Такав је случај и са недавним чланком Мирјане Радојичић, научним текстом који се бави „невладиним“ организацијама у Србији и њиховом интерпретацијом новије историје. Мада пати од претјеране склоности да непотребно користи стране изразе (нпр. „нелукративног“, „инсуфицијентност“, „атрибуирала“ и сл.), Радојичић нам свима чини огромну услугу скупивши на једном мјесту премисе и аргументе Сорошевих штићеника.
Имао сам намјеру да цитирам дијелове текста које сматрам најбитнијим. Међутим, ради се о скоро пола чланка, који је писан таквим стилом и језиком да је тешко изузети тек пар реченица а да све остане у правом контексту. Зато ћу да парафразирам основне тезе злонамјерних и гласних људи који, што рече Брана Црнчевић, не могу да смисле Србију, али би итекако да је „замисле“. Препоручујем да текст у цјелини прочитате сами.
Дакле, по „невладиним“ заштитницима људских права (а пошто Срби нису људи, на њих се то, је ли, не односи), ево како је изгледала историја деведесетих:
- СФРЈ се распала дјеловањем искључиво дјеловањем унутрашњих актера; вањски фактори су били искључиво невољни, немоћни, а иначе добронамјерни посматрачи. Ријетке примједбе на њихово дјеловање своде се на повремену, благу критику средстава, али су њихови званично прокламовани циљеви морално и политички беспрекорни и не смију се доводити у питање.
- Сваки покушај другачије интерпретације улоге страних фактора проглашава се теоријом завјере и изразом колективне српске „склоности параноји и самосажаљењу“.
- Српски национализам је аутохтони и једини битан национализам за распад Југославије. Сви остали се сматрају реактивним. Сваки покушај да се ова теза оспори се осуђује као покушаје релативизације апсолутне српске одговорностиза све конфликте који су довели до распада СФРЈ.
- Фокусом на неколико специфичних догађаја, намјерно лишених контекста, сукоби и звјерства која су их пропратила се дефинишу као котинуитет српских ратних злочина,увијек као „иницијални и самосврховити акти српског агресора на међународно признате државе“ Хрватску и БиХ.
- Злочини осталих, ако се уопште и спомињу, сматрају се реактивним и одбрамбеним, и не завређују ни пажњу ни осуду. Одговорност за њих, каже се, у ствари лежи на Србима, који су приморали остале народе да прибјегну и злочинима као непходном средству одбране. Њихови политички циљеви су, дакако, беспрекорни и сасвим у складу са свјетским нормама и процесима.
- Српска православна црква се кроз Слободана Милошевића „самоконституисала као кључни операционализатор његовог великосрпског државног пројекта“. Али, силаском Милошевића са власти дошло је до још веће „десекуларизације“ односно „клерофашизације“ Србије. Посебно опасно, веле, је дјеловање цркве у Црној Гори и Македонији, које би могло да угрози „легитимне“ тежње црногорских сепаратиста и канонски непризнате македонске цркве.
- Напад НАТО са прољећа 1999. није био агресија, већ изнуђени покушај добронамјерне међународне заједнице да обори злочиначки режим и оконча његову геноцидну политику; кажу, не само да је та интервенција била неопходна и легитимна, већ је дошла прекасно, и премалом обиму. Тпебало је да се заврши потпуним војним поразом и окупацијом Србије
- Ad hoc трибунал у Хагу је не само легитимна и респектабилна институција коју искључиво интересује појединачна одговорност за злочине, већ и мјесто „на коме се исписују једине поуздане странице новије политичке историје“ екс-Југославије, чему према сопственом признању огроман допринос дају баш НВО из Србије.
- Дејтонски споразум је озваничио подјелу БиХ насталу као резултат српске агресије и етничког чишћења, па се зато укидање РС сматра праведном казном за пред Трибуналом пресуђен геноцид над Муслиманима, а ампутација Косова праведним исходом деценијске политике репресије Албанаца. Даље, како би се побиједио великосрпски хегемонизам, потребно је и признање независности Црне Горе, и слично рјешење сваког мањинског питања унутар преостале Србије. Логика распада СФРЈ треба да се примијени на Србију, и све док се Србија не распарча неће бити мира на Балкану.
- Октобарска револуција 2000. представља неискориштену шансу да се преокрене националистичко-империјалистичка политика Србије. Изузетак представља владавина Зорана Ђинђића, који се сматра про-западним реформатором.
„Свеколиком својој, а напосе новијом историјом, српски народ је потврдио своју инхерентну милитаристичку (29), традиционалистичку, (30) антимодернизацијску, (31) и ирационалистчку (32) вредносну оријентацију и као такав је, упозорава се, непожељан у породици евро-атланстких народа... биће у њу добродошао тек након вишегодишњег, а можда и вишедеценијског етно-карактреног дисциплиновања („денацификација“) и политичко-културалног ресоцијализовања под протекторатом, односно једном врстом колонијалне управе међународне заједнице. (33) Повлашћену улогу у том процесу би требало да имају Сједињене Америчке Државе, као, наглашава се, једини неспорни политички ауторитет међу готово свим државама Западног Балкана, превасходно онима још увек оптерећеним неразрешеним етничким питањима. (34)“
Као што се види из цитата, Радојичић поткрепљује своју анализу фуснотама. Најамници Империје се поносе својим опусом, тако да су сви аспекти њене анализе дужно документовани. На основу свега овога, и по мом мишњељу сасвим оправдано, Радојичић закључује да су основне карактеристике самозваних бранилаца људских права „арогантност и екстремизам као стил, фалсификаторство и контрафактуалност као стратегија, и антисрпски национализам и расизам као идеолошко упориште“.
Тек да се зна.
Нема коментара:
Постави коментар