздухопловну базу поред Дејтона као место преговора јер је тиме мислио да застраши Србе; није му успело. Холбруков приказ дејтонских преговора у његовим мемоарима из 1998. открива да је он био србомрзац, али је поштовао Милошевића баш зато што је овај одбио да клекне и пољуби скут.

То објашњава и непријатељство САД према Србима. Земља у којој је некад живео један слободољубив народ, а који је постепено претворен у задовољне робове, у Србима је видела претњу својим империјалним амбицијама. Строб Талбот, један од твораца Клинтонове спољне политике, признао је да је агресија на СРЈ 1999. извршена зато што није смело да се дозволи постојање државе у Европи која је одбијала да се интегрише у поредак Вашингтона и Брисела, и да то све са косовским Шиптарима није имало неке претеране везе. Значи, стварно нису нападали Србију због Милошевића, већ Милошевића због Србије.

Они који тврде да је Милошевић могао да се понаша другачије током деведесетих не схватају ни карактер Милошевића ни карактер Срба. Они мисле да би било „боље” да је прихваћен Рамбује, Тројни пакт, аустроугарски ултиматум, па чак можда и да се није излазило на Косово 1389, јер што да се „џабе“ гине пред Турцима кад може лепо да се живи под султаном? Оспоравање оваквих теза неком утилитаристичком логиком (колико би којем броју људи било добро) је бесмислено, јер избегава суштину. Сваки пут када су били суочени са избором између погибије у одбрани слободе и живота али у ропству, Срби су бирали ово прво. Не погибију, већ отпор. Не зато што је то било „паметно“, већ зато што је то било исправно. Попут Демостенових Атењана, за нас је другачији избор био малтене немогућ, односно могућ само теоретски.

И опет цитирам Танасића, који је савршено описао избор који је данас пред нама:

Србија има исти избор у своме односу према „Нато бомбардовању“. Она ће или бити невина жртва деспотске обести америчког председника, његових сарадника и геостратега, или ће она бити пркосни бастион слободе који се у полеглој и пресахлој Европи једини оружјем супротставио новом хегемону. Историја трпи само једно или друго. Поставља се питање, каквим желимо да нас наша деца памте? Као гмизавце и бескичмењаке, ништарије без части и образа, робље, па макар и срећно; или као родољубив, слободољубив и, пре свега, правдољубив народ, који се не приклања „силнима који зло чине“, без обзира колико силни они били?

Један пут је трновит и тежак, али на њему остајемо доследни себи, верни свом карактеру. Други пут се чини лакшим, удобнијим, безболнијим. Али они који крену тим путем више неће бити Срби, већ нешто друго. Од таквих одрођених Срба настали су многи народи око нас. Да ли су због тога срећнији? Не би се рекло.

Година десета

Легендарни амерички књижевник Марк Твен је давно рекао: „Историја се не понавља, али се итекако римује“. Бомбе којима је НАТО засуо тадашњу СРЈ почев од 24. марта 1999. итекако су се римовале са нацистичком „операцијом Казна“ (Unternehmen Strafgericht) из априла 1941, а службени изговор, такозвани „споразум“ из Рамбујеа, тоном и мелодијом подећао је понајвише на аустроугарски ултиматум из јула 1914.

Много тога је заборављено о операцији „Савезничка сила“ (а не „Милосрдни анђео“, као што се и даље погрешно тврди) у протеклих 10 година, а није смело да буде. Да ли зато што је ратна траума превелика; или зато што су они који су на власти од октобра 2000. ту дошли захваљујући „коферима кеша“ дојучерашњих бомбардера; или зато што је седмогодишња физичка и ментална блокада која је претходила, појачана најгором медијском сатанизацијом од 2. светског рата, довела до појаве људи међу самим Србима који су једва чекали слатку малу окупацију и чезнули за сјајем туђих звезда - углавном, НАТО агресија се малтене више и не спомиње.

Али пошто овај блог није под шапом политкомесара Новог Демократског Поретка, онда ја могу и смем да кажем ствари које се данас прећуткују, а не би смеле.

Прво и пре свега, то није била „ваздушна кампања“, како је еуфемистички зову. „Бомбардовање“ је технички исправно, али има везе са стварношћу у оној мери колико и „тежа телесна повреда оштрим предметом“ описује набијање на колац. Оно што је НАТО отпочео у марту 1999, а са чијим последицама живимо и данас, била је агресија - противправна и неоправдана употреба силе. Ни о каквој самоодбрани држава НАТО, па ни о одбрани косовских Албанаца, није било речи. Бомбе су почеле да падају са циљем наметања „мировног плана“ из Рамбујеа Београду. Тек после неколико дана, када су прве избегличке колоне кренуле према албанској и македонској граници, почела је прича о „хуманитарној катастрофи“ и „етничком чишћењу“.

Нико од НАТОкрата нити једном није оспорио чињеницу да је напад на СРЈ био кршење повеље УН, повеље НАТО, па и америчког устава. Једноставно их није брига. На ту оптужбу одговарају пропагандом о „геноциду“ који се морао зауставити „хуманитарним“ бомбама. У том цинизму најдаље је отишла тзв. „Независна комисија за истраживање косовског рата“, на чијем челу је био бивши главни судија Хашке инквизиције Ричард Голдстон, а која је НАТО акцију описала као „илегалну али легитимну“.

НАТО је интервенисао у корист терористичке „Ослободилачке војске Косова“, која је од 1997. убила на стотине Албанаца (више него што их је страдало у сукобима са војском и полицијом) невољних да подрже њихове методе и циљеве. О нападима на полицију, војску и српске цивиле да се и не говори. По завршетку агресије, НАТО је готово одмах прекршио Кумановски споразум и Резолуцију УН 1244, и препустио ОВК да несметано дивља по окупираној покрајини. Резултати овог дивљања, које се наставља до данас, су:

• преко 200.000 протераних Срба, Рома, Јевреја, Турака, па и Албанаца;
• стотине уништених цркава, манастира и гробаља;
• свирепа убиства, пљачке, паљевине и отимање имовине;

Дакле, не само да је НАТО почео агресивни рат, што је само по себи злочин, већ је тај рат био и неправедан. Како се може тражити легитимитет у наводном спречавању хуманитарне катастрофе (егзодус Албанаца) а затим скрштених руку гледати баш то (егзодус и страдање не-Албанаца)?

Уместо ових систематских приговора, код нас се чешће чују приговори на понашање НАТО током рата. Наводи се бомбардовање школа, болница, пијаца, стамбених насеља, возова и аутобуса; бомбардовање мостова на Дунаву (који са Косовом нису имали никакве везе) и панчевачке петрохемијске индустрије - а у вези с тим и еколошке последице рата; кориштење муниције са осиромашеним ураном; бомбардовање РТС и Кинеске амбасаде, итд. Наводи се шест малих разлога зашто Србија не сме у НАТО, све и да је НАТО хоће. И свака од тих примедби стоји. Али важно је да се разуме да би тај рат био неправедан и противзаконит све и да се НАТО током њега понашао анђеоски. А пошто није, онда би то разумевање требало да дође тим лакше.

Покретачи агресије из 1999. још нису позвани на одговорност. Хавијер Солана, тадашњи генсек Алијансе, сада је ЕУропски комесар за иностране послове коме српски ЕУрофили љубе скут више из убеђења него по службеној дужности. Вилијем Вокер, главни глумац представе „Масакр у Рачку“, и данас брани ОВК. Генерал Кларк сада зарађује велике паре као ТВ аналитичар. Бил Клинтон више није Император, али је његова жена наследила Мадлен Олбрајт у режиму Барака „Промене” Обаме. А после осмогодишње турнеје по управним одборима банака и спекулантских фирми, у америчкој „дипломатији“ је поново и најславнија задњица дреничких подова, Ричард Холбрук.

За то време „суд“ у Хагу осуђује целокупно политичко и војно руководство СРЈ за велику заверу да етнички очисте Албанце са Косова, упркос огромном броју доказа да такве завере напросто није било. Чак се тврди да је Београд прижељкивао бомбардовање како би лакше протерао Албанце! А још 1999. је тај исти „суд“ донео одлуку да нема потребе да се истражује понашање НАТО, јер им је довољна реч Алијансе да не раде ништа противзаконито!

И онда упркос свему овоме, против чега би требало да се побуни свако иоле нормалан, слушамо острашћене лакеје Империје како поносно тврде да је Србију требало уништити, окупирати, препрограмирати... Они који себе сматрају „нормалним“ прихватају мање екстреман, али ништа бољи „да, али“ став (нпр: Срби јесу криви, али је НАТО претерано одреаговао). Готово да и нема никога ко би смогао снаге и храбрости да каже да није проблем само у понашању НАТО током рата, већ у чињеници да је НАТО уопште и покренуо тај рат, и тиме починио оно исто за шта су 1945. судили нацистима у Нирнбергу: злочин против мира.

Размислите мало о томе, ако се усуђујете. Немојте да вас плаши то што је Србија под чизмом Империје. Ово више није 1999. Свет се мења. Ничија није до зоре. Sic transit gloria mundi. Једнога дана...

Крвава стихија

(објављено 19. марта 2009, на Antiwar.com)

Није тешко разумети зашто су по завршетку Хладног рата, опијени тријумфалним уверењем о ”крају историје,” творци америчке Империје били уверени да ће будућност ратовања бити налик на ”Пустињску олују”; да је Америка ”земља без које се не може” (М. Олбрајт); и да нема потребе за дипломатијом кад може да се прети паметним бомбама. Такав свет никада није ни постојао, осим у машти империјалиста. Убеђени, међутим, да снагом своје воље могу да обликују стварност, наставили су да у њега верују и сходно томе се понашају.

Како би сачували ову себи драгу фантазију, чињенице које им се нађу на путу или игноришу, или гурну под тепих. Тако је на пример толико пажње посвећено прошломесечној годишњици проглашења ”независног” Косова, да је као громогласна тишина деловало тек пар вести о недавној годишњици погрома који је био темељ те ”независности.”

Реприза ”Стаклене ноћи”

Десетине хиљада Шиптара су 17. марта 2004. године предузели масовне, организоване и синхронизоване нападе широм окупираног Косова, уништавајући пред собом српска села и светиње и протерујући преко 4.000 људи. Деветнаест људи је погинуло у погрому, а готово хиљаду повређено. Окупационе власти УН и НАТО су биле потпуно затечене.

Три дана су шиптарски насилници беснели Косовом, палили, пљачкали и скрнавили. Уз неколико часних изузетака, већина НАТО трупа се кукавички повукла пред њима. Један службеник УН је упоредио погром са ”Стакленом ноћи,” нацистичким погромом Јевреја из 1938. Шиптари су палили цркве са истим жаром као некад Немци синагоге.

Прогони Јевреја су често почињали гласинама да за потребе својих верских обреда Јевреји користе крв хришћанске (или муслиманске, како где) деце. Као изговор за погром над Србима наведена је прича о два шиптарска дечака која су се наводно утопила у Ибру када су их у реку сатерали Срби са псима (!). Аутор гласине је био пропагандиста ОВК Халит Барани, и врло брзо се показало да је реч о злонамерној измишљотини, али то није спречило западне медије да је непрестано понављају. Британски Телеграф је чак сковао флоскулу ”утапање из одмазде”! Изјаве службеника УНМИК-а и КФОР-а да је погром очигледно организован а не спонтани одговор на инцидент уредно су објављиване - а затим заборављене. Срби, као дежурни кривци, нису никако могли да буду жртве, док су Албанци, као дежурне жртве, били имуни на кривицу. Тако је погром описан као ”етнички сукоби” и ”насиље”, а лаж о утапању представљена као узрок.

У свету који би имао смисла, погром би допринео разбијању мита о племенитим шиптарским жртвама српске тираније, или макар довео у питање легитимитет окупације, пет година после илегалне агресије НАТО на СРЈ. Али у овом поремећеном свету у којем живимо, Империја се само двоумила шта да свира док је Косово горело. Шиптарски спонзори на Западу су веома брзо почели да ситуацију окрећу у своју корист, тврдњама да је погром је био сасвим оправдани резултат шиптарске фрустрације сиромаштвом и неизвесним статусом!

Точкови пропаганде су се покренули, и већ у пролеће 2005. је Бушов режим и службено усвојио Клинтонову косовску стратегију. Процес започет погромом је директно довео до прошлогодишњег проглашења ”независности.” Опет је, дакле, Стаклена ноћ за резултат имала Минхен - само што овај пут то нико није приметио, јер је етикета фашиста пришивена Србима!

Злочин и награда

Иако је Србима стала чизмом за врат, Империја се није зауставила на томе. Прошле године је УНМИК наредио напад на демонстранте у митровачкој судници баш на годишњицу погрома. Ове године, европска мисија за успостављање ”реда и закона” (ЕУЛЕКС) одлучила је да Србима пошаље недвосмислену поруку у виду ослобађања подујевачког бомбаша, Фљорима Ејупија.

У фебруару 2001, аутобус ”Ниш Експреса” на путу за Грачаницу у прањи КФОР-а уништен је бомбом код Подујева. Убица је чекао да два возила КФОР-а прођу, да би затим активирао бомбу тачно испод аутобуса и убио 11 Срба, а ранио двадесет и више. Напади на Србе су тада били свакодневни, а настављају се и данас. Иако окупационе власти никако нису успевале (или хтеле?) да пронађу никога од нападача, а камоли да их казне, ипак су реаговале на овај терористички напад и у року од две недеље ухапсиле Ејупија. Из приштинског затвора је овај пребачен у америчку базу Бондстил (Зашто? Нико не зна...), одакле је ”побегао” у јулу 2001. Како је Сту Келок, бивши шеф одељења за тешке злочине при УНМИК-у тада изјавио Сандеј Тајмсу, ”Не мислим да је побегао... Не може баш тако затвореник да се ишета из Бондстила...”

Ејупи је касније ухваћен и прошле године га је УНМИК-ов суд осудио на 40 година затвора. Међутим, ЕУЛЕКС-ове судија су га пре неколико дана без објашњења - ослободиле! Ејупи је потом изјавио да ће да тражи одштету за време проведено у затвору. Није искључено да ће Империја да му плати. Већ деценију и више награђује убијање Срба, зашто би сада стала?

Замена теза

У том контексту онда постаје јасна недавна пресуда Хашке инквизиције, која је осудила готово целокупно војно и политичко руководство СРЈ за наводну заверу да се протерају косовски Шиптари. Потреба да се окриве Срби опет се показала јачом од разума, па су ”судије” у Хагу чак изјавиле да је руководство СРЈ хтело да НАТО бомбардује земљу како би што лакше могли да протерају Шиптаре! Нема везе што за такву заверу нема ама баш никаквих доказа, а макар нешто би се нашло да је стварно постојала. Трибунал је одлучио да је завере било, јер је завере морало да буде. Јер једино тако поступци НАТО - али и Трибунала - могу да имају оправдање.

Споменик злобној сујети

Када је 1999. НАТО окупирао Косово, стотине хиљада Срба, Рома, Турака, Горанаца и осталих становника покрајине је протерано. У истој оној западној штампи која је бестидно понављала НАТО пропаганду током сукоба, ово је описано као ”освета.” Погром из 2004. је поново протерао и неколицину ових прогнаника који су се усудили на повратак, и додатне хиљаде других. Чак и данас, Срби који опстају на Косову у гетима окруженим НАТО стражарима и бодљикавом жицом налазе се под притиском да напусте своју дедовину, када на пример данима или недељама немају струју или воду. У Призрену, Приштини и многим другим градовима Срба више и нема. Горанци не могу да иду у школе, јер им Шиптари не дају да користе књиге на српском.

Али за Империју је све ово ”мултиетничка демократија”, ”толеранција” и ”напредак”.

Данашња ”независна држава Косово” није ни независна, ни држава, а ни Косово. Зависи од Империје; по уређењу је племенски атар нарко-мафије; а у стварности је прикључак Албаније. Чак и Шиптари су недавно признали страним репортерима, поводом прославе годишњице ”независности”, да им се од 2008. погоршао живот.

Више од Ирака или Авганистана, Косово је споменик охолости Империје, њеном сујетном убеђењу да сила и лаж могу да надвладају стварност. Последњих десет година сведочи да можда и могу - али само накратко. Док и сама Империја сада полако тоне, само је питање времена када ће се и њена кула од карата срушити у прах под тежином сопствених лажи.

Фуснота о демократији

У потрази за цитатима за моју овонедељну колумну, посвећену погрому из 2004, наишао сам на чланак Филипа Канлифа из магазине Спакјд (Spiked) из јануара прошле године. Канлифова теза је да резултат српских избора није претерано битан, пошто ће судбину Србије свакако да одреде велике силе. Тако се некако и десило - мада је притом умногоме помогло што је Вашингтон могао да рачуна на поданички режим у Београду.

Ево, међутим, дела који ми је привукао пажњу и због којег све ово и спомињем (подвукао С.С.):

Западну реакцију на резултате гласања најбоље је срочио Хавијер Солана. Он је поздравио изборне резултате истицањем чињенице да Радикали нису добили већину: ’већина Срба гласала је за проевропске и демократске снаге.’ (4) Али чак ни најгорљивији посматрач из ЕУ није у стању да примени Соланин аршин да би одмерио демократичност гласова на изборима. Оно што је Солана у ствари рекао је да се под демократијом подразумева оно што ЕУ каже да је демократија, односно да су демократе они које за такве прогласи међународна заједница, без обзира ко је у стварио добио колико гласова.

Мука ми је сваки пут кад чујем некога од демократорских квислнига, али и такозване им опозиције, када наводно бране српска права (на суверенитет, територију, итд.) квази-аргументом да је Србија, ето, демократија. Прво, зато што нису они ти који дефинишу демократију, већ Империја. А друго, зато што та права треба да имају сви, без обзира да ли је земља у питању демократија или не. У супротном, имплицитно се признаје ”право” Империје да напада земље које се сматрају за ”недемократске”, а самим тим и да дефинише ”демократију” како јој драго!

Памтимо

17. март 2004 - 17. март 2009.

По плодовима њиховим познаћете их.