„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

понедељак, 01. септембар 2014.

Мален свијет за адова жвала

Око Соколово, бр. 132
(Фото: Самсон Чернов, 1912)
Дошао је и фамозни 1. септембар, када су ЕУропски господари наводно дали рок квислиншком култу да се придружи „санкцијама“ против Русије. О томе у преумљивачким медијима нисмо чули ни писка; зато се пише о свему другом, од „старлета“ до посипања кофама леда.

Српски „контранет“ (да посудим израз из Лепосаве П. Ћосића) као да осети ветар са истока, па све више жамори о предстојећим данима и месецима одлуке. Где да се почне?

Можда од постојећег стања. Александар Ђикић подсећа на истински ужасан положај преосталих Срба на Косову и Метохији, које је квислиншко руководство у Београду препустило на одстрел Шиптарима. Недуго после тога, десило се убиство на „прелазу“ Мердаре, када је са „косовијанске“ стране намерно и мучки убијен жандарм судбинског имена: Стеван Синђелић. Бранко Драгаш је тим поводом упутио апел Србима да престану са самоуништавањем, док је новинар са КиМ Иван Максимовић подсетио жандаре на њихову срамоту и издају, која је и довела до Синђелићеве погибије.

И онда - ништа. Да ли зато што га свакодневно „обрађују“ трач-медији или што му је систем образовања намерно извитоперен (о чему је писао Владимир Димитријевић), или што је систематски уништен од идиота, тек данашњи становник Србије изгледа личи на карикатуру коју описује Михаило Меденица, замишљајући данас Церску битку. Да се разумемо, није крив што га овако нападају; али јесте ако одбија да се брани.

Сто година после аустро-угарске инвазије, Србија је опет у немогућем положају - с тим што овај пут њом влада квислиншка камарила одлучна да земљу и народ уништи, не толико ради сопствене користи колико због жељеног одобравања њених страних господара. Тако квислиншка власт саботира Јужни Ток, јер јој тако наређују ЕУ и Империја - а тиме, вели Борис Алексић, не само да врши економско самоубиство већ губи и образ нације. Прилику за опоравак пољопривреде који представља трговински рат ЕУробова и Русије, режим одлучно одбија, о чему пише Никола Живковић.

Просто да се човеку смучи. Зато, иако се не слажем са личним нападима и емотивним тоном којим пише Жарко Јанковић, разумем зашто тако пише. Уосталом, слажем се и с његовом тезом, да је ово све део плана да се Србија уведе у ЕУропски фронт против Русије, и тако коначно и заувек „преуми“.

Слично размишља и Милан Дамјанац, само се другачије изражава. Ништа мање убојито, додуше: ако држава коју је народ стварао више не постоји, ако је ово окупација, ако унутар система ништа више не може да се промени, шта се намеће као закључак?

Није први пут да „пријатељи и партнери“ са Запада у Србију доносе отровне поклоне, од Жутог Октобра до тифуса (Виталиј Жучни изнео је недавно тезу да су Аустро-Угари намерно оставили тифусаре у Ваљеву после слома на Колубари). Јесте ли приметили, пита Стефан Каргановић, наводно „спонтане“ кризе које се и појаве и нестану сасвим изненада, али увек када одговарају интересима Империје? То је део матрице, а не случајност...

Овај пут чак ни поклоне не доносе, ма ни обећања - само траже безусловну капитулацију јер мисле да им се може. Попут подивљалог бика кидишу на све, вели Александар Павић, мада сад имају посла са руским тореадором... У Путиновој посети Београду у октобру Жељко Цвијановић види последњу шансу Србије да скрене са пута самоуништења без крвопролића. Надајмо се и молимо да је то могуће - али морам да признам да лично сумњам у то.

Иво Андрић, сведок и посматрач скоро три деценије српског лутања ХХ веком, кроз једну причу о Дубровнику у ствари је објаснио заводљиви зов туђинског размишљања; али је та прича објављена тек после његове смрти. Хоћемо ли нешто од његове мудрости научити? Ако већ нећемо на туђим грешкама, учимо се на сопственим: Бранко Жујовић подсећа да нас је и непријатељ поштовао када смо поштовали сами себе. А ове квислиншке беднике данас не поштује нико. С разлогом.

Добро саветује Миодраг Зарковић: да полијемо оном кофом ледене воде прво квислиншке култисте. Иако сумњам да ће се од тога освестити, бар ћемо се симболично побунити против каљуге одвратног и злог нихилизма у којој на крају августа 2014. године чаме Срби и Србија.

Нема коментара: