„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

петак, 30. јануар 2009.

Није ми жао Биљане Плавшић

Биљана Плавшић је 1990. изабрана у седмочлано Предсједништво тада још СР БиХ, чланице СФРЈ. Почетак рата у априлу 1992. затекао ју је код куће у Сарајеву (толико о причи да су рат ”србочетнићки агресори” планирали годинама). Сјећам се да сам гледао на телевизији како излази из Сарајева у оклопним колима, чини ми се УН-овим.

Видјело се већ тада да није била члан Караџићевог ужег круга који је стварао РС. Ни током рата није била нешто посебно активна - за разлику, рецимо, од колеге из предсједништва, Николе Кољевића. Да се завадила са Караџићем и руководством СДС постало је јасно 1996, када је створила сопствену странку и пактирала са окупационим властима које су већ отпочеле процес ”реформе” Дејтона у сушту супротност документу потписаном новембра 1995.

Послије двогодишње владавине, Плавшићева и њен премијер, Милорад Додик, изгубили су на изборима од Радикала, због оправдане перцепције јавности да су амерички агенти. Мада јој је истекао рок трајања у БХ-политици, то није значило да Плавишћева Империји више није била од користи. Хашка инквизиција ју је оптужила за ратне злочине 2000. године, а двије године касније процес је окончан њеним признањем.

Копајући по вијестима из тог периода наишао сам на транскрипт извјештаја Мајкла Брисендена са аустралијског радија, који је типичан примјер западног извјештавања о Биљани Плавшић и Србима уопште:

Она је највише вјеровала у расистички сат о етнички чистој српској држави. Многи ратни извјештачи се сјећају ње као истинског идеолога.

Често је давала острашћене изјаве страним медијима, тражећи подјелу босанске државе и пријестонице, Сарајева, по етничким линијама. По сопственом признању, припадала је политичком руководству које је блиско сарађивало са бившим југословенским вођом Слободаном Милошевићем у осмишљавању и извођењу пројекта етничког раздвајања путем силе.

Сада је први српски вођа који је признао кривицу за злочине и звјерства у Босни, и рекла је на крају свог суђења да је руководство чији је била дио предводило злочине над безбројним невиним жртвама.


Гдје да се почне? Јасно се види да је признање Плавшићеве писала Инквизиција, како би намакла доказе за своју ванземаљску теорију о ”великосрпској завјери” и ”удруженом злочиначком подухвату”. Тај ”расистички сан” постоји само у болесној машти србофоба. Јер да је иоле тачан, како онда објаснити чињеницу да је од свих парчића разбијене Југославије једино Србија мултиетничка, док су све те јадне невине ”демокрације” попут Словеније, Хрватске, ”независне државе Косово” и БиХ (муслиманско-хрватска Федерација можда и више од РС) преко 90% етнички чисте? Уосталом, само будала може да каже како је руководство РС примало наређења од Милошевића. Зар није ономад Ричард Холбрук у својим мемоарима детаљно објашњавао да је управо он одлучио да преговара са Милошевићем а не са Караџићем и Крајишником, и шта је све морао да уради како би натјерао Милошевића да прихвати такав аранжман? Не знам сад тачно шта је Плавшићева причала и коме, али подсјећам да је она била на маргини политичког руководства РС. Идеолог? Таман посла.

Али шта да се ради, кад је ето Плавшићева потписала признање којим је све ове измишљотине, бљувотине, гадости и пасјалуке прогласила тачним?

Као награду за пљување по сопственом народу, Биљану Плавшић је захвална Инквизиција осудила на ”само” 11 година затвора (практично на смрт, јер је она тада имала 72 године). Њено признање је једно вријеме кориштено у пропагандне сврхе, али не задуго. Нису могли да је натјерају да свједочи у другим процесима, па су је оставили да труне у шведском казамату.

Прије неки дан дала је интервју једном шведском магазину, изјавивши да жели да повуче признање, да је то урадила само да спасе сопствену кожу, и да ништа од тога није истина. Па и то је искориштено као прилика за сатанизацију Срба и причу о систематском убијању и геноциду. Чак је речено да је Плавшћева оптужена за ”одлучујућу улогу у сребреничком масакру 1995, када је убијено најмање 8000 Муслимана.” Апсурд до апсурда.

Е сад, као хришћанин ја вјерујем у могућност да малтене свако окаје своје гријехе. Па чак и неко ко почини отворену издају свог народа како би спасио сопствену главу - на страну сад што јој ни то није пошло за руком. Шта је очекивала, да Империја одржи ријеч? Нека пита америчке Индијанце како то функционише у пракси... Али случај Биљане Плавшић нужно мора да се посматра у контексту примјера Слободана Милошевића.

Шта год да може и треба да се каже о његовој владавини, остаје чињеница да је по својој отмици и изручењу Инквизицији 2001, Милошевић рукама и ногама бранио не само себе (а могао је, да је прихватио правила тзв. трибунала), већ и своју земљу и свој народ. Није морао. Имао је више мотива да мрзи народ који га је предао душманима него Плавшићева. Знао је неминовни исход монтираног процеса, шта год чињенице показале, али се свеједно до посљедњег даха борио да оспори причу о Србима као злочиначким, геноцидним агресорима. Инквизиција је била навикнута на уплашене заточенике сломљеног духа. Милошевић не само да није поклекао, већ је уништио патетичну презентацију тужилаштва. Док су сви други оптуженици узимали скупе адвокате и признавали шта год да добију што мању казну, Милошевић је натјерао тужиоце да изнесу доказе за своју апсурдну оптужницу. Што они, дабоме, нису могли.

Биљани Плавшић је сада 79 година, дуже од животног вијека просјечног становника БиХ. Свјесна је да ће ускоро да оде Богу на истину, и ваљда се нада се да ће јој Он опростити. Он би могао. Срби? Тешко.

1 коментар:

Бобан В.Василијевић је рекао...

па није она дете од 10 година па да није знала шта ради и потписује па сада да јој се прашта, није ми јасно само чему се надала и чега се плашила у својој седмој деценији живота? да није мислила да ће да живи још толико па да спашава кожу? цркла дабогда...