Око Соколово, бр. 133
Имам утисак да је многим Србима засметало украјинско примирје договорено крајем седмице у Минску. Разочарани су што војска Новорусије није покренула тенкове пут Кијева, или пољске границе рецимо. Али уместо да се баве руском, зар не би требало да се баве српском војском - питањима где она треба да буде, коме да служи, и да ли уопште да постоји?
Попут свега осталог, и српска војска је већма уништена вишегодишњим „реформама“ квислиншких култиста. Али упоредо с тим је стварана цела једна култура ропства и подаништва, због које - вели Андреј Фајгељ - се војсци не би дозволило да ради свој посао, чак и да је има. Не, уместо да брани Србију, од војске се очекује да чисти чизме НАТО „партнерима“, којима је надлежни министар бескрајно захвалан што су га позвали у Велс. Квислиншким култистима попут таквих ће промаћи добронамерно упозорење које нуди Ненад Благојевић, да Србија неће моћи да трпи довека.
Није проблем што је толико људи очајно, већ што тај очај сматрају за једину могућу реалност и труде се да га наметну свима. Раскорак између таквих „реалиста“ и оних што знају да може другачије, на примеру тенисерке Александре Крунић илуструје Александар Павић.
Покушај да се добровољна борба за браћу у Новорусији прогласи за кривично дело - по налогу Империје, разуме се - исто тако представља наметање очаја и подаништва. О светлој традицији добровољног војевања и мраку оних који би да га забране, пише Бранко Жујовић.
Четрнаест година после Жутог Октобра, преосталим Србима би требало да је савршено јасно какво је место намењено Србима у „поретку“ Атлантске Империје. Ако није, нека прочитају кратку и убитачну анализу коју нуди Драган Милашиновић. Било каква Србија им је превелика, а једини добар Србин - бивши. Огроман број Срба то ћутке прихвата и не пружа отпор, вели Марко Радуловић. Чак ни када им увреду на повреду наносе политички зомбији попут несуђеног светионичара, на шта подсећа Жељко Цвијановић.
Атлантски левијатан још може да учини много зла, али је његов хистерични бес према Русији и председнику Путину у ствари сразмеран реалној немоћи да их заиста победи, вели Борис Алексић. Зар читајући описе и цитате „ЕУроруса“ које нуди Роман Носиков не препознајемо сопствени пара-психо-патологизовани Квислиншки Култ, Жутократију, и Државно Дно? И зар се бар мало не надамо да ће их задесити слична злехуда судбина као „краља чоколаде“ Потрошенка, коју наговештава Ростислав Ишченко?
Само, нема смисла да борбу за сопствену слободу пројектујемо на сукоб у бившој Украјини, уместо да је водимо. Она се можда одвија по сценарију прво испробаном на нама, и дело је истих непријатеља - али илузорно је очекивати да победници у тој борби (а немам никакве сумње ко ће на крају да победи) после свих својих жртава из доброте срца свога подаре слободу пуким навијачима. Јер навијањем се не заслужују победе - ни у спорту, ни у рату.
И зато кад Жељко Цвијановић говори о Путиновом доласку као последњој шанси, то није нада да ће Владимир Владимирович волшебно и преко ноћи да рашчини зло квислиншког култа, већ да ће у Србији имати ко да га дочека. Да ће бити људи спремних да се боре и изборе за сопствену слободу, без калкулисања хоће ли им у томе помоћи Русија (а хоће) или неко трећи, без задњих мисли и намера. Чиста срца и образа, пред Богом и људима. Да се нађе бар десет таквих праведника, Бог ће нас поштедети. Али ако се огрешимо о Њега и прихватимо пропаст, ни Путин нам неће помоћи.
 |
| (Фото: Самсон Чернов, 1912) |
Попут свега осталог, и српска војска је већма уништена вишегодишњим „реформама“ квислиншких култиста. Али упоредо с тим је стварана цела једна култура ропства и подаништва, због које - вели Андреј Фајгељ - се војсци не би дозволило да ради свој посао, чак и да је има. Не, уместо да брани Србију, од војске се очекује да чисти чизме НАТО „партнерима“, којима је надлежни министар бескрајно захвалан што су га позвали у Велс. Квислиншким култистима попут таквих ће промаћи добронамерно упозорење које нуди Ненад Благојевић, да Србија неће моћи да трпи довека.
Није проблем што је толико људи очајно, већ што тај очај сматрају за једину могућу реалност и труде се да га наметну свима. Раскорак између таквих „реалиста“ и оних што знају да може другачије, на примеру тенисерке Александре Крунић илуструје Александар Павић.
Покушај да се добровољна борба за браћу у Новорусији прогласи за кривично дело - по налогу Империје, разуме се - исто тако представља наметање очаја и подаништва. О светлој традицији добровољног војевања и мраку оних који би да га забране, пише Бранко Жујовић.
Четрнаест година после Жутог Октобра, преосталим Србима би требало да је савршено јасно какво је место намењено Србима у „поретку“ Атлантске Империје. Ако није, нека прочитају кратку и убитачну анализу коју нуди Драган Милашиновић. Било каква Србија им је превелика, а једини добар Србин - бивши. Огроман број Срба то ћутке прихвата и не пружа отпор, вели Марко Радуловић. Чак ни када им увреду на повреду наносе политички зомбији попут несуђеног светионичара, на шта подсећа Жељко Цвијановић.
Атлантски левијатан још може да учини много зла, али је његов хистерични бес према Русији и председнику Путину у ствари сразмеран реалној немоћи да их заиста победи, вели Борис Алексић. Зар читајући описе и цитате „ЕУроруса“ које нуди Роман Носиков не препознајемо сопствени пара-психо-патологизовани Квислиншки Култ, Жутократију, и Државно Дно? И зар се бар мало не надамо да ће их задесити слична злехуда судбина као „краља чоколаде“ Потрошенка, коју наговештава Ростислав Ишченко?
Само, нема смисла да борбу за сопствену слободу пројектујемо на сукоб у бившој Украјини, уместо да је водимо. Она се можда одвија по сценарију прво испробаном на нама, и дело је истих непријатеља - али илузорно је очекивати да победници у тој борби (а немам никакве сумње ко ће на крају да победи) после свих својих жртава из доброте срца свога подаре слободу пуким навијачима. Јер навијањем се не заслужују победе - ни у спорту, ни у рату.
И зато кад Жељко Цвијановић говори о Путиновом доласку као последњој шанси, то није нада да ће Владимир Владимирович волшебно и преко ноћи да рашчини зло квислиншког култа, већ да ће у Србији имати ко да га дочека. Да ће бити људи спремних да се боре и изборе за сопствену слободу, без калкулисања хоће ли им у томе помоћи Русија (а хоће) или неко трећи, без задњих мисли и намера. Чиста срца и образа, пред Богом и људима. Да се нађе бар десет таквих праведника, Бог ће нас поштедети. Али ако се огрешимо о Њега и прихватимо пропаст, ни Путин нам неће помоћи.
Нема коментара:
Постави коментар