„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

четвртак, 02. април 2009.

Како фисковати истину

(и глумити хероја објективности за малоумне слушаоце)

Једног дана, о овом феномену ће се писати књиге. Медији, лагарије и остало. Притом, овде не мислим на Сиенен, Бибиси и ту братију. Већ знамо о њима све (сумњам да у свету има ико коме није јасно!), и ту објективност смо осетили (и осећамо!) на сопственој кожи. Верујем да би се дало израчунати колико је жртава однела њихова порнографија саосећања и крвожедна потреба за лешевима у ударном термину - као и опсцена дехуманизација жртава које долазе са погрешне стране (Џулијина анализа од пре пар година, са дистанце звучи још прецизније). Оснивач овог блога је дао и сам велики допринос феноменолошком дефинисању те патологије (видети радове аутора).

Дакле, у овом случају ме интересује друга страна тог новчића. Ови независни, maverick, храбри, херојски... репортери и коментатори, који су стекли лепе каријере јер знају да скрешу естаблишменту. Знате већ модел, чак и није иманентан само новинарству; рекло би се и да је тaмo увезен понајпре из сфера индустрије забаве, која - премда је већ ДЕЦЕНИЈАМА најразмаженији део естаблишмента - и даље воли да лицемерно удара у жицу некаквог аутсајдерског дисидентства, и да се кити туђим перјем. Па тако и успешни и остварени милионери из самог срца мејнстрима, људи попут Шона Пена, Мајкла Мора или Бруса Спрингстина (човек свира на ПРЕДИЗБОРНИМ СКУПОВИМА једне од двеју америчких партија, притом,јасно, оне медијски далеко моћније), воле да, заговарајући најбаналније доколичарске селебрити-агенде, имитирају људе који су СТВАРНО стајали на црту естаблишменту у доба када је ваљало изнети заиста вредне циљеве: рецимо изборити се за расну једнакост током педесетих и шездесетих у дволичној атмосфери тадашње Америке, и у исто време стати на црту индустријско-војном комплексу и његовом дивљању у Вијетнаму. Многе је то коштало етикете "комуниста" (иначе, синоним за "ђаволово ванбрачно дете са лошим владањем" :) у хладноратовском речнику САД), неке и каријера. Набројану тројицу (и хиљаде клонова који се смешкају са ТВ-екрана и жању милионске хонораре), став није коштао ништа. Нити треба да кошта. Али је лицемерно кад позирају као да су прогоњени критичари Стаљина, управо побегли из гулага. Кад нису. ОНИ су естаблишмент.

(Пену и Мору, ипак, ваља одати признање макар око става по питању Ирака, док је фасцинација Спрингстиновим бунтом напросто зачудна и бизарна).

Елем, идентичан феномен је могуће пратити и међу глобалним новинарским звездама. Роберт Фиск важи за својеврсну институцију. После вишедецнијског рада и огромног нивоа личне препознатљивости (што није лако досегнути у тескобној џунгли модерних медија), Фиск има и присталице и опоненте (завредио је, чак, и својеврсно признање од стране неистомишљеника, реч названу сопственим именом).

Фиск, дакле, критикује поступке западних центара моћи (поготово политику Вашингтона), често с добрим аргументом. Али, по правилу бирајући одступницу која се у његовој родној Енглеској зове easy way out. Дакле, ако се нечија политика означи као непоштена и пуна стереотипа (Фиск тако карактерише америчку политику према исламском свету), онда се, за сваки случај, ваља обрушити на неку трећу страну, која не ужива глобалну наклоност, и поентирати тиме што ће се та страна користити као мера компарације за неприхватљивост.

Ми Срби смо се нашли у тој улози у последњих две деценије. Израел се налази у истој, још од свог оснивања. Поготово је светска алтерглобалистичка левица готово карикатурално једнострана по том питању. Њена мантра гласи: сваки блискоисточни муслимански фундаменталиста који своју агенду камуфлира критиком Запада, аутоматски постаје Че Гевара нашег доба... нема везе што се залаже за нестанак државе Израел, држава Израел је крива због тога што не показује довољно разумевања за оне који заговарају њено уништење.

Поготово је (surprise, surprise) британска пропагандна активност по том питању перфидна и хистерична мимо сваке елементарне логике. Израелци, према БиБиСију, немају ни жене ни децу ни цивиле. Нико их не угрожава и и историјски немају разлога за страх. Као ни Срби (сетите се епских спинова БиБиСија из Босне, Крајине и Косова). Фиск је, у овом случају, чак и превазишао линију државне пропаганде своје земље. Ево шта пише пре двадесетак дана, на страницама чомскијевског ZMag-a (иначе често - али, видимо, не увек - квалитетног и информативног вебзина). Фискова тема је Авигдор Либерман, ново лице на хејт-листи светске либерално-левичарске критике. У осврту на неке Либерманове изјаве (фисковски извучене из контекста), аутор чланка каже:

Извештавао сам из босанске кланице раних деведесетих и могу да изједначим Либерманов речник - о егзекуцијама, потапањима, паклу и заклетвама на лојалност - са језиком господе Младића, Караџића и Милошевића.


Једна читатељка, у коментару испод текста на линку, поставља питање које су то тачно Милошевићеве изјаве те природе. Фиск јој свакако не би умео одговорити на то, све и да је прочитао коментар. Јер тих изјава нема. Али овде то није поента, нити је намера овог текста да адвокатише Милошевићу, Караџићу или било коме. На страну и чињеница да се у ратно доба дају и запаљивије изјаве него обично (мислим на Караџића, чије се реченице данас бесумчно истржу из контекста или тенденциозно преводе, као и изјаве Авигдора Либермана). Али све то није битно.

Суштина ове показне вежбе хипокризије, коју је демонстрирао Фиск, крије у себи далеко опаснији арсенал. Када чињенице почну да се моделују према накнадно етаблираним стандардима, истина је убијена. Дакле, Фиску није пало на памет да помене и неке друге изјаве, реченице и књиге, које су и довеле до рата у којем су једну од страна предводили Караџић и Младић.

Шта би са Изетбеговићевом Исламском декларацијом, у којој се заговара НЕОДРЖИВОСТ коегзистенције ислама са осталим верама? Са Туђмановим мрачним "повијесним књигама" у којима се негира Холокауст а Јасеновац своди на ситније претеривање? Са крволочном фашизацијом хрватског друштва по доласку ХДЗ-а на власт, слављеничким повратком одбеглих усташких ратних злочинаца у Хрватску, везивањем барјака под којима су у Другом светском рату убијани Срби, Јевреји и Роми? Није ли ТО био окидач који је Босну и Хрватску гурнуо у амбис ратног сукоба, јер - претећим махањем Хрвата и муслимана истим оним усташким и есесовским заставама под којима је побијена претходна генерација Срба у БиХ и Хрватској током Другог светског рата - и потомцима тих Срба је послата крајње отворена порука. Нису је крили ни СДА и ХДЗ тих година. Не верујем да је непозната и Фиску та околност.

Човек је, иначе, доктор политичких наука, а не полуписмени провинцијски репортер послат у земљу за коју није ни чуо. Чак је и једна Кристијана Аманпур (након што је направила каријеру на блаћењу Срба), признала - наравно, када је све прошло -да је неонацистички режим Туђманове Хрватске повукао први окидач, плашећи Србе новим геноцидом. Колико ће Фиску требати времена да каже исто то? Ваљда док и последњи остатак антисрпског расистичког стереотипа у западним медијима не оде у прошлост. Како ствари стоје, начекаћемо се.

И у антиизраелској пропаганди се користи ПОТПУНО иста матрица. Либерманове изјаве су "проблем", али се не говори ни реч о узроку тих изјава. Нити о нацистичкој реторици арапских екстремиста. Још кад би Фиск знао да је Авигдор Либерман прилично просрпски оријентисан, његовој срећи краја не би било. Имао би све своје омиљене негативце на нишану. И све геноцидне покличе разних ХДЗ-ова 1990 и Хезболаха 2008 у мирној заветрини прећутаних чињеница.

2 коментара:

Witch-king of Angmar је рекао...

Одличан текст. Уопште, та тенденција да се суди о сукобима у разним деловима света без и трунке познавања историјско-културног контекста и само ослањајући се на садашња догађања је у корену многих ствари што у свету данас не ваљају.

MikeVronsky је рекао...

Hvala!

Upravo to. Prosto da covek ne zna koji vrstu stetnosti oznaciti kao pogubniju po fakte: histericnu aroganciju medijskih monopolista, ili "intelektualni" konbfromizam samoproglasenih opozicionara. Ovi drugi se ponekad pokazuju kao veci problem, jer i ciljaju mahom na upuceniju publiku koja - pogotovo na Zapadu - onako rutinski prihvata svaku takvu prcu. Ona srednjeklasna zedj za avangardom :). Samo nek' nije CNN, pa makar po nivou pouzdanosti u obradi cinjenica bio isto kao CNN.