„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 06. фебруар 2010.

Непристојни предлог

Када сам пре десетак дана коментарисао теледириговану „резолуцију“, мислио сам да ће Врховни Жутник просто да је прогура кроз скупштинску процедуру, без обзира шта ко рекао. Истина је, међутим, још гора. Наиме, тзв. опозиција је поднела сопствени предлог резолуције, који омогућава да жутократе постигну тачно оно што им је заповеђено, а да за то не буду криви.

Ево шта пише, између осталог, у Декларацији коју је Скупштини упутила ДСС:

Народна скупштина Републике Србије најодлучније осуђује злочине који су током грађанског рата на простору бивше СФРЈ почињени према припадницима других народа. Од суштинске је важности да при осуди злочина не правимо разлику по месту злочина или на основу вере и националности невиних жртава. Отуда и наша недвосмислена осуда злочина почињеног у Сребреници.


Али шта се то десило у Сребреници? ДСС не каже. Оно што каже Изетбеговићев режим је: геноцид, осам (девет, дванаест?) хиљада цивила, које је плански и систематски по наређењу Ратка Младића и Радована Караџића убила Војска РС. Ту причу причају и НАТО, Стејт Департмент, институције ЕУ... Ово о „геноциду“ вели и Хашка Инквизиција (а МСП је у својој чувеној пресуди из 2007 то узео здраво за готово), али се у њеним документима исто тако каже да нема поузданих података колико је људи убијено, како, или где. Али нема везе, то је свеједно геноцид. А западним медијима је свеједно, они пишу детаљне фантазије и веле да је то био највећи злочин после Хитлера.

Па шта онда ДСС подразумева под „злочином почињеним у Сребреници“? Јер, ово горе наведено је садржај који се у ту фразу константно учитава, без обзира што за ту причу нема никаквих доказа или упоришта у стварности. Како могу да се „недвосмислено“ осуђују небулозе?

„Починиоци ратних злочина су појединци, и као појединци морају одговарати за почињене злочине“, каже се даље у Декларацији. Откад? Једини идентификовани појединац који је директно учествовао у наводном геноциду, Дражен Ердемовић, живи некажњено негде на Западу под новим именом. Тај нови живот је добио као награду за своје минхаузеновски немогуће сведочење о стрељању Муслимана, крунски „доказ“ за причу о сребреничком „геноциду“. Толико о појединцима.

За то време, скоро сви Срби у Хагу су оптужени по командној одговорности или за учешће у наводној завери („удружени злочиначки подухват“). Не суди се људима који су наводно пуцали, већ пуковницима, генералима, министрима, председницима. У Хагу се суди Србима као народу и Србији као држави. Али ДСС то не сме или неће да каже, па пилатовски пере руке причом о појединачној одговорности - као и сви други који Србијом управљају као намесници од петооктобарског пуча наовамо. Осим ЛДП-а, који отворено и са одушевљењем пропагира тезу српске колективне кривице.

Кад смо већ код ЛДП и те невладничке екипе, има у Декларацији ДСС и ово:

Народна скупштина Републике Србије сматра да је неопходно образовати независну институцију која би се бавила сабирањем и откривањем чињеница о ратним злочинима почињеним на простору некадашње Југославије.


Ако скупштина оснива неку институцију, онда она није „независна“. Институције по дефиницији зависе од онога ко их финансира. Та прича о некаквој независној комисији за ратне злочине је малтене од речи до речи предлог „невладиних“ организација предвођених Соњом Бисерко и Наташом Кандић од пре неколико месеци. Нема сумње ко би водио ту „независну“ и „невладину“ институцију. Да је ово стајало у предлогу ЛДП, не бих се чудио, али ДСС?

Све то скупа ме подсећа на један виц, који уопште није смешан. Наиме, на неком пријему богатих и моћних, прилази један човек једној жени и вели, „Много сте лепи. Волео бих да спавам са вама. Платићу вам милион долара.“
„Баш милион!“, каже жена, треперећи од комплимента. „Па добро.“
Човек вади двадесетицу и каже, „Важи, идемо.“
„Али господине,“ сада ће жена увређено, „то није милион. Шта ви мислите, да сам ја курва?“
„Око тога смо се већ сложили,“ хладно ће човек. „Сад само разговарамо о цени.“

Сама дискусија о теледригованој резолуцији о ратним злочинима (па и „злочину почињеном у Сребреници“) је непристојан предлог. Овој јадној и бедној опозицији у Србији то очигледно није јасно. И онда се чудимо што власт ради све што јој се прохте. Или што јој је наређено, свеједно.

6 коментара:

Tanja је рекао...

i šta sad? ono što je neminovno?

Gray Falcon је рекао...

”Шта сад” зависи искључиво од народа у Србији. Елементарна функција државе је да штити имовину и животе својих поданика. Жутократија је годинама највећа опасност и по једно и по друго. Ако усвоји ову срамоту, онда чему уопште служи држава Србја? И шта народ у њој уопште хоће? Ако хоће лажи, обмане и преваре о бољем животу ако се само још себе одрекне, онда тражили сте - гледајте. А ако неће, нека онда нешто уради, а не да се вајка како ”нема алтернативе” и како ће, ваљда, неко други да им реши проблеме.

bloggosapiens је рекао...

Razlog zašto je Međunarodni sud pravd (MSP) automatski preuzeo kvalifikaciju Haškog tribunala iz slučaja Krstić treba tražiti u činjenici da Srbija/SR Jugoslavija pred MSP-om uopšte nije osporavala (od mnogih stručnjaka osporavanu) ocjenu Haškog tribunala da je u Srebrenici počinjen genocid.

http://www.youtube.com/watch?v=TGNcH97apso&feature=related (pogledati snimak od 7:50 a naročito od 9:05)

Inače, kad već govorimo o haškom tribunalu preporučujem jedan detalj sa svjedočenja izvijesnog Dabića u procesu protiv Vojislava Šešelja od 27. januara ove godine.

http://www.srsorgyu.dreamhosters.com/video/rm/27012010INT.asf (pogledati 02:18:42).

Gray Falcon је рекао...

Нимало ме не чуди, блогосапиенс. Па ни адвокат генерала Крстића није оспоравао ”геноцид,” дозволивши тако да га Инквизиција прогласи доказаним. У том псеудосистему, свак је крив док не докаже да је невин, а све што тужоци кажу је истина, чак и ако се докаже супротно.

bloggosapiens је рекао...

Ko god je bar malo pratio suđenje Vojislavu Šešelju jasno je da je u toj fabrici istorije na djelu princip "Kadija te tuži, kadija ti sudi, kadija te brani". Eno svjedok je neki dan u unakrsnom ispitivanju priznao da su mu haški istražitelji za "svjedočenje" obećali odlazak u treću zemlju (to se nikad ne bi desilo da je Šešelja zastupao neki haški "advokat"), pa se ubacila "gospođa Latanci" i počela da razvodnjava šokantno prizanje nervoznim ispitivanjem o stvarima koje su par minuta prije toga već bile stavljene ad akta od strane sudije Harhofa.

A mi - očigledno - još nismo pobrali sve plodove Avnoja, Broz-Kardelja a bogami i Karađorđevića. Državotvoran smo narod, napravismo tolike države, u kojima smo sad manjina sa, što bi rekao zlatousti dvostruki pobjednik Stipica Mesić, "najvećim mogućim manjinskim pravima". Možda nekad napravimo neku državu i za sebe, ali kako stvari stoje, mrka kapa.

Gray Falcon је рекао...

Одлично речено. Заиста нам треба суочавање са историјом - али не овом из деведесетих, како веле невладници и жиутократе, већ оном од 1945 до 1987, коју сматрају неприкосновеном.