Ствар би можда била и симпатична, да је остало на евоцирању шмека деведесетих. Сетиће се многи, серија Тропска врелина јесте била прилично гледана половином деведесетих, али и тада као својеврсни кемп, у видљивом контрасту са високобуџетним и планетарно популарним ТВ-франшизама (које смо, што легално што захваљујући пиратерији неких ТВ-канала током тих пар година најтврђих санкција, редовно пратили овде). Ретки су љубитељи, рецимо, Досијеа Икс, или моје омиљене серије Homicide, који нису имали прилике да их прате редовно, и у исто време када и остатак света.
Са филмовима је ствар била још боља: сетимо се да су (то је доба пре Интернета, па је официјелна кино-дистрибуција била важна колико и видео-пиратерија), биоскопи били ПРЕПУНИ. Стизало је све. Неки од бољих ФЕСТ-ова су одржани управо тада. Филмска публицистика је, у поређењу са данашњом летаргијом, цветала. О Тарантину и Алмодовару (тада новим фацама америчког/европског филма), причало се кад год се не прича о ратним дешавањима. Српској публици се обраћао директно Оливер Стоун (иначе продуцент најбољег филма о босанском рату) путем видео-линка. Наша кинематографија је, захваљујући најпре Кустурици, доживела никад већу међународну препознатљивост. Драгојевић је снимио прво Анђеле, а онда Лепа Села, примећена и далеко одавде. У Србији је један Ангелопулос радио ремек-дело по имену Одисејев поглед, у копродукцији са домаћим филмским кућама (да ствар буде још интересантнија, овај филм је био у најужој трци за Златну палму, баш са Андерграундом: дакле, два филма везана за наше просторе, нашла су се у финишу централне фестивалске смотре у свету, те 1995 године: последња српска победа, што рече Куста, али то је за другу тему).
Али вратимо се Нику Слотеру. Прво је (ваљда у Жаркову), освануо графит "Слотеру Ниче, Жарково ти кличе!", затим су ствар редиговали (Србија уместо Жаркова) и у неку своју песму (заебантски!) ставили момци из новосадског бенда Атеист Реп (тада прилично популарног, као што је и генерално рокенрол овдашњи имао далеко боље тренутке током владавине Ивл Милоусевича :), што је опет за другу тему, али добро). Онда су дошли страначки/студентски протести због изборне крађе у јесен 1996 и зиму 1997, које су одликовале и бројне, често духовите и проницљиве homemade-пароле.
И, ево, пре пар дана, Блиц нас обавештава да је о својој некадашњој популарности у Срба, преко Интернета сазнао и канадски глумац Роб Стјуарт.
Да не буде забуне, у резону Канађанина нема ништа лоше, напротив. У линкованом интервјуу Стјуарт чак критикује западну политику према Србији деведесетих, и открива симболичну повезаност са Србима у околности да је његов усвојени брат, сазнало се касније у фамилији Стјуарт, нашег порекла. И то је све лепо. У реду је и његово изненађење чињеницом да је овде био масовно популаран (јер серија је далеко од антологијске, а канадски глумци, као и свуда изван Холивуда, обични су људи, ненавикли на медијску хистерију која прати А-листере у поменутој лосанђелеској месној заједници). Свако би се, да налети на тако нешто, осетио подједнако заинтригираним. Међутим, лоше је то што Робу Стјуарту нико да објасни КОНТЕКСТ у којем је серија доживела популарност. Није у реду ни што Атеисти цеде суву дреновину своје некадашње популарности на овакав начин. Дакле, да је неко човеку лепо објаснио у стилу "види, Роб, то је неки наш овдашњи хумор и зајебанција", он би можда прихватио шалу, а можда и не би. Али свакако би се ствар завршила без овог небулозног закључка (за који је Роб Стјуарт, у овој бизарној конструкцији, понајмање крив):
Мислим, због чега то себи радимо? Земља смо која је, уз све околности које јој нису ишле на руку, кроз читав двадесети век учествовала у популарној култури, глобалној, са далеко мањом диоптријом него нека друга друштва. Имали смо значајну литературу, рецимо. Филм који је оставио траг и којим се баве и историчари на другим континентима. У рокенролу нам је бежала можда једино сцена на енглеском језику... Имали смо срећу да филмове и књиге читамо без цензуре.
Овако звучимо као нека вукоебина у дубини Гвоздене завесе почетком шездесетих. И сада је стварност поново написала историју и од нас ретроактивно направила Енвер Хоџину Албанију у коју стиже први телевизор у боји 1990. И само МИ смо томе криви. Као да нам није доста бруке коју су наше неуке будале по провинцијским забитима навукле својим кретенизмима попут овековечених Рокија, Рамба и чега већ што изазива спрдњу својим постојањем по банатским и шумадијским кукурузиштима (нажалост, неки геније се сетио да у истом духу и у истој атмосфери малоумности подигне споменик и Бобу Марлију - а Марли би био вредан лик за споменик, е да ствар није одрађена као део те вулгарне кампање порамбљавања Србије и претварања ове несрећне земље у ОДЛИЧАН материјал за рубрику "Веровали или не" и подругљиве осврте у светским медијима; понављам, овога пута - нашом кривицом).
Са филмовима је ствар била још боља: сетимо се да су (то је доба пре Интернета, па је официјелна кино-дистрибуција била важна колико и видео-пиратерија), биоскопи били ПРЕПУНИ. Стизало је све. Неки од бољих ФЕСТ-ова су одржани управо тада. Филмска публицистика је, у поређењу са данашњом летаргијом, цветала. О Тарантину и Алмодовару (тада новим фацама америчког/европског филма), причало се кад год се не прича о ратним дешавањима. Српској публици се обраћао директно Оливер Стоун (иначе продуцент најбољег филма о босанском рату) путем видео-линка. Наша кинематографија је, захваљујући најпре Кустурици, доживела никад већу међународну препознатљивост. Драгојевић је снимио прво Анђеле, а онда Лепа Села, примећена и далеко одавде. У Србији је један Ангелопулос радио ремек-дело по имену Одисејев поглед, у копродукцији са домаћим филмским кућама (да ствар буде још интересантнија, овај филм је био у најужој трци за Златну палму, баш са Андерграундом: дакле, два филма везана за наше просторе, нашла су се у финишу централне фестивалске смотре у свету, те 1995 године: последња српска победа, што рече Куста, али то је за другу тему).
Али вратимо се Нику Слотеру. Прво је (ваљда у Жаркову), освануо графит "Слотеру Ниче, Жарково ти кличе!", затим су ствар редиговали (Србија уместо Жаркова) и у неку своју песму (заебантски!) ставили момци из новосадског бенда Атеист Реп (тада прилично популарног, као што је и генерално рокенрол овдашњи имао далеко боље тренутке током владавине Ивл Милоусевича :), што је опет за другу тему, али добро). Онда су дошли страначки/студентски протести због изборне крађе у јесен 1996 и зиму 1997, које су одликовале и бројне, често духовите и проницљиве homemade-пароле.
И, ево, пре пар дана, Блиц нас обавештава да је о својој некадашњој популарности у Срба, преко Интернета сазнао и канадски глумац Роб Стјуарт.
- Do pre dva meseca nisam ni znao da je serija uopšte prikazivana u Srbiji. Na „Fejsbuku” sam naleteo na profil Srbina koji se zove Ivan Jovanović i koji je uz svoje ime stavio parolu „Nika Slotera za predsednika”. Napisao sam šaljivi komentar: „Hej, ako želite da budem vaš predsednik trebalo je samo da me pitate”, i mislio sam da će se sve tako završiti. Međutim, Ivan mi je odgovorio, objasnio mi je koliko je serija bila popularna u Srbiji i poslao mi je prevod pesme „Sloteru Niče, Srbija ti kliče”. Poruku sam prosledio mojim najbližim prijateljima i u roku od nekoliko minuta odlučili smo da dođemo u Srbiju i snimimo dokumentarac - priča Stjuart i nastavlja:- Sada kada znamo više o studentskim protestima, ideja filma se malo promenila, ali i dalje nam je zanimljivo kako je otrcani lik iz TV serije povezan sa politikom u vašoj zemlji. Prvo sam pozvao ljude iz grupe „Atheist Rap”, razgovarao sam sa gitaristom Radulom i pitao ga da li bismo mogli da uradimo intervju s njim kada dođemo u Srbiju. Radule mi je odmah predložio da 6. juna budem gost na njihovom slavljeničkom koncertu u Novom Sadu (popularni novosadski bend proslavlja 20. godišnjicu postojanja, prim. nov.), što sam ja sa velikim zadovoljstvom prihvatio.
Да не буде забуне, у резону Канађанина нема ништа лоше, напротив. У линкованом интервјуу Стјуарт чак критикује западну политику према Србији деведесетих, и открива симболичну повезаност са Србима у околности да је његов усвојени брат, сазнало се касније у фамилији Стјуарт, нашег порекла. И то је све лепо. У реду је и његово изненађење чињеницом да је овде био масовно популаран (јер серија је далеко од антологијске, а канадски глумци, као и свуда изван Холивуда, обични су људи, ненавикли на медијску хистерију која прати А-листере у поменутој лосанђелеској месној заједници). Свако би се, да налети на тако нешто, осетио подједнако заинтригираним. Међутим, лоше је то што Робу Стјуарту нико да објасни КОНТЕКСТ у којем је серија доживела популарност. Није у реду ни што Атеисти цеде суву дреновину своје некадашње популарности на овакав начин. Дакле, да је неко човеку лепо објаснио у стилу "види, Роб, то је неки наш овдашњи хумор и зајебанција", он би можда прихватио шалу, а можда и не би. Али свакако би се ствар завршила без овог небулозног закључка (за који је Роб Стјуарт, у овој бизарној конструкцији, понајмање крив):
Ideja je da budući dokumentarac bude najavljen sledećim rečima: „Ovo je priča o mladim studentima koji su ustali protiv tiranije, koji su se protiv diktatora borili bez nasilja, sa humorom i ljubavlju. Napušteni od Evrope, sankcionisani od Amerike, njihov jedini kontakt sa spoljašnjim svetom je bila neviđeno loša TV serija ‘Tropska vrelina’... Nakon bezbrojnih repriza, studenti su zaključili da je i najgore sa kapitalističkog Zapada bolje od diktature. I tamo, u srcu Balkana rođen je najjači politički slogan svih vremena: ‘Nika Slotera za predsednika’”.
Мислим, због чега то себи радимо? Земља смо која је, уз све околности које јој нису ишле на руку, кроз читав двадесети век учествовала у популарној култури, глобалној, са далеко мањом диоптријом него нека друга друштва. Имали смо значајну литературу, рецимо. Филм који је оставио траг и којим се баве и историчари на другим континентима. У рокенролу нам је бежала можда једино сцена на енглеском језику... Имали смо срећу да филмове и књиге читамо без цензуре.
Овако звучимо као нека вукоебина у дубини Гвоздене завесе почетком шездесетих. И сада је стварност поново написала историју и од нас ретроактивно направила Енвер Хоџину Албанију у коју стиже први телевизор у боји 1990. И само МИ смо томе криви. Као да нам није доста бруке коју су наше неуке будале по провинцијским забитима навукле својим кретенизмима попут овековечених Рокија, Рамба и чега већ што изазива спрдњу својим постојањем по банатским и шумадијским кукурузиштима (нажалост, неки геније се сетио да у истом духу и у истој атмосфери малоумности подигне споменик и Бобу Марлију - а Марли би био вредан лик за споменик, е да ствар није одрађена као део те вулгарне кампање порамбљавања Србије и претварања ове несрећне земље у ОДЛИЧАН материјал за рубрику "Веровали или не" и подругљиве осврте у светским медијима; понављам, овога пута - нашом кривицом).
1 коментар:
Можда претерано анализирам, али ми се чини да је ова опсесија ТВ и филмским ликовима последица чињенице да наше друштво данас нема хероје. Они из времена "друга Тита" су некако тихо ишчезли. Они што су били пре њих, на које је успомена деценијама затирана, не могу још да се ископају јер то бране данашњи нео-комесари. Ти демократори све (осим себе) који су на било који начин учествовали у историји од 1987. наовамо проглашавају злочинцима. Онда испада да су једини "хероји" прихватљиви демократорима и комесарима Соња Бисерко, Наташа Кандић и Чеда - или Ник Слотер, Рамбо, Роки и Брус Ли, који су комесарима смешни и неважни, па самим тим и испод радара.
Постави коментар