Тиха језа „Пешчаника“

Тек данас сам запазио, прегледајући чланке на НСПМ, овај текст Маринка Вучинића о емисији „Пешчаник“ на Б92 (објављен 25. јуна) . Прилажем следећи извод, као извандредан опис типичног мондијалистичког дискурса:

Какви су главни ставови ових острашћених посвећеница у истини о Србији? Чак и не покушавајући да буду објективне, оне теже апсолутизацији сопственог мишљења. За њих је Србија данас ужасно место, бандитска држава, црна рупа Европе, где је немогуће цивилизовано мислити и живети. Српски народ је менталитетски предодређен за робовање и манипулације, наша историја и традиција су обичне илузије и митови, заточеници смо прошлости и нисмо способни за европеизацију и модернизацију. Огрезли смо у клерикализам и шовинизам, нисмо спремни да се суочимо са прошлошћу, на политичкој сцени су вуцибатине, лажови и преваранти. Изузезак су, наравно, представници тзв. грађанске интелигенције, који увек добијају прелазну оцену, без обзира на то што, на пример, Биљани Србљановић није објашњено одакле ужасно интересантном, способном и занимљивом Чеди Јовановићу кућа са базеном у Рипњу, одакле му коњи, станови. Али то и није толико важно. То су напросто ситнице у поређењу са значајем модернизаторских подухвата овог идеолошког јуришника. Ето, и беспоштедна критика којој прибегавају ауторке „Пешчаника“ има своја ограничења, али једино кад су посреди њихови истомишљеници.