С тим у виду преносим коментар Ричарда Сејмора, енглеског блогера познатијег као "лењин", објављеног 27. јануара у Гардијану (оригинал овде; превод Сиви соко):
Обама, империјалиста
Промена? Не у иностраној политици. Нови председник је класични либерални интервенциониста
На задовољство неоконзевативаца и ратоборних либерала, први демократа новијег доба изабран на антиратној платформи је ипак јастреб. Поред већ обећане ескалације у Авганистану, његова инострана политика најављује непријатељство и према Судану и Ирану. Током првих седам дана председниковања, одобрио је два ракетна напада на Пакистан; мећу 22 страдалих су биле жене и деца. Обамин став о Гази је веома близак приступу бивше власти. Питање је само како ће Обама да убеди своју базу да такав став подржи. Буш је барем могао да се ослони на базу чији је интерес за мир и људска права био у најмању руку дубиозан. Обама тај луксуз не поседује, и мораће да се окрене "либералним јастребовима" који су тако отворено подржавали Буша.
Треба одолети искушењу да се "про-ратна левица" отпише као маргинални скуп отпадника и НАТО-либерала. Јесте да се њихови сурови еуфемизми за крваво освајање чине посебно превазиђени у светлу преко милион ирачких жртава. Али њихови аргументи, од патерналистичке одбране "хуманитарне интервенције" до залагања за "западне вредности" вуку курене из традиције либералног империјализма чија дуговечност упозорава да се преко њега не може баш тако лако прећи. У свакој земљи која је изабрала пут империје, међу интелектуалцима је настајао снажан империјалистички консензус, а најјачи његови браниоци били би управо либерали и левичари .
Либерални империјалисти се клоне отворено расистичких аргумената, представљајући империјалну интервенцију као хуманитарни пут напретка. Али и овакав став имплицитно види друге народе као инфериорне. Џон Стјуарт Мил је тврдио да је деспотизам "легитиман облик власти када се има посла са варварима" под условом да је "крајњи циљ њихова добробит," док су Фабијанци сматрали да је самоуправа "домородачким расама" корисна "колико и динамо становнику Кариба." Интелектуалци Друге интернационале попут Едуарда Бернштајна сматрали су колонизоване народе неспособним за самоуправу. За многе либерале и социјалисте тог доба питање је било само да ли су домороци у стању да стекну довољно дисциплине за аутономију. Домородачки отпор је сматран "фанатизмом" који је требало сломити европским туторством.
Данашњи либерални империјалисти нису потпуне копије својих претеча из 19. века. Потребе хладног рата, између осталог и да се у антикомунистички фронт укључе и леви елементи, преобразиле су културу империјализма. Када је "анти-тоталитарна" левица подржавала америчку експанзију, чинила је то најчешће правдајући се антиколонијализмом. Деколонизација и борба за грађанска права потиснуле су расизам из аргумената за војну интервенцију.
То се није десило преко ноћи. И Ајзенхауерова и Кенедијева власт са ужасом су гледале на "преурањену независност" колонизованих народа. Стејт департмент је сматрао да је "примитивним друштвима" за увођење у модерни свет била потребна чврста рука. Ирвинг Кристол, хладноратовски либерал који је касније постао "кум неоконзервативизма," правдао је вијетнамски рат делимично и аргументом да је "та земља једва способна за пристојну самоуправу и под најбољим условима," па да јој је због тога диктатура коју су наметнули Американци била неопходна. Такви аргументи се данас чују само на ободу неоконзервативне деснице.
Међутим, од пропасти СССР-а, неки патерналистички стубови либералног империјализма су васкрсли у облику "хуманитарне интервенције." Баш као што се у викторијанско доба империја сматрала примереном за избављење потлачених, деведесетих се америчка војна сила призивала да спасе Сомалијце, Босанце и Косованце (sic) - иако је управо америчка интервенција у сваком од тих случајева била деструктивна.
Шта угрожени мисле и желе је у овом контексту сасвим одсутно. А као што истиче Стивен Холмс са Њујорк универзитета, "Критиковањем САД због неделовања када се у иностранству десе страхоте, ови добронамерни либерали су помогли оживљавању идеје Америке као добронамерне империје."
Катастрофа у Ираку је произвела реакцију против хуманитарног империјализма чак и међу некадашњим интервенционистима попут Дејвида Рифа, који сад упозорава на "повратак империјализма који маршира у име људских права." Упркос томе, међу либералним интелектуалцима постоји широка коалиција склона интервенцији у Дарфуру, иако се хуманитарне организације томе противе. Нема отпора ни ескалацији у Авганистану, где је непријатељ опет "домородачки фанатизам." Либерални империјализам је жив и здрав; његове жртве су, међутим, у смртној опасности.
Нема коментара:
Постави коментар