„Ал' тирјанству стати ногом за врат, довести га к познанију права, то је људска дужност најсветија!“ (Његош)

субота, 01. новембар 2014.

(Х)историја Очима Непријатеља

Признајем да Политику ретко читам. Смучила ми се својевремено кад је „пожутела“ - мада је то, веле ми познаваоци, константа за лист који је у сваком времену био режимски. То је разлог што ми је промакао текст „Политика и српско национално питање“ од 28. 10 - за који сам сазнао преко Стања Ствари - али и разлог што осећам потребу да на тај текст реагујем. Јер једно је када се de facto званичне новине какве год Србије (па и овакве) понашају тако да их нимало одмилоште зовем Жутитика; али када се у њима појави до овакве мере злонамерна замена теза, то је већ нешто друго.

Тексту који потписује „Бруно Ђурђевић, аналитичар“ (Piješćanika, дабоме), од почетка до краја илуструје покушај да се српска историја утера у оквир наших непријатеља. Скоро сваки пасус је у духу и слову хисторија какве пишу Кристофер Кларк, Холм Зундхаусен, Бранка Прпа или Латинка Перовић. Да не буде забуне, уопште ми није намера да БЂ дезавуишем асоцијацијом са овим именима, већ га отворено сврставам у њихове редове.
(via hr.wikipedia.org)
Беч се само бранио

Попур Кристофера Кларка, на самом почетку своје пашквиле БЂ означава Мајски преврат 1903. као почетак српског ХХ века и Србију описује овако: „земљица која је под влашћу Обреновића јасно знала своје место у међународном поретку.“ Мало касније у тексту закључује да би „логичан крај дугог српског 20. века“ био враћање Србије на територијални и политички оквир из 1903: „кроз признање независности Косова, политичку интеграцију Републике Српске у БиХ и признање државног субјективитета Војводине“.

Ето вам повијесне одреднице колумниста и читалаца Пешчаника - и њихових иностраних спонзора. Хвала БЂ што ју је овако сажео и без увијања обелоданио.

По БЂ, деценија после Мајског преврата прошла је у знаку „неспутаног бујања националног покрета,“ што је представљало „изазов потентне Србије“ на који је Аустро-Угарска „морала да одговори“. Испаде да се Беч само бранио од злих Великосрба.

Оспоравање легитимног интереса

Ово кажем намерно, јер БЂ српски национални програм и интересе намерно дефинише као „окупљање српске нације у једну одрживу државну структуру“ - дакле, своди српство на фантомски великосрбизам, измишљену оптужбу о „свим Србима у једној држави.“ Он то чини како би оспорио писање Политике - погрешним поистовећивањем листа са четворицом колумниста који у њему гостују - о српском националном питању због, како наводи, једне врсте „идеолошке заслепљености, у којој се српски национални интереси... аксиоматски узимају као добри, праведни, историјски легитимни.“

Како се ти одвратни Срби само усуђују да своје националне интересе сматрају легитимним!?

Дабоме, ако усвојимо дефиницију коју из хапсбуршке кухиње сервира БЂ, онда се запетљавамо у јалову расправу о легитимитету тзв. великодржавног пројекта. Зато ћу о томе да кажем само ово: ако је (фантомска) Велика Србија проблем, зашто то онда нису „Природна“ Албанија или „Повијесна Хрватска“?

Спреман одговор БЂ је да то нису „страна тела“ која угрожавају Европу! Ту можда и несвесно признаје да је делатност Инквизиције у Хагу чисто и искључиво политичка, кад каже:
„Хрвати, Бошњаци или Албанци биће „докачени” у мери у којој су њихови национализми већи изазов за Европу него српски.“
А нама БЂ и његови већ две деценије трубе на сав глас да је посао Инквизиције право и правда. Хех.

„Моноконфесионални пук“

Како би објаснио зашто су Срби претња ЕУропској цивилизацији - дочим су главосече, нацисти, кољачи, и „етнички чистачи“ оличење културе и демократије, је ли - БЂ износи стравичну замену теза:
„Српска нација дефинисана је на основу припадности једној конфесији. Она није ништа друго него паства Српске православне цркве.“ 
Ту „предмодерну“ категорију „моноконфесионалног пука“ су онда Срби покушали да „подвале“ модерној, цивилизираној ЕУропи - али узалуд:
„Европа, њена јавност, њене владе, њене политичке елите, препознале су страно тело и читав век настоје да његово етаблирање осујете.“
Ово заиста савршено објашњава понашање Запада (не „Европе“, већ Атлантске Империје) према Србима и Русима, односно порекло западне србофобије и русофобије, кроз идентификацију Срба и Руса као „Православног Другог“. Али БЂ користи одредницу „модерна“ Европа а притом мисли на католичку (и из ње изведене протестанте).

Прво и пре свега, теза о српском или руском идентитету као искључиво Православном је лажна. Управо у времену које БЂ прозива као доба српске претње ЕУропској и цивилизираној Аустро-Угарској, у Србију су пристизали имигранти из разних крајева хапсбуршко-хоенцолернске Европе - и то не само Срби, већ и остали који су хтели да дишу слободно, са презименима као Штурм, Рош, Краков или Сондермајер. Вајферти су ту већ били. И зар управо у данашњој Србији не живи највећи број (и постотак) разних конфесија па чак и на основу њих изведених „нација“, него било где на простору некадашње Југославије, тако „демократски“ хомогенизованом протеривањем управо Срба?

А Руси ће вам први рећи да православље - иако темељ нације - уопште не искључује припадништво Татара, Калмика, Башкира, Чечена, Осета, Бурјата, Самоједа (итд.) руском културном и цивилизацијском простору. Напротив. Уосталом, прошлог месеца је сто хиљада Чечена својим телима направило велику руску заставу сред Грозног, да би Владимиру Путину честитали рођендан. Угњетени и обесправљени, нема шта.

Замена теза

Све ово кажем како бих спречио скретање у расправу о фантомском проблему српства које се тобоже „ограничава“ православљем. Мада има Срба који тако размишљају, то је историјска аномалија понајвише условљена идејом нације која се намеће са Запада. Вук Караџић је својевремено Србима сматрао и оне „закона римскога“ и „закона турскога“ који српским језиком говоре. А данас се и једни и други изјашњавају као апсолутно антисрпске нације, а језик својатају и називају сопственим именима. Има ли бољих примера „нација као моноконфесионалног пука“ од Хрвата или „Бошњака“, који су по дефиницији католици, тј. муслимани?

Зар ислам није далеко више „страно тело“, у Европи од Православља? Само, пошто Запад покушава од џихада да направи оружје у борби против Зле Русије и (по схватању Запада) Србије као њеног млађег и приступачнијег брата, онда је то сасвим у реду, је ли.

Шта ћемо онда са Хрватима, нацијом измишљеном на основу не само верске одреднице - католичанства - него и мржње према Православљу и Србима? Зар и у њиховом случају није „спорно нацију градити на темељима једне предмодерне институције, цркве“ - како то БЂ (злонамерно и нетачно) приписује Србима?

Загребите скоро било кога од данашњих Хрвата и наћи ћете што покатоличене Србе, што кроатизоване Пољаке, Аустријанце, Немце, Мађаре, Чехе, или Талијане. Историјска Хрватска је крај око Загреба и Загорја. Као национални идентитет „Хрват“ се први пут јавља тек крајем 19. века, као одговор Беча на српски процес ослобађања од Турака. Прво су покушали са „Илирима“ па се није примило (после је та превара „рециклирана“ Шиптарима); пробали су онда са католичко-хапсбуршким југословенством бискупа Штросмајера, па ни то није ишло. На крају је прихваћен оквир који је створио самомрзећи Србин Старчевић, и на њему се инсистира и до данас. А он се састоји једнако од фанатичног католичанства и србомржње.

Дакле, цела прича о Србима који су наводно лажна нација заснована на „премодерној“ идеји окупљања око вере је у ствари злонамерна замена теза, јер тај опис савршено одговара управо мезимчету Запада на Балкану - Хрватима. Само што они, као католици, нису „страно тело“.

Преумљавање у Хрвате

Додатни доказ да на Србе и српску историју БЂ гледа управо са хрватског становишта је његов аргумент да је српско национално питање отварано три пута током ХХ века: први пут после Мајског преврата (на који је Аустро-Угарска „морала да одговори“), трећи пут крајем осамдесетих када је (наводно) Милошевић „најавио декаду рата“, и други пут у другој половини тридесетих „када је Александров пројекат Југославије постао неодржив,“ а српска јавност „ушла у процес преобликовања унитарне Југославије у споразумну унију народа“.

Шта рече? По овој повијести, некакав дивни - али потпуно фиктивни - процес преобликовања Југославије „прекинуо је 27. март“, а земљу је уништила Хитлерова „одмазда“. Не усташко проглашење НДХ четири дана после уласка Немаца, или геноцид над Србима који је одмах отпочео, не - већ тобоже легитимни одговор Трећег Рајха на српско „ремећење“ споразума Цветковић-Мачек!

Ово је у ствари изузетно битан део текста, не зато што представља посредно правдање Хитлера (мада и то нешто говори) већ зато што показује став БЂ о процесима који су се одвијали у Југославији крајем тридесетих: фантазију о некаквој „споразумној унији“, попут оне каква је наводно постојала између (средњевековних) Хрвата и Мађара, а потом Хапсбурга, и којом је храњена илузија о „тисућљетној хрватској повијести“. Али, што је још важније, и зато што наговештава у ком кључу би БЂ - и његове колеге, истомишљеници и спонзори - да „преобликују“ српску нацију, историју и интересе како би их „уподобили“ својим.

Наиме, БЂ закључује да је „нужно“ да се:
„...за појам српства нађе другачији оквир и садржај, да би онда циљеви такве српске нације добили легитимитет и пред домаћом и пред страном јавношћу и, најважније, пред историјом.“
У случају да некоме није јасно: Срби морају да се одрекну себе, своје вере, историје, и културе, како би онда формулисали интересе које би могли да прихвате као легитимне не само „страна јавност“ (тј. ЕУропска унија и Империја), већ и „домаћа“ (БЂ, Piješćanik) као и „историја“ какву намећу Зундхаусен, Прпа, Кларк, односно Загреб, Беч и Берлин.

Другим речима, циљ је да се од Срба направе - Хрвати.

Ако је и од Пешчаника, много је.

Нема коментара: