Вишеслав Симић је професор на Институту Монтереј (Instituto Tecnológico y de Estudios Superiores de Monterrey) у Мексику. Преносимо његову анализу најновијег мегаломанског поређења „премијера Србије“ Olyksandra Vuchycha са „америчким Цезаром“.
Руз(wolf)-чић, „Нови Дил(ер)“ Србије, и Страх
Да ли је мудро поредити се са, и ослањати се на Рузвелта?
Као професор историје Северне Америке морам се осврнути на недавне изјаве привременог председника владе Републике Србије у вези са чувеним председником САД, Френклином Рузвелтом.
Верујем да би за политички живот Србије било добро размотрити сличности и разлике између ове двојице политичара, и њихових дела и циљева.
Дубоко уверен да Вучић није, као ни у много других случајева, свестан у какву брљотину су га оваквим поређењем увалили његови лажни душебрижници, ово чиним и из милосрђа, не би ли овај новоЕУропски мученик успео да се избави од сила нечистих и душегубних.
Рузвелт је први пут победио на изборима 1932. године, као директан кандидат за председника САД. Ни тада, као ни дан-данас, у САД се не гласа за партију већ за личност. Стога, веома је важно бити јасно различит од супарника. И Рузвелт је, као и Вучић, током кампање обећавао промену политике дотадашњих власти, и заветовао се да ће спасити своју земљу и свој народ од пропасти изазване разорним деловањем свог претходника. Разлика је у томе што је Рузвелт заиста и преузео кормило владе, и лично се дохватио управљања земљом на нов начин, не кријући се иза партије, лика своје марионете на најодговорнијем положају у земљи, и не издајући свој обећани програм.
Дан после полагања заклетве, Рузвелт је заиста и започео са радикалним решавањем тадашње огромне кризе у САД. Искористио је закон донесен током ратног стања (Први светски рат), и декретом затворио све банке у САД. Лукаво је тај дан прогласио Банкарским празником и затворио се са банкарима да заједно напишу нови Хитни Закон о Банкарству, како би та индустрија спасла саму себе од сопствене незајажљивости и разузданости. Законски предлог је наредног дана у Доњем дому Конгреса усвојен за 28 минута, а за мање од 8 сати је прошао и кроз Сенат, био потписан од новог председника, и постао закон. Дан касније, 10. марта, банке су поново отворене а народ је, за разлику од дотадашњег јуриша на извлачење готовине, стајао у редовима да депонује новац јер је дошло до враћања поверења у систем.
У данашњој Србији не постоји истински банкарски систем већ заправо противзаконит зеленашки (Кривични Законик, члан 217.) систем страних експлоататора који би у својим земљама били затворени и похапшени већ пар минута након што би државна инспекција проучила њихова правила пословања! Да је Вучић заиста бринуо о солвентности Срба и Србије, а не о геополитичким интересима НАТО-а, прво би банкарство довео у ред, као основни темељ сваког друштва и државе. Без тога му је све узалуд! Овако, од пропонента Новог дила за Србију, доказује се само као нови дилер страних интереса у њој.
Вучић засигурно није учинио ништа ни приближно тако корисно за Србију ни у свом првом приближавању полугама власти, а нарочито не током овог периода када чини све да нас убеди да заиста њима лично управља.
Друга, много одсуднија, разлика између Рузвелта и Вучића је у томе да Рузвелт није погазио своја предизборна обећања која су га на власт и довела, и доследно се придржавао своје изворне политике. Осим што не само да ништа није урадио, Вучић је одмах почео и да говори сасвим супротно од обећања и завета из кампање која га је, народним поверењем, довела на власт. Од представника народне воље да се поштује Устав Србије, и да се, како Члан 16. Устава налаже, пониште сви међународни уговори који нису у складу са Уставом, Вучић се обноћ преобратио у још горег кршиоца Устава и српских националних интереса од својих уставокршитељних и државоуништивачких велеиздајничких претходника.
Рузвелт је већ у првих неколико недеља свог мандата успео да убеди Конгрес (дводомни, и у коме је много теже изгласати законски предлог од српске Скупштине!) да изгласа чак 15 изузетно важних законских предлога који су били замишљени да ублаже страдање америчког народа током Велике депресије.
Те замисли нису биле баш превише оригиналне и иновативне, али су барем покушале да утичу на ублажавање мука и страдања Американаца без обзира на то за кога су гласали. У суштини, Вучић је урадио исто што и Рузвелт—пребацио је на државне јасле огроман број грађана који су били квалификовани да раде на пословима које је сада водила држава (1/3 незапослених у САД)—али је разлика у томе што је Рузвелт тако ублажио страдање народа без обзира на политичку опредељеност, док је Вучић тиме наградио само чланове своје партије, без обзира на њихову стварну неспособност за икакав користан рад, а изванредну надареност да упропасте и оно мало корисног деловања државних органа.
Једна занимљива, иако поражавајућа, чињеница која повезује Рузвелта и Вучића је да је Ју-Ес-Стил у време доласка Рузвелта на власт имао 0 (нула) стално запослених особа, као што је до тог стања та иста компанија довела и свој бивши огранак у Србији.
Ипак, огромна разлика између ове две личности је у томе што је Рузвелт био стално весео, оптимистичан, давао је потстрек својим сарадницима, и стварао је осећај код народа да ће успети да победе и надвладају сваког противника и невољу. Вучић је сушта супротност: у тренуцима кризе, баш је Вучић тај који се преобраћује у старозаветног плачног Јермију, даје апокалиптичне изјаве, ремети већ успостављени ред у државној управи, и рад владе претвара у аматерску психопатолошку радионицу за лечење провинцијалаца са комплексом ниже вредности.
И поред свих тих позитивних карактерних особина, Рузвелта нису ни у његово време сматрали истинским интелектуалцем. Најблагонаклоњеније критике су му признавале тек „другоразредни интелект“. О нашем Вучићу колају приче да је био међу најбољим студентима Правног факултета. Још један доказ да за политичаре памет није пресудна.
Ипак, и поред „другоразредног интелекта“, Рузвелт је био припадник више, владајуће класе која је знала како да влада и управља. Оно што је очигледно данас је да је порекло наших политичара из завидне, недоказане, плоточежњиве и незајажљиве класе која не уме и не може да се снађе и разабере када треба да влада.
А када већ до власти и дође, Вучићева класа није у стању да докучи ни најосновнију сврху државне управе, а камоли рузвелтовску теорију о конкурентском менаџменту који доводи до унапређења у служби народу. Код Вучића и његових сапатника на власти, та конкурентност се огледа само у томе да у саме извршне органе власти неразумно постави представнике партија које су у потпуности и идеолошки и лично супротстављене једне другима, и које ни по цену личног опстанка не могу да сарађују.
Од Вучићевог доласка на чело владе примећује се утицај рузвелтовског учења да на врхунске положаје треба постављати људе који спадају у тзв. Труст мозгова, због чега је дошло до инфлације доктора наука на челу државних органа. Ипак, готово свакодневни скандали у вези са некажњеним плагијатима докторских дисертација највиших српских функционера доказују да је сво ово подражавање Рузвелта једна фарса, у суштини једнака смислу оне наше старе изреке: „Вид'ла жаба да се коњи кују...“
Једна од могуће најпоражавајућих последица Вучићеве власти је покушај инкорпорисања интелектуалаца у државне структуре, и то за мале паре. Ова беда у коју је Србија доведена је идеална за тако нешто. Примећује се да је све мање домаћих интелектуалаца који икако критикују и предлажу решења за друштво и државу. Све више се чини да је то препуштено само самопрегору и храбрости српских интелектуалаца из дијаспоре. То је, на један други начин и добро, јер, сетимо се, у време ослобођења од једне од најгорих власти над Србима - турске - интелектуална елита се вратила из дијаспоре и донела подстрек и нове идеје које су Србе убациле међу најнапредније народе тог доба.
Друга добра ствар је и то да код Вучића заправо ни нема места за праве интелектуалце већ за бледе имитације истих. Стога, сва та интелектуална енергија се набија до стања пуцања, па ће, када до пуцања дође (а доћи ће!), бити довољно енергије, решења, и жудње за радом на поновном васпостављању друштва социјалне правде и економске једнакости—тим вечитим идеалима истинских интелектуалаца.
Такође, киднаповање Српства и српских националних циљева од стране Вучића не треба да нас брине и плаши. И Рузвелт је чинио исто: прогласио се прогресивним и јединим представником бораца за људска, грађанска и радничка права. То је довело до тога да је тим правима трговао са најозлоглашенијим лидерима, и продавао се јефтино за пар гласова подршке на све стране. На крају, као ни градска курва, такав политичар никога не може да убеди у своју невиност. Нарочито када постане потпуно бескористан и неуспешан. А Вучић је већ у том стању. Стога, ово каљање и срозавање националног достојанства и духа може само да произведе нове истинске лидере који ће окупити не само националисте већ и све грађање који желе стабилност и поредак као основу свог опстанка и напретка у основи међународног система - држави, па макар се она звала и Србија. То се већ види чак и кроз појаву утвара прошлости, попут Пајтића, које покушавају да се прешминкају у свеже и заносне девице.
Рузвелт је био у веома инцестоидном браку са Еленор, својом блиском рођаком у 5-ом степену сродства. Она је била толико неатрактивна чак и у најранијем девојаштву да ју је рођена мајка звала „бакицом“. Вучић је у толико инцестоидних политичких бракова, у много тешњем сродству од петог степена, а његов директан политички партнер би чак и био симпатичан да је „бакица“ а не једна обична бабускера!
Еленор је Рузвелта тешила лажју да га противници не воле зато што га се плаше. Вучићева „бакица“ нашег председника владе јари истином да га се нико заправо не плаши, а и да га нико ни не воли. Оно што изгледа да је страх је заправо гађење пред нечисти које доводи да се уклањање од њеног извора погрешно тумачи као страх а не као покушај да се онечишћење избегне избегавањем блискости.
На крају, најглавније и најпоразније разлике између Вучића, Скупштине Србије, и свих данашњих квази-политичара у Србији су у томе да су и Рузвелт и цео амерички систем били суверени и усмерени на спасавање своје државе и народа, док су ови „наши“ обични уцењени таоци сопствених злочина и непочинстава, одржавани на челу изнурене државе само као њени убице и гробари.
Оно што треба да нам служи као најозбиљније упозорење да морамо хитно да припремимо смену овој пошасти је чињеница да је историја доказала да је све што је Рузвелт радио било противуставно (и као такво, још за његовог мандата, поништено од Врховног суда САД), и да је Америку од пропасти спасао само Други светски рат. Нама не треба историја да бисмо закључили да је сама ова власт, као и њено деловање, противуставна и противнародна. Рат би био само непотребни доказ њене неспособности и аутодеструктивности.
За нас, који нисмо окаљани и окужени њиховим бешчашћем и самоуништењем, најважније је да се стално потсећамо да живот увек надвлада и да радост ври чак и под најтешње затегнутим поклопцем. Иако Вучић, гледајући себе и своје нечисто друштво у огледалу, тврди да се на Балкану ништа не мења, и да свако ко покуша ишта да промени бива уништен, ми морамо бити свесни историјске истине и искуства наших предака да смо ми, Балканци, а нарочито Срби, способни за промене и развој као ретко која групација у свету, а нарочито када се упоредимо са тзв. Западњацима: Они су били и остали крволоци, отимачи, расисти и класисти, а ми смо се увек борили за слободу, равноправност и напредак. Ми смо били ти који су се увек, након пораза и прогона, од заосталих и затуцаних, најбрже и највољније преображавали и узносили у најмодернија, најразвијенија и најтолерантнија друштва и државе, које су свету даривале најспособније привреднике, научнике, уметнике, и свакакве друге великане, који нама баш данас треба да послуже за пример и подстрек да се коначно отресемо и својих и страних паразита и духопија.
Руз(wolf)-чић, „Нови Дил(ер)“ Србије, и Страх
„Мрзим да ћутим када је време да се говори“.
- Касија, 9. век
 |
| Olyksandr Vuchych / Franklin Delano Roosevelt |
Као професор историје Северне Америке морам се осврнути на недавне изјаве привременог председника владе Републике Србије у вези са чувеним председником САД, Френклином Рузвелтом.
Верујем да би за политички живот Србије било добро размотрити сличности и разлике између ове двојице политичара, и њихових дела и циљева.
Дубоко уверен да Вучић није, као ни у много других случајева, свестан у какву брљотину су га оваквим поређењем увалили његови лажни душебрижници, ово чиним и из милосрђа, не би ли овај новоЕУропски мученик успео да се избави од сила нечистих и душегубних.
Рузвелт је први пут победио на изборима 1932. године, као директан кандидат за председника САД. Ни тада, као ни дан-данас, у САД се не гласа за партију већ за личност. Стога, веома је важно бити јасно различит од супарника. И Рузвелт је, као и Вучић, током кампање обећавао промену политике дотадашњих власти, и заветовао се да ће спасити своју земљу и свој народ од пропасти изазване разорним деловањем свог претходника. Разлика је у томе што је Рузвелт заиста и преузео кормило владе, и лично се дохватио управљања земљом на нов начин, не кријући се иза партије, лика своје марионете на најодговорнијем положају у земљи, и не издајући свој обећани програм.
Дан после полагања заклетве, Рузвелт је заиста и започео са радикалним решавањем тадашње огромне кризе у САД. Искористио је закон донесен током ратног стања (Први светски рат), и декретом затворио све банке у САД. Лукаво је тај дан прогласио Банкарским празником и затворио се са банкарима да заједно напишу нови Хитни Закон о Банкарству, како би та индустрија спасла саму себе од сопствене незајажљивости и разузданости. Законски предлог је наредног дана у Доњем дому Конгреса усвојен за 28 минута, а за мање од 8 сати је прошао и кроз Сенат, био потписан од новог председника, и постао закон. Дан касније, 10. марта, банке су поново отворене а народ је, за разлику од дотадашњег јуриша на извлачење готовине, стајао у редовима да депонује новац јер је дошло до враћања поверења у систем.
У данашњој Србији не постоји истински банкарски систем већ заправо противзаконит зеленашки (Кривични Законик, члан 217.) систем страних експлоататора који би у својим земљама били затворени и похапшени већ пар минута након што би државна инспекција проучила њихова правила пословања! Да је Вучић заиста бринуо о солвентности Срба и Србије, а не о геополитичким интересима НАТО-а, прво би банкарство довео у ред, као основни темељ сваког друштва и државе. Без тога му је све узалуд! Овако, од пропонента Новог дила за Србију, доказује се само као нови дилер страних интереса у њој.
Вучић засигурно није учинио ништа ни приближно тако корисно за Србију ни у свом првом приближавању полугама власти, а нарочито не током овог периода када чини све да нас убеди да заиста њима лично управља.
Друга, много одсуднија, разлика између Рузвелта и Вучића је у томе да Рузвелт није погазио своја предизборна обећања која су га на власт и довела, и доследно се придржавао своје изворне политике. Осим што не само да ништа није урадио, Вучић је одмах почео и да говори сасвим супротно од обећања и завета из кампање која га је, народним поверењем, довела на власт. Од представника народне воље да се поштује Устав Србије, и да се, како Члан 16. Устава налаже, пониште сви међународни уговори који нису у складу са Уставом, Вучић се обноћ преобратио у још горег кршиоца Устава и српских националних интереса од својих уставокршитељних и државоуништивачких велеиздајничких претходника.
Рузвелт је већ у првих неколико недеља свог мандата успео да убеди Конгрес (дводомни, и у коме је много теже изгласати законски предлог од српске Скупштине!) да изгласа чак 15 изузетно важних законских предлога који су били замишљени да ублаже страдање америчког народа током Велике депресије.
Те замисли нису биле баш превише оригиналне и иновативне, али су барем покушале да утичу на ублажавање мука и страдања Американаца без обзира на то за кога су гласали. У суштини, Вучић је урадио исто што и Рузвелт—пребацио је на државне јасле огроман број грађана који су били квалификовани да раде на пословима које је сада водила држава (1/3 незапослених у САД)—али је разлика у томе што је Рузвелт тако ублажио страдање народа без обзира на политичку опредељеност, док је Вучић тиме наградио само чланове своје партије, без обзира на њихову стварну неспособност за икакав користан рад, а изванредну надареност да упропасте и оно мало корисног деловања државних органа.
Једна занимљива, иако поражавајућа, чињеница која повезује Рузвелта и Вучића је да је Ју-Ес-Стил у време доласка Рузвелта на власт имао 0 (нула) стално запослених особа, као што је до тог стања та иста компанија довела и свој бивши огранак у Србији.
Ипак, огромна разлика између ове две личности је у томе што је Рузвелт био стално весео, оптимистичан, давао је потстрек својим сарадницима, и стварао је осећај код народа да ће успети да победе и надвладају сваког противника и невољу. Вучић је сушта супротност: у тренуцима кризе, баш је Вучић тај који се преобраћује у старозаветног плачног Јермију, даје апокалиптичне изјаве, ремети већ успостављени ред у државној управи, и рад владе претвара у аматерску психопатолошку радионицу за лечење провинцијалаца са комплексом ниже вредности.
И поред свих тих позитивних карактерних особина, Рузвелта нису ни у његово време сматрали истинским интелектуалцем. Најблагонаклоњеније критике су му признавале тек „другоразредни интелект“. О нашем Вучићу колају приче да је био међу најбољим студентима Правног факултета. Још један доказ да за политичаре памет није пресудна.
Ипак, и поред „другоразредног интелекта“, Рузвелт је био припадник више, владајуће класе која је знала како да влада и управља. Оно што је очигледно данас је да је порекло наших политичара из завидне, недоказане, плоточежњиве и незајажљиве класе која не уме и не може да се снађе и разабере када треба да влада.
А када већ до власти и дође, Вучићева класа није у стању да докучи ни најосновнију сврху државне управе, а камоли рузвелтовску теорију о конкурентском менаџменту који доводи до унапређења у служби народу. Код Вучића и његових сапатника на власти, та конкурентност се огледа само у томе да у саме извршне органе власти неразумно постави представнике партија које су у потпуности и идеолошки и лично супротстављене једне другима, и које ни по цену личног опстанка не могу да сарађују.
Од Вучићевог доласка на чело владе примећује се утицај рузвелтовског учења да на врхунске положаје треба постављати људе који спадају у тзв. Труст мозгова, због чега је дошло до инфлације доктора наука на челу државних органа. Ипак, готово свакодневни скандали у вези са некажњеним плагијатима докторских дисертација највиших српских функционера доказују да је сво ово подражавање Рузвелта једна фарса, у суштини једнака смислу оне наше старе изреке: „Вид'ла жаба да се коњи кују...“
Једна од могуће најпоражавајућих последица Вучићеве власти је покушај инкорпорисања интелектуалаца у државне структуре, и то за мале паре. Ова беда у коју је Србија доведена је идеална за тако нешто. Примећује се да је све мање домаћих интелектуалаца који икако критикују и предлажу решења за друштво и државу. Све више се чини да је то препуштено само самопрегору и храбрости српских интелектуалаца из дијаспоре. То је, на један други начин и добро, јер, сетимо се, у време ослобођења од једне од најгорих власти над Србима - турске - интелектуална елита се вратила из дијаспоре и донела подстрек и нове идеје које су Србе убациле међу најнапредније народе тог доба.
Друга добра ствар је и то да код Вучића заправо ни нема места за праве интелектуалце већ за бледе имитације истих. Стога, сва та интелектуална енергија се набија до стања пуцања, па ће, када до пуцања дође (а доћи ће!), бити довољно енергије, решења, и жудње за радом на поновном васпостављању друштва социјалне правде и економске једнакости—тим вечитим идеалима истинских интелектуалаца.
Такође, киднаповање Српства и српских националних циљева од стране Вучића не треба да нас брине и плаши. И Рузвелт је чинио исто: прогласио се прогресивним и јединим представником бораца за људска, грађанска и радничка права. То је довело до тога да је тим правима трговао са најозлоглашенијим лидерима, и продавао се јефтино за пар гласова подршке на све стране. На крају, као ни градска курва, такав политичар никога не може да убеди у своју невиност. Нарочито када постане потпуно бескористан и неуспешан. А Вучић је већ у том стању. Стога, ово каљање и срозавање националног достојанства и духа може само да произведе нове истинске лидере који ће окупити не само националисте већ и све грађање који желе стабилност и поредак као основу свог опстанка и напретка у основи међународног система - држави, па макар се она звала и Србија. То се већ види чак и кроз појаву утвара прошлости, попут Пајтића, које покушавају да се прешминкају у свеже и заносне девице.
Рузвелт је био у веома инцестоидном браку са Еленор, својом блиском рођаком у 5-ом степену сродства. Она је била толико неатрактивна чак и у најранијем девојаштву да ју је рођена мајка звала „бакицом“. Вучић је у толико инцестоидних политичких бракова, у много тешњем сродству од петог степена, а његов директан политички партнер би чак и био симпатичан да је „бакица“ а не једна обична бабускера!
Еленор је Рузвелта тешила лажју да га противници не воле зато што га се плаше. Вучићева „бакица“ нашег председника владе јари истином да га се нико заправо не плаши, а и да га нико ни не воли. Оно што изгледа да је страх је заправо гађење пред нечисти које доводи да се уклањање од њеног извора погрешно тумачи као страх а не као покушај да се онечишћење избегне избегавањем блискости.
На крају, најглавније и најпоразније разлике између Вучића, Скупштине Србије, и свих данашњих квази-политичара у Србији су у томе да су и Рузвелт и цео амерички систем били суверени и усмерени на спасавање своје државе и народа, док су ови „наши“ обични уцењени таоци сопствених злочина и непочинстава, одржавани на челу изнурене државе само као њени убице и гробари.
Оно што треба да нам служи као најозбиљније упозорење да морамо хитно да припремимо смену овој пошасти је чињеница да је историја доказала да је све што је Рузвелт радио било противуставно (и као такво, још за његовог мандата, поништено од Врховног суда САД), и да је Америку од пропасти спасао само Други светски рат. Нама не треба историја да бисмо закључили да је сама ова власт, као и њено деловање, противуставна и противнародна. Рат би био само непотребни доказ њене неспособности и аутодеструктивности.
За нас, који нисмо окаљани и окужени њиховим бешчашћем и самоуништењем, најважније је да се стално потсећамо да живот увек надвлада и да радост ври чак и под најтешње затегнутим поклопцем. Иако Вучић, гледајући себе и своје нечисто друштво у огледалу, тврди да се на Балкану ништа не мења, и да свако ко покуша ишта да промени бива уништен, ми морамо бити свесни историјске истине и искуства наших предака да смо ми, Балканци, а нарочито Срби, способни за промене и развој као ретко која групација у свету, а нарочито када се упоредимо са тзв. Западњацима: Они су били и остали крволоци, отимачи, расисти и класисти, а ми смо се увек борили за слободу, равноправност и напредак. Ми смо били ти који су се увек, након пораза и прогона, од заосталих и затуцаних, најбрже и највољније преображавали и узносили у најмодернија, најразвијенија и најтолерантнија друштва и државе, које су свету даривале најспособније привреднике, научнике, уметнике, и свакакве друге великане, који нама баш данас треба да послуже за пример и подстрек да се коначно отресемо и својих и страних паразита и духопија.
Нема коментара:
Постави коментар