Да је рат ђавоља причест и оргија зла је непобитно. Да рат уништава све што је добро а пушта са ланца најмрачније осећаје у људима, и то је ваљда неспорно. Али рећи да је „Сребреница“ симбол најгорег ратног зла у времену тријумфа Империје, која је за 15 година бомбардовала и побила на стотине хиљада људи... то је је перверзно.
Представљање погибије неколико хиљада војника Армије БиХ као геноцида и највећег злочина у Европи од 2. светског рата - као што то рутински раде Ројтерс, Асошијетед прес, и већина остлаих медија који су истим тим тоном преносили Императорове лажи о Садамовом нуклеарном оружју - је увреда милионима који су страдали у стварним геноцидима Хитлеровог доба. Тако данас (али никад Данас!) мора да се напомиње да су међу њима на нажалост истакнутом месту и Срби, јер се они који их оптужују за повампирени нацизам труде да ту чињеницу затру.
Арлаукање тзв. невладиних организација и политичка манипулација порнографијом злочина којом се скупштински и медијски баве Демократе није знак душевне бриге за савест Срба и Србије. Урлачи себе и не сматрају Србима, већ нечим већим и бољим; Срби су за њих дивљаци, животиње, убице... Њихово покајање нема везе са хришћанским концептом тражења опроштаја за грех - они хришћанство мрзе и презиру, а једини грех у њиховим очима је непослушност земаљском евроатлантском царству, које је за њих и њима сличне идолопоклонике моћи једино стварно божанство.
Откад је српски диктатор замењен царским јањичарима, те милошћу Вашингтоновом вође Срба се свакодневно посипају пепелом и прокламују жалопојке над наводним жртвама српске бестијалности. Свака изјава, свако извињење, сваки гест ма и основне људскости се онда користи као нови бич којим се немилосрдно удара по Србима и захтева још: Ето! Признају! Криви су! Удри!
Медији који одано служе Царству Силе упорно понављају да Срби све више и више „виде истину“ коју им они, је ли, годинама само професионално преносе, без имало пристрасности и задњих намера. Али да ли је баш тако? Писмо Ивана Вукадиновића из Београда у прошлонедељном НИН-у сугерише да није:
Моралистима никад доста
(„Узнемиравање истине“, НИН 2841)
Да ли сам ја звер или нечовек када не могу да имам осећање стида које ми намеће стално иста група људи? У ствари, не могу баш због те групе. Не, није проблем (само) у њиховој неосетљивости на српске жртве. Проблем је у контексту у коме се тражи „суочавање“ или „денацификација“...
Трик је у томе што они траже од нас ствари које су или практично немерљиве или апсурдне. Они увек имају изговор да ми нисмо довољно урадили. Починиоци овог злочина у Трнову су скоро истог дана по сазнаљу похапшени, а практично сви релевантни чиниоци (и радикали) су злочин осудили. Али то, наравно, није довољно. Тако је Пера Луковић рекао да не разуме како на улице није изашло милион људи. Милион људи због нечега што је било пре десет година!? А шта да траже? Да починиоци буду похапшени? Похапшени су. Да рат у Босни престане? Престао је пре 10 година. Да власти осуде злочин? Осудиле су. Да га све телевизије прикажу? Приказале су. Па, шта ја онда да тражим на улици?!?
И кажем вам зато – никада им неће бити доста. И када је Карла одушевљена „бриљантном акцијом“, за домаће веће католике од папе то је недовољно. И да сутра ухапсимо Ратка и Радована, опет не би било довољно. Па чак и да демократски изаберемо Чеду Јовановића за премијера а Наташу Кандић за председника, то нам не би дало право на критичку мисао јер демократија је крхка, а слобода говора је угрожава.
Подсетићу их на речи човека за кога су грлато навијали у једној предизборној кампањи. На речи Бориса Тадића: „Али људи, Србија никоме ништа није дужна!“ Није дужна ни невладином сектору, ни домаћим мондијалистима. Њих ионако Србија не плаћа. Кад смо код плаћања, погледајмо мало интересе оних који дају паре. Није ли њима у интересу да мо будемо криви и грбави, не би ли се тако оправдало оно што су нама учинили? Сетимо се шта је било када није пронађено хемијско оружје у Ираку. Неки Бушов сарадник је рекао како то нема везе јер је Садам био гори од Хитлера... Е, Клинтону и његовој утицајној екипи је потребно да Срби буду гори од нациста да би оправдали „Милосрдног анђела“.
[Напомена: операција која се у Србији ко зна зашто упорно назива „Милосрдни анђео“ у ствари се, сасвим примерено свом карактеру, звала Allied Force, тј. „Савезничка сила“. ]
У међувремену, стидите се и волите Великог Брата. Стидите се, да бисте волели Великог Брата.
Нема коментара:
Постави коментар