Судимо народу

Није вест кад пас уједе човека, кажу новинари, већ кад човек уједе пса. Односно, није вест када Хашка инквизиција осуди Србина, већ кад га ослободи.

Тако се већина агенција и листова на Западу који су јавили о данашњој хашкој пресуди усресредила на чињеницу да је бивши председник Србије Милан Милутиновић ослобођен свих оптужби, а тек успут су јавили да су Шаиновић, Лазаревић, Павковић, Лукић и Ђорђевић проглашени кривим и добили 15-22 године затвора за "капмању насиља усмерену против цивилног албанског становништва Косова."

Тако сада, на пример, Асошијетед прес јадикује како је ослобађање Милутиновића "пораз за тужиоце, који су пре три године изгубили шансу да осуде Слободана Милошевића по сличној оптужници." Још се не спомиње чињеница да је политичко, полицијско и војно руководство Србије управо осуђено за заверу да протера косовске Албанце. Али и на то ће доћи ред.

Ослобађајућа пресуда Милутиновићу је била исто онолико срачуната колико и осуда остале петорице. Амнестирањем Милутиновића, Трибунал је постхумно осудио Милошевића. По речима тзв. судије Бономија - који је ономад заменио тзв. судију Меја током процеса Милошевићу - "У пракси је Милошевић, кога су понекад звали 'Врховни командант', имао стварну командну одговорност над војском током НАТО кампање."

Какве ли охолости. Какве ли глупости. Па и у Америци је председник "Врховни командант" оружаних снага. Бономи открива топлу воду, и у њој још види нешто злочиначко!

Охолост је у том изразу, "НАТО кампања." Једна ствар која се никако не спомиње у било којој хашкој дискусији Косова 1999. је чињеница да су се наводни злочини за које је Србија оптужена наводно десили током тзв. НАТО кампање (тзв. масакр у Рачку је тихо избрисан из оптужница). Али зашто је онда НАТО упоште започињао "кампању"? Ради се о узрочно-последичној рупи величине саме Америке: ако српске снаге нису починиле злочине против Албанаца (као што вели Инквизиција) пре НАТО "кампање," како је онда она наводно изнуђена злочинима против Албанаца кад се они још нису десили?!

И ту постаје јасно да је "кампања" у ствари била чин агресије.

Е сад, сетите се да је Трибунал оптужио Милошевића за геноцид (!) током "кампање," и то некако баш кад су у НАТО схватили да се СРЈ неће предати за два-три дана. Врло згодно, је ли. А касније је, на бројне захтеве да испита понашање НАТО током "кампање" Инквизиција одлучила да за то нема потребе:

...Тужилац је објавила закључак, после помног разматрања процене њених сарадника, да нема основа за отварање истраге у било коју од оптужби везаних за ваздушну кампању НАТО. Мада је НАТО учинио неке грешке, Тужилац је задовољна објашњењем да НАТО није намерно гађао цивиле или неовлашетене војне циљеве током кампање."

Прочитајте то у оригиналу, ако хоћете. У суштини, Трибунал је питао НАТО јесу ли починили икакве злочине. Из НАТО су им одговорили: "Ко, јел' ми? Никад." А на то је Трибунал рекао: "Е, добро онда." И то је то.

Сврха данашње пресуде је трострука: прво, да се створи легитимитет за НАТО агресију из 1999 (јер она је, је ли, била сасвим оправдана због организованог прогона Албанаца); друго, да подупре "Независну државу Косово"; а треће, да Србија буде означена као агресор и злочинац, а не жртва НАТО агресије, окупације Косова и етничког чишћења које траје од 1999.

Не треба ово да нас изненади. Другачија пресуда није могла ни да буде, без обзира на доказе. Трибунал је на територији чланице НАТО. Финансирају га државе чланице НАТО (тј. претежно САД). И у БиХ и на Космету НАТО служи као полиција Трибунала. Сама сврха овог квази-суда је да створи квази-правни оквир за балканске ратове деведесетих тако што ће се за њих једино и искључиво оптужити Срби. Не ради се само о броју оптужених (мада је Срба далеко највише у хашким казаматима), већ и о томе ко је оптужен, и за шта. Ретким Хрватима, Муслиманима или Албанцима које Инквизиција приведе суди се због појединачних злочина, чак и када је оптужница по командној одговорности. Сви оптужени Срби су наводни чланови фантомског "заједничког злочиначког подухвата."

Иако је ова пресуда срамотна, не треба је тако звати. То би, наиме, значило да Инквизиција има неку врсту морала. Али нема. Она је перверзија, створена са сврхом да произведе покриће за интервенцију Империја у југословенске ратове. Нема легитимитет ни ауторитет да суди било коме, шта год он чинио или не чинио током рата.

Ово је само најновије (не и последње) у низу понижења којима је Србија већ годинама изложена, поготово од "октобарске револуције." Садашња квислиншка власт, која је убеђена да лизање освајачке чизме нема алтернативу, учиниће све што може да не оспори овај злочин против правде. Уместо тога, сарађиваће у пуној мери са Империјом у жигосању српског народа као агресора и злочинаца, правдању бомбардовања српских градова и села, убијања деце и отимања земље.

Ако Срби имају још имало достојанства, морали би да се обрачунају са таквим квислинзима на одговарајући начин. У томе се не треба плашити Империје. Шта она још може да уради, а да није већ урадила? Само да преостале Србе и физичи истреби. А све и да за то има воље (што је могуће) то није више у стању.

Могу Империја и њен Хашки минотаур да се иживљавају над Србима колико хоће (али само док им Срби то дозвољавају), ништа од тога им неће помоћи да избегну сопствени усуд. И без овога, Империја има довољно крваве руке. Већ грца под теретом сопствених непочинстава, а судбина јој је већ увелико записана и поприлично неизбежна.

Пошто су се одрекли своје историје, културе и традиције, вредело би владаре Империје подсетити на речи Томаса Џеферсона, који је пре пар векова написао: "Плашим се за своју земљу кад се сетим да је Бог праведан и да Његова правда не може да спава довека."

Толико, дакле, о њима. А шта ћемо ми?

Миладинов милион

Чудан је случај Миладина Ковачевића. У америчкој верзији, тај (типични, је ли) српски силеџија из чиста мира и без разлога је брутално напао студента Брајана Штајнхауера у кафани, и толико га пребио да је Штајнхауер остао у коми неко време.

Америчким медијима и политичарима је ова прича дошла као поручена, поготово пред изборе прошле јесени. Пошто су већ имали савршеног негативца (Србина) и савршену жртву (Јеврејина), некако им нису били занимљиви остали учесници туче. На пример, Мелиса Картахена, девојка Ковачевићевог друга Санела Софтића, коју је припити Штајнхауер наводно опипавао отпозада. Или Софтић, који је подвикнуо на Штајнхауера да се ”гони од моје девојке” да би га Штајнхауер на то ударио главом. Изјаве Софтића и Картахене у полицијском извештају наводе на закључак да је Штајнхауер отпочео сукоб - мада и Софтић и још један његов сународник присутан у тучи тврде да они, ето, нису тукли Штајнхауера по глави кад је пао на под.

Значи, није баш све тако јасно и једноставно. Додуше, није ни Ковачевић ту испао цвеће. Шта је имао да се петља у кафанску тучу? Да помогне ”пријатељима” који су се после оградили од свега и кривицу пребацили на њега? Можда си добар кошаркаш, Миладине, али да си нарочито бистар - ниси.

И онда долазимо до дешавања која су од њујоршке кафанске туче у име ”братства и јединства” направиле међународни дипломатски инцидент. Наиме, пошто је Ковачевић ухапшен, положио је кауцију од $100.000. Првобитно сам мислио да је то платила његова породица (занимљиво; одакле им?) али сад чујем да је у питању био конзулат Србије. Што представља много већи ниво ”услуга” него што обичан грађанин заслужује. Али ту није крај; Ковачевићев пасош је конфискован у полицији, да овај не би напустио земљу. Међутим, неко му је издао нови пасош, и Ковачевић се с тим пасошем брже-боље вратио у Србију, одакле по уставу и законима не може бити изручен у САД.

Пре неки дан је лист ”Борба” објавио да је влада Мирка Цветковића договорила са Американцима да Штајнхауеровој породици исплати $900.000, а да не потражује оних $100.000 за кауцију. Амерички амбасадор у Београду Мантер је преговарао са министром правде Хоменом, а све је било иницијатива Хилари Клинтон, тврде амерички извори (Њујорк Пост). Међутим, ни овом исплатом се не уклања проблем да Американци још увек инсистирају да Ковачевићу суде!

Сад влада прогони новинаре и уреднике ”Борбе” због наводног одавања државне тајне, али новинари су само радили свој посао. За разлику од владе. Јер, да је исплата милиона Американцима за резултат имала одустајање од кривичног гоњења Ковачевића, онда би човек још могао и да каже: ”Колико то све скупа било морално гадљиво, ипак је постигнут неки дипломатски успех, кафанска туча више није оружје у рукама америчких србождера.” Овако, Американци добише паре, али хоће и Миладина. Па ко је овде глуп?

Има ту још нешто. Зашто власт у Србији (од неименованог дипломате који му је издао исправе до министара у Цветковићевој влади) оволико штити Миладина Ковачевића? Чиме је он то заслужио? И зашто се одједном власти у Србији држе закона, када их закон уопште не интересује када се ради о хашким оптуженицима? Је ли Слободан Милошевић ономад хапшен због нечега сасвим невезаног за Хаг, да би онда био предат Американцима па се тек онда писао Закон о сарадњи са МКТЈ? Ни данас се не зна ко је прошлог јула ухапсио Радована Караџића, али је и он изручен без саслушања (опет мимо прописа). Полицајцима који су на потоњем митингу на смрт пребили Ранка Панића не фали ни длака с главе. Али зато Урош Мишић, навијач који је бакљом ударио полицајца (у цивилу), добија 10 година. Где је ту право? Где је ту правда?

Да не заборавим, шта је било са тим дипломатом који је издао пасош Ковачевићу? Да ли је због тога одговарао?

На крају, Србија испаде талац Миладина Ковачевића, али још више и сопствених власти. Јер, да службеник у Њујорку није противзаконито издао пасош, не би било проблема са изручењем. Цветковићева влада не би имала прилику да прави идиотске нагодбе са Мантером у којима Американци добијају милион долара а Србија ништа. Или да због откривања те нагодбе прогони новинаре, који су једини у свему овоме заиста само радили свој посао.

А Миладин? И за њега и за нас би било боље да је изашао пред амерички суд. Можда би тако научио цену лажног пријатељства и кафанских обрачуна. Овако, тај цех мора да плаћа народ Србије. Ковачевић је тако постао пример свима онима који би да раде шта им је воља, а да неко други за то сноси последице.

Није онда ни чудо што га власти у Србији штите, кад им је малтене маскота.

Додатак (27. 2. 2009): Одличну анализу "афере Ковачевић" из дипломатско-конзуларног угла можете прочитати на Видовдану.

Вацлав Клаус: Не идите путем комунизма!

Уводна напомена

Многи су говори војсковођа, државника, политичара, активиста, филозофа и бунтовника остали уписани у историју. Мислим да недавно обраћање чешког председника Вацлава Клауса Европском парламенту заслужује да буде један од њих. Узео сам себи за право да преведем говор, који се може наћи овде у енглеском оригиналу, како би га прочитали и наши ЕУфоричари и наши евроскептици.

Клаус је својим речима и деловањем у бројним навратима показао како истински верује у слободу и демократију, односно да то за њега нису само флоскуле иза којих се крију власт и моћ. Ја сам циник по питању ЕУ и то не кријем; за мене је ЕУ повампирени Совјетски савез, експеримент из пузећег тоталитаризма који за крајњи циљ има континенталну супердржаву на чијем челу ће бити самоизабрана олигархија. Клаус, међутим, верује да у могућност да ЕУ буде позитивно средство унапређења слободе и просперитета народа који у њој живе. Зато и упозорава европске парламентарце да не иду путем који је Чесима и осталима који су провели деценије у комунизму итекако познат. Зато сам и превео овај текст, како би се једног дана знало да је неко барем покушао да спречи пропаст европске цивилизације али да га, као што то обично бива, нису хтели да чују.

(Сиви Соко)

Вацлав Клаус, Европски парламент, Брисел, 19. фебруара 2009. године:

Господине председавајући, чланови Европског парламента, даме и господо,

Пре свега, хтео бих да вам се захвалим на прилици да вам се обратим у Европском парламенту, једној од кључних установа Европске уније. Овде сам већ био неколико пута, али никада нисам имао прилике да говорим на пленарном заседању. Зато вам се захваљујем на позиву. Изабрани представници 27 земаља из широког дијапазона политичкх опција су јединствена публика, онолико јединствена и револуционарна колико и сам експеримент који је Европска унија. Већ више од пола века, ЕУ покушава да унапреди процес доношења одлука у Европи преношењем значајног дела надлежности са појединачних држава у европске институције.

Дошао сам овде из Прага, престонице Чешке републике и историјског срца чешке државности, једног од места где су настале и развијале се европска мисао, европска култура и европска цивилизација. Долазим као представник чешке државе, која је увек у свим својим облицима била део европске историје, државе која је више пута директно и значајно утицала на ток те историје, и која жели да у том процесу настави да учествује и данас.

Девет година је прошло од последњег обраћања једног чешког председника на овом месту. Мој претходник, Вацлав Хавел, говорио је четири године пре нашег приступања Европској унији. Пре неколико недеља је овде говорио чешки премијер Мирек Тополанек, као председник владе државе која председава Европским саветом. Његов говор је био о приоритетима ЕУ под чешким председавањем и проблемима са којима се данас суочавају земље ЕУ.

То ми даје простор да се осврнем на питања од општег значаја, која су на први поглед можда мање драматична од решавања тренутне економске кризе, украјинско-руског гасоводног спора, или ситуације у Гази. Верујем, међутим, да су то питања од великог значаја за даљи развој пројекта европских интеграција.

За мање од три месеца, Чешка ће обележити пету годишњицу приступања ЕУ. Обележићемо је достојанствено, као земља која – за разлику од неких нових чланова – није разочарана неиспуњеним обећањима повезаним за чланство. Ја тиме нисам изненађен и за то постоји врло рационално објашњење. Наша очекивања су била реална. Знали смо да приступамо заједници коју су створили и којом руководе људи. Знали смо да се не ради о утопији, створеној мимо људских интереса, визија, погледа и идеја. Такви интереси и идеје постоје широм ЕУ и другачије не може ни да буде.

Наше приступање ЕУ смо протумачили, с једне стране, као потврду да смо за врло кратко време - мање од 15 година од пада комунизма - успели да постанемо нормална европска држава. С друге стране, сматрали смо а и даље сматрамо да нам приступање процесу европских интеграција пружа прилику да искористимо већ увелико интегрисану Европу и да истовремено утичемо на даљи ток тог процеса својим погледима. Имамо осећај одговорности за развој Европске уније и са тим осећајем приступамо нашем председавању Саветом Европе. Мислим да је првих шест недеља чешког председавања убедљиво доказало нашу одговорну позицију.

У овом форуму бих волео да поновим, јасно и гласно – за оне међу вама који не знају или неће да знају – моје убеђење да за нас није било и нема алтернативе чланству у ЕУ и да у нашој земљи нема битне политичке снаге која би хтела или могла да оспори тај став. Зато смо повређени све чешћим и гласнијим нападима упереним против нас, заснованим на неоснованој претпоставци да Чеси трагају за неким другим процесом интеграција мимо оног чији су постали члан пре пет година. Ово није истина.

Грађани Чешке сматрају да су европске интеграције важан и потребан задатак, како би се остварили следећи циљеви:

- уклањање непотребних и по слободу и благостање штетних препрека слободном протоку људи, робе, услуга, идеја, политичке мисли, погледа на свет, културе и обичаја, које су током векова настале између разних држава Европе;

- заједничка брига о општим добрима на нивоу континента, тј. пројектима који се не могу реализовати само сарадњом две или више суседних европских држава.

Напори да се остваре ова два циља – уклањање препрека и рационални одабир питања која треба да се решавају на нивоу континента – нису окончани, нити ће икада бити. Разне препреке и даље постоје, а одлуке које се доносе на нивоу Брисела су бројније него што треба да буду. Сигурно су бројније него што то траже државе чланице. Ви, чланови Европског парламента, тога сте итекако свесни. Питање које желим да вам поставим је зато теоретске природе: да ли сте заиста убеђени да сваки пут када овде гласате о нечему доносите одлуку која мора да буде донесена у овој сали, а не на нивоу ближем народу, тј. унутар појединих држава ЕУ?

У политички подобној реторици коју слушамо ових дана често се говори о разним могућим последицама европских интеграција које су од мањег и секундарног значаја. Штавише, ти плановису вођени амбицијама професионалних политичара и људи повезаних с њима, а не интересима обичних грађана држава чланица.

Када сам рекао да чланство у ЕУ нема алтернативу, то је било само пола онога што сам хтео да кажем. Други, логичан део те изјаве је да методе и облици европских интеграција итекако имају велики број могућих и легитимних варијација, као што смо у протеклих пола века и видели. Не постоји крај историје. Став да је садашње стање, тренутно установљен облик ЕУ, догма која је занавек изузета од критике је грешка која се нажалост све више прихвата, иако је директно супротна не само рационалном размишљању већ и двомиленијумској историји европске цивилизације. Погрешна је и a priori претпоставка - која се исто тако сматра имуном на критике - да постоји само једна исправна будућност европских интеграција, а то је ”све тешња заједница”, односно све већа политичка интеграција држава чланица.

Ни садашње стање ни претпоставка да је стално проширење политичких интеграција апсолутна благодет не би требало да су догма ни за једног демократског Европљанина. Наметање ових ставова од стране оних који себе сматрају - да посудим синтагму чувеног чешког писца Милана Кундере - ”власницима кључева” европских интеграција је неприхватљиво.

Штавише, један или други организациони аранжман унутар ЕУ није сам себи сврха, већ средство за постизање стварних циљева. Ти циљеви су слобода и економски систем који доноси благостање, а тај систем је тржишна привреда.

Ово су свакако тежње грађана свих држава чланица. Али у двадесет година од пада комунизма, константно сам сведок да су осећања и страхови јачи међу људима који су провели велики део 20. века без слободе, под теретом централно планиране привреде под државном управом. Није чудо да су ти људи осетљивији и снажније реагују на феномене који их удаљавају од слободе и благостања. Међу њима су и грађани Чешке републике.

Садашњи систем одлучивања ЕУ се разликује од класичне парламентарне демократије, која се доказала и издржала тест историје. У нормалном парламентаризму, део посланика подржава власт, а део опозицију. Тај аранжман је у Европском парламенту одсутан. Овде се спроводи само једна алтернатива, а сви који се усуђују да мисле другачије бивају жигосани као непријатељи европских интеграција. Не тако давно, у нашем делу Европе живели смо у политичком систему који није дозвољавао алтернативе и самим тим ни парламентарну опозицију. Кроз то горко искуство научили смо лекцију да без опозиције нема ни слободе. Зато политичке алтернативе морају да постоје.

Не само то. Однос између грађанина државе чланице и предствника Уније није стандардни однос између гласача и политичара који га представља. Између грађана и представника Уније постоји велика дистанца, и то не само географска, много већа него што је то случај у државама чланицама. Овај јаз се често описује као дефицит демократије, одсуство демократске одговорности, одлучивање неизабраних (али одабраних), бирократизација одлучивања, итд. Предлози да се садашње стање промени – између осталог саджани у одбаченом европском уставу и не толико различитом Лисабонском споразуму – би ове дефекте додатно погоршали.

Пошто не постоји европска нација, европски демос, овај проблем се не може решавати ни јачањем улоге Европског парламента. Напротив, то би само погоршало проблем и довело до још већег отуђења између грађана европских држава и установа ЕУ. Решење није у јачању ватре под садашњим ”лонцем за топљење” европских интеграција, нити у спутавању улоге држава чланица у прилог новог мултикултурног и мултинационалног европског грађанског друштва. Овакви покушаји су били без успеха у прошлости, јер нису били одраз спонтаног историјског развоја.

Плашим се да покушаји убрзавања интеграција и преношења одлука о животима грађана са нивоа држава чланица на ниво Европе могу имати последице које би угрозиле све што је Европа постигла за протеклих пола века. Немојте да потценимо страховања грађана многих држава чланица да се о њиховим проблемима опет одлучује негде другде, без њих, и да је њихов утицај на те одлуке веома ограничен. До сада је ЕУ била веома успешна делимично захваљујући и чињеници да глас сваке државе чланице има исту тежину и да се због тога не сме игнорисати. Немојте да допустимо ситуацију да грађани држава чланица престану да сматрају европски пројект својим; да мисле да се он одвија супротно њиховим жељама, али да су присиљени да га прихвате. Врло брзо и врло лако бисмо се могли наћи у времену за које смо се надали да је заувек прошло.

Ово је блиско повезано са питањем благостања. Морамо отворено рећи да је садашњи економски систем унутар ЕУ систем спутаног тржишта, систем у коме константно расте централна контрола над привредом. Мада је историја недвосмислено показала да је то ћорсокак, ето нас опет на познатом путу. Резултат је стални пораст уплитања власти у тржишне процесе и ограничавање њихове спонтане природе. У последње време овај тренд још више погоршавају нетачна тумачења узрока садашње економске и финансијске кризе, тј. уверење да је за њу одговорно слободно тржиште, иако је стварност сасвим супротна – узрок је у политичким манипулацијама тржиштем. Поново морам да вам скренем пажњу на искуство нашег дела Европе и лекције које смо из њега научили.

Многи од вас су сигурно чули име француског економисте Фредерика Бастијата и његов текст ”Петиција свећара,” добро познат и основни економски текст о апсурдима политичког интервенисања у привреду. Европска комисија је 14. новембра 2008. усвиојила стварну свећарску петицију, а не Бастијатов измишљени пример, наметањем царине од 66% на свеће увезене из Кине. Нисам никада веровао да би упозорење старо 160 година могло да постане стварност, али се то ето десило. Неминовна последица широке примене оваквих мера у Европи је успорење привредног раста, па чак и можда потпуни застој. Једино решење је ослобађање европске привреде од окова и прописа.

Ово све кажем зато што осећам велику одговорност за демократску и богату будућност Европе. Покушавам да вас подсетим на основне принципе на којима се европска цивилизација заснива већ вековима, принципе на чију исправност не утиче време, принципе који су универзални и зато треба да се поштују и у садашњој Европској унији. Убеђен сам да грађани земаља чланица желе слободу, демократију и економско благостање.

У овом часу, најважнији задатак је да обезбедимо да слободна расправа о овим питањима не буде онемогућена оптужбама да је супротна самој идеји европских интеграција. Увек смо веровали да је слобода да расправљамо о озбиљним питањима, право да се представи мишљење другачије од ”јединог исправног” – ма колико се не слагали с њим – у самом срцу демократије која нам је више од четири деценије била ускраћена. Пошто смо не својом вољом прошли кроз искуство из којег смо научили да је слободна размена мишљења и идеја неопходни услов за здраву демократију, ми се надамо да ће тај услов бити испуњен и поштован и убудуће. То је једини начин да Европска унија буде слободнија, демократскија и просперитетнија.

Шта славите, бре?

Да није тужно, било би смешно. Јуче је уз велику државну помпу обележена годишњица Првог српског устанка као Дан државности и Дан војске Србије. Председник Тадић се шеткао пред гардистима, премијер Цветковић је држао говор у Орашцу; сви су се тапшали по рамену, декламовали флоскуле о ЕУропској будућности и причали нове празне приче народу.

Цветковић је говорио о некаквој фантомској снази Србије у „јасној визији и добро осмишљеној стратегији“. Молим? Пре ће бити да једино они који желе да Србију сведу на границе из 1878 - или можда 1804? - имају и јасну визију и осмишљену стратегију, док они којима је посао да то осујете - што ће рећи, Цветковић и његова влада - немају ни једно ни друго. Ти „пријатељи“ на Западу које Цветковић спомиње и на које се позива виде у Србији не стуб стабилности, већ проблем. А тај проблем има да се реши Стаљиновом методом, дакле: „нема земље - нема проблема“.

Вели Цветковић:

„Време је да се окренемо будућности, да заједно и предано радимо на бржем развоју, да не остављамо проблеме својој деци, него да их сами решавамо. Немамо времена за политичке размирице. Ово је време када одлучујемо како ће наша земља изгледати да десет-двадесет година“.

„Окретање будућности“ је омиљена фраза ЕУфоричара и НАТОкрата, који би да Срби што пре забораве историју пре 2000, односно да из ње памте само оно што им се нареди: да су геноцидни, клерофашистички, империјалистички ултранационалисти које сви мрзе са савршено добрим разлогом и да зато треба да вечито испаштају и окајавају грех сопственог постојања.

„Бржи развој“ је флоскула. Како нешто може да се развија кад ем уопште не функционише, ем пропада?

Како се само усуђује да прича о решавању проблема сада, а не остављању деци, када су управо разни демократори од 2000. наовамо задужили Србију код Светске банке и ММФ-а до те мере да ће те дугове враћати не деца, већ унуци?!

У међувремену је Борис Тадић имао образа да пред оном истом војском коју је уништавао док је био министар (а посао су наставили његов штићеник Јеремић и партијски кадровик Шутановац) пише у књигу утисака небулозе о „Србији једној и јединственој под европским небом“. За чињеницу да од војске која је пре десет година успешно издржала оргију НАТО агресије са минималним губицима и успут до ногу потукла терористе „ОВК“ није остало ама баш ништа, заслужне су управо „демократе“ (било са малим или са великим „д“).

Само у једном је Цветковић у праву. Ово јесте време када се одлучује будућност Србије, али не само за следећих пар деценија, већ и уопште. Ако на власти остану овакви људи, који без имало стида уништавају сопствену земљу и народ по налогу страних господара, онда Србије за две деценије неће ни бити.

Зар вам није било мука да гледате и слушате ове политичке и моралне пигмеје како „прослављају“ дан државности земље коју баш они већ ево девет година раздржављају, и то само два дана пре прве годишњице стварања „независне државе Косово“? А да се подсетимо, НДК је проглашена - на миг „пријатеља“ и „савезника“ за које се демократори куну да „немају алтернативу“ - баш тада, јер је Борис Тадић управо победио на председничким изборима а потом минирао било какву акцију у коалиционој влади по питању Косова. Зато је та влада и пала. Или смо можда и ту „древну историју“ заборавили, окретањем у обећану светлију ЕУропску будућност која ето само што није?

Да су српски прваци 1804. били попут Тадића, Цветковића и осталих демократа и демократора, устанка не би ни било, већ би се Срби „интегрисали“ у турску царевину и нестали још онда! И ту се сетим речи Ђорђа Вукадиновића од 19. фебруара 2008:

„Кажу - сви смо ми потомци дезертера из косовског боја. To добро звучи и за разлику од неких других „мудрости“ којима је претходних месеци и година бомбардовано и слуђивано српско јавно мнење – није сасвим бесмислено. Али није ни тачно. Наиме, сви смо ми, заправо, потомци оних који су својевремено, на негдашњим „неформалним референдумима“, одабрали „изолацију“ – неприступачне гудуре, збегове, катуне и сеобе – уместо („евро-азијских“) интеграција које су се тада нудиле и које такође, наизглед, „нису имале алтернативу“. Многи су одабрали другачије, определили се за „царство земаљско“, „реализам“ и „интеграцију“ – и не треба им замерити. Али кад их овако погледам развејане од Цазина и Велике Кладуше до Анадолије, чини се да ни они нису нарочито процветали. И да нису далеко одмакли.“

Пре двеста година Србија је устала против Турака због самовоље и угњетавања дахија. Највиша вредност тадашњих Срба није била „да се боље живи“ већ слобода, јер су знали да без слободе никаквог бољег живота не може да буде.

А шта је Србија данас? Република без корена, осакаћене територије, опљачкана и понижена, са нацијом у менталним оковима измишљене и наметнуте кривице, и трулом државом коју изједају квислиншки црви.

Оваква Србија нема шта да слави, а било каква асоцијација њених данашњих вођа са устаницима из 1804. и после је не само непримерена, већ и непристојна.

”Да, али,” Бориса Тадића

Реакција Бориса Тадића (текст и видео) на изјаве ОВК терористе Хашима Тачија звучи као да ју је неко написао у намери да документарно докаже моју тезу о ”да, али” одбрани.

Теоретски је могуће да је под ”страшним злочинима чије су жртве биле и Албанци и Срби” Тадић мислио на деловање Тачијеве ОВК; само и једино она је водила терористичку кампању како против српске полиције, војске и цивила (не правећи разлику), тако и против Албанаца који нису били вољни да безрезервно подрже њен ”ослободилачки” поход. Али нешто ми се ипак чини да је Тадић пре мислио на ”злочиначки режим” Слободана Милошевића, без чијег рушења Борис Тадић и његова партија не би били на власти.

Али добро, хајде да великодушно претпоставимо да ова изјава може бити подложна различитим тумачењима. Следећа је, међутим, недвосмислена:

”Конструктивност за Србију значи... трагати за решењем које не угрожава процес интеграције читавог западног Балкана у ЕУ, јер тако у ЕУ поново можемо живети као обједињене нације и културе под једним кровом.”

Добро, где је Тадић био све ове године? Да можда деведесетих није био на Марсу, или у пећини, па не зна да је сто и кусур хиљада људи страдало зато што Словенци, Хрвати, ”Бошњаци” и Шиптари нису хтели да живе под истим кровом са Србима? Јесу ли они можда бранили Југославију од злих српских рушилаца, или су је сами рушили?

Само неко глуп или злонамеран би могао да изусти овако идиотску мисао, која као да је написана у неком вашингтонском или бриселском кабинету (са све ”западним Балканом”). Или се можда Борис Тадић већ толико увукао својим газдама да прима њихове мисли осмозом и сам их артикулише, без суфлирања?

Догађајима из деведесетих најбоље одговара дефиниција ”ратови за југословенско наслеђе,” где су се сви о некадашњу земљу ”огребали” што су више могли, а на штету Срба - њених првобитних оснивача и највећих улагача (било својевољно било под присилом).

Прича о Косову које ће бити ”под истим кровом” са Србијом у ЕУ познати је рефрен управо ЕУропских комесара и НАТОкрата. Питање Косова је у ствари врло једноставно. Шиптарски терористи и њихови спонзори из САД и ЕУ се позивају на право јачег, односно освајање као једину мародавну чињеницу. Као ”аргументе” наводе на непостојећи геноцид, такозвану репресију, и етнички састав становништва (после три бруталне окупације и масовног етничког чишћења Срба, а масовног досељавања из Албаније). Насупрот њима су они који кажу да је Косово део Србије - по Уставу, међународном праву и конвенцијама, историји, традицији, катастрима... да су окупација покрајине и њена ”независност” противправни и неважећи. А без закона, ”реалност” је шта год може да се одржи силом; досад је ту силу имала Империја, али будимо искрени, докле то још може да траје? Косово није било српско само онда кад је страна чизма то омогућавала, била она турска, аустријска, немачка или америчка.

Чињеница да се Тадић позива на окупаторску пропаганду доказује да он и не верује озбиљно да је Косово део Србије, већ то говори како би замазао очи Србима које је једва успео да превари причама о бољем животу, благостању које само што није, ЕУропској будућности и бесплатним акцијама вредним хиљаду евра. Обећања која даје својим газдама у Вашингтону и Бриселу лажни цар Борис доследно испуњава. За она дата свом народу га баш заболе нека ствар.

Докле тако?

Пензија за Фреда?

Читаоцима овог блога је већ познато име Фред Рид, мудра старина из старе Вирџиније који годинама срећно живи у Мексику и отуд коментарише лудило које се шири Америком.

Пре два дана је Фред објавио да престаје са писањем, барем на следећа 4 месеца. Каже, треба да оперише очи, па неће моћи да пише чак и да хоће. Шездесет и три су му године, хоће да се посвети породици. Али има ту још нешто:

Почео сам да пишем прво да бих испробао да ли колумна на интернету може да опстане. Друго, да бих побегао од окова политичке коректности. Трећи разлог, вероватно заједнички свим колумнистима, је била нада да колико год мали мој глас био, у комбинацији са хиљадама других можда може да успори пад наше цивилизације у високотехнолошко мрачно доба.

Сад ми је јасно да је ово донкихотовски подухват. Процес који је захватио цивилизацију се отео контроли и неизлечив је. Примитивизација и лажни сјај друштва, распрострањена мржња према сувислом размишљању, надирућа тиранија и одбојност према пристојном понашању су већ свуда. Не знам куда све то води, али јасно је да ћемо сигурно тамо и стићи. Нема смисла да се човек због тога нервира.

Што јесте, јесте. Али мислим да Фред потцењује утицај коментатора попут њега; можда не можемо да спречимо ово што се дешава, али помислите само колико би можда све то скупа било још страшније да нема људи који примећују шта се дешава и о томе обавештавају друге? Замислите како би свет изгледао да трансисти, екотерористи, глобалисти и империјалисти имају потпуну контролу! Можда ово што је Фред радио и ово што ја радим и јесте једна врста јуришања на ветрењаче, али ово што се дешава нама и око нас не може никога нормалног да остави равнодушним. Сведочанство отпорности људске природе је да се и после вишедеценијског испирања мозга и апсолутне медијске доминације самопроглашених господара универзума, људи и даље буне против врлог новог света који им се намеће.

Уосталом, шта ће се десити када до тог неумољивог цивлизацијског слома дође, када "напредак" коначно растегне споне логике до пуцања? Неко ће морати да чисти рушевине и на њима гради нешто ново (засновано на здравијим темељима). Зато мислим да ће Фред ипак да се врати писању после операције, макар и у мањој мери. Све и да хоће, не може да одустане.

Зараза

Често се залетим па кажем "нигде на свету се не би толерисале ствари које раде" невладници, властодршци и самозвани новинари у Србији. Где то има да влада разбија земљу, да су тзв. борци за људска права у ствари агентура која за циљ има да прогласи свој (условно речено) народ геноцидним, а новинари вређају, пљују и безочно лажу, да би на најмању критику заурлали како су жртве репресије?

Не могу да се одлучим да ли је добро или лоше што овај проблем изгледа није ендемски у Србији. Убеђења и деловање грађанистичких талибана произилази из такозваног транснационалног напредњаштва, идеологије која дели порекло са комунизмом (што објашњава зашто су се некадашњи "другови и другарице" на њу толико лако примили) а данас се представља као западни либерализам.

Из овог есеја британског либертаријанца Шона Геба, јасно се види да су и Енглези у раљама "трансиста." Док британски властодршци предњаче у разбијању Србије, ширењу и одржавању србофобије, финансирању антисрпских установа и медија, то исто раде и код куће, против Енглеза.

Геб наводи неколико случајева из само протеклих месец дана:

- Керол Тачер, кћерка Маргарет Тачер, отпуштена је са Би-би-сија јер је у приватном разговору употребила термин "голивог" (gollywog) за црнопутог тенисера.

- Џереми Кларксон, водитељ Би-би-сија, налази се под истрагом јер је премијера Брауна назвао "једнооким шкотским идиотом." Побунили се Шкоти; за слабовидне се још не зна.

- Млађи син принца Чарлса, Хари (који је тренутно у војсци и недавно је био у Ираку) нашао се на мети контролора вербалног деликта јер је једног од војника из чете назвао "Паки". Иако је овај стварно Пакистанац...

А онда имамо случај Џо Бренд, која отворено подржава Лабуристе; она се недавно обрадовала крађи чланске листе Националне партије (БНП) и на телевизији изјавила: "Ура! Сад знамо коме да шаљемо говна поштом." БНП ју је пријавила полицији због "говора мржње" - али је полиција јасно дала до знања, после обавезног увиђаја, да нема никакве намере да подноси пријаву против Брендове.

То је као она назови-истрага коју је хашка Инквизиција повела против НАТО 1999, да би је завршила за само пар дана закључком да НАТО a priori није способан да чини злочине јер су то рекли званичници Алијансе а Трибунал им верује на реч.

Како оно Орвел рече, "сви су једнаки, али су неки једнакији"?

Ко се још сећа - а требало би - варварског испада посланика ЛДП Весне Пешић на телевизији, у априлу 2007, када је извређала режисера Кустурицу по верској и националној основи? И ено је, седи у скупштини и бибери Србији памет.

За оне којима још није јасно (у Британији, али и у Србији), Геб објашњава:

Циљ селективне употребе закона о говору мржње није пристојност, већ власт. Британска владајућа класа се позива на толеранцију, али оно што стварно хоће је неограничена власт, како би нас контролисала и пљачкала... Пошто у свакој тиранији има далеко више потлачених него тлачитеља, потлачене је потребно држати под котролом. То се ради тако што се све речи и мисли које омогућавају отпор прогласе за "мржњу".

[...]

Не толерише се ништа што би могло да иде у прилог енглеском идентитету. Кажем енглеском - јер ово правило не важи за Шкоте, Ирце или Велшане. Њих не сматрају опасним по тоталитарни пројект владајуће класе, јер их контролишу кроз субвенције. Уосталом, њихов национализам је анти-енглески. Исто тако се толеришу или охрабрују други национализми и идентитети (нпр. исламски)... Енглески идентитет, међутим, мора бити сузбијен по сваку цену. Енглези су још увек већина на острвима...

То објашњава заштo се речи и мисли готово насумице проглашавају за "мржњу" и зашто се никад не зна шта се тачно сматра увредом, за кога, и кад. Јер сврха није да се мањине заштите од увреде... већ да се ограничи свако испољавање енглеског идентитета. Да се речи и мисли које човеку у први мах падну на памет учине неупотребљивим, или употребљивим само уз објашњење и извињење, одузевши им тако могућност да изразе неслагање. Па чак и да се људи натерају да питају своје политичке противнике које речи смеју да користе - а онај ко контролише оквир расправе најчешће у њој и побеђује.

Да илуструјем: реч "издајник" је постала страховито излизана прекомерном и често непримереном употребом, до те мере да данас ствари које по малтене свим дефиницијама представљају издају нико није у стању да тако обележи. Издаја тако постаје норма, а издајници само још један вид политичара. Последице су више него очигледне.

Други пример је чувена "да, али" одбрана, где се на безочне лажи, измишљотине и обмане о Србима одговара тако што се прво пристане на оквир расправе у ком су Срби геноцидни злочинци, националисти, агресори, клерофашисти и шта већ, али ето, није то баш сасвим тако...

Гебов есеј је индикатор да нису само Срби жртве систематског испирања мозга, већ да се тај процес одвија и у западним земљама које са нескривеном задовољством комадају Србију и сатанизују Србе. Идеолошки вирус трансизма није само погубан по колонизоване, већ и по колонизаторе, јер убија организам-домаћина скоро идентичном брзином.

Сад се само поставља питање да ли је трансизам код нас у довољној мери успостављен да преживи пропаст својих иностраних спонзора, односно да ли је оздрављење нашег друштва могуће када престане да буде изложено сталној зарази. Нас ради, надам се да јесте. Видећемо.

Без имало стида

Упитате ли се икада зашто сте гласали онако како сте гласали у мају 2008? Да није можда на ваш избор "ЕУропске" будућности утицало обећање Млађана Динкића да ће сваки становник Србије да добије (акције вредне) хиљаду евра ако на власт дођу "прави" људи? Силне паре, хиљаду евра. Ни изблиза доста да плати стамбене кредите, или картице, или аутомобил, али ето, дели држава, џабе. Ко је луд да одбије, а?

И гласали сте, и добили ЕУропство, од отимачине Косова до пузеће отимачине Војводине. Од фамозног "уговора деценије" са Фијатом не би ништа. Смедеревска железара, ономад продата Американцима у бесцење, због кризе малтене затворена. Једино од Руса стигоше паре, али ем што се Динкић свим силама трудио да тај уговор пропадне, ем што Партија од њих намирује прво вајдасашке сепаратисте, онда себе, а вама шта претекне. Ако претекне, дабоме. Да не спомињем "бриљантну" одлуку да се једнострано примени мртворођени Споразум са ЕУ. Од укидања царина на увоз до примене гомиле беспотребних прописа, све ће то неко да плати, дабоме. А да вам помогнем да однонетнете ко: није Динкић.

Сад каже да никад није обећао тих фамозних хиљаду евра, већ само деонице које су процењене на толико, а сада, је ли, вреде далеко мање. Ето, шта се може, ударила криза, појела маца, дешава се.

Па добро људи, докле? Ајде да сте бар продали веру за вечеру, дешавало се то у историји и раније. Одвратно је, али може бар човек да разуме разлоге, слагао се с њима или не. Али да се дедовина и достојанство продају за обећање вечере, које притом стиже од човека који вас годинама немилосрдно пљачка (све обећавајући бољи живот који ето, само што није)? И онда када се испостави да је обећање било лажно, тај исти човек каже да никада ништа није ни обећао?!

Млађан Динкић очигледно мисли да је народ Србије глупљи од оваца. Да ће наставити да блеји док га он немилице шиша, а повремено и заскаче. Доза лажи, доза страха, и остаје се на власти довека. Или бар док нестане вуне.

Није ваљда у праву?

Пророчанство Др. Панарина

Српској јавности је већ познато име Игора Панарина, руског академика, декана московске дипломатске академије, некадашњег аналитичара КГБ и саветника Кремља. Он већ неко време тврди да САД иду путем распада попут СССР-а, и да ће 21. век да припада Кини и Русији. Та његова прича је недавно стигла и до Америке, где је попраћена са подсмехом (Волстрит Журнал) и неверицом (Даг Бандау на Antiwar.com). А јуче се у магазину Форбс појавио и љутити, циничан коментар извесног Мeлика Кaјлaна, који је пренет на НСПМ.

Кајлан је иначе њујоршки Турчин који се, између осталог, бави хвалоспевима Грузији под ”Мишом” и одбраном јадних невиних Турака од геноцидних клерофашистоидних Руса, Јермена, Срба и Грка. Што сам више копао по Гуглу, то ми је више личио на неког од првака ”друге Србије” - с тим што они професионално пљују по својој земљи, а Кајлан то, попут истинског америчког империјалисте, ради по туђим.

Ово што прича Панарин, вели Кајлан, је чиста Путинова пропаганда, замена теза која показује да Руси уопште не разумеју Америку. Русија је примитивна, тоталитарна, затуцана држава док је Америка демократија, а за демократије не важе закони историје, оне се увек некако дочекају на ноге. Америка не ствара империју, већ ратује широм света да одбрани и ојача демократију, која је најбољи систем на свету, и то је доказано.

На шта би моја комшиница из Славоније рекла: ”Ајде!”

Кајлан је или Истински Верник (намерно великим словима) у савршеност Америке, или је глуп к’о летва. Свеједно. Али жестина његове реакције на теорије др. Панарина ме подсећа на изјаву једног старог америчког авијатичара из 2. светског рата (не знам сад где сам је прочитао ни којим поводом, није ни битно) да знаш да си пред циљем кад је ПВО најгушћа. Значи, Панарин мора да је негде осетљиво ”убо” чим су се Американци овако узбунили.

Игром судбине, ја сам у Америци већ ево 13 година. Био сам посвуда, од Калифорније до Бостона, Чикага и Вегаса, од Северне Каролине до Мичигена, од Ајове до Њујорка; од кућа до хотела; аутобусом, авионом, аутомобилом и возом. Усуђујем се да кажем да Америку познајем боље од многих Американаца, а камоли становника екс-Југославије. Из оного што сам за све ове године видео, чуо, прочитао и научио, склон сам да закључим како Панарин донекле претерује и поједностављује ствари - али да је у суштини у праву.

Дабоме да у његовој перспективи има пројекције. Сви ми посматрамо свет кроз призму својих искустава. Питање је само у којој мери та искуства обликују нашу перцепцију, а у којој мери нам дозвољавају да уопште видимо ствари које неком другом не би ни пале на памет. Ето рецимо, ја се сећам краја осамдесетих у Југославији, када је море кредита омогућило масовну куповину кућа, кола и иностране потрошачке робе... док нису стигли рачуни. Е, онда се заратило. А сећам се и убеђења да рата ”не може да буде овде”, да је то нешто што се дешава само другима. Док нам рат у свој својој окрутности није разбио ту опасну заблуду.

Америка ће, вели Панарин, почети да пропада већ у априлу ове године, потпуним крахом финансијског система. Уследеће крај хегемоније долара, већ сада безвредног комада папира који се држи једино зато што га остатак света прихвата као резервну валуту на основу политичке и економске хегемоније САД. А кад те хегемоније нестане...?

Нека прича ко шта хоће, али ово није научна фантастика, већ сасвим реална могућност. Амерички долар нема ништа веће покриће од зимбабвеанског. Америка је некада производила више него остатак света заједно, сада производи само маглу и скандале. Излаз из кризе која је настала трошењем непостојећих пара тражи се у штампању додатних, и меницама које ће да купују лаковерни странци. Оно на ”дођем ти”. Па кад дођу на наплату, дају им се наштампани долари. Мисле, ваљда, да је остатак света луд.

Американци нису нација у класичном смислу те речи. Америчка република је створена по смерницама Локовог ”другог трактата о грађанској власти”; док је Лок говорио о ”животу, слободи и имовини,” америчка декларација независности вели да су ”неотуђива права... на живот, слободу и потрагу за срећом.” Та ”потрага за срећом” је више од века значила да је сан сваког Американца био да буде слободни сељак или занатлија, да буде свој на своме. Ако је и морао да ради за неког другог, то је било само како би уштедео довољно да се ослободи - и дуго времена је то било и могуће. Цели систем је замишљен као антитеза Европи, где је постојала строга стратификација између монарха, племића који су поседовали сву земљу, и сељака који нису имали ништа. Данас су, међутим, Американци махом најамни радници. Нема везе да ли неко од тог најма може да приушти гарсоњеру и Мекдоналдс, а неко други кућу на три спрата, Мерцедес и приватног кувара; ако изгубе посао, већ колико сутра немају ништа. Социолог би с правом могао да каже да је Америка земља пролетера - ”друштвене класе која не поседује средства производње и чији је једини капитал сопствени рад у замену за надницу.”

Ова економска трансформација америчког друштва почела је великом депресијом тридесетих година 20. века, а заокружена је, рекао бих, крајем шездесетих. Кључна фигура у том процесу био је амерички Цезар, Франклин Делано Рузвелт (владао 1933-1945), чију су политику наставили Труман, Ајзенхауер, Кенеди и Џонсон. На друштвеном плану, изградња аутопутева и раст предграђа (скупа са колапсом градова као друштвених заједница) разорио је америчку породицу. Американци су стравично отуђени - од својих породица, комшија, суграђана.

Истовремено, миграције су постепено уништиле регионалне идентитете у многим деловима САД. Осамдесетих је новинар Џоел Гаро писао о ”девет нација северне Америке,” поделивши северноамерички континент на девет регија које су се јасно разликовале по приступу животу, традицијама, привреди, па чак и језику. Та подела више не важи. Ситуацију додатно компликује политика расних и лингвистичких идентитета, где се малтене подстиче нетрпељивост између апсурдно дефинисаних група (као да су нпр. сви црнопути становници САД исти, без обзира да ли су јуче стигли из Кеније или су потомци робова доведених пре 400 година из Гане) како би се напредовало у политици.

Ова атомизација друштва је можда пожељна из перспективе властодржаца, јер се најлакше влада завађеним поданицима који се у одсуству било ког другог оквира окрећу држави. Али шта кад држава пропадне?

Кајланов аргумент да је Америка демократија, а демократије наводно никад не пропадају већ се трансформишу, не пије воде. Јер у шта се то демократије трансформишу него у деспотизме? Никада није било већег јаза између америчких властодржаца, који малтене сви долазе из професионалне политичке класе (или су у њу ”усвојени”), и народа. Америка је постала светски лидер у индустрији и финансијама само зато што је Европа, дотадашњи центар, потпуно упропаштена у два светска рата и од тога се никада није опоравила. Али у протеклих седамдесет година и Америка је успела да кроз непрестани раст државе опустоши малтене сав капитал који јој је остављен у наслеђе са краја 19. века. Долар је изгубио 95% своје вредности од оснивања савезне резервне банке (Federal Reserve) 1913. године. Шта ће се десити кад пара нестане, а рачуни дођу на наплату?

Коментаријат који живи од хвалоспева америчкој империји уби се од приче о ”америчким вредностима,” али да их неко конкретно пита шта под тим подразумевају, одговорили би само флоскулама о слободи и демократији и људским правима, не знајући том приликом да ишта од тога конкретно дефинишу. А становништво Америке је већ толико разноврсно, да је тешко рећи шта их повезује. То сигурно нису вера у појединца, личну слободу и самосталност, већ пре опсесија новцем и убеђење да је америчка држава свемогућа и свемоћна. То баш не звучи као јак државотворан темељ. Кад инфлација поједе новац а држава се покаже немоћна да ишта по том питању учини (пошто је у ствари извор проблема), шта онда?

Јасно је, дакле, да се у суштини слажем са прогнозом др. Панарина; не слажем се, међутим, са временским оквиром евентуалног колапса и распада. Заиста не бих да проричем годину и дан, нити мислим да ће та подела да буде баш толико једноставна као што он каже (а ко зна шта мисли?). Али ако се садашњи трендови наставе, онда мислим да је нека врста колапса неминовна. Можда не за годину или две, али пет? Сасвим могуће. Вероватно, чак. Сигурно? Ништа није сигурно.

Нико не би требало да прижељкује рат у Америци. У БиХ је од четири и по милиона људи погинуло скоро сто хиљада, а избегло преко два милиона. Хајде да претпоставимо, оптимистички, да у америчком случају неће бити горе. То је опет, пропорционално, сто педесет милиона избеглица и шест милиона мртвих. Па ко је луд да то прижељкује?

Баш зато схватам Панарина озбиљно, макар и са груменом соли. Јер и он каже да би приоритет Русије, Кине и других земаља које би по њему требало да наследе улогу финансијских и индустријских центара света после Америке, требало да буде напор да амерички распад буде миран, по чешком моделу, а никако да крене трагичним и крвавим примером Југославије.

Једном сам кроз то већ прошао. Не бих опет.

Није ми жао Биљане Плавшић

Биљана Плавшић је 1990. изабрана у седмочлано Предсједништво тада још СР БиХ, чланице СФРЈ. Почетак рата у априлу 1992. затекао ју је код куће у Сарајеву (толико о причи да су рат ”србочетнићки агресори” планирали годинама). Сјећам се да сам гледао на телевизији како излази из Сарајева у оклопним колима, чини ми се УН-овим.

Видјело се већ тада да није била члан Караџићевог ужег круга који је стварао РС. Ни током рата није била нешто посебно активна - за разлику, рецимо, од колеге из предсједништва, Николе Кољевића. Да се завадила са Караџићем и руководством СДС постало је јасно 1996, када је створила сопствену странку и пактирала са окупационим властима које су већ отпочеле процес ”реформе” Дејтона у нешто суштински супротно документу потписаном новембра 1995.

Послије двогодишње владавине, Плавшићева и њен премијер, Милорад Додик, изгубили су на изборима од Радикала, због оправдане перцепције јавности да су амерички агенти. Мада јој је истекао рок трајања у БХ-политици, то није значило да Плавишћева Империји више није била од користи. Хашка инквизиција ју је оптужила за ратне злочине 2000. године, а двије године касније процес је окончан њеним признањем.

Копајући по вијестима из тог периода наишао сам на транскрипт извјештаја Мајкла Брисендена са аустралијског радија, који је типичан примјер западног извјештавања о Биљани Плавшић и Србима уопште:

Она је највише вјеровала у расистички сан о етнички чистој српској држави. Многи ратни извјештачи се сјећају ње као истинског идеолога.

Често је давала острашћене изјаве страним медијима, тражећи подјелу босанске државе и пријестонице, Сарајева, по етничким линијама. По сопственом признању, припадала је политичком руководству које је блиско сарађивало са бившим југословенским вођом Слободаном Милошевићем у осмишљавању и извођењу пројекта етничког раздвајања путем силе.

Сада је први српски вођа који је признао кривицу за злочине и звјерства у Босни, и рекла је на крају свог суђења да је руководство чији је била дио предводило злочине над безбројним невиним жртвама.

Гдје да се почне? Јасно се види да је признање Плавшићеве писала Инквизиција, како би намакла доказе за своју ванземаљску теорију о ”великосрпској завјери” и ”удруженом злочиначком подухвату”. Тај ”расистички сан” постоји само у болесној машти србофоба. Јер да је иоле тачан, како онда објаснити чињеницу да је од свих парчића разбијене Југославије једино Србија мултиетничка, док су све те јадне невине ”демокрације” попут Словеније, Хрватске, ”независне државе Косово” и БиХ (муслиманско-хрватска Федерација можда и више од РС) преко 90% етнички чисте? Уосталом, само будала може да каже како је руководство РС примало наређења од Милошевића. Зар није ономад Ричард Холбрук у својим мемоарима детаљно објашњавао да је управо он одлучио да преговара са Милошевићем а не са Караџићем и Крајишником, и шта је све морао да уради како би натјерао Милошевића да прихвати такав аранжман? Не знам сад тачно шта је Плавшићева причала и коме, али подсјећам да је она била на маргини политичког руководства РС. Идеолог? Таман посла.

Али шта да се ради, кад је ето Плавшићева потписала признање којим је све ове измишљотине, бљувотине, гадости и пасјалуке прогласила тачним?

Као награду за пљување по сопственом народу, Биљану Плавшић је захвална Инквизиција осудила на ”само” 11 година затвора (практично на смрт, јер је она тада имала 72 године). Њено признање је једно вријеме кориштено у пропагандне сврхе, али не задуго. Нису могли да је натјерају да свједочи у другим процесима, па су је оставили да труне у шведском казамату.

Прије неки дан дала је интервју једном шведском магазину, изјавивши да жели да повуче признање, да је то урадила само да спасе сопствену кожу, и да ништа од тога није истина. Па и то је искориштено као прилика за сатанизацију Срба и причу о систематском убијању и геноциду. Чак је речено да је Плавшћева оптужена за ”одлучујућу улогу у сребреничком масакру 1995, када је убијено најмање 8000 Муслимана.” Апсурд до апсурда.

Е сад, као хришћанин ја вјерујем у могућност да малтене свако окаје своје гријехе. Па чак и неко ко почини отворену издају свог народа како би спасио сопствену главу - на страну сад што јој ни то није пошло за руком. Шта је очекивала, да Империја одржи ријеч? Нека пита америчке Индијанце како то функционише у пракси... Али случај Биљане Плавшић нужно мора да се посматра у контексту примјера Слободана Милошевића.

Шта год да може и треба да се каже о његовој владавини, остаје чињеница да је по својој отмици и изручењу Инквизицији 2001, Милошевић рукама и ногама бранио не само себе (а могао је, да је прихватио правила тзв. трибунала), већ и своју земљу и свој народ. Није морао. Имао је више мотива да мрзи народ који га је предао душманима него Плавшићева. Знао је неминовни исход монтираног процеса, шта год чињенице показале, али се свеједно до посљедњег даха борио да оспори причу о Србима као злочиначким, геноцидним агресорима. Инквизиција је била навикнута на уплашене заточенике сломљеног духа. Милошевић не само да није поклекао, већ је уништио патетичну презентацију тужилаштва. Док су сви други оптуженици узимали скупе адвокате и признавали шта год да добију што мању казну, Милошевић је натјерао тужиоце да изнесу доказе за своју апсурдну оптужницу. Што они, дабоме, нису могли.

Биљани Плавшић је сада 79 година, дуже од животног вијека просјечног становника БиХ. Свјесна је да ће ускоро да оде Богу на истину, и ваљда се нада се да ће јој Он опростити. Он би могао. Срби? Тешко.

Повратак "либералне" империје

Један сам од ретких у Америци (а изгледа и уопште) који није пао на шарм Барака Обаме. Да његов евентуални долазак на власт неће значити ама баш ништа добро за нас било ми је јасно већ у раној фази изборне кампање. Али овде није реч само о нама, већ и о свеукупном отклону Америке према свету. Обама заиста делује као радикална промена у односу на Буша Мањег, али само ако се посматра искључиво форма. Супстанца, међутим, остаје алармантно иста. Избором Барака Обаме за императора (а то он недвосмислено јесте), Америка није превазишла ама баш ништа, већ се само вратила у деведесете.

С тим у виду преносим коментар Ричарда Сејмора, енглеског блогера познатијег као "лењин", објављеног 27. јануара у Гардијану (оригинал овде; превод Сиви соко):

Обама, империјалиста

Промена? Не у иностраној политици. Нови председник је класични либерални интервенциониста

На задовољство неоконзевативаца и ратоборних либерала, први демократа новијег доба изабран на антиратној платформи је ипак јастреб. Поред већ обећане ескалације у Авганистану, његова инострана политика најављује непријатељство и према Судану и Ирану. Током првих седам дана председниковања, одобрио је два ракетна напада на Пакистан; мећу 22 страдалих су биле жене и деца. Обамин став о Гази је веома близак приступу бивше власти. Питање је само како ће Обама да убеди своју базу да такав став подржи. Буш је барем могао да се ослони на базу чији је интерес за мир и људска права био у најмању руку дубиозан. Обама тај луксуз не поседује, и мораће да се окрене "либералним јастребовима" који су тако отворено подржавали Буша.

Треба одолети искушењу да се "про-ратна левица" отпише као маргинални скуп отпадника и НАТО-либерала. Јесте да се њихови сурови еуфемизми за крваво освајање чине посебно превазиђени у светлу преко милион ирачких жртава. Али њихови аргументи, од патерналистичке одбране "хуманитарне интервенције" до залагања за "западне вредности" вуку курене из традиције либералног империјализма чија дуговечност упозорава да се преко њега не може баш тако лако прећи. У свакој земљи која је изабрала пут империје, међу интелектуалцима је настајао снажан империјалистички консензус, а најјачи његови браниоци били би управо либерали и левичари .

Либерални империјалисти се клоне отворено расистичких аргумената, представљајући империјалну интервенцију као хуманитарни пут напретка. Али и овакав став имплицитно види друге народе као инфериорне. Џон Стјуарт Мил је тврдио да је деспотизам "легитиман облик власти када се има посла са варварима" под условом да је "крајњи циљ њихова добробит," док су Фабијанци сматрали да је самоуправа "домородачким расама" корисна "колико и динамо становнику Кариба." Интелектуалци Друге интернационале попут Едуарда Бернштајна сматрали су колонизоване народе неспособним за самоуправу. За многе либерале и социјалисте тог доба питање је било само да ли су домороци у стању да стекну довољно дисциплине за аутономију. Домородачки отпор је сматран "фанатизмом" који је требало сломити европским туторством.

Данашњи либерални империјалисти нису потпуне копије својих претеча из 19. века. Потребе хладног рата, између осталог и да се у антикомунистички фронт укључе и леви елементи, преобразиле су културу империјализма. Када је "анти-тоталитарна" левица подржавала америчку експанзију, чинила је то најчешће правдајући се антиколонијализмом. Деколонизација и борба за грађанска права потиснуле су расизам из аргумената за војну интервенцију.

То се није десило преко ноћи. И Ајзенхауерова и Кенедијева власт са ужасом су гледале на "преурањену независност" колонизованих народа. Стејт департмент је сматрао да је "примитивним друштвима" за увођење у модерни свет била потребна чврста рука. Ирвинг Кристол, хладноратовски либерал који је касније постао "кум неоконзервативизма," правдао је вијетнамски рат делимично и аргументом да је "та земља једва способна за пристојну самоуправу и под најбољим условима," па да јој је због тога диктатура коју су наметнули Американци била неопходна. Такви аргументи се данас чују само на ободу неоконзервативне деснице.

Међутим, од пропасти СССР-а, неки патерналистички стубови либералног империјализма су васкрсли у облику "хуманитарне интервенције." Баш као што се у викторијанско доба империја сматрала примереном за избављење потлачених, деведесетих се америчка војна сила призивала да спасе Сомалијце, Босанце и Косованце (sic) - иако је управо америчка интервенција у сваком од тих случајева била деструктивна.

Шта угрожени мисле и желе је у овом контексту сасвим одсутно. А као што истиче Стивен Холмс са Њујорк универзитета, "Критиковањем САД због неделовања када се у иностранству десе страхоте, ови добронамерни либерали су помогли оживљавању идеје Америке као добронамерне империје."

Катастрофа у Ираку је произвела реакцију против хуманитарног империјализма чак и међу некадашњим интервенционистима попут Дејвида Рифа, који сад упозорава на "повратак империјализма који маршира у име људских права." Упркос томе, међу либералним интелектуалцима постоји широка коалиција склона интервенцији у Дарфуру, иако се хуманитарне организације томе противе. Нема отпора ни ескалацији у Авганистану, где је непријатељ опет "домородачки фанатизам." Либерални империјализам је жив и здрав; његове жртве су, међутим, у смртној опасности.

Спремите се, ”помоћ” стиже

Пошто живим у САД, немам могућност да гледам вести Гласа Америке. Видите, ГА је службена пропаганда Вашингтона, и њено приказивање унутар Америке је забрањено. Могло би да засмета прању мозга за које су задужени Си-ен-ен, Пи-би-ес, Фокс и остали, шта ли.

Нисам у стању, дакле, да лично проверим шта је то амбасадор Роберт Гелбард рекао за ГА, па ћу да верујем на реч агенцијама како је јуче изјавио да ”Вашингтон мора да помогне Србији да напредује и консолидује демократију и стабилност.”

Побогу, Бобе, зар Америка није довољно ”помогла” до сада? Прво је помогла да нестане земље која је коштала живота преко два милиона Срба, а притом је преко милион Срба или протерано или су постали грађани другог реда (ако су имали среће, је ли). Онда је и сама Србија дивљачки нападнута и један њен део окупиран, па је после на њему проглашена некаква ”независна држава.” Вашингтон је Србију искористио као експеримент за тзв. ”народну револуцију” која је после извезена у Грузију, Украјину и (неуспешно) Белорусију. У свем свом труду да ”помогне” Србији, Вашингтон помаже не само људе које је и сам Боб Гелбард назвао терористима, већ и најгори квислиншки шљам у самој Србији, како у власти тако и међу невладницима.

“Балкан је врло значајна регија и САД би требало да блиско сарађују са ЕУ и Русијом како би сачувале напредак који је остварен током протекле деценије,” Гелбард је наводно изјавио за ГА.

Напредак? Да, Вашингтон овај кошмар који сам управо описао зове напретком. Комбинацијом физичког и психичког насиља, коначно је остварио потпуну контролу над ”најзначајнијом земљом на Балкану која има утицаја на целу регију” (како је Србију описао Гелбард). Али ето, да буду сасвим сигурни, ускоро ће да је сведу на још прихватљивије границе...

Некада изасланик Вашингтона за Балкан, док због напада искрености на тему ОВК није ”унапређен” у Индонезију, Гелбард је сада у Обаминој спољнополитичкој екипи. У том својству је критиковао сада већ бившег Императора који је ”потпуно игнорисао Балкан прве четири године” а онда се искључиво бавио Косовом.

Али зар вашингтонски империјалисти и њихове преститутке у Србији не говоре већ годинама да је отимачина Косова требало да буде помоћ Србији да превазиђе стравичне болести зване култура, историја и традиција, које су јој сметале да постане истински члан међународне заједнице - лоботомисано посмодерно друштво које беспоговорно извршава налоге Империје? Из тог угла, Буш Мали је значи помагао Србији, баш као што је Клинтон пре њега бомбардовао из најбољих демократских намера.

Свестан сам да сарказам некад није очигледан, па га ето наносим лопатом; ако сте заиста поверовали у овакву ”логику”, имам за вас дивно имање на плажи у Канзасу...

Него, где смо стали? Е, да, Гелбард је стигао и да похвали ”веома добру власт са председником Тадићем на челу.” А зашто и не би? Тадић лојално извршава њихове налоге, а у међувремену глуми бригу за Србе и Србију. Смешка се док им ставља букагије и говори да је то у ствари цвеће. Дабоме да су у Вашингтону срећни и поносни.

Зато живели, Срби - Ујка Барак долази да вам ”помогне”, баш као што су то пре њега радили Џорџ и Бил. Између пријатељске љубави братског америчког народа (представљеног кроз продуховљену политику његове демократски изабране власти) и апсолутне генијалности, поштења и способности (исто тако демократски изабраних, демократски демократујућих) српских власти, стиже вам боља будућности. Ускоро. Врло ускоро. Ма само што није.

Него, да не заборавим, оно имање на плажи у Канзасу...

Христос се роди!

(Рождество Христово, 17. век, Ермитаж)

Из Божићне посланице Српске православне цркве, о Божићу 2008:

"Улазак Бога у матицу живота представља, такође, испуњење свих најдубљих људских тежњи посведочених и пројављених у свим земаљским народима пре Христовог рођења. Његовим рођењем засијала је свету светлост богопознања. У тој Божанској светлости открио нам се смисао света, природе и коначни циљ човековог постојања и постојања свих створења, свих видљивих и невидљивих светова...

Од дана Христовог рођења свет више није и не може бити оно што је био. Људска природа и свет, испуњени квасцем вечног Живота, стичу могућност да буду нови човек, ново небо и нова земља, ново вечно човечанство...

На овој свеобухватној истини о Христовој личности, као почетку и бескрају свега постојећег, темељи се свакодневни људски живот и њоме осветљава човеков начин живљења и понашања."

Мир Божији - Христос се роди!

У сусрет години која долази

Прође, ево, још једна година коју бих најбоље могао да опишем чувеном фразом Меше Селимовића, "плах вакат за погана инсана."

Ова се година може слободно мерити са 1999. Чак мислим да је била и гора. Јер 1999. се Србија (рекао бих Југославија, али то име је тада било само сенка, а Ђуканистан је ионако био "неутралан") пуних 78 дана бранила од далеко надмоћнијег НАТО агресора, поклекнувши тек када је лакомислено прихватила данајски дар који су донели Ахтисари и Черномирдин. Косово није сачувано, али је Империји требало осам и кусур година маневара да га отме како је у почетку и намерила.

А ове 2008. је до те отимачине коначно дошло. Њој су директно претходили председнички избори на којима је минималном разликом победио Борис "учинићу све што могу за наше безусловне пријатеље са Запада који немају алтернативу" Тадић. Реакција народа на отимачину је саботирана медијском опсесијом (до дан-данас неразјашњеном) паљевином америчке амбасаде, као и пљачком београдских излога. Реакција државе је осујећена тако што је Тадић срушио коалициону владу и расписао опште изборе. Његова "ЕУропска" коалиција није на њима добила потребну већину, али уз помоћ страних намесника, домаћих тајкуна и социјалиста жељних "да живе к'о сав нормалан свет" и то је превазиђено. Распадом Радикала је нестало и анемичне опозиције; Србија се нашла под потпуном политичком, медијском и јавном доминацијом једне политичке опције, по први пут од "златних година" Друга Тита и његових наследника.

Ни данас се не зна ко је, у ствари, и када тачно ухапсио Радована Караџића, али је његова отмица и предаја Хашкој инквизицији омогућила свим "љубитељима" Срба на Западу да кажу шта о нама заиста мисле.

Али нећу сад да говорим о свим понижењима, преварама и увредама које су стизале током ове године од стране "пријатеља" са Запада. Заузело би превише времена и простора, а и није сврха овога што пишем.

Колико год да је 2008. била лоша, година која долази изгледа да ће бити још гора. Иако је свугде у свету - осим на нашим просторима! - осујећена, иако се суочава са кризом система код куће, Империја се опет спрема за поход на Балкан. Мало им је било што су отели Косово и направили "неовисну државу Црну Гору" и што Србијом влада поданички режим који им једе из руке. Сада би да укину Републику Српску као "геноцидну творевину," да створе војвођанску нацију, а већ је најављена и интернационализација "санџачког питања." Испаде да је Андреас Цобел ономад повучен из Београда не зато што је грубо увредио земљу домаћина, већ што су му се у јавности омакли детаљи ЕУропског плана!

Није све баш тако црно. Расте свест да је нешто труло у држави Србији. Буди се отпор медијском, културном и политичком терору квислинга. Чак се нашао неко да понуди и разумно решење за преживљавање ндолазећег економског краха. Колико код се народ чинио анестетизован непрекидном пропагандом и развлачењем памети, толико ми се ипак чини да ће реакција кад инат коначно проради бити утолико жешћа.

Ово је била и година када сам по први пут посумњао у сопствену способност да тачно предвидим развој догађаја. Далеко од тога да сам мислио како сам непогрешив, али сам ипак сматрао да ситуацију на нашим просторима познајем боље од гомиле самозваних и добро плаћених (одакле?) "експерата" који редовно гостују по медијима. Али нисам једини који се нашао затечен стварањем владе Цветковић-Дачић (мада не и њеном политиком). За дивно чудо, нико није ликовао над промашајем моје прогнозе о "Тадићевом Титанику." Можда зато што је ипак јасно да је ЕУропска влада без алтернативе одржива само док не стаса свест о големој празнини обећања која су је довела на власт? Било како било, и даље сам убеђен да видим неке ствари које многима промичу, да ли зато што не могу или зато што неће да их виде.

Свашта се нешто иза брда ваља, ретко шта добро. Али ево, надам се да ће 2009. да буде срећнија и боља од године која је на измаку. И да ако буде запамћена у историји (а 2008. ће бити запамћена, нажалост) то буде као година преокрета, а не даљег пропадања.

Срећно, дакле, и нека нам је свима Бог на помоћи.

Балашевић и наше менталне букагије

Нисам имао намеру да коментаришем недавну изјаву Ђорђа Балашевића да он говори "исквареним хрватским, такозваним српским". Свакоме ко има памћење дуже од пет минута ваљда је јасно да Балашевић окреће ћурак чешће него покојни Алија Изетбеговић (чувен по признању да ујутро мисли једно, поподне друго, а увече треће), и да га зато не треба схватати озбиљно. Оно јесте да је у стању да напише одличан стих (мада неки не мисле тако), али се, захваљујући његовој политици "добро јутро чаршијо, на све чет'ри стране" ти стихови углавном међусобно потиру.

Од свих његових песама некако ми је највише остала у сећању једна коју мало ко спомиње, чак ни сам Балашевић: "Реквијем," са албума "Panta Rei" из 1988. Чак и они који су је тада певушили некако су прескакали "незгодну" трећу строфу:

Времена су незгодна за момка као ја
који гледа своја посла...
Нисам лутак да ме навију.
Имам само Југославију.
Све друге бакље без мене пламте,
Команданте.

Југославија већ тада није била у моди, већ је "свако племе" цртало границу. И гле чуда, данас кад су сва "племена" исцртала своје границе на рачун Југославије, коју је једино бранило оно племе међу којим Балашевић живи (а чији језик сматра "исквареним"), то је некако сасвим океј. И сад су сви Југоносталгичари.

Зато сам климао главом јутрос кад сам прочитао суд Зорана Грбића да је Балашевић у ствари "југословенски националиста":

А југословенство се увек најбоље доказивало пљувањем по Србији и свему што долази одавде. То што некима овде не смета његова прича и није толико чудно. Баш као што ни претходној генерацији нису сметали комунистички руководиоци који су радили на штету Србије, а у корист велике заједничке државе. Питање је једино докле ћемо овако? Можемо ли ми више да се поштујемо, барем малим делом онога колико себе поштују народи у нашем окружењу? (НСПМ)

У томе и јесте ствар. Не брините за Балашевића; он се окреће као лимени певац на крову, увек како ветар власти дува. Не би ме нимало изненадило да у неко скорије време, како Грбић прогнозира, не испева неку оду Русима. Али чињеница да је Балашевић у стању да каже то што је рекао а да му Србија не замери говори више од свих анкета јавног мнења о поремећеном менталном склопу српског народа. Данас влада једна пажљиво култивисана клима самомржње, очаја и безнађа. Грађена је на темељима вишедеценијског идеолошког испирања мозга, обликована кроз санкције и медијску сатанизацију, да би на крају била наметнута кроз апсолутни примат "невладиних" медија од ДОСманске власти наовамо.

Све ово је толико одомаћено, укорењено и свеприсутно да се већ сматра за "нормално." Зато се толико мало људи буни због Балашевићеве изјаве која би у свакој другој земљи била сматрана за скандалозну. Зато се прича о наводном "патриотизму" председника Тадића и министра Јеремића, иако су они само изговорили пар млаких фраза (а у међувремену раде сасвим другачије). Нормалног, а камоли бољег, живота неће и не може бити док се Срби и Србија не ослободе менталних окова у којима су већ толико дуго да су престали да их примећују. Док их разни Балашевићи на то - ненамерно - не подсете.

Сан и кошмар

Недавни есеј Николе Танасића о необележеним годишњицама Југославије - како 1. децембра 1918, тако и 29. новембра 1943 - натерао ме на додатно размишљање о тој држави.

Пре скоро три недеље сам 1. децембар описао као пораз српске борбе за слободу и уједињење, први у низу српских пораза у 20. веку (који су све време представљани као победе, да све буде још црње).

Танасић се, међутим, супротставља аргументу да је Југославија створена из „похлепе, амбиције и мегаломаније“ младог краљевића Александра. И ја се слажем с њим у томе. Није ми тешко да поверујем да су оснивачи Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца покушавали да за јужне Словене ураде оно што је за Италију урадио Кавур а за Немце Бизмарк. Као што сам написао у два већ споменута есеја, о томе ко је шта знао у то време и какве су коме биле намере и треба и мора да се расправља да бисмо добили потпуну слику.

Лако је сада рећи „јао, како су само могли,“ кад знамо шта се десило после. Али ако су актери већ тада знали и на основу расположивих чињеница могли да закључе какви ће све проблеми да настану „уједињењем“ са дојучерашњим непријатељима, онда не смемо да их амнестирамо од историјске одговорности за потоње догађаје. Исто као што не смемо да их теретимо за ствари за које објективно нису криви.

У праву је Танасић кад каже:

„Србија је себе часно уложила у Југославију и, изударана и окрвављена, понижена и упрљана, часно је себе из ње изнела – за разлику од свих осталих чланица југословенске федерације. Баш зато што је очување Југославије било дело српске части, и што се српска част у том делу није окаљала, Југославија и њена трагична судбина не смеју бити заборављене, а њих се стидети морају само они који су њеној смрти допринели. Ма шта данас кукумавчили сарајевски, загребачки и љубљански либерали и „југоносталгичари“, Срби нису ти који су је сахранили. Једино они.“

Али ту треба да се направи једна невероватно важна разлика. Прва Југославија је била добронамерна грешка, на коју се гледало као испуњење српског историјског циља (ослобођења и уједињења). Али шта је са другом?

Ту се озбиљно разилазим са Танасићем. Он сматра да је 29. новембар 1943. важан датум за савремену Србију јер је она тада постала република. Али, зашто би то требало да се прославља? Већника из Србије у Јајцу није ни било, а „републике“ на које је Југославија подељена 1943. су имале исто онолико легитимитета као совјетске „републике“ које су цртали Лењин и Троцки.

Не бих да сад расправљам о комунизму као идеологији или његовој примени у пракси; моји су ставови о томе читаоцима овог блога већ познати. Али мислим да сам већ споменуо јаке аргументе у прилог тези да је комунизам на Балкану био србофобичан и по форми и у суштини. Комунисти су годинама тражили разбијање Југославије као „великосрпског пројекта“ и „тамнице народа“, да би се предомислили кад су преузели контролу над њеном територијом 1945. Оно што је тада створено имало је исто име - Југославија - али ничим није личило на пређашњу земљу. Републичке границе у СФРЈ непристојно су личиле на границе које је 1941. цртао окупатор.

Југославија као племенита идеја (1918-1941) извитоперена је у Југославију као механизам контроле „великосрпског буржоаског империјализма“ (1945-1989). На ту и такву Југославију не можемо и не смемо да будемо поносни, јер је из ње изникло семе нашег данашњег нихилизма, грађанисти и либерали, невладници и србождери, који данас убијају земљу и народ изнутра за рачун „пријатеља и партнерa“ извана.

Уколико не раздвојимо ове две Југославије, ова два сасвим међусобно супротстављена концепта, долазимо у ситуацију когнитивне дисонанце, где за одређену тврдњу знамо да је истовремено и тачна и погрешна. На пример, Танасић каже:

„Није примерено да оно што је била наша домовина осам деценија буде одбачено и погажено на било који начин. Јер ми, у ствари, и немамо на кога да се угледамо, него на оне који су, пре нас, бранили Југославију.“

И то јесте тачно. Али они који су то радили до рецимо 1944, и они који су то радили после, нису исти људи. Нити су им били исти мотиви. Нити је то била иста земља. Можда се чини да овде цепидлачим, али још једном понављам, између две Југославије постоји суштинска разлика, и ако ње нисмо свесни онда ризикујемо скретање у бесмисао.

Навешћу пример. Танасић каже да није ред да се игнорише 29. новембар, датум када је Србија постала република, јер ето, и данас је република. То људима ништа не значи, институција републике се не поштује, и то између осталог доприноси апатији у одбрани Србије од даљег комадања, вели он. Парафразирам, али мислим да сам га добро разумео.

Проблем с овом тезом је да је управо „републиканизација“ Србије допринела ерозији српског патриотизма и непоштовању институција. Ко је то допринео да републиканизам заслужи поштовање својих поданика? Комунистички узурпатори? Милошевић? Досманлије? Жуто-црвени квислинзи?

Иако нигде у свету не постоји истинска паралела са Србијом и њеном судбином, рекао бих да је добар пример судбина Шпаније. У тој земљи је 1931. срушена монархија и уведена република. Сукоб између радикалних левичара (међу којима је било и комуниста) и традиционалиста (од којих су неки били наклоњени фашизму) довео је 1936. до грађанског рата. После победе у рату, па до своје смрти 1975, Шпанијом је владао генерал Франко. Шта се тада дешава? Шпанија поново постаје монархија. То је компромис који је омогућио национално помирење. Шпанска химна ни данас нема речи, а погинули у грађанском рату имају заједнички споменик. Упркос свом „превазиђеном“ државном уређењу и „грубом кршењу људских права“ одбијањем да допусти отцепљење Баскије и Каталоније - ово, дакако, преведено на језик другосрбијанских невладника - Шпанија је данас чланица ЕУ и НАТО.

Али Александар Карађорђевић није Хуан Карлос, а некадашњи комунисти (било они који су дошли на власт Осмом седницом, било они коју су власт тада изгубили, па и они који су још седамдесетих очишћени из Партије) су сада носиоци „демократске ЕУропске будућности“ Србије. И не дај Боже да се случајно каже „Србија“, већ мора да буде „РЕПУБЛИКА Србија“, као да без републике нема Србије. Зато немам ништа против да се 29. новембар памти као значајан датум, али да се слави? Нипошто.

Можда се из свега овога чини да се у суштини не слажем са Танасићевим текстом. Међутим, то није случај. Јер, он у свом закључку вели:

„Трагедија Југославије може се поштовати само ако се њеним херојима призна трагична судбина бораца за неоствариву идеју и неодрживу државу. Из трагедије Југославије може се нешто научити једино ако се види шта је учињено правилно, а шта глупо, шта часно, а шта подло, шта искрено, а шта притворно. ... Тек ако Југославију заборавимо, тек тада од ње ништа нећемо добити заузврат. Ми смо дужни према њој јер она нам је, цела, била отаџбином, а она је дужна према нама, јер ми смо је једини отаџбином сматрали.“

Не само да овоме не могу да приговорим, већ бих се на то и потписао ако треба.

Југославија као добронамерна грешка која је средином века извитоперена на српску штету, а којој су Срби остали највернији до самог краја упркос свему, можда звучи као превише изнијансиран концепт у поређењу са митом о неоствареној „Великој Србији“ из 1918, или патвореном сећању на „златне дане братства и јединства“, али има једну велику предност у томе што је истинит. А само на истини се може изградити нека сувисла будућност, никако на лажима. То је ваљда Југославија најбоље и показала.

Репа без корена

Чим сам чуо да је гувернер Илиноја Род Благојевић оптужен за корупцију, знао сам да ће пре или касније медији да покрену питање његовог српског порекла. Изненаћен сам само да им је за то требало неколико дана, а не минута.

У овом добу политичке коректности и обавезне ”разноликости”, где је забрањен ”говор мржње,” савим је дозвољено, пожељно, па чак и обавезно да се мрзе Срби. Ко се још бави етничким пореклом Бернија Мадофа, инвеститора са Вол Стрита који је недавно ухапшен зато што је пирамидалном шемом опљачкао на стотине хиљада богатих Американаца (и то претежно Јевреја)? Или, као што се с правом пита Мелана Пејаковић (SerbBlog) је ли то можда неко дизао дреку око ирског порекла бившег гувернера Илиноја, Џорџа Рајана?

Међутим, медији нам неуморно набијају на нос Благојевићеве ”етничке корене” - до те мере да су интервјуисали његове рођаке из Европе о човеку кога никад нису упознали, и цитирали (антисрпске) наслове из новина чији су власници Немци и Сорош.

Неки су опет посетили цркву у коју је Благојевић ишао као дечак и тражили реакције парохијана. Али Благојевићу је 52 године и у ту цркву није крочио већ три деценије. Какве везе сад црква има са било чиме?

Захваљујући пискарању таблоида и разноразних ”новинара,” можда има људи у Србији који су поносни јер је ”наш човек” гувернер једне америчке државе. Али оно што се у тим ”наше горе лист” чланцима не спомиње је да се Благојевић давно одрекао свог српства.

Српско порекло је незгодна ствар у америчкој политици. На пример, сенатор из Охаја Џорџ Војновић је за време распада Југославије и косовске кризе био ”Словенац.” Мелиса Бин (представник у Конгресу), која никад није крила своје српско порекло, била је због тога изложена бруталном вербалном нападу противкандидата Стива Гринберга у фебруару ове године, када је овај тврдио да својом опозицијом независности Косова Бин ”брани интересе радикалних страних држава а против слободе и демократије.” Потпуна замена теза, дабоме.

Ипак, не верујем да се Благојевић одрекао свог српства под притиском или невољно. Све што се зна о њему указује на то да је та одлука била намерна, смишљена, у циљу грабљења власти и новца. Није он први који се тако понео, нити ће бити последњи, нажалост. И ту опет цитирам М. Пејаковић:

”Националност” Рода Благојевића је Американац, а његова религија је ”покварени политичар.” То је требало да буде јасно свима када је 1999. подржао НАТО бомбардовање Југославије истим србофобичним језиком који су тада користиле његове покварене, корумпиране колеге.

Милорад Благојевић је својевољно постао ”Род”. Није само напустио своје корене, већ их је свесно издао. И то треба да се има на уму кад се говори о ”Србину” Благојевићу, гувернеру Илиноја.

Први децембар

Првог дана децембра 1918. године је регент Александар Карађорђевић примио делегацију „Народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба“ и прогласио стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. То је 29. децембра потврдила и Народна скупштина Краљевине Србије, која је тиме престала да постоји. Ова одлука српског државног руководства - да створи државу која ће постати Југославија - је, као што сам споменуо прошле недеље судбоносна грешка која је одлучила српски усуд у 20. веку.

Ако неко од српских романописаца икада буде одлучио да напише нешто у жанру алтернативне историје, савeтовао бих да управо у том чворишту судбинских нити тражи онај пресек који алт-историчари користе као полазиште за своје паралелне светове.

Једно, нажалост врло распрострањено, схватање историје је да је све што се дешава малтене предодређено, да није могло бити другачије, и да живимо у најбољем од свих могућих светова. Не бих ишао толико далеко да кажем да се ово уверење коси са здравим разумом, али заиста сматрам да није сасвим на месту. Свакако да су неки исходи вероватнији од других у датим околностима, али став да је овако како је јер другачије није могло да буде ми смрди на абдикацију од одговорности. Ако ће нам увек бити како буде, што да се онда трудимо да нам буде боље?

Зато сам са задовољством читао текст објављен у петак у НИН-у (а који је пренет на НСПМ) о догађајима који су претходили „уједињењу“ из 1918.

Све наше „победе“

Читам данас текст Бранка Радуна на НСПМ у коме се испитује феномен „Обамиста“ у Србији и како се магла коју медији продају о наводној промени америчког курса на Балкану (које нема и неће бити) користи за прикривање катастрофе која пристиже под плаштом ЕУЛЕКС-а.

Та мисија ЕУ, чији је задатак био и остао да спроведе у стварност Независну Државу Косово, сада се представља као нешто добро и пожељно, а тих некаквих шест тачака због којих Шиптари дижу дреку наводно су „победа српске дипломатије“. Па ко је овде луд? Може ЕУ свашта нешто да потпише и обећа, кад једном има на папиру да је Србија прихватила Еулекс, онда има одрешене руке да гради НДК.

На папиру је и Кумановски споразум био победа у односу на Рамбује - али никада није примењен, јер је НАТО једноставно рекао „то се нас не тиче, ми смо ту и имамо војску“. Они исти који су сипали дрвље и камење по Милошевићу због „предаје“ у Куманову сада се хвале сопственом предајом Еулексу!

Са оваквим победама, коме требају порази?

Есеј који морате прочитати

Не дешава ми се често да наиђем на текст од кога не само да ми памет стане, већ ми буде невиђено криво што га и сам нисам написао. Али ево, нађох есеј Игора Ивановића, "Легенда о младом слабом српском човеку", објављен у понедељак на НСПМ.

Намерно нећу да цитирам изводе, јер је то немогуће. Овај текст треба читати у целини, од почетка до краја, јер је у њему објашњен у потпуности zeitgeist који третнутно преовладава у Србији. Све је ту: од губитка идентитета, личног и колективног заборава, до самомржње и метаморфозе (или метастазе?) југоносталгије у фанатичну фасцинацију Европском унијом.

Ко год хоће да разуме тренутно ментално стање српског човека не само да треба, већ мора да прочита овај текст. Што пре то учините, тим пре ће вам много штошта бити јасно.

Шта чекате?

Суштина приче

Већ трећи дан Глас Јавности у наставцима објављује есеј Срђе Трифковића о томе шта резултат избора у Америци значи за Србију. Изгледа да, заслугом мондијалистичких и "ЕУрореформских" медија постоји мноштво заблуда о Бараку Обами и његовим сарадницима, и добро је што Трифковић, одличан познавалац америчких прилика, може макар на овај начин да разјасни ствари.

Е сад, неко ће рећи да је Трифковић прогнозирао ономад да ће Буш Млађи бити добар за Србе и да је позивао Србе да за њега гласају 2004. У ретроспективи, то заиста изгледа као заблуда. Али треба имати на уму једну чињеницу: те године је Бушов противник био Кери, који је примао новац од албанске наркомафије и у свом тиму имао Холбрука и Кларка.

Буш је тада још увек био "статусно неутралан", односно потпуно незаинтересован за Балкан, и пуштао је да ту политику воде преостали Клинтонисти из Стејт Департмента. Почетком 2005 је почела жестока дипломатска и пропагандна офанзива проалбанских империјалистичких кругова унутар САД, на које није било ама баш никакве реакције Србије. Резултат је био очекиван: Буш је већ у мају те године званично прихватио балканску политику коју је на изборима заступао поражени Кери. Оно јесте да је много фактора било наклоњено оваквом развоју ситуације, али он није био неизбежан. Вредело је барем покушати да се он спречи. До тога, међутим, није дошло.

Читаоцима овог блога, дабоме, све је јасно што се Обаме тиче још од јуна ове године, а можда и раније. Али ево, данас сазнајемо да је у свој "транзициони" тим именовао бивше службенике Клинтоновог Стејт департмента; једна од њих сада ради за Олбрајт Групу (приватну фирму погодите кога). Баракове "промене" испадоше попут Борисовог "бољег живота" - прича за предизборну употребу.

Суштина приче је у нечему што је Трифковић написао, а објављено је у данашњем наставку у Гласу:

Једини начин да дође до неких крупнијих померања у америчкој политици на балканском простору био би да сама Србија чврстином и одлучношћу изнуди такво преиспитивање. Са овом и оваквом владом у Београду, то је, наравно потпуно излишно очекивати."

У сусрет новом Императору

Јесте ли икад помислили да је еуфорија с којом неки Американци доживљавају Барака Хусеина Обаму упоредива са еуфоријом с којом су неки Срби доживљавали Слободана Милошевића? И један и други су обећавали промене.

И ове године је су председнички избори у Америци пружали избор између куге и колере. Мекејн је био јасан - тврди империјалиста, пријатељ УЧК, доказани србождер. Колико год Обама причао о променама, иза њега стоји фосилизовани империјалистички тим одговоран за америчко деловање на Балкану деведесетих. Избор Бајдена за потпредседника је то недвосмислено потврдио (да сад не говорим о Олбрајтовој, Кристоферу, Холбруку, па Саманти Пауер...). Добро, сад је питање хоће ли Бајден да буде икебана као и сваки други потпредседник, или ће да се служи Чејнијевим преседаном; лично нисам сигуран да би неко толико сујетан и нарцисоидан могао да следеће четири године (или осам) проведе у сенци. Али видећемо.

Избор Рама Емануела за шефа кабинета би могао да буде добра ствар, пошто је он годинама један од истакнутих чланова српског одбора у Конгресу. Али прави испит ће бити Обамин избор шефа дипломатије. Ако то буде Холбрук, све би коначно требало да нам буде јасно.

Наш проблем, међутим, није у Вашингтону. Оно јесте да је Америка одиграла кључну улогу у балканским ратовима деведесетих, од подршке Загребу и Сарајеву до спонзорисања УЧК и ”независне државе Косово.” Али постојала је прилика да се утиче на промену тог курса када је Буш дошао на власт 2000, па опет 2004. Београд - тада већ под влашћу квислинга које је преко америчке владе контролисао Савет за међународне односе (најцрње легло империјалиста) - није учинио ама баш ништа. Неће ни сада. Квислинзи имају поптуну власт, и доследно извршавају наређења. На њима није да разговарају са Американцима, нити да их саветују или убеђују, већ само да ”учине све што могу” да се амерички налози испуне.

Није случајно да баш сада Брисел најављује како ће њихова сподоба ЕУЛЕКС преузети контролу над ”целим Косовом” јер је ето, Београд одобрио постојање ове мисије као ”статусно неутралне.” Како може бити ”статусно неутрална” мисија која је формирана по Ахтисаријевом плану, и чији је основни циљ спровођење тог плана, односно помоћ стварању ”независне државе Косово”? Да ли Тадић и Јеремић стварно мисле да су Срби стока па да у такву глупост верују? Што да не, Тадић је двапут биран, а сад има и апсолутну власт. Демонкратија, је ли.

За то време, лобисти и активисти Хрвата, Мађара, ”Бошњака,” а понајвише Албанаца већ ”обрађују” америчке Демократе како би власт новог Императора била склона њиховим интересима а против злих, примитивних, геноцидних Срба. А српски глас се не чује.