Реприза

Сећате ли се оног графита, ”Све је исто, само Њега нема”?

Када је оу јесен 2000. рушен Милошевић, коферима америчких пара и ”обуком” тзв. невладиних активиста (који су после ушли у ”бизнис” као професионални револуционари у Украјини, Грузији и другим местима), Србији су обећаване куле и градови. Милијарде долара је требало да падну с неба још колико сутра, све санкције да се укину, Срби слободна да путују, решио би се проблем Косова - пошто је за њега крив зли Милошевић, је ли - и све би било као у најлепша времена седамдесетих.

Девет година касније, нити једно од тих обећања се није испунило. Осим можда повратка у седамдесете - идеолошки. Фамозни ”бели шенген” никако да дође; обећане милијарде су изостале, оно што је стигло је покрадено, а направљен је нови инострани дуг трипут већи од наслеђеног. Црна Гора се отцепила, Косово је отето, а цела Србија осуђена за велику заверу да протера Шиптаре. Дакле, није се радило о некаквом ”демократском питању” које ће се решити сменом Милошевића. Уосталом, Империја је та која дефинише шта је демократија и ко је демократа, а не њени квислинзи у Србији.

Зато паралела коју Слободан Антонић данас повлачи између ове власти и оне срушене 5. октобра не само да није ван памети, већ можда и не иде довољно далеко.

Милошевић је дошао на чело Савеза комуниста Србије тако што је отворио српско национално питање. Тиме је дирнуо у свету краву комунизма на југословенским просторима, јер је аксиом комунистичке владавине Југославијом увек био да су Срби шовинисти, буржоаски империјалисти и шта све не, и да свако испољавање њиховог националног осећаја које није строго контролисано мора бити оштро сузбијено. Управо су комунисти у Србији (не ”српски комунисти”) први оптужили Милошевића за ”национализам” и шовинизам, а онда су тај рефрен преузеле власти у Љубљани, Загребу, Сарајеву и на Западу. Највећа иронија је у томе што је Милошевић у ствари био социјалиста по убеђењу, што је све време потенцирао управо Југославију и југословенство, и што је остао доследан тој идеји чак и у хашкој тамници.

У коалицији скупљеној збрда-здола (или с коца и конопца, како коме) у јесен 2000. било је и некадашњих апаратчика који су пали у немилост после Осме седнице. На Ђинђића, ученика франкфуртских марксиста, гледали су као на анти-Слобу. Део њих, тзв. ”друга Србија” (састављена од теоретски невладиних организација, које у ствари финансирају управо владе - али страних земаља) пио је из чаше Латинке Перовић, некадашњег културног комесара, чија је фракција пала у немилост још 1973.

За ове неискупљене комунисте непријатељство према Милошевићу било је личне природе - да није било њега, не би било Осме седнице и њиховог пада са власти; не би било распада Југославије, који их је довео у ситуацију да буду сведени на Србију као организам-домаћина, управо Србију коју су целе каријере пљували што из убеђења што по задатку. Милошевић је срушио њихову дијалектички загарантовану будућност као господара балканске стоке, и сада је дошло време за освету. Само, то господарење стоком је увек било у служби неком већем господару. Баш као и њихове колеге у остатку источне Европе, ”другосрбијанцима” су биле важне туђе звезде - јуче црвене, а данас беле или жуте.

Када је Борис Тадић - уз ”малу помоћ” амбасадора Мантера и Водсворта - склопио садашњу владу прошлог лета, то је било симболично помирење победника и поражених са осме седнице, уз учешће Латинкиних ”либерала”.

Зато и није чудо што данашња власт личи на ону из деведесетих, а још више на ону из осамдесетих и раније. Само нам још фали да Млађан Динкић мерама владе за борбу против економске кризе да име ”дугорочни програм економске стабилизације”...